Šabac — grad koji s ponosom nosi svoje ime
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Šabac « Šabac — grad koji s ponosom nosi svoje ime
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Šabac — grad koji s ponosom nosi svoje ime  (Pročitano 6265 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Mart 04, 2011, 10:11:49 am »

*

ŠABAC — ISTORIJA


Arheološka nalazišta u gradu i okolini potvrđuju da su na ovom prostoru postojala naselja još u mladem kamenom dobu, a da su od početka nove ere ovde bili Rimljani. Tokom trajanja Nemanjičke države, u XIII i XIV veku, Šabac je bio u njenom sastavu i pripadao je Mačvanskoj banovini. Iz tog perioda datira i ime Mačva, koja danas označava plodnu ravnicu koja se prostire od Šapca ka Drini a nekada je označavalo ime grada. Nije utvrđeno gde se taj grad nalazio, jer nikakvi materijalni ostaci nisu sačuvani. Neki istoričari pominju mogućnost da je on bio pored Save, nizvodno od današnjeg Šapca, pa se čak dovodi u vezu postojanje ovog grada sa prestonicom kralja Dragutina koji je vladao ovim prostorima početkom XIV veka. Pouzdano se zna da je ovaj srpski kralj imao letnjikovac u Debrcu, 25 km nizvodno Savom od Šapca, čiji ostaci postoje sačuvani i danas.

Tokom Srednjeg veka, na mestu današnjeg Šapca postojalo je slovensko naselje pod imenom Zaslon, što je označavalo nekakav breg, uzvišenje, ili zaklon od vodenih nepogoda. Postojanje ovog naselja zabeleženo je u dubrovačkim spisima iz 1454. godine.

U drugoj polovini XV veka, posle pada tadašnje Srbije pod tursku vlast, Turci ovladavaju i ovim krajevima. 1470. godine na pogodnom mestu, gde se obala Save blago uzdiže, a nedaleko od ušća rečice Kamičak u Savu, Turci podižu tvrđavu, ne mnogo veliku po dimenzijama, ali snažnih i visokih bedema. Sa kulama isturenim prema Savi ona je, kroz vekove, predstavljala snažno uporište prema turskom suparniku u borbi za prevlast na Balkanu-Ugarskoj, i kasnije Austrougarskoj. Turci novosagrađenoj tvrđavi i gradu koji je oko njenih nastajao, daju ime Bejerdelen, što u prevodu sa turskog znaci "onaj koji udara sa boka". Tako lociran i utvrđen grad bio je značajna turska ispostava iz koje se moglo lako upadati u ugarsku teritoriju, kontrolisati saobraćaj Savom i vršiti uspešno niz drugih vojnih funkcija.

Tokom nekoliko narednih vekova Šabac je više puta prelazio iz turske pod austrijsku vlast i obratno. Tokom perioda vladavine jednog ili drugog carstva, jedne ili druge kulture, grad je menjao svoj izgled. Za turske vladavine, a ona je zapravo prekidana samo na relativno kratke vremenske periode, bio je to tipični orijentalni grad, sa uskim prljavim uličicama, malim zanatskim radnjama sa ćepencima i sa više džamija sa vitkim minaretima.

Za ceo Period pod turskom vladavinom ne može se u stvari ni govoriti o pravom gradu, jer se život odvijao uglavnom u tvrđavi i neposredno oko nje. Jedan od razloga za slabiji razvoj gradskog naselja je i konfiguracija terena. Sava i rečica Kamičak činili su prirodnu prepreku razvoju naselja, kao i močvarno tlo koje se prostiralo južno od Save i fizički odvajalo pojas oko tvrđave od blago uzdignutih terasa na prostoru gde se danas uzdiže grad Šabac. Bair (breg, uzvišenje) jedna je od najstarijih gradskih naseljenih zona, bio je ranije povezan sa tvrđavom dugim drvenim mostom koji je premošćavao vodoplavni teren. Na Bairu su, jedni nasuprot drugih, živeli Turci i Srbi.

Ime Šabac novijeg je datuma. Nije pouzdano utvrđeno kada je nastalo i kako je do današnjeg imena grada došlo. Postoji više teorija koje pokušavaju da objasne pojavu današnjeg imena Šapca, ali nijedna od njih nije potvrđena. Najverovatnija je ona koja postanak Šapca tumači vezom sa Savom: Sava — Savac — Šabac.

