|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Septembar 07, 2012, 01:36:40 pm » |
|
*
JA, LELA VRANJANKA
Jelena Đorđević, lepotica kojoj je ispevana vanvremenska himna nesrećno zaljubljenih "Vranjanka", otvorila je dušu za Pressmagazin i pričala o mladosti, ljubavi, kafani... Pesma je, kako će Lela kasnije saznati, napisana na salvetama i kafanskim računima, ali o tome je ćutala i nastavljala život srcelomke i boema
Kiša je probudila mirise, mirisi duhove, a duhovi dertove starog Vranja, u kojem se živelo i umiralo zbog ljubavi, i za nju... Lako je pisati o legendi, ali stati pred nju, živu i živopisnu, sakriti divljenje i umiriti pokornost... Pa, zbog nje su se kafane okretale naglavce, šakama lomile čaše, a majke klele sinove što pijani dozivaju njeno ime usnulom čaršijom umesto da se kuće i žene...
Ista je kao u pesmi, jer jeste pesma, jedna od onih koja će živeti i kada više ne bude nijednog Vranjanca koji će s uzdahom prevaliti preko usana: "Pitujete li za našu Lelu Numerku? Onaj sokak tamo. Niz kaldrmu skršenih srca... Bože, što to beše ubavo devojče, u Srbiju si nemaše takvo"!
Sokak je odavno ulica, Hercegovačka, u onom delu Vranja iz pera i pijanstava Bore Stankovića.
Stare prizemljuše starih vranjanskih porodica koje su se pre znale po nadimcima negoli prezimenima — Lela Numerka, kći najlepšeg Vranjanca Dimitrija Numerke i unuka čuvenog Zamfira, rodonačelnika prozaičnog nadimka kuće Đorđević.
Jelena Đorđević, Lela Vranjanka iz najčuvenije pesme Staniše Stošića, uz koju su se generacije đuvegija zamomčile, ubeđene da takva emocija i žal za ljubavlju pripadaju nekim vekovima prošlim, dok je Vranje bilo tek turska kasaba prkosne srpske duše...
■ Jeste li razočarani što nije tako? Evo je Lela Vranjanka još živa i zdrava, mada starost ne popušta, njoj pesma ništa ne znači — sedi na basamacima pradedovske kuće, baš kao pre pola veka kada su nagizdane meraklije pronalazile izgovor da prođu Hercegovačkom, ne bi li preko niske ograde videli kako joj vetar s Pržara premeće uvojke i tka u njih miris borovine i jorgovana...
Godine joj se ne vide na licu, mada ih ni trenutka ne poriče, niti im se raduje...
Lomila je srca, ali i volela — Ples sa Lelom Numerkom Dragan Toković je pamtio ceo život
■ Toliko ih je koliko ih je, još koji dan pa punih 76, ali je, mislim, važnije i vrednije ono kako se osećaš i šta nosiš u duši. To godine ne mogu da ti uzmu i obezvrede — veli, zvonkim i pevljivim glasom lepršavog vranjanskog dijalekta.
Lepota nije prolazna, možda se vremenom utiša i umiri, umori od sopstvenog sjaja i tuđe požude, ali svakako nije prolazna... Još je lice ove žene dostojno stiha "Nit je Sofka, nit je Koštana, već najlepša Lela, Jelena"...
■ Znate, najveća ironija te pesme jeste da je obeležila tolike živote, osim mog... Godinama nisam znala da je napisana iz ljubavi prema meni, jer čoveka koji je sročio te zaista prelepe stihove jedva da sam poznavala, mada je bio naširoko poznat i jedan od najpopularnijih pevača i kompozitora tog vremena — a, vreme u koje nas vranjanska Afrodita vraća jesu godine kada se posle neuspelog braka sa jednim učiteljem ovdašnjim momcima vratila nada da će Lelino srce pridobiti sa sebe...
■ Pesma jeste postala lična karta Staniše Stošića, ali ju je napisao i komponovao Dragan Toković, veliko ime tadašnje estrade i naočit Crnogorac za kojim su patile tolike žene. Ja nisam, nisam imala kad jer sam ga, rekoh, jedva poznavala, ne sluteći koliko su jake njegove emocije prema meni — govori tiho, prebirajući po fotografijama iz vremena kada se srce naočitog brđanina borilo sa stihovima koji su pevali o onome za čim je žudeo, koliko god to tragično bilo.
■ Nasuprot pesmi, nismo nikada bili zajedno, niti mu je iko "Lelu ukrao" jer, jednostavno, nije ni bila njegova. Zapravo, bila sam, na najlepši i najneviniji način — u srcu i duši, onako čisto, iskreno i nevino, kakva valjda samo prava ljubav jeste... Evo, ispričaću vam priču kako je nastala pesma i kako sam tek posle nekoliko godina saznala da sam ja njegova muza, godinama i sama ćuteći o tome... — počinje ona svedočenje.