Bilo kako bilo, ovaj grad svoje ime nosi sa ponosom.

Tokom dugotrajne turske vladavine na ovim prostorima, Šabac je postao veoma značajno mesto na kome se odvijala trgovina, i kroz koje su se kretali karavani prevozeci iz Turske i sa Bliskog istoka egzotičnu robu u Ugarsku i Austriju, a u drugom smeru industrijsku robu. Šabac je bio veoma značajan pogranični grad za tursku imperiju. Kroz Šabac se, takođe, odvijala veoma živa unutrašnja trgovina između krajnjih zapadnih krajeva turskog carstva i njegovih centralnih i istočnih delova. Iz tog perioda zasigurno potiču koreni trgovačkog duha koji će Šabac proslaviti u kasnijim vremenima.

Veći istorijski značaj za Srbe Šabac dobija sa izbijanjem Prvog srpskog ustanka 1804. godine. U njegovoj okolini odigralo se nekoliko značajnih bitaka između Turaka i srpskih ustanika. Najznačajnija je svakako bila bitka na Mišaru, 1. avgusta (13. po novom kalendaru) 1806. godine. Mišar, selo udaljeno 6 km od Šapca idući ka Beogradu, bilo je poprište slavnog boja u kome su Srbi predvodeni Karađorđem Petrovićem do nogu potukli silnu i obesnu tursku vojsku Kulin Kapetana. Tu su se hrabrošću istakli mnogi srpski junaci, a naročito Miloš Stojičević - Pocerac, Jakov Nenadović, Stojan Ćupić - Zmaj od Noćaja, pop Luka Lazarević, prota Smiljanić i Cincar Janko. Slepi pesnik i guslar Filip Višnjić je povodom ove slavne bitke spevao jednu od najpoznatijih srpskih epskih pesama - Boj na Mišaru. Jedan od najsnažnijih momenata ove pesme je onaj kad, saznavši za ishod bitke i pogibiju Kulin Kapetana, Kulinova kada ogorčeno jeca:

"Bjeo Šapcu ne bijelio se
već u živoj vatri izgorjeo!
Jer kod tebe Turci izgiboše
Crni Đorđe da te Bog ubije!"

Porobljena srpska raja, bar za kratko, oslobođenje od turskog jarma dočekala je 27. januara (8. februara po novom kalendaru) 1807. godine, kada su Turci predali Šabac ustanicima pod Karađorđem. Tako je posle 300 godina ropstva konačno dočekana sloboda. Ona se na žalost, gubi propašću Prvog srpskog ustanka, ali je njen značaj za razvoj grada i polet koji je on dobio bio neverovatno veliki. Razvoj i narastanje Šapca od tog vremena nezaustavljivo napreduje.

Prvi zamah u razvoju grad Šabac dobija po završetku ratnih dejstava u Drugom srpskom ustanku. Ovaj period se poklapa sa vremenom uprave prosvećenog Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, koji je bio jedini pismen od braće i čovek širokih i naprednih nazora. On je Šapcem upravljao 15 godina, i za to vreme je mnogo toga iz korena promenio i unapredio ukupan život dotadašnje turske kasabe. Samo pola godine po Jevremovom dolasku u Šabac, Stevan Živanović-Telemak piše Vuku Karadžiću u Beč: "Šabac se na Bairu načinio da ti ima šta oko gledati..." Veliku borbu je ovaj znameniti čovek vodio sa dotadašnjim nazadnim i prevaziđenim, gotovo orijentalnim shvatanjima života kod Srba. On unosi duh evropske civilizacije i grad počinje da poprima izgled "prečanskih" varoši. Angažuje inženjere koji postavljaju osnove za pravilnu, urbanizovanu izgradnju Šapca, gradi puteve, donosi uredbe o komunalnoj delatnosti... Primerima iz života svojih članova porodice uči Šapčane novitetima i time podstiče na početku bogatije građane, a kasnije i ostale da slede njihov primer u oblasti odevanja, stanovanja, ophodenja, kulturnih navika... Osim toga, on u Šabac donosi mnogo toga što se u Srbiji prvo moglo sresti i videti u Šapcu. Prvi put se u Srbiji umesto tradicionalnih gusala ili frule mogao zvuk klavira čuti baš ovde, a umesto pendžerli hartije ugledati prozorsko staklo, ili provozati fijakerom koji je mamio uzdahe šabačke gospode. I još mnogo koje čega dobio je Šabac u to vreme prvi ili među prvima.