"Zastajemo" pred kafanom "Kičer", tog toplog prolećnog dana u Vranjskoj banji 1973. godine, kada se na oproštajnom derneku povodom odlaska iz Vranja Zorana Miladinovića, tadašnjeg trenera "Dinama" i fudbalskog čuda s juga, okupio sav viđeni svet varoši i sva varoška lepota.
■ Dragan je bio jedan od Miladinovićevih najboljih prijatelja, i naravno, došao je na proslavu. Drugarice su me zadirkivale da me netremice gleda, na šta zaista nisam obraćala pažnju sve dok nije prišao našem stolu i pitao da li može da sedne kraj mene. Zamolio me je za ples, dok su svi molili njega da uzme mikrofon i otpeva nešto. Izvinio se i odbio, rekavši da će im ostati dužan pesmu, ne nagoveštavajući na kakav će se način nedugo zatim odužiti Vranju... — a odužio se, zaduživši Vranje doveka, još istog dana.
■ Mnogo godina kasnije saznala sam da je odmah posle našeg plesa, kada mi je rekao da sam jedna od najlepših žena koje je video, na salvetama i kafanskim računima sročio te stihove, uz koje ste se i vi, kako kažete, nebrojeno puta napili — nakratko smo opet ovde, u kišnom junskom danu, pa trkom nazad, u nedelju kada je pred kapijom Đorđevića zastala kolona limuzina.
■ Bio je to dan po proslavi, jutro. Pred kapijom se zaustavilo nekoliko automobila, iz jednog od njih je izašao Dragan i dozvao me držeći u ruci buket cveća. Manirom velikog gospodina i zavodnika, kakav je uistinu bio, poljubio mi je ruku, zagledao se u moje oči i gotovo bez reči okrenuo, vratio u automobili i nestao niz ulicu, zauvek iz mog života, barem sam tad tako mislila — buket je uveliko svenuo.
A reči i lik čoveka opijenog njenom lepotom počele su da blede u Lelinom sećanju, sve dok telefonski poziv Staniše Stošića, koju godinu potom, nije postavio međaš legendi.
■ Zvučao je uzbuđeno dok mi je govorio: "Lelo, slušaj, moram da ti otpevam jednu pesmu i prenesem poruku čoveka koji ju je tebi u slavu napisao", rekao je, i po prvi put zapevao ono što je do danas doživelo nebrojeno pevanja i prepeva. Pevao je "Lelu Vranjanku", a ja sam skamenjena slušala njegov divni glas, ne usuđujući se da poverujem da peva o meni. Kako je završio sa pesmom nakratko je zaćutao i onda izgovori te reči koje i danas jasno čujem: "Kada joj budeš otpevao, reci joj da je to pesma posvećena njoj, i da je to onaj dug koji sam odužio Vranju! Nigde toliko lepih žena nisam video kao tamo, ali, opet, nijedna tako lepa kao Lela Vranjanka", glasila je Tokovićeva poruka posle koje sam, još u neverici, spustila slušalicu telefona — međutim, kako priznaje, prema pesmi je dugo bila ravnodušna, ne osećajući se kao deo te tužne ljubavne priče.
Pesma je u međuvremenu zaživela, otrgla se kontroli i nadvisila vapaj zaljubljenog čoveka, postavši Partenon nesrećnih ljubavi.
Dok se Vranje grozničavo trudilo da otkrije o kojoj je Leli reč i dok su se Vranjanke upinjale da dokažu da su baš one Lela iz pesme, prava heroina je ćutala i živela svoj život srcelomke i boema, nalik ocu Miti, kojeg je kroz život takođe vodila maksima: samo jednom se živi!
Porodični nadimak — Numerka ostalo od dede kojem je sva roba bila "prva numera"
Kako se stari Vranjanci, odnosno stare vranjanske porodice znaju i prepoznaju po nadimcima koji se kao amanet prenose sa kolena na kolena tako je i Jelena Đorđević bila i ostala najpoznatija kao, rekosmo, Lela Numerka.
■ Nadimak je ostao od dede Zamfira, čuvenog domaćina i trgovca, koji je na pitanje kupaca: "Kakva ti je roba, gazda?" uvek odgovarao: "Prva numera". Iliti, što bi danas rekli, najbolja, broj jedan, pa tako i ostade to Numera kao naša porodična odrednica i znamenje. Nema ovde, u starom delu Vranja, nedaleko od baba Zlatine ulice u kojoj je živeo naš Bora Stanković, porodice koja nema nadimak — objašnjava heroina jedne od najlepših ljubavnih pesama.