Izgradnji Jevremovog konaka, jedne od najlepših zgrada tadašnje Srbije, prethodila je izgradnji konaka kneginje Ljubice u Beogradu, a i u arhitektonskom smislu mu je bio uzor. Baš tu, u tom zdanju, Jevrem je okupljao intelektualni krem ondašnje Srbije, podstičući i hrabreći njihovo stvaralaštvo koje je nailazilo na nerazumevanje i otpor neprosvećene i veoma zaostale sredine, u čemu mu je pomagala i njegova obrazovana kćerka Anka.

Ono što je najvrednije, a što je nastalo u Šapcu za vreme Jevremove vladavine, svakako su, na ponos Šapčana:

  • Okružna i varoška bolnica i apoteka, 1826. godine, prve u Srbiji;
  • Osnovna škola 1826. godine, prva u Srbiji posle turske vlasti;
  • "Glavna škola", odnosno gimnazija koja nastaje 1837. godine;
  • Prve pozorišne predstave daju se 1840. godine;
  • Osniva se muzičko društvo kao preteća razvijenog muzičkog života u Srbiji — kasarna, kafana itd.

I po završetku ere Jevrema Obrenovića razvoj Šapca se dinamično nastavlja. Sada on ima veliki značaj kao granicni grad kneževine Srbije prema Austrougarskoj. Ogroman deo trgovine sa ovim moćnim susedom Srbija obavlja preko Šapca. Izvoz svinja, konja, goveda, šljiva i drugih tradicionalnih srpskih proizvoda, pa čak i žira, ide preko šabačke carinarnice i luke, i ostavlja ovom gradu izvrsne prihode. Šabac se u to vreme mnogo brže razvija i napreduje u odnosu na mnoge druge gradove u Srbiji. Konačno i potpuno oslobodenje od turske vlasti Šabac, kao i Srbija, dočekuje 1867. godine, kada i poslednji turski vojnik napušta tvrđavu na Savi.

Ovaj događaj sa oduševljenjem je dočekalo stanovništvo Šapca, sada već u velikoj večini srpsko, i uskoro se gube i poslednji tragovi vekovnog turskog prisustva na ovim prostorima.

Drugu polovinu XIX veka u razvoju Šapca obeležio je njegov veoma ubrzani razvoj. Naročito je razvijena trgovina, javljaju se početni oblici industrijske proizvodnje, kao i tradicionalna poljoprivreda. Šabac se, uz Beograd i Kragujevac, definitivno utvrđuje kao jedan od najznačajnijih srpskih gradova. U urbanističkom smislu on takođe napreduje. Na prostorima nekadašnjih močvara koje se isušuju, niču nove stambene i poslovne zgrade. Sve više je šapčana koji prihvataju modele života evropske civilizacije. Zbog svog tako ubrzanog razvoja i poleta kojim je odisao, kao i razvijenog kafanskog života, zaslužio je naziv "Mali Pariz". Šapčani su u to vreme mogli da čitaju svoje novine, i to od 1883. godine, a od 1909. još 11 listova.

Na razmedi vekova Šabac dostiže svoj puni prosperitet. Grade se velelepne porodične kuće u centru grada, letnjikovci u okolini, a sve to sa primerenim stilom i ukusom koji je diktirala tadašnja Evropa. Šabac je jedan od prvih gradova u Srbiji gde su u kafanu, uglavnom nedeljom pre podne, sa svojim kavaljerima išle i dame, što je do tada bila samo muška privilegija a za ženu gotovo nezamisliva sramota. Nacin odevanja i ophodenja kod gradske gospode već je uveliko kao u velikim prečanskim varošima koje su još uvek uzor. Početkom veka na ulicama se mogu videti već i po neki automobil i "velosiped". Gradski život postaje prijatna kombinacija rada, odmora i zabave, a isti se udisao punim plućima. Dobru ilustraciju ovakvog šabačkog meraklijskog i boemskog načina života imamo u stihovima pesnika Dragiše Penjina:

"Kad je deda lumpovao, na tri šora i dva skvera, vozili su štap i šešir dva posebna fijakera"

Ovakvu, gotovo idiličnu sliku prekida strahovita katastrofa oličena u Prvom svetskom ratu. Velike vojne operacije koje su se tokom četiri ratne godine događale na ovim prostorima, kao i krvožedna osveta austrougarske soldateske zbog izgubljenih bitaka na bojnom polju, kulminirale su strahovitim stradanjem Šapca i njegove okoline. Grad porušen, popaljen i opljačkan, sela u okolini takode. Narod što pobijen, što raseljen, izmrcvaren i oboleo, u velikoj materijalnoj bedi, sa bolnom radošću dočekuje slobodu 1918. godine. Od predratnih 14.000 stanovnika, jedva da je u životu ostalo 7.000, a i broj postojećih kuća je bio više nego prepolovljen. Neprijatelj nije poštedeo čak ni šabačku crkvu. Kolika je uteha što se ovaj grad opet izdvojio u Srbiji, ali sada po stradalaštvu, i po svoja tri jedinstvena orđena dobijena za ratne zasluge: francuski Ratni krst sa palmom (1920.), čehoslovački Ratni krst (1925.) i Karađorđeva zvezda.

Posle svog velikog postradanja Šabac je nazvan, kao pandan slavnom francuskom gradu, "Srpski Verden".

U neposrednoj blizini grada, na obroncima planine Cer, dogodila se čuvena Cerska bitka, avgusta 1914. godine. Veličanstvena pobeda srpske vojske pod komandom denerala Stepe Stepanovića, koji tada biva unapređen u zvanje vojvode, prva je saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu. Koliko se ova vojna pobeda urezala u biće Srbinovo, neka ilustruje činjenica da se danas, 85 godina kasnije, ni jedna svadba niti drugo veselje ne mogu zamisliti u Srbiji bez zvuka "Marš na Drinu" i njegovih reči:

"U boj krenite junaci svi, kren'te i ne žal'te život svoj Cer nek vidi boj, Cer nek vidi boj a neka Drina, snagu hrabrosti junačku ruku oca, sina..."

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata on je ipak uspevao da se razvija i raste, i to pre svega, zahvaljujući veoma razvijenom zanatstvu, trgovini, poljoprivredi... Pred sam kraj tog perioda, 1938. godine, u Šabac je premeštena Hemijska industrija "Zorka" koja je dotle radila u Subotici. Ona ce obeležiti kasniji višedecenijski period razvoja grada i postati gotovo sinonim za Šabac.

Kako se posle najvećih katastrofa život ipak nastavlja dalje, tako je i Šabac nastavio svoj posleratni život u novoj državi i u nešto izmenjenim okolnostima. Ta promena ogleda se najviše u činjenici da se državna granica sada pomerila znatno na sever, a Šabac je ostao u unutrašnjosti. Neke privilegije, koje je do tada imao, nepovratno su nestale i kapital se više nije u onoj meri slivao u ovaj grad.

U periodu koji obuhvata kraj XIX i početak XX veka, Šabac daje nekoliko značajnih ličnosti iz oblasti kulturnog i naučnog stvaralaštva. Ističu se Stojan Novaković, Dr Laza K. Lazarević, Janko Veselinović, Milorad Popović - Šapčanin i drugi.

Posle tek nešto više od dve decenije mira i spokoja, ratni užas ponovo zahvata Evropu, pa samim tim i Šabac. Drugi svetski rat svom svojom žestinom sručio se i na ove prostore, i već u prvoj ratnoj godini Šabac žestoko strada. Septembra 1941. godine Nemci brutalno proteruju oko 5.000 Šapcana u sremačko selo Jarak, gde su bili smešteni u improvizovanom logoru. Sa tog marša, "Krvavog marša", kako je kasnije nazvan, mnogi se nikad nisu vratili kući. Tokom rata u Šapcu je postojao koncentracioni logor kroz koji je za četiri ratne godine prošlo oko 25.000 građana. Ukupne žrtve koje je ovaj grad dao tokom Drugog svetskog rata iznose oko 7.000 ljudi. Sloboda je konačno stigla 23. oktobra 1944. godine.