■ Volela sam, i danas volim kafanu, onu pravu, staru vranjansku, sa dušom. Kada bi se naručila i zapevala "Vranjanka" ćutala sam, pomalo postiđena zbog svega. Ne zbog pesme, predivna je i nabijena iskrenom emocijom, već zato što nisam mo jgla da prihvatim činjenicu da postajem deo legende, deo nezaborava, za koji nisam verovala da mi pripada. Ne verujem ni danas! O meni su drugi govorili da sam jedna od najlepših Vranjanki, a ja toga nikad nisam bila zaista svesna. Volela sam i volim život. Volela sam da se doteram, da udarim štiklom o kaldrmu i prošetam čaršijom posred glavne ulice, svesna da mnoga muška srca pate za mnom i da me prati stotinu pogleda, ali to nisam činila zbog toga, niti sam ih s namerom slamala. Volela sam i bila voljena, ali uvek sebe doživljavala kao drugarčinu i lafčinu više negoli kao fam-fatal — vraćamo se na priču o neželjenom otkrovenju i teretu koji je donela slava, ničim neželjena i još manje blagoslovena.
■ Staniša je u mnogim intervjuima govorio o svojoj drugarici Leli Vranjanki, ali obazrivo, znajući da ne želim nikakvo eksponiranje, tako da nikad nije pomenuo nadimak Numerka, koji me je izdvajao od ostalih Leli kojih je Vranje prepuno. Međutim, jednog dana, možda i čitavu deceniju pošto se pesma zavrtela, jedna novinarka došla je kod mene i rekla da zna da sam ja ta lepa Vranjanka iz pesme i da želi da uradi priču sa mnom. To je bio početak, to je bio i kraj, saznalo se, a ja nisam previše uživala u tome. Ne možete da zamislite kako sam se neprijatno osećala kada se negde zapeva ta pesma, a mene pozovu da ustanem, ili se popnem na binu, praćena rečima: "Ovo je ta legendarna Lela Vranjanka, opevana za vek i vekove"... Ne zbog toga što sam nešto glumatala i femkala se, već zato što sam vodila jednostavan, ispunjen i srećan život kojem nije trebala nikakva reklama ni pesma da bi ga učinile ispunjenijim. Međutim, vremenom sam se svikla i na to, pa sad i sama zapevam "Vranjanku" kad se gde povede, mada mi je, priznajem, najomiljenija pesma "Svirajte mi čalgiji", ona predivna setna makedonska, o žalu za mladosti, a samo za njom iskreno žalim — veli, prisećajući se poslednjeg susreta sa Draganom Tokovićem, kada nijedno od njih nije imalo hrabrosti da prizna, odnosno, upita ono drugo pitanje koje će doveka ostati nedorečeno...
■ Šetala sam sa drugaricom Knez Mihailovom ulicom u Beogradu, kada smo iz kafane "Grčka kraljica" začule muziku i odlučile da uđemo. Za klavirom je bio niko drugi do Dragan, pa sam odlučila da mu preko konobara poručim: "Pozdravila te Lela Vranjanka"... Čuvši to, okrenuo se i potražio me pogledom po sali, raširio svoje lepo lice u osmeh i došao za naš sto. Dugo smo razgovarali o svemu osim o pesmi, valjda čekajući da je se onaj drugi dotakne, ali... Nisam ga ništa pitala, nisam ga posle toga nikad više ni videla, mada bih danas sasvim sigurno učinila drugačije — odlutala je pogledom, u kojem istina ima ponajviše od lepote koju je čovek tragične sudbine opevao u nekoliko vanvremesnkih strofa, na nekoliko kafanskih računa...
Ne upitavši ga ništa, Jelena Đorđević učinila je najveću uslugu Leli Vranjanki, jer odgovor bi možda obesmislio sve.
Pesma odavno nije samo njihova, koliko god da njihova nikada i nije bila, već "kafanska liturgija" naraštaja prošlih, sadašnjih i, sasvim sigurno, budućih.
Svih koji su u ime nesrećnih ljubavi makar jednom razbili čašu o kafanski pod, bilo onih izjavljenih kao nekada pred kapijom Hercegovačke 20 u Vranju, bilo prećutanih, kao biografa naših duša - Dragana Tokovića.
Ko nije voleo, taj nije patio. Kome nije došlo da vrisne i zaplače uz Lelu Vranjanku, taj nije ni iskreno voleo, niti iskreno patio.
Mihailo Medenica | 03.07.2011 | Press
|