Prve posleratne godine, kao i u celoj Jugoslaviji, obeležene su velikim poletom i entuzijazmom u izgradnji i obnovi ratom uništenih dobara. Nosilac razvoja modernog Šapca je sve razvijenija i snažnija hemijska industrija, tj. fabrika "Zorka". Ubrzano se grade nova privredna postrojenja, uređuje putna mreža, sprovodi elektrifikacija... Umesto mnogih dotrajalih udžerica grade se nove moderne zgrade. Na žalost, po nešto što je davalo duh starom Šapcu se i gubi, ali to je danak novom vremenu koje kao da nije uvek imalo strpljenja da se bavi emotivnom stranom života. Sedamdesetih godina Šabac doživljava do tada nevideni procvat. Za nekoliko godina u tom periodu preduzima se nekoliko kapitalnih poduhvata koji sasvim menjaju izgled ovog grada. Na nekadašnjoj Benskoj bari, močvarnom tlu, na kom su se vekovima gnezdile ptice, a zapravo samo nekoliko stotina metara od centra grada, niče novo stambeno naselje. Novi betonski most preko Save, Sportska hala "Zorka" sa zatvorenim bazenom i fudbalskim igralištem, Hotel "Sloboda" "B" kategorije, Gradski stadion, nove škole, obdaništa, domovi kulture, autobuska stanica... Ogroman broj komfornih porodičnih kuća gradi se kako u samom gradu, tako i na dotadašnjoj periferiji Trijangli, Kasarskim i Šipurskim livadama, Letnjikovcu... Naselja koja su do tada fizički bila odvojena od Šapca po nekoliko kilometara sada počinju da se spajaju sa gradom kao što je slučaj sa Dumačom, Pocerskim Pričinovićem, Jevremovcem, Bogosavcem, Majurom itd.

Krajem veka, Šabac sa svojom periferijom dostiže cifru od oko 70.000 stanovnika, što ga u domaćim uslovima čini veoma značajnim gradom.

http://www.sabac.org  
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 04, 2015, 01:43:45 am »

**

KAFANA DEVET DIREKA


Šabac, nekad najživlji trgovački grad u Srbiji, koji je imao dosta prolaznika i kupaca, stranih i domaćih, morao je da ima i mnogo udobnih hotela i kafana, od kojih su mnoge bile sa prostranim dvorištima i štalama. Ovo naročito zato što su trgovci iz udaljenih mesta dolazili četvrtkom uveče u Šabac, dovodili stoku za prodaju i dovozili proizvode. Oni su se u tim kafanama odmorili i prenoćili, da bi sutradan, u petak rano, odlazili na šabačke pijace.

Među brojnim kafanama, privlačna je bila kafana "Devet direka". Bila je to karakteristična turska kuća na sprat, u čijem je prizemlju bila kafana i piljarnica, a istureni deo sprata dom kneza Stanka, bio je oslonjen na devet direka. Tu kuću je ovekovečio umetničkom slikom na platnu šabački akademski slikar Stevan Čalić.

Kafana Devet direka srušena je i na tom mestu je pred rat izgrađen za ono vreme moderan hotel "Jugoslavija", u kojem se danas nalazi Šabačka banka.

Piše: Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 04, 2015, 01:57:05 am »

**

VAŠAR U ŠAPCU


Čuveni vašar u Šapcu, o kojem su i pesme ispevane, održava se svake godine na Malu Gospojinu, 21. septembra, i traje po tri i više dana. Kažu da je to najveći vašar na Balkanu, a ko nije video druge kaže — i u svetu. Na poljani zvanoj Mihajlovac, pored desne obale Save, u dane vašara, sjati se i nekoliko stotina hiljada ljudi iz raznih krajeva.

Vašar liči na ogroman grad pod šatorima.

Prvi vašari — panađuri bili su na Topoliku, preko puta fabrike "Zorka" i držani su na Đurđevdan, s proleća, a jedno vreme i na starom Trkalištu.

Najpre su ovakvi vašari, na bregu sa desne obale Save bili stočni, a zatim su na njima pored stoke prodavani i ostali prozvodi (zanatski, poljoprivredni). Vašar u Šapcu postaje i zabavni park. Za staro i mlado. Desetine kafana sa stolovima, dobrim jelom i pićem, najboljom muzikom, privlačili su goste. Mnogo ringišpila, cirkusa, menažerija i druge zabave privlačili su ne samo Šapčane već i hiljade ljudi iz naselja Mačve, Pocerine, Srema, Semberije.

Piše: Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Jul 04, 2015, 02:01:39 am »

**

KORZO

Davnih šezdesetih godina ovog veka, dok sam još bio momčić, Ulica Maršala Tita, ili kako je danas neki zovu —  Glavna ulica, bila je žila kucavica naše varoši. Počinjala je od Hotela "Jugoslavija" i završavala se kod hotela "Zeleni Venac". Bila je prava, sa bagremovim drvoredom, i prepuna dućana i poslastičarnica.

Ako bilo ko pomisli da ovo pričam o toj ulici zbog njenog imena, grdno će se prevariti, mada je u vremenu događanja naše priče to bilo i te kako važno. Ali vreme se promenilo, neki ljudi su okrenuli ćurak, došli neki novi i sada je zovemo "Glavna ulica". Takav smo narod. Srpska posla.

Jednostavno, ta ulica bila je mesto gde se sve događalo. Ništa čudno, jer je u njoj bilo smešteno sve što je varoš imala: Opština, SUP, prodavnice svih vrsta, knjižare, Dom omladine u čijoj se bašti slušao orkestar "Abrašević", uz "deset sa lukom" koje je najbolje u gradu pravio čika Viktor, i hladno beogradsko. Onako, hladno ko zmija. Bila je tu i poslastičarnica "Kod Vase" gde smo se skupljali na najbolji sladoled u gradu, hladnu bozu, sudžuk i obične ili grčke baklave. Bila je još jedna poslastičarnica, preko puta današnjeg "Stila", kod tetka Mare, koju su posećivali roditelji sa decom i stariji momci. Ispred Doma omladine ili u popularnoj "Rupi", tadašnjm Zavičajnom klubu studenata vodili su se "intelektualni razgovori" o šabačkoj kulturi, sportu i uopšte o životu u našoj varoši. Tu smo 1968. godine prvi put čuli za studentske nemire koje su nam pričali retki akademci iz glavnog grada. U "Rupi" su se okupljali mladi pesnici, lokalni fudbaleri, šabački "žestoki momci" i ostali mladi ljudi, koji su mislili da oni menjaju svet i da će ga oni pa i našu varoš odvesti u svetliju budućnost, u tek pristigli ROKENROJ, koji nas ščepa naglo, odjednom, preko jedva čujnog Radio Luksemburga na starim "Kosmaj" aparatima koje su naše tate kupovale 48/49. na tačkice.

Ali sverečeno o ovoj ulici manje je važno od činjenice da je ona bila mesto gde su se mladi šetali ili kako se onda zvalo — KORZO! Bez obzira na njenu dužinu, ova ulica je bila važna samo od ugla zgrade društveno-političkih organizacija (SUBNOR, SSRN) pa do centra i onda smo prelazili u Karađorđevu do današnjeg Opštinskog suda gde je bilo "okretište" za naš korzo. Sve što se tada smatralo mladim bilo je tu da vidi ili bude viđeno. Današnje intelektualne i svake druge podele i onda su bile uočljive. Gledajući prema centru naše varoši, išle su dve kolone levom stranom ulice, i posle okretišta te iste kolone vraćale su se nazad. I tako svake večeri, bez obzira na godišnje doba, do 21 sat, što je bio znak da treba ići kući. Tačno smo znali gde koga možemo videti ili naći, jer svako je imao svoje drvo, svoje mesto. Često smo sedeli na ogradi današnje opštine i " kibicovali" tadašnje drugarice dok nas sa ograde ne bi oterala ondašnja narodna milicija.

Kao što rekoh, gledajući prema centru levom stranom ulice šetali su momci i devojke koji su važili za elitu mladih Šapčana. Gimnazijalci i sve ono što je smatralo da nešto vredi u našoj varoši. Bila je to prestižna strana korzoa, bar se onda tako mislilo. Desnom stranom "Glavne ulice" šetali su bračni parovi razgledajući izloge, stariji momci u dobu koje je vreme ženidbe odavno pregazilo, i nešto postarije devojke, malo zakasnele za udaju bacajući oko na već pomenute drugove. Desnom stranom smatrali smo, a tako je i bilo, šetalo je sve što treba da se uda i ženi i tako uplovi u srećne bračne vode.

Smatralo se da se desnom stranom korzoa, pored već pomenutih šetača, korziraju manje obrazovani ljudi i došljaci, kako smo ih zvali "seljoberi" iz bliže i dalje okoline koji nisu našli stan u gradu, već su šetajući čekali lokal za svoj "vilidž što, ruku na srce, i nije bilo netačno. Sećam se da su stariji neoženjeni momci, koji su završili više škole u Beogradu, stajali ispred Hotela "Zeleni venac" i radnje, kako smo je onda zvali "Tri brushaltera" gde se tada prodavao "fini ženski veš" za fine drugarice tadašnjih drugova na položajima. Tako je to bilo tih šezdesetih godina ovog veka kada su "Zorkini" radnici primali stimulaciju 12. i 15. u mesecu. Na našem korzou bilo je i tata i mama koji su kao slučajno šetali, i gledali kako se ponaša njihov sin ili prelepa ćerka. Jer znalo se ko s kim može da se zabavlja. Provere radi, često bi nehajno pogledali na sat, onako diskretno da stave do znanja da njihovo lepo vaspitano dete treba da krene kući.

Tada se pazilo na ugled. Jer, gde da se jedna gimnazijalka iz fine porodice tog i tog druga šeta sa tamo nekim šloserom ili hauzmajstorom. Taj dotični drug bi odmah bio kritikovan na prvom partijskom pod uslovom da nije dovoljno samokritičan.

Naš korzo bi trajalo do 21 sat, eventualno do 22 u letnjim mesecima. Onda se razilazilo kućama. Stariji momci i devojke, mladi bračni parovi, odlazili bi u najlepšu baštu nasvetu, u baštu Hotela "Zeleni venac" koje danas više nema jer se tamo neki "pametni" drug setio da je poruši. U toj najlepšoj bašti na svetu, u kojoj nije moglo da se nađe slobodno mesto (ako ne dođeš na vreme) slušali smo: Sonjicu, Gibu, Loliju, orkestre Žikice Limuna i Koke Mečka. Tu smo sedeli na "ispustu" izloga "Zelenog venca" i jeli pečene purenjake ili pečeno kestenje kupljeno kod Šiptara koji ih je pekao na samom ulasku u baštu. Gledali smo drugarice i drugove koji nisu bili na našem korzou jer su imali love za ulazak u "visoko društvo" u baštu Hotela "Zeleni venac". Na naš korzo retko su dolazili i tadašnji omladinski aktivisti jer oni su uvek bili na nekim samo za njih "važnim sastancima" i nisu imali vremena za naše prazne razgovore. Oni su se ženili njihovim drugaricama koje su takođe bile u određenim forumima. Sve se može i danas proveriti. Garant.

Eto, toliko o našem korzou šezdesetih godina koji se, siguran sam, nije razlikovao od nekih drugih u nekim drugim provincijskim varošima. Danas, pretpostavljam, ondašnji šetači nose pantalone na tregere, imaju dosta snega na kosi, a ondašnje drugarice gaje unuke i pokušavaju da prikriju bore sa lica kojekakvim kvarcovanjima i šminkom.

Njihova fino vaspitana deca nemaju danas svoj korzo. Oni idu po kafićima, nose "boksere", "utoke", bezbol palice. Neki od njih (čast izuzecima) piju trodone i bensedine, naravno zalivajući to određenim količinama alkohola. Mladi su valjda uvek imali neke svoje nove puteve.

Ako se neko od ondašnjih šetača iz bilo koje kolone prepozna, molim ga da ne pusti suzu kada pročita ovaj tekst, zbog neke sete ili ne znam čega drugog... jer svi smo mi onda bili jedna kolona, kolona jednog davnog šabačkog korzoa.

Piše: Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: