Stanislav Binički (1872—1942)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stanislav Binički (1872—1942)  (Pročitano 13345 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 10:29:36 pm »

**





STANISLAV BINIČKI
kompozitor, dirigent, muzičar, direktor Opere
(Jasika, 27.07.1872 — Beograd, 15.02.1942)

BINIČKI Stanislav, kompozitor i dirigent (Jasika kod Kruševca, 27. VII. 1872 — Beograd, 15. II. 1942). Prvo muzičko znanje i izvesnu muzičku praksu (svirao na violini i flauti, obrađivao i spremao kompozicije za đački orkestar) stekao je u gimnaziji, koju je pohađao u Nišu i Beogradu. Za vreme studija na Filosofskom fakultetu (Prirodno-matematički otsek) u Beogradu, Binički aktivno učestvuje kao pevač u Obiliću i Beogradskom pevačkom društvu i osniva na Velikoj školi Akademsko muzičko društvo, kome je bio zadatak negovanje instrumentalne muzike. Po završenom fakultetu postaje 1894 predavač na gimnaziji u Leskovcu, gde piše svoju Zbirku pesama iz okoline Leskovca za mešoviti hor. Sledeće godine napušta službu u gimnaziji i odlazi u München na Muzičku akademiju gde studira kompoziciju i solo-pevanje. U Münchenu nastupa na više koncerata kao dirigent i solo-pevač. Iz toga perioda potiče nekoliko njegovih mešovitih horova na stihove nemačkih pesnika. Po dolasku u Beograd postaje 1899 vojni dirigent i osniva prvi veliki simfoniski orkestar pod imenom Beogradski vojni orkestar, sa kojim redovno koncertira do 1903. Sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem osniva 1899 Srpsku muzičku školu (današnja škola Mokranjac), u kojoj radi i kao nastavnik. Godine 1904 osniva Muziku Kraljeve garde, u kojoj radi kao dirigent neprekidno do 1920. Kao horovođa radi u Beogradskom pevačkom društvu, Obiliću, Tipografskom pevačkom društvu Jakšić i u Pevačkoj družini Stanković. Ovim poslednjim horom Binički diriguje dvadeset godina i izvodi, prvi put u Beogradu, u zajednici sa Muzikom Kraljeve garde, niz krupnih oratorijskih dela, među kojima Sedam reči Kristovih (1907) i Stvaranje (1908) od Haydna i Beethovenovu Devetu simfoniju (1910). Sa tim ansamblima održava Binički 1911 nekoliko koncerata u Odesi. Iste godine postaje prvi direktor tada osnovane Muzičke škole Stanković. Za vreme Prvoga svetskog rata, kao dirigent orkestra Kraljeve garde, priređuje Binički niz koncerata na Krfu i u Solunu, zatim u Parizu, Lyonu, Bordeauxu, Montaubanu, Orangeu, Marseilleu, Toulonu i Nici. Posle završenog rata, sa istim orkestrom nastavlja veću turneju po celoj SHS. Po osnivanju prve stalne Opere u Beogradu 1920 Binički postaje njen prvi direktor, radeći uporedo i dalje kao horovoda Pevačkog društva i nastavnik Muzičke škole Stanković. Godine 1924 prestaje njegova javna umetnička delatnost i on se otada isključivo posvećuje komponovanju.

Odgovarajući potrebama muzičke kulture u Beogradu početkom XX veka i stupnju njene razvijenosti, kompozitorska delatnost Biničkoga, koja dolazi upravo u vreme najjačeg uspona građanske klase u Srbiji, kretala se u okviru tadašnjih izvodačkih mogućnosti u Beogradu. Pretežno apsorbovan muzičko-reproduktivnom i organizatorskom aktivnošću, Binički je najpozitivnije rezultate dao u svojoj društvenoj delatnosti. U prve dve decenije ovoga veka Binički je bio ne samo veoma aktivan pokretač celokupnog muzičkog života u Srbiji, nego i nosilac mnogih pionirskih poteza. Iako i njegova dela, kao i dela njegovih ranijih prethodnika u srpskoj muzici, pretežno baziraju na srpskom folkloru, Binički unosi i mnogo elemenata koji su tipični produkti srpske građanske kulture toga vremena. Folklor u kompozicijama Biničkog većinom je prilagođen gradskom ukusu i tretiran kroz prizmu gradskog sentimentalizma, kako u delima koja su nastala na stihove domaćih književnika (Nušić, Šantić, Iliić), tako i u kompozicijama koje je napisao po pevanju građanskih pevača sevdalija (Mijatovke). U orkestarskim i ostalim kompozicijama, koje nisu vezane za srpski tekst, dosta je vidan uticaj zapadnoevropskog neoromantizma.



DELA: Uvertira Iz moga zavičaja (izgrađena na splelu narodnih melodija); vojni marševi. — Opera u jednom činu Na uranku, 1903 (na tekst B. Nušića; prva izvedena srpska opera); muzika za Nušićevu bajku Ljiljan i omorika, 1900; uvertira i simfoniski intermeco za Ekvinocio I. Vojnovića, 1903; melodramska muzika za spev V. Iliića Periklova smrt; muzika za Put oko sveta, 1908 i Nahod, 1923, B. Nušića; preradba Jenkove muzike Đidu J. Veselinovića i D. Brzaka, 1922. — Mešoviti horovi na stihove nemačkih pesnika: Komm, schliesse mich in deinen Arm; Maienseligkeit; Schlummerlied ; Ein vergessenes Grab; Blaublumlein; Spatherbst. Ciklus Seljančice: Čuješ duso ; Jesen stiže; Čini ne čini; Hm; Divna noći; Dvoje dragih. Ciklus Tetovke: Site momčinja dojdova; T'mna magla; Dremka mi se; Se zapali odojceto ; Što mi e milo i drago. Solo-pesme: Grivna; Kad ja vidjeh oči tvoje; Da su meni oči tvoje; Po polju je ki'sa pala; Spava moma; Pod jorgovanom; Na Liparu. Ciklus Pesme iz Južne Srbije: Pojdo na gore; Memete more; Puknala majko presnala; Vanka ima crne oči. Ciklus Mijatovke: Poslala me stara majka; Kad sum bil mori Đurđo; Razbole se belo done; Pevnula Jana; Pošla Vanka na voda; Zašto, Sike, zašto; Cigančica.

LIT.: B. Nušić, O životu i radu Stanislava Biničkog, Comoedia, 1924, 5. — S. Đurić-Klajn, Deset godina od smrti S. Biničkog, Književne novine, 1952.

Stana Đurić Klajn

~

BINIČKI Miroslava (rođ. Frieda Blanke), koncertna pevačica i muzički pedagog (München, 9. X. 1876 — Beograd, 5. VIII. 1956). Posle završenih studija na Muzičkoj akademiji u Münchenu, dolazi 1899 u Beograd sa svojim suprugom Stanislavom Biničkim. Tu sudeluje u osnivanju Srpske muzičke škole i škole Stanković, gde je prvi nastavnik solo-pevanja, nastupa kao koncertna pevačica na mnogim koncertima u prvoj četvrtini ovog veka, a radi izvesno vreme i kao horovođa pevačkog društva Stanković. Pri ostvarivanju prvih operskih pretstava u Beogradu, ona, uz Stanislava Biničkog, aktivno sarađuje kao korepetitor, horovođa, pa i reditelj. Po osnivanju Udruženja muzičkih umetnika NR Srbije bila je izabrana za prvog počasnog člana.

Stana Đurić Klajn.





Kompletan tekst:
Muzička Enciklopedija 1 A — J
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLVIII



Stanislav Binički sahranjen je na Novom groblju, parcela 9, grobnica 68, reda III

Autor fotografije Milan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 10:29:59 pm »

**

STANISLAV BINIČKI


Malo je kompozitora čak i u bogatoj svetskoj istoriji muzike koji izazivaju moje iskreno divljenje; uvek se pojavi neka mrlja u njihovoj biografiji koja me odvrati od njih, čak i kada su za sobom ostavili veličanstvena dela koja obožavam i dalje.
 

S NAJDUBLJIM POŠTOVANJEM
 
Ali Binički je zalužio moje najveće poštovanje i kao stvaralac i kao čovek i kao rodoljub. Zlatnim slovima trebalo bi njegovo ime ispisati u srpskoj istoriji muzike — jer on je stvorio prvu srpsku operu, osnovao (sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem) prvu srpsku muzičku školu u Beogradu 1899. godine (današnju školu "Mokranjac"), a samostalno i drugu — "Stanković" (1911) i Operu (1920), prvi sa Orkestrom Kraljeve garde izveo u Beogradu Betovenovu Devetu simfoniju (1910) i inspirisao dr Miloja Milojevića, našeg prvog doktora muzikologije, da u "Politici" između ratova nazove ovaj orkestar "najboljim vojnim orkestrom na svetu": Uz to, diplomirao je na matematici i godinu dana radio kao profesor u Leskovcu vodeći i Pevačko društvo "Branko", a u "Stanković" donosio stolice iz svoje kuće kako bi đaci udobnije mogli da prate nastavu.
 
Ja ne mogu kao Šuman, koji je, čuvši Šopena objavio u (svom) "Novom časopisu za muziku" — "Kape dole, gospodo! Evo genija!" — jer niti je on Šopen, niti sam ja Šuman, niti imam svoj časopis, ali imam zadivljenost za ovog našeg velikana i radost što o njemu pišem! U želji da ga "Buktinja" osvetli, jer patina zaborava pada na njegovo delo, ja uzimam olovku — jer kako reče Dušan Radović — "olovka piše srcem" i osećam damare srca dok o njemu pišem.

Vraćala sam mu se u mnogo navrata: na sat-dva — posećujući njegovu sobu u muzeju u Kruševcu, ili slušajući njegovu muziku ili na deceniju-dve jer sam dvadeset i pet godina radila unjegovoj školi, u "Stankoviću", koji je, čini mi se, zadržao njegov optimizam i polet i kada je gubio prostorije, kaljeve peći, đake i profesore koji su odlazili na Akademiju!
 
KOMPOZITOREVO POREKLO
 
Otkud Binički u kruševačkom muzeju?
 
To ne treba da iznenadi jer je on rođen nedaleko od ove slavne srpske prestonice, grada kneza Lazara i srpskih vitezova izginulih u Kosovskom boju! Njegov otac, Stevan, rođen 1840. u Mušuluku kod Gospića, bio je školovan u Italiji i u Austriji za inžinjerijskog graničarskog tehničara, a 16. aprila 1868. položio je zakletvu na srpsko podanstvo i primio srpsko državljanstvo. Stupio je u srpsku vojsku kao inženjerijski poručnik, te došao u Jasiku (kod Kruševca), gde je postavljen za komandira III pontonske čete. 27. jula 1872. tu se rodio Stanislav.
 
U Jasici i Đunisu ostao je do 1874, a onda je unapređen u čin kapetana II klase i 1875. postavljen je u Ćupriji za komandanta pontonirskog bataljona. U I srpsko-turskom ratu 1876/77, komandujući kruševačkim odredom posebno se istakao u borbama u Jankovoj klisuri kada je proterao Turke prema Blacu i Kuršumliji, te je 9. avgusta bio unapređen u čin kapetana I klase, a 10. septembra u čin majora. Bio je teško ranjen u bici kod Adrovca, gde je uz pomoć pukovnika Rajevskog (Vronski iz Ane Karenjine) uspeo da zaustavi Turke. Inženjer major postao je 10. septembra, a inženjer potpukovnik 10. oktobra 1876. U II srpsko-turskom ratu bio je komandant ibarske divizije (kruševačke brigade I i II klase i čačanske brigade II klase). Formirao je kuršumlijski odred, oslobodio Prokuplje i Kuršumliju 25. decembra. Godine 1883. unapređenje u inženjera pukovnika, a 1884. postavljenje za ađutanta kralja Milana. Sledeće godine rodio mu se sin Aleksandar (koji je kasnije postao poznati glumac u Zagrebu). U srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je komandant šumadijske divizije, pa moravske i komandant inženjerijskog arsenala u Ćupriji. Penzionisan je 1891, ali je 1895. reaktiviran i postavljen za direktora fabrike monopola duvana. Konačno je penzionisan 1900. Umro je u Beogradu 1903. i tu je i sahranjen.
 
Zanimljivo je da je majka Stanislava Biničkog, Marija, bila rođena baronica fon Rehingen i udovica Mladena Obradovića, lekara iz Kruševca, sa kojim je imala dve ćerke. Porodica se mnogo selila (Pirot, Niš, Beograd), kako to i inače često u vojničkim porodicama biva. Ali to nije smetalo budućem kompozitoru, dirigentu i matematičaru da se u svim tim sredinama dobro snađe i afirmiše. Tako je, još kao srednjoškolac u Nišu, učio violinu kod Brunetija, a flautu kod narednika vojne muzike Pavla Grujića (i kasnije kod Josifa i Bogumila Svobode), a bio je i član (i kasnije i dirigent) crkvenog pevačkog društva. Već tada je počeo da komponuje manja horska dela i solo-pesme. U Beogradu, dok je studirao na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta, na kojem je i diplomirao posle četiri godine — bio je naizmenično član Obilića i Beogradskog pevačkog društva, a na Velikoj školi osnovao je Akademsko pevačko društvo, koje je pod upravom Josifa Svobode počelo da neguje instrumentalnu muziku.
 
ĐAČKO DOBA
 
Prvo zaposlenje kao suplent (1894—95) bilo mu je u Leskovačkoj gimnaziji. Tu je došao da predaje matematiku, ali je pored nje, predavao i pevanje, violinu i flautu. Uz pomoć kolega, posebno suplenta Mirka Popovića, obnovio je pevačko društvo "Branko" i postao njegov horovođa. Tu je nastala njegova zbirka "Pesme iz okoline Leskovca" i orkestarska minijatura inspirisana muzičkim folklorom ovog kraja, pod nazivom "Zašto, Sike, zašto", koja se pevala još u doba Turaka i bila vezana za legendu o ljubavnoj avanturi leskovačkog miralaja (okružnog načelnika) i devojke Sike.
 
Godine 1896. dobija stipendiju Ministarstva prosvete za školovanje na Muzičkoj akademiji u Minhenu. Po isteku prve stipendije, koja je trajala godinu dana, dobija drugu od Ministarstva vojnog. Tu je učio kod poznatog profesora Jozefa Raubergera, diplomirao 1899, komponovao nekoliko sastava za mešoviti hor na stihove nemačkih pesnika i oženio se koleginicom Fridom Blank (po udaji Miroslava Binički), vrsnom solo-pevačicom i istaknutim pedagogom.
 
DANI RADA I STVARANJA
 
Sa diplomom minhenske Muzičke akademije vraća u zemlju i biva postavljen za vojnog kapelnika i referenta za muziku pri Ministarstvu vojnom. Sve do Drugog svetskog rata kapelnik je bio istovremeno i referent vojne muzike, koji se brinuo o školovanju muzičara, njihovoj popuni i premeštajima i o nabavci muzičkih instrumenata za sve muzike. Bilo je to s političke strane vrlo nemirno doba u Srbiji, doba vladavine Aleksandra Obrenovića koje je obilovalo državnim udarima, smenama vlada radikala i liberala, demonstracijama intelektualne i radničke omladine. U tim prvim godinama konsolidovanja Biničkog sa Beogradskim vojnim orkestrom, Srbija će ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine zauvek raskinuti sa ovom dinastijom i dovesti Petra Karađorđevića na presto. Sve to, čini se, ne smeta Biničkom da izgradi najviše umetničke domete ne samo sebe kao umetnika, nego i vojne muzike i muzičara.
 
Dotada je beogradska koncertna publika uglavnom bila upućena na horove rodoljubivog sadržaja, a sa dolaskom Biničkog širi se repertoar na najpoznatija dela muzike 18. i 19. veka, ali on ne zanemaruje ni našu narodnu tradiciju, niti laku muziku bečkih valcera i potpurija. Time je stekao ne samo opšte simpatije Beograđana nego i publiku, kojoj je pogađao ukus, pravio joj ustupke, ali je i postepeno navikavao na novine. Kako kaže Roksanda Pejović, "Nivo muziciranja i kvalitet izvođenja, a pre svega disciplina članova orkestra, znatno su odskakali od ostalih vojnih orkestara u zemlji i predstavljali najviše do čega se moglo doći u predratnoj Srbiji", kako je navedeno u Glasu Crnogorca u broju 41, 6. oktobra 1890. godine.

Prvi umetiički koncert priredio je Binički već 1899. godine sa "Beogradskim vojnim orkestrom", izvodeći pritom, između ostalog i sopstvenu uvertiru "Iz mog zavičaja". Branislav Nušić je pritom zabeležio: "Koncert je imao velikog uspeha", kako je objavljeno u časopisu "Komedija" 1924/P, u broju 5 na 12. strani u članku "O životu i radu Stanislava Biničkog".
 
U toku 1901. godine, on je gotovo iz večeri u veče dirigovao orkestrom na dramskim predstavama u Narodnom pozorištu, na početku predstave i u pauzama između činova; za godinu dana dirigovao je samo sa ovim ansamblom 82 puta, kako je navela Veroslava Petrović u Katalogu izložbe o Biničkom u Muzeju Pozorišne umetnosti Srbije, decembra 1973. godine.
 
Nije samo publika iskreno podržavala svaki napor Stanislava Biničkog u želji da obogati koncertni repertoar i da ga učini boljim; njegovi muzičari imali su u njemu iskrenog prijatelja, čoveka beskrajne strpljivosti i razumevanja, koga su u poznim godinama, kao i svojevremeno Hajdna (nazivajući ga "Papa Haydn") prozvali čika — Staša, te su sledili sve njegove zamisli u mogućnostima svoj ih tehničkih i muzičkih umeća; pa čak je i kritika bila, ne možemo reći naklonjena, ali objektivna i sa ogromnim razumevanjem.

SRPSKI OPERSKI PRVENAC
 
Što se prve srpske pzvedene opere tiče — "Na uranku" Stanislava Biničkog, ona je zauzela izuzetno mesto u njegovom opusu, kako po svojoj umetničkoj vrednosti tako i po istorijskom značaju. Sadržaj ove jednočinke napisanje po ugledu na verističke opere, sa jasno profilisanim likovima. Veza između muzike i libreta gotovo je linearna, kako primećuje muzikološkinja Marija Masnikosa; dramaturški statična mesta u okviru radnje predstavljena su zatvorenim numerama, dok su intenzivnija događanja osmišljena kao široki prokomponovani odlomci međusobno povezani, što ovoj operi daje formu prokomponovanog dela. Sa druge strane zatvoreni zaokruženi odlomci naginju tradiciji komada s pevanjem, što je naročito evidentno u arijama, duetima, ansamblima, horovima i tzv. žanr-scenama. Jednostavna melodika je jedan od najkarakterističnijih ranoromantičarskih izraza, mada mestimično vokalna narodna kantilena obiluje melizmima. Harmonija je takođe jednostavna i takođe podleže uticaju narodne tradicije. Sve to upotpunjeno je pregnantnim ritmovima igračkih motiva. Orkestar je uglavnom nesamostalan i često ima ulogu harmonske pratnje ili podvostručavanja solističkih deonica.
 
KRITIČKI OSVRTI
 
Početkom 1904. godine prestao je da postoji "Beogradski vojni orkestar" i Binički je osnovao "Muziku Kraljeve garde", koja će vremenom prerasti i dobiti značaj prve beogradske filharmonije. Ovim orkestrom Binički je upravljao do 1920. godine. Iste godine on postaje i dirigent Pevačkog društva "Stanković", te će oba ova značajna muzička tela vođena rukom vrhunskog umetnika uskoro premijerno izvesti nekoliko najvećih dela svetske vokalno-instrumentalne literature; tako je u dvorani "Kolarac" izveden 12. decembra "Duhovni koncert" sa Hajdnovim oratorijumom "Sedam reči Hristovih" i "Osmi koncert" za dva mešovita hora Bortnjanskog. Koncert je ubrzo ponovljen još tri puta (dva puta u Beogradu i jednom u Zemunu), što govori o interesu publike za duhovne muzičke sadržaje. Ovaj događaj budno je pratila i štampa unapred pripremajući auditorijum i oduševljeno govoreći o 145 izvođača. Orkestar Garde bio je dopunjen "štrajh-instrumentima" i brojao je 45 svirača, a hor stotinu članova! Bila je više nego smelost prihvatiti se postavke ne samo ovih dela, nego i dirigovati ovolikim ljudima, od kojih su mnogi bili amateri: "Pored ljudi u gardijskoj uniformi, na koncertnom podijumu su se mogli videti kapelnici, tehničari, činovnici, gimnazisti, članovi privatnih orkestara, slušaoci trgovačke akademije, učenici muzičke škole i drugi...", kako navodi Roksanda Pejović u Zvuku u broju 69 iz 1966. godine pišući o Stanislavu Biničkom kao organizatoru muzičkog života u Beogradu".
 
Dve godine kasnije, u Beogradu su ponovo izvedene "Sedam reči Hristovih". Tim povodom Stevan Hristić je 1909. godine na 545. strani u "Srpskom književnom glasniku" objavio članak pod nazivom "Duhovni koncert Pevačkog društva Stanković".
 
Najglavnija tačka koncerta bila je kompozicija Hajdnova "Sedam reči Hristovih".
 
O samome izvođenju može se reći samo dobro, s obzirom na opštu spremu naših horova ... Orkestar nije bio baš na visini svoga zadatka, i mi samo možemo žaliti što Beograd nije u stanju da održava jedan lep simfonijski orkestar, koji bi nam i u Narodnom Pozorištu nešto drugo dao, no što ga može dati onaj mali orkestar koji svira između činova. (Nije li Stevan Hristić ovom kritikom već pripremao muzičku javnost za osnivanje filharmonije 1923. godine)?
 
Sva zasluga za ovaj lepi duhovni koncert nesumnjivo pripada našem najboljem dirigentu G. Biničkom.
 
Stevan K. Hristić
 
U "Nedeljnom pregledu" od 27. aprila 1908. na 48. strani potpisani Jask Eazu (Džek Izi) iznenađen je što se u novinama nije pojavila odgovarajuća kritika povodom izvođenja Hajdnovog oratorijuma "Stvaranje sveta"; ja nisam! Jer nažalost, ni danas stanje nije nimalo bolje. Kritike se retko i pišu i još ređe objavljuju! Moja (kratka) kritika u "Politici" o Hedlovom "Mesiji" čekala je u redakciji "Politike" više od dve nedelje! Prepisujem ove ogročene pasuse:
 
"Ali što se ne da oprostiti to je držanje žurnalistike povodom ovog jedinstvenog koncerta jer sutra dan po koncertu na onim mestima, gde se obično nalaze umetničke recenzije; u našim dnevnim listovima oštampani su čitavi članci o 'najpromerljivijem narodu na svetu', 'o najvećim brodovima', a o koncertu ni reči.

Ovo nije više ni smešno, upravo je žalosno i može da dovede do očajanja ljude koji misle da se i plemenitim trudom dolazi do čega u ovoj zemlji. Da su naši listovi ma šta napisali: pa bilo da kažu da je orkestar bio slab, i da se orkestar u malo nije izgubio kod duple fuge u finalu, da je flauta bila rđava etc. da je jednom reči kudila što je za kuđenje, a hvalila što je za hvalu. Ali ovako prelazeći ćutke (s izuzetkom dva-tri lista) preko jednog koncerta koji je pravi događaj za nas, štampa nije bila na visini na kojoj bi trebala da bude ...
 
Mala uteha simpatičnom i vrednom Staši bio je srebrn venac ljubitelja muzike."
 
Jask Easy


NA URANKU: opera u jednom činu: (3-ći put)
NA SLAVI: komedija u tri čina: prvi put






Srpsko kraljevsko narodno pozorište
Beograd, 1904


Dužnost Biničkog bila je i predavanje muzike na Vojnoj akademiji (od 1908. godine do balkanskih ratova), a program predavanja obuhvatao je i pevanje rodoljubivih pesama, muzičku teoriju i kratak pregled muzičke istorije. Pošto je srpskih dirigenata bilo malo, Binički je, kao referent vojne muzike, slao vojne stipendiste na školovanje u Prag i Beč. Istovremeno, angažujući maksimum sopstvenih umetničkih sposobnosti, Binički je iz godine u godinu poboljšavao nivo Orkestra Kraljeve garde. Prilikom izvođenja velikih vokalno-instrumentalnih dela, koja su se pojavljivala svake godine, u Orkestru bi se našlo čak sedamdesetak ljudi. U skupini brojnih amatera, ljudi drugih profesija koji su smatrali čašću da doprinose ovakvim izvedbama, nalazili su se i veliki muzičari: Jovan Zorko, Petar Krstić, Jovan Mokranjac, braća Nemeček, J. Ružička i drugi. Tako je posle tromesečnih proba savladan tekst jedne od najsloženijih partitura: Betovenove IX simfonije, što je označilo vrhunac svih dotadašnjih napora ne samo Biničkog, koji je neosporno za ovo bio najzaslužniji, nego i celokupnog muzičkog Beograda 1910. godine! I štampa, je davala ogromnu podršku, tumačeći kroz reči anonimnog novinara sveopšte strepnje Beograđana pred najgigantskijim Betovenovim remekdelom! U Politici se u rubrici Muzika 6. aprila 1910. pojavio članak sa nazivom "Sa sinoćnjeg koncerta":
 
"Ono što se mislilo da Beograd neće doživeti — što reklo jedno svešteno lice, — doživesmo; ono, što se smatralo za nepostiženo, postignuto je — Deveta Simfonijaje naša ..."
 
Sa horom pevačke družine "Stanković" imao je mnogo uspeha i 9. maja, kada je u Narodnom Pozorištu izvedeno "Vaskresenje", tada 27-godišnjeg Stevana Hristića, po tekstu Dragutina Ilića. Zadržavamo se na kritici Jovana Zorka, objavljenoj u Zvezdi 10. maja 1912, na 573. strani:
 
"Binički je uložio trud i svoju spremu da dostojno izvede delo mladog srpskog kompozitora. I trud mu nije bio uzalud. Izgleda mi da g. Binički nikada nije sa više dirigentske okretnosti stajao pred jednim velikim ansamblom, kao te večeri. I dug aplauz posle svršenog dela nije bio namenjen samo g. Hristiću nego i dirigentu g. Biničkom".
 
RATNE GODINE
 
Prvi svetski rat prekida, razume se, svaki kulturni razvoj, pa donekle i muzički. Od vojnog orkestra više niko ne očekuje koncerte u klasičnom smislu reči, a pogotovo ne velike vokalnoinstrumentalne forme koje su tako uspešno negovane u godinama pre rata.

Pred orkestrom su tada bili sasvim drugi zadaci, iznad svega političko-patriotski, borbeni i propagandni. Pri povlačenju preko Albanije uništen je skoro ceo notni arhiv i propao dobar deo instrumenata. I opet je u ovim teškim okolnostima došlo do izražaja nepokolebljiva vera, istrajnost i upornost Biničkog. On ponovo obnavlja svoj orkestar i sa 70 njegovih članova daje niz koncerata za bolesnike i ranjenike naše i savezničkih vojski; u korist izbeglica, porodica poginulih, Crvenog krsta, za pomoć postradalima.
 
I upravo u tim sudbonosnim, herojskim danima u kojima se odlučivala istorija srpskog naroda, ohrabren uspesima naših odreda na Ceru, koji su pobedili austrougarsku vojsku i proterali je preko Drine, Binički je, i sam učesnik tih junačkih događaja, pretopio svoje oduševljenje u muziku Marša na Drinu. Gotovo pola veka nakon njegovog nastanka, ovu, već davno zaboravljenu melodiju trija iz Marša, otkrili su Šveđani i snimili prve ploče koje su odmah postali "bestseleri".
 
"Po zakonima komercalizacije, 'Marš na Drinu' se dalje širio i umnožavao. Nastale su u mnogim zemljama ploče raznih preduzeća u još raznolikijim aranžmanima: od originalnog sastava za vojni orkestar, do ritma twista i hully-gullya! Bilo je u našoj filmskoj muzici ("Ognjem mačem","Predsednik centarfor") i pozajmica motiva iz Marša na Drinu zbog koj ih su kompozitori pozajmljivači stajali i pred sudovima", kako je navela profesor Stana Đurić Klajn u svojoj knjizi Akordi prošlosti, upravo pišući o Maršu na Drini na 242. strani!
 
Na turneji po Francuskoj 1916. godine, Muzika Kraljeve garde doživela je pravi trijumf; prijateljski francuski narod koji je bio spreman da stane rame uz rame sa srpskim vojnicima u ovim teškim danima, ispunjavao bi ne samo velike sale, nego i čitave trgove, na kojima su se koncerti ponekad održavali, zaustavljajući čak i saobraćaj. U Parizu su priredili tri koncerta zajedno sa belgijskim i francuskim vojnim orkestrima, a zatim su samostalno, na poziv francuskih vlasti nastupili u Lionu, Bordou, Tuluzu, Montabanu, Oranžu, Marselju, Tulonu i Nici. Turneja je trajala mesec dana i u znak priznanja i zahvalnosti, Udruženje kompozitora i muzičkih izdavača Francuske primilo je Stanislava Biničkog sledeće godine za svog člana.
 
Pariski listovi bili su puni zanimljivih obaveštenja o srpskoj vojnoj muzici, doneli su njen kratak istorijat, divili se gordom držanju, odlučnom koraku i energičnim licima njenih članova. Oduševljeni članci pojavili su se tih dana u francuskoj štampi!
 
Binički je tokom čitavog Prvog svetskog rata neumorno priređivao koncert za koncertom, tako da se nije mogla zamisliti ni jedna priredba bez sudelovanja orkestra Garde. Uglavnom su to bili koncerti za ranjenike, te je i program popularno prilagođavan, sastavljan od numera salonskog ili marševskog vojničkog karaktera.
 
Posle završetka rata, Biničkijeu novim uslovima započeo rad, proširujući izvođački repertoar i delima svetskih klasika i našim savremenim kompozitorima. Prvi koncert sa Muzikom Kraljeve garde u oslobođenom Beogradu održaj je 7. decembra 1918. godine. Da bi novoj državi predstavio svoj izvođečki ansambl, u toku zime 1918—1919. godine organizovana je šestomesečna turneja kroz mnoge gradove Hrvatske, Slovenije, Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Dalmacije.
 
Godine 1920. Binički napušta službu u vojsci, posle više od dve decenije ogromnih i kontinuiranih uspeha u kojima je muzika Kraljeve garde živela svoje najslavnije dane i najpre prelazi u Ministarstvo prosvete, a kao osnivač Opere, postaje i njen prvi direktor i prvi dirigent. I u toj kući ovaj veliki umetnik i vičan organizator udario je presudne temelje u osamostavljivanju beogradske Opere.

Godine 1924, na vrhuncu slave i zrelosti, sasvim neočekivano Stanislav Binički se povukao iz javnog života, da bi se posvetio stvaranju. Međutim, dugo potom muzički Beograd je sa ljubavlju i poštovanjem pamtio njegove koncerte, slušao njegova dela. Koliko je on i dalje bio prisutan najbolje dokazuje ovaj novinski članak objavljen u dnevnom listu "Pravda", 27. marta 1937. godine, sa fotografijom umetnika, pod naslovom "Poznati muzičar g. Staša Binički teško bolestan", iz koga pozajmljujemo nekoliko pasusa:
 
"Već nedelju dana u muzičkim i pozorišnim krugovima primećuje se otsustvo g. Staše Biničkog, poznatog beogradskog kompozitora. Njega nema svake večeri u Narodnom Pozorištu, a nije ga bilo ni na poslednjim veoma interesantnim koncertima na Kolarčevom Narodnom univerzitetu. I svi njegovi prijatelji i poznanici su se zabrinuli ..."
 
Pet godina kasnije, u okupiranom Beogradu, sasvim nezapaženo i nezabeleženo ugasio se život umetnika koji je svojim radom obeležio čitavu jednu epohu muzičkog Beograda, učinivši je značajnom upravo zahvaljujući svojim izvanrednim organizatorskim, interpretativnim i stvaralačkim delovanjem.
 
Danas su za Biničkim, pored uspomena na premijerna izvođenja velikih vokalnoinstrumentalnih dela, i uspomene svih koji su saosećali sa rađanjem muzičkih ustanova u prvim decenijama našeg veka: Muzike Kraljeve garde, Muzičke škole "Stanković", beogradske Opere. U svakoj od njih Binički je ostavio deo sebe, onaj najbolji deo energičnog, vrednog, sposobnog umetnika i čoveka.


Gordana Krajačić

"BUKTINJA" časopis za književnost, umetnost i kulturu
Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 10:30:21 pm »

**

PRVA SRPSKA OPERA






U razvoju muzičke kulture Beograda pored Stevana Mokranjca značajnu ulogu je imao i Stanislav Binički.—

Prva srpska opera, Na uranku, izvedena je 1904. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, a dirigent je bio sam kompozitor Stanislav Binički. Liberto je napisao Branislav Nušić. U muzici se prepliću elementi srpskog folklora (Hor i Kolo devojaka i momaka) i orijentalnog melosa (Arija Redžepa i Mujezinova pesma na početku i kraju opere).

Radnja opere "Na uranku" zbiva se u jednom srpskom selu u vreme života pod Turcima. Stanka i Rade se iskreno vole i spremaju za venčanje. Anđa, Radetova majka, blagosilja njihovu ljubav, a devojke i momci radosno igraju i beru cveće da okite mladence.

Redžep, seoski aga, zaljubljen je u Stanku i želi je za sebe. On joj priča o svojoj ljubavi, ali Stanka ga odbija.
Ljutiti aga, želeci da je povredi i odvrati od Radeta, govori joj o nepoznatom poreklu njenog verenika, kome se ne zna otac. Očajan i uvređen Rade nasrće na Redžepa. U to dolazi Anđa i priznaje da je Rade dete njene mladalačke ljubavi. Nesrećna Anđa, braneći istinu u Redžepovim rečima, gine od puške svoga sina. Rade joj ljubi ruke i moli je za oproštaj.


Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić


NA URANKU: opera u jednom činu
U BUNARU: komična opera u jednom činu






Srpsko kraljevsko narodno pozorište
Beograd, 1908
/ http://digital.nb.rs/eng/direct.php?sign=PL-130-284
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 10:31:04 pm »

**





OPERA U JUGOSLAVIJI. Srbija. Uvod u opersku delatnost, kako u stvaralačkom tako i u izvodačkom smislu, bile su prve pozorišne predstave na početku XIX veka u Vojvodini i Srbiji; muzika je tamo bila zastupljena u velikoj meri. Te su predstave povremeno priredivale diletantske družine u ponekim gradovima Vojvodine, a zatim u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. U tom pozorištu nastao je — sa scenskom muzikom koju je komponovao Josif Šlezinger (1794—1870) — specifični srpski muzičko-scenski žanr — komad s pevanjem, potom negovan u čitavom XIX veku, pa i na početku XX veka. Među komadima sa Šlezingerovom muzikom, koji su se tada izvodili, isticala se "Ženidba cara Dušana" (1840) koju je savremena štampa smatrala operom. Ista vrsta komada, pretežno sa muzikom Nikole Đurkovića (1812—1875), izvodena je u pozorištima koje je on 1841—48 vodio u Beogradu i Pančevu.

Komad s pevanjem doživljuje svoj puni rascvat od 1869 nadalje u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tomu je naročito doprinela muzika koju su komponovali Davorin Jenko (1835—1914; "Đido", "Potera", "Devojačka kletva" i dr.), Stanislav Binički (1872—1942; "Put oko sveta", "Ljiljan i omorika" i dr.), Petar Krstić (1877—1957; "Koštana", "Dorćolska posla" i dr.) i Stevan Hristić (1885—1958; "Čučuk-Stana"). Tesna povezanost između ovih komada i potonjega razvoja opere i operete ogleda se i u tome što su dramski glumci muzički vaspitani na osnovu komada s pevanjem, bili, pored gostiju sa strane, i prvi izvodači opera i opereta. Tako se u Beogradu 1882 izvodi prva srpska opereta "Vračara" od Davorina Jenka, 1894 opera "U bunaru" V. Blodeka, 1899 opereta "Ptičar" C. Zellera, a 1903 izvedena je i prva domaća opera "Na uranku" Stanislava Biničkog, na tekst B. Nušića, opet u izvedbi dramskih glumaca.—


Stana Đurić Klajn, Muzička enciklopedija


Decembra 2003. godine u Nišu, a ubrzo potom i u Beogradu, održana je premijera prve srpske opere Na uranku Stanislava Biničkog povodom njene stogodišnjice. Neki podaci, međutim, govore da je ona po prvi put prikazana 1904. Stvar je vrlo jednostavna — radi se o razlici između starog i novog kalendara, ali ova mala konfuzija kao da je obeležila ne samo prilike u kojima se pojavila prva srpska opera već i celokupan odnos srpske nacije prema ovom žanru. On će od samog početka pa do današnjeg dana (uključujući pomenutu novu postavku dela Biničkog) ostati konzervativan sa izuzetkom nekih skorašnjih autorskih poduhvata na alternativnoj sceni. Drugim rečima, Srbi se sa ovim žanrom nisu baš najbolje snašli — domaći komadi posle premijernih prikazivanja uglavnom bivaju zaboravljeni ili se obnavljaju povodom jubileja i sl, a prisustvo srpske opere na redovnom repertoaru doživljava se kao kuluk (izuzetak može biti Koštana Petra Konjovića, neprevaziđena u svojoj vrsti).—

U kontekstu početka srpske operske istorije dodatnu zabunu, naime, unosi činjenica da je opera Na uranku prva izvedena, a da su pre nje komponovane dve opere na istu temu Ženidba Miloša Obilića Božidara Joksimovića (1902), odnosno Petra Konjovića (1903). Međutim, jedino je Binički imao sreće sa upravom Narodnog pozorišta, pa i to u drugom pokušaju, posle smene upravnika. Problem je bio u tome što se muzika na sceni, odnosno opera smatrala za zabavljačku, drugim rečima neozbiljnu umetnost u poređenju sa dramom koja je imala vaspitnu, pa i edukativnu ulogu, "jer je opera oblik u kojem se ne rešavaju viši etički i moralni problemi pomoću svih estetskih valera muzičke umetnosti, već oblik koji je stvoren radi golicanja čula sluha"1. A bilo je i anonimnih kritičara koji su smatrali da su tekstovi za opere uglavnom glupi, što ponekad nije daleko od istine, ali nije u tome poenta.

Gledaoci su, u stvari, stručni ili ne, bili uskraćeni za pravi doživljaj zbog najblaže rečeno skromnih uslova produkcije opere koja je ipak najkompleksnija pozorišna forma. U to vreme ni produkcija drama nije bila ništa bolja. Tek pred I svetski rat zahvaljujući gostovanju ruskih umetnika prikazana je jedna Šekspirova drama na odgovarajući način. Njena produkcija koštala je koliko tri srpske istorijske drame do tada. Kako onda da govorimo o operi za koju je trebalo obezbediti orkestar, hor, eventualno i balet, kad ni solista-pevača gotovo da nije bilo i njihove role tumačili su glumci koji su umeli da pevaju? Stanislav Binički je za svoju premijeru angažovao čuvenog Dobricu Milutinovića "koji je bio kolosalan Redžep, nenadmašan do danas. Iako je pevao onako više sevdalijski, bez naročite škole, ostavio je duboku impresiju i oduševio publiku".2


Gorica Pilipović, Srbi i opera

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 01, 2011, 10:31:29 pm »

**
Muzej pozorišne umetnosti
SR Srbije
decembar 1973.

Ova izložba je posvećena osnivaču Opere u Beogradu
Stanislavu Biničkom.

Autor izložbe i kataloga: Veroslava Petrović



Stanislav S. Binički
(1872 — 1942)




"...Ali merilo kojim se meri rad i značaj kulturnoga pionira koji je radio u našoj sirovoj sredini i borio se sa našim istrajnim i doslednim javašlukom, ne može biti svedeno na čisto i jedino muzičke razmere, čega se mi strogo pridržavamo u našim ocenama. Merilo mora biti tananije i osetljivije. Treba preći u pameti kulturni i psihološki prostor koji nas deli od mučnih početaka, treba shvatiti poletni smisao pregalaštva i ustalaštva prvih evropskih naraštaja. Zato, držim da će se značaj Staše Biničkoga može bolje i potpunije oceniti tek u vezi sa celokupnim načinom života, sa njegovom odbojnom gustinom kulturnih prepreka, koje su iskrsavale i morale iskrsavati u ono doba koje je iza nas ..."
Stanislav Vinaver

~  ~

"Iako malo po broju, ono što je Binički dao — naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora, koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Pesme Biničkog odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svoga naroda".
Branislav Nušić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 01, 2011, 10:31:52 pm »

**
nastavak

Stanislav S. Binički


Stanislav Binički se rodio i rastao u periodu kada se Kneževina Srbija razvija u modernu građansku državu i kada, posle Berlinskog kongresa (1878), dobija potpunu nezavisnost i proširuje svoju teritoriju na četiri okruga.

Rođen je u mestu Jasika kod Kruševca 27. jula 1872. godine, gde mu je otac, Stevan Binički, inženjerijski poručnik, bio sa službom kao komandir pontonjerske čete koja je održavala most na Moravi.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Nišu, gde je u prvom razredu gimnazije učio violinu i flautu, kod učitelja muzike Brunetia i vojnog muzičara Pavla Gajicica. U višim razredima gimnazije predaju mu Josif i Bohumil Svoboda. Već kao učenik gimnazije, mladi Stanislav, pokazuje svoju darovitost. Komponuje kraće pesme za solo pevanje i hor i diriguje đačkim horovima. 1890. godine završio je veliku maturu u Nišu i upisao se na prirodno matematicki odsek Filosofskog fakulteta u Beogradu, gde je diplomirao 1894. godine.

U toku studija bavi se intenzivno muzikom; peva u "Obilicu", kojim u to vreme upravlja Josif Marinković, i u "Beogradskom pevačkom društvu" u kome je upravnik Stevan Mokranjac, a na Velikoj školi osniva "Akademsko muzičko društvo", koje u to vreme počinje da neguje instrumentalnu muziku pod upravom Josifa Svobode.

Prvu službu, kao suplent (1894—1895), dobio je u Leskovačkoj gimnaziji. Došao je da predaje matematiku, ali je pored ovog predmeta predavao i pevanje, violinu i flautu. Uz pomoć nekoliko kolega, a naročito suplenta Mirka Popovića, obnavlja pevačko društvo "Branko" i postaje njegov horovođa. U Leskovcu komponuje zbirku "Pesme iz okoline Leskovca". Inspirisan folklorom ovoga kraja, komponuje i jednu orkestarsku minijaturu "Zašto Sike, zašto". Ova pesma pevala se još u doba turske vladavine i bila je vezana za legendu o jednoj ljubavnoj avanturi leskovačkog miralaja (okružni načelnik) i devojke Sike.

1896. godine dobija stipendiju Ministarstva prosvete za školovanje na Muzičkoj akademiji u Minhenu. Po isteku prve stipendiije, koja je trajala godinu dana, dobija drugu, od Mimstarstva vojnog, za nastavak muzičkih studija. Na Akademiji u Minhenu vodio ga je četiri godine poznati profesor ikontrapunkta Jozef Rajuberger.

Ova stipendija, Ministarstva vojnog, umnogome je ograničila njegov dalji rad, jer ga je vojna služba, sa svojom disciplinom i neprekidnim obavezama, često ometala u umetničkom stvaralaštvu.

U Minhenu komponuje nekoliko sastava za mešoviti hor na stihove nemačkih pesnlka. U Minhenu se i ženi sa koleginicom Fridom Blank (po udaji Miroslava Binički), vernom saradnicom, zaslužmm umetnikom i istaknutim pedagogom.

Diplomu minhenske Muzičke akademije dobio je 1899. godine. Iste godine vratio se u zemlju. U Beogradu je postavljen za vojnog kapelnika i referenta za muziku pri Ministarstvu vojnom. Zahvaljujući ovim položajima i smislu za organizaciju, osnovao je veliki simfonijski orkestar pod imenom "Beogradski vojni orkestar", kojim je rukovodio i dirigovao do 1903. godine. Kao vojno lice, Stanislav Binicki je bio obavezan da sa svojim orkestrom ispunjava zahteve dvora i vojske, da diriguje na balovima i da svira u pozorištu fragmente iz opera i orkestarske kompozicije u okviru dramskih predstava.

Sličnu ulogu odigrao je sredinom XIX veka Josif Šlezinger, muzičar Miloša Obrenovića. On je bio jedini muzičar koji je ispunjavao sve muzičke zadatke u Srbiji.

Šezdesetih godina XIX veka, građanska klasa Beograda učvrstila je svoj položaj i po ugledu na Zapad, težila da izgradi svoju kulturu. Po oslobođenju od Turaka Beograd počinje da dobija novu fizionomiju; u njemu se razvijaju individualni zanati i jača robna privreda, a to je sve uticalo na formiranje jednog određenog oblika beogradske buržoazije. U težnji za što svestranijim kulturnim razvojem i muzika postaje sastavni deo kulturnog života grada i građana, a naročito "finog vaspitanja građanske omladine".
(Đurić — Klajn, Stana. Muzika i muzičari: Muzički Beograd. Beograd 1956. — "Prosveta", 52).

U to vreme u muzičkom životu Beograda značajnu ulogu je odigrao Davorin Jenko; on je skoro pola veka (od 1865) pisao muziku za komade koji su bili na repertoaru Narodnog pozorišta. Došao je u Beograd iz Slovenije, i u njemu ostao do kraja života, da komponuje muziku za srpske nacionalne komade i svojom operetom "Vračara" započne rad na budućem operskom stvaralaštvu.



Stanislav Binički sa svojim roditeljima, 1876. godine
Stanislav Binički kao bolničar-đak 1885. godine.

Oko 1882. godine u muzički život Beograda stupaju dva mlada kompozitora. Prvi od njih, Josif Marinković, "poeta romantičarske osećajnosti", praški đak, nastavio je muzičku liniju Davorina Jenka; drugi, Stevan Mokranjac, đak nemačke škole, pošao je drugim putem. On se inspiriše narodnim melosom i muzika "u Srba sa njim postaje nacionalna".
(Milojević, Miloje. Intimni lik Davorina Jenka. — Zvuk, revija za muziku 8—9, Beograd, oktobar, novembar. 1935/111, 285—291).

Na početku veka, ova starija generacija muzičara naznačila je pravac i moglo je da se prati nekoliko razvojnih linija. Počinje se sa radom na vokalnoj muzici, a obraća se i pažnja na instrumentalnu muziku. Opersko stvaralaštvo je bilo na pomolu. Srednjoj muzičkoj generaciji; Biničkom, Petru Krstiću i drugima, ostalo je da nastave ovaj posao sa još većom snagom. Binički je u to vreme bio u punoj snazi i na svim poljima muzičke delatnosti davao je sve od sebe.




Grupa studenata Muzicke Akademije u Minhenu, izmedju 1896. i 1899. godine.
Stanislav Binicki, u drugom redu prvi s desna.

1899. godine, zajedno sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem, Binički osniva "Srpsku muzičku školu" (današnja škola "Mokranjac") u kojoj radi kao nastavnik pevanja; Cvetko Manojlović kao nastavnik klavira; Miroslava Binički pevanja; Ružička violine; Rendla čela, a teoriju je predavao upravnik škole Stevan Mokranjac. Prvi ispit ove škole, održan je u "Beogradskom pevačkom društvu" 1900. godine. Dok je Muzička škola pripremala na jednoj strani školovane generacije muzičara, Birrički u Beogradu, koji je još uvek odisao tragovima "otomanskog carstva", stvara i vaspitava muzičare i publiku, priređujući veoma često koncerte. Sa izvanrednim osećanjem za prilike toga doba i izvanrednim pedagoškim darom, on često priređuje popularne koncerte na kojima je izvođena muzika lakog stila i koji su održavani u bašti kafane "Kolarac". Za one koji su bili spremni i voljni da prime nešto novo priređivao je simfoniske koncerte na kojima su izvođena dela starih majstora.

Svoj prvi umetnički koncert priredio je sa "Beogradskim vojnim orkestrom" 1899. godine. Tom prilikom izvedena je uvertira "Iz mog zavičaja" S. Biničkog, pisana za orkestar u formi sonate sa dve teme na poznate nacionalne melodije: "Četvorka" i "A što si se Jano". "Koncert je imao velikog uspeha".
(Nušić, Branislav. O životu i radu Stanislava Biničkog. Komedija, 1924/11, 5, 12).

U toku 1901. godine Binički gotovo iz večeri u veče diriguje orkestrom na dramskim predstavama u Narodnom pozorištu, na početku predstava i u pauzama između činova. Za godinu dana dirrigovao je u 82 dramske predstave.

Iste godine Narodno pozorište pripremilo je veče posvećeno pesniku Vojislavu Iliću. Na programu su bila dela Vojislava llića: "Pesnik", "Radoslav" i "Periklova smrt", za koja je Binički komponovao muziku. Posle mnogo zamerki: "na rđavo govorene" ili "rđavo shvaćene stihove" od strane glumaca, kritičar se osvrće na "Periklovu smrt":

"Muzike je bilo više nego što je bilo prilike za nju. Za potrebu "Periklove smrti" mogla su se upotrebiti dva tri pasaža, makar tuđa. U izvesnim trenucima, stoga što je ima suviše, smetala je govoru glumaca ili je govor glumaca smetao njoj. Još bi gotovo ponajbolje bilo, kad je već naročito napisana, da nam je odsvirana pre nego što se zavesa digla. Tako bi bar trud g. Biničkog bio izdvojen od opšte propasti toga večera, i mogao bi se zasebno ocenjivat".
(Janković M., Dragomir. Vojislavljevo veče. SKG, 1902, 9 (II, 5), 383).

Uvažavajući možda oštru ocenu kritičara o "Opštoj propasti" ove večeri, ova predstava je nesumnjivo označavala  p o k u š a j u komponovanju scenske muzike na određeni tekst. Mnogi srpski muzičari su se ogledali na ovom poslu, prilagođavajući muziku tekstovima i tekstove muzici. Neki pokušaji su uspešno izvedeni, kao na primer prva srpska opereta "Vračara" od Davorina Jenka (1882), dok su drugi pretrpeli neuspeh.

1903. godine rođena je prva srpska opera, "Na uranku", koju je komponovao Stanislav Binički na specijalno pisani libreto Branislava Nušića. Pre nego što je beogradska publika čula kompletno scensko izvođenje ove opere, 24. aprila 1903, bila je upoznata sa uvertirom koja je bila izvedena na jednom koncertu uz "Skerco" Petra Krstića. Kritika je dala sledeći prikaz:
Uvertira počinje u laganom tempu i prelazi na glavni deo u kome je motiv jedna narodna igra "Seljančica", motiv svež, prost... Uvertira "Na uranku" u ovoj formi, za sebe, dakle odvojena od drame, sa ovim svežim finim koloritom instrumentalnim i lepom korektnom izradom, daje jednu potpunu kompoziciju te vrste; ali po karakteru i sadržini ona je manje podesna za jednu muzičku dramu. G. Binički upravljao je orkestrom, kao obično, vešto i sigurno."
(G., M. Simfonijski koncert u Kraljevskom Srpskom Narodnom Pozorištu, 1 maj 1903,/IX, 1, 71—74).

Krajem godine, 20. decembra, Narodno pozorište u Beogradu izvelo je po prvi put kompletnu prvu srpsku operu "Na uranku".

Radnja opere odigrava se u srpskom selu pod Turcima. To je ljubavna priča Stanke i Radeta koju blagosilja Radetova majka Anđa, a Redžepaga posmatra ljubavnu scenu iz prikrajka i po Radetovom odlasku izjavljuje Stanki ljubav. Ona ga odbija i ozlojeđeni Redžep, u veselom društvu momaka i devojaka, dobacuje Stanki da se Radetu ne zna otac. Uvređeni Rade poteže pušku, ali hitac ubija majku Anđu.

Maja 1906. godine u ovoj operi je gostovao poznati operski par Sultana Cijukova — Savić i Žarko Savić, a ulogu majke je tumačila mlada glumica Zorka Popadić. Opera je obnovljena 1908. godine. Ovu predstavu je režirao glumac Svetislav Dinulović, a ulogu Radeta je pevao Vojislav Turinski; Stanke Draga Spasić, Anđe Teodora Boberić (Arsenović) i Redžepa Svetislav Dinulović.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 01, 2011, 10:32:37 pm »

**
nastavak

Interesantno je konstatovati da je opera "Na uranku" do 1910. godine izvedena na sceni Narodnog pozorišta samo šest puta. Posle toga gotovo da je nema na repertoaru. Postavlja se pitanje: šta je uzrok tome? Da li nedostatak školovanih pevača, ili nepripremljenost publike da primi novi vid muzičkog izražavanja i pojava stranih opera na repertoaru?

Posle 65 godina Narodno pozorište u Beogradu ponovo je postavilo ovu operu na svoj repertoar povodom 100. godišnjice Narodnog pozorišta i 50. godišnjice osnivanja Opere.

Izgubljenu orkestarsku partituru rekonstruisao je kompozitor Krešimir Baranović. Operu je režirao Jovan Putnik ostavši veran poetičnom stilu Biničkog, ali izmenivši kraj tako da u ovoj predstavi sin ne ubija majku. Opera je izvedena 26. septembra 1968. godine. Radmila Smiljanić je tumačila lik Stanke i "dala jednu stilski čistu kreaciju kako u pevanju tako i u tumačenju lika". Zvonimir Krnetić je tumačio lik Radeta koji je "obojio lepom svežinom i temperamentom". Đorđe Đurđević je tumačio Redžepa koji je "više naglašavao prigušenu ljubavnu strast, nego silinu osvajača" a Breda Kalef je "ostvarila najuzbudljivije momente u završnom monologu".
(Đurić — Klajn, Stana. Prva srpska opera, Politika, 2, oktobra 1968).

Savremeni muzikolozi, određujući vrednost i stil prve srpske opere, kazali su sledeće: "U toj operi ogledaju se mladalački pokušaji kako autora tako i njegovog muzičkog tvorca u operskoj formi, i ona predstavlja iskreno traženje i dalje krčenje umetničkog puta u toj oblasti srpske muzičke kulture" . . . ili da je "Veristički obojeni siže stavljen u nacionalni ambijent uslovio izvesno dvojstvo u muzici: uticaji italijanskog verizma prepliću se sa elementima srpskog folklora. Pri tome ipak preovlađuju ovi poslednji, protkani orijentalnim pesmama".
(Đurić — Klajn, Stana. Muzika i Muzičari. Bazvoj Jugoslovenskog operskog stvaralaštva, Beograd 1956. — "Prosveta", 115. — Peričić, Vlastimir uz saradnju Skovrana Dušana i Kostića Dušana. Muzički stvaraoci u Srbiji. "Prosveta", Beograd, 59).




Stanislav Binički kao student
Muzičke Akademije u Minhenu.

Stanislav Binički je živeo u periodu kada je Branislav Nušić delovao kao komediograf, te se u muzičkom stvaralaštvu najviše inspirisao baš delima ovoga pisca, koji je odgovarao njegovom vedrom duhu i smislu za komiku u muzici. Binički je komponovao scensku muziku za devet komada koji su izvođeni na sceni Narodnog pozorišta. Pet od njih je napisao Branislav Nušić: Ljiljan i omorika, Put oko sveta, Nahod, Kaplar Miloje (Nušićeva prerada Dimanoara i Eneria), i najzad libreto za operu "Na uranku".

Početkom 1904. godine ukinut je "Beogradski vojni orkestar" i Binički osniva vojnu "Muziku kraljeve garde", u početku samo sa duvačkim instrumentima, a postepenim uvođenjem drugih instrumenata pretvara ovaj orkestar u prvu beogradsku filharmoniju. Ovim orkestrom je upravljao do 1920. godine.

Pokušaji sa komponovanjem scenske muzike nisu prestajali. U Narodnom pozorištu 19. novembra 1904. godine održan je simfonijski koncert koji je počeo  Ekvinacijmm  Stanislava Biničkog na tekst Ive Vojnovića. Na koncertu su izvedene i dve legende Dvoržaka i Nedovršena simfonija H-mol i Simfonija C-dur od Šuberta.




Solun. Muzika Kraljeve garde pred svojom barakom.

Do početka prvog svetskog rata Binički je održao niz koncerta van Beograda: u Skopju, koje je u to vreme bilo još pod turskom vlašću 1906, i u gradovima koji su još bili pod austrougarskom vlašću: u Novom Sadu 1907, u Zemunu 1908, a pred sam rat, u Somboru 1914. godine.

Među mnogobrojnim koncertima održanim u Beogradu do prvog svetskog rata, trebalo bi izdvojiti one koji su za Beograd i ondašnje prilike značili veoma mnogo. To su značajni datumi u istoriji naše muzičke umetnosti, jer je beogradska publika prvi put čula izvođenja Hajna i Betovena.

U dvorani kod "Kolarca", 12. decembra 1907. godine izveden je oratorijum "Sedam reči Hristovih" Jozefa Hajdna za solo, zbor i orkestar. Oratorijum od Hajdna "Stvorenje sveta" lizveden je 7. aprila 1908. godine u Narodnom pozorištu. Opersko veče 10. novembra 1909, takođe u Narodnom pozorištu, i kao kruna dotadašnjih uspeha izvedena je, 5. aprila 1910. u Narodnom pozorištu, Deveta Betovenova simfonija za solo, zbor i orkestar. Ovaj veliki događaj muzička kritika ovako je ocenila:
"Izvođenjem "devete" zabeležen je još jedan značajan datum u prvom istorijskom periodu, koji obuhvata sam početak muzičkog razvitka u nas. Moglo bi se s pravom reći, da je taj razvitak u nas brzo napredovao. Jer pojavom Marinkovića, Mokranjca, pa Biničkog, pošlo se poslednjih decenija naglo napred (S. Binički drži se modernog u muzici). Vagnerova pravca, radio je, a eto još i danas neobičnim uspehom na to cilja, da nam publiku muzički obrazuje i da joj da pojam o svemu što je za shvatanje više, ozbiljne i prave muzike neophodno potrebno. Dok se danas u srpskoj operi karikiraju ozbiljne opere i gaji banalna bečka opereta, koja nam apsolutno nikakvu muzičku nasladu ne daje, dotle se u samoj blizini energijom vrednog čoveka izvode dela svetskog glasa... Orkestar je bio srazmerno dosta dobar. Hor sastavljen od preko stotine pevača i pevačica, držao se dosta dobro, a bio je zastupljen kao i u orkestru iz svih društvenih redova. Tu ste mogli videti na prvom mestu đaka, pa činovnika, trgovca i dr.
"(S. A. A. Koncerat pevačkog društva "Stanković" u Narodnom pozorištu, 5 aprila 1910., Brankovo kolo, XVI 18, 6 maj 1910, 288).

Stevan Hristić, kompozitor i dirigent napisao je prikaz ovog koncerta u Srpskom Književnom Glasniku: "O izvođenju kod nas može se reći samo dobro, sa obzirom na naše muzičke prilike. G. Binički je dao upravo više no što naša muzička sredina može dati. Jer, on je stvorio naročitu priliku, naročiti hor i naročiti orkestar... U prvom redu zasluga pripada vrednom, talentiranom i iskusnom našem dirtgentu g. Biničkom. Od solista gđa Binički, je jedina školovana pevačica te je bila u stanju pretešku partiju sa pozitivnim uspehom da savlada".
(Hristić, Stevan. Betovenova Deveta simfonija u Beogradu. SKG, 10 april 1910/222 (XXIV, 8 ), 623).

Godine 1910. "Pevačka družina "Stanković" osvezuje svoju prvu zastavu i tom prilikom priređuje koncert u pećini na Tašmajdanu. Tom prilikom je održano takmičenje 40 pevačkih društava iz Srbije, a 1911. godine Stanislav Binički odlazi u Odesu sa pevačkom družinom "Stanković" gde je održano nekoliko uspelih koncerta.

Krajem 1911. godine pevačka družina "Stanković" priredila je u Narodnom pozorištu sa Orkestrom kraljeve garde, a pod upravom Stanislava Biničkog, veliki duhovni koncert. Na programu su bili: Heruvimska pesma, S. Biničkog, Hvalite imja gospodnje, Dehćareva, Božićm oratorijum Sen-Sansa i 42. psalam Mendelsona.

Duhovna kompozicija Biničkog ocenjena je kao pesma koja dolazi u red naših najboljih kompozicija u originalnoj crkvenoj literaturi ... "G. Binički je i na ovom koncertu pokazao sve lepe osobine, koje mora imati jedan daroviti dirigent."
(Zorko, Jovan. Koncert pevačke družine Stanković. Zvezda/I, 10 januar 1912, 61).

I na ovom polju, duhovnoj muzičkoj literaturi, Stanislav Binički je ostavio nekoliko značajnih kompozicija: Liturgija Jovana Zlatoustog, Opelo, Venčanicu, Blagodarenje, razne tropare itd.

U Narodnom pozorištu pevačko društvo "Stanković" i Orkestar kraljeve garde izveli su 9. maja 1912. godine "Vaskrsenje" Stevana Hristića, na tekst Dragutina llića, pod dirigentskom palicom Stanislava Biničkog. Kritika je pozitivno ocenila delo mladog kompozitora Stevana Hristića i dirigentsku veštinu Stanislava Biničkog. Partiju Magdalene je interpretirala Mlroslava Binički, a Hrista Jakovljević. Stanislav Binički "je uložio trud i svoju spremu da dostojno izvede delo mladog srpskog kompozitora. I trud mu nije bio uzalud. Izgleda mi da g. Binički nikada nije sa više dirigentske okretnosti stajao pred jednim velikim ansamblom, kao te večeri. I dug aplauz posle svršenog dela nije bio namenjen samo g. Hristiću nego i dirigentu g. Biničkom."
(Zorko, Jovan. Vaskrsenje, Biblijska poema. Zvezda/9, 10 maj 1912, 573).

Do tada honorarni član Narodnog pozorišta, Stanislav Binički je postavljen za prvog kapelnika 1. septembra 1912, a Stevan Hristić sa drugog honorarnog kapelnika.

Na programu koncerta koji su se održavali u Beogradu sve se češće nalaze imena domaćih kompozitora. Lola Tezi, poznata svetska violinistkinja, gostovala je u Beogradu i održala koncert 12. fiovembra 1913. godine na kome je između ostalog izvođena i Hristićeva Fantazija za vlolinu i orkestar. Ugledni muzikolog i kompozitor Miloje Milojević propratio je ovaj koncert sledećim prtkazom:
"Orkestar Kraljeve garde, koji se sporo ali ipak popunjava, dobro je pratio blagodareći okretnosti kapelnika G. Biničkog koji je sa lepom sigurnošću davao celini boju i ritam. Na klaviru je pratila G-đa Binički razumno i sa sposobnošću, da pomogne solisti i sa njime da živu konturu muzičke sadržine kompozicije".
(Milojević, Miloje. Koncert Gospodice Lole Tezi u Narodnom pozorištu, SKG, 16 novembar 1913/XXXI, 10, 792).

Iz do sada izloženog o situaciji u muzičkom životu Beograda, pre prvog svetskog rata, može se zaključiti da su izvesni pokušaji muzičara uspeli i da su ostavili nekoga traga i zaintrigirali publiku, muzičare i kritiku. Osetila se potreba za stvaranjem novih, mladih generacija muzičara, pevača, dirigenata, a za sve to bili su potrebni uslovi, sistematske pripreme i organizovani rad. U časopisima i štampi toga vremena živo se raspravlja o ovim problemima. Posle jednog koncerta koji je održan u Narodnom pozorištu, 24. februara 1912. godine, i na kome su izvođena dela Lista, Mendelsona, Griga i Bajića, Miloje Milojević piše i o ovom problemu: "Orkestar je svirao al i ne zadovoljava, jer su ljudi koji ga sačinjavaju vrlo nejednako muzički razvijeni, i da nije bilo nastavnika muzičke škole u njemu, ne bi ni toliko uspeo. To su ljudi koji sviraju marševe pred dvorom, u bioskopu, u Narodnom pozorištu, koncertnoj sali i na balu. Ljudi su zamoreni ... U nas se budi intenzivniji muzički život... Vreme je došlo da dobijemo civilni orkestar koji će moći da vrši muzičko-civilizatorsku misiju".
(Milojević, Miloje. Iz koncertne sale. SKG, 1 mart 1912/XXXIII 5, 387—391).

Miloje Milojević je raspravljao i o muzičko-umetničkim programima, naglašavajući da naša muzička dela moraju biti čisto nacionalna i da naši kompozitori moraju da prođu kroz neku vrstu "muzičko-narodnoga čistilištva" i najenergičnije "raditi na suzbijanju svakog stranog elementa u našoj muzici."
(Milojević, Miloje. Naš muzičko-umetnički program. SKG, 1 septembar 1913/XXXI, 5, 394).

I na kraju govorilo se mnogo i o tome da treba obratiti što veću pažnju muzici, odnosno muzičkom vaspitanju i obrazovanju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 01, 2011, 10:33:41 pm »

**
nastavak


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 01, 2011, 10:34:01 pm »

**
nastavak teksta



Učionica Orkestra u baraci na Solunskom frontu

Prvi svetski rat prekinuo je sve. Stanislav Binički, zajedno sa vojskom prelazi preko Albanije i tada je propala cela muzička arhiva i svi muzički instrumenti. Trebalo je mnogo energije i sposobnosti da po dolasku na Krf obnovi orkestar. U toku celog rata, gotovo svakodnevno, davao je koncerte za ranjene i bolesne, naše i savezničke vojnike, kao i niz dobrotvornih koncerta u korist izbeglica, porodica poginulih, Crvenog Krsta itd.

Septembra 1916, po naređenju vlade, Binički putuje u Pariz gde priređuje tri koncerta: u Tiljerijama, Trokaderu i u parku Pale-Roajala. Na koncertu u Trokaderu svirali su orkestri triju savezničkih država: Francuske, Belgije i Srbije. Posle ovih uspeha, a na molbu Francuske vlade, naš orkestar pravi veliku turneju po Francuskoj: Lion, Bordo, gde je u novinama "La Petite Gironde" od 18. februara 1916, na prvoj strani izašla slika Stanislava Biničkog i najava serije koncerta u Bordou. Koncerti su održani i u Tuluzi, Montobanu, u velikom antičkom pozorištu u Oranžu, Tulonu i Nici. Turneja je trajala mesec dana, a zatim se orkestar vratio u Solun da nastavi svoju dužnost. U znak priznanja i zahvalnosti, Udruženje muzičara Francuske prima Stanislava Biničkog 1917. godine za svog člana. Značaj ovih koncerta održanih u inostranstvu bio je veliki. U ratnom vihoru, naša muzika i naši muzičari prešli su granice svoje zemlje. Na drugoj strani, u ratu, ona je vojsci i onima koji su se daleko od svog rodnog kraja borili za oslobođenje svoje zemlje, podizala moral.



Turneja po Francuskoj.
Doček orkestra na železnickoj stanici u Tulonu 1916.

Po svršetku rata Orkestar kraljeve garde održao je niz koncerta u našoj zemlji. O njihovim uspesima govori najbolje prikaz objavljen posle održanog koncerta u Zagrebu, decembra 1918:
"Već prvi tonovi orkestra svratili su na se širu pažnju. U prvom redu iznenadila nas je izgladenost istog. Tu su gudački nastroji koji imadu potrebitu punoću tona, lepi potez i skupnu igru. Limeni nastroji razvijaju osobiti sjaj, a drveni imadu onaj siti zvuk. Izvrsna je skupna igra cijelog orkestra... Sve te odlike zasluga su izvrsnog dirigenta garde g. Stanislava Biničkog... U g. Biničkog u prvom je redu razvit osjećaj za ritam, pa sve, što izvodi ritmički je pregnantno izrazito i jasno disponirano".
(Graf, M. Povodom koncerta muzike Kraljeve garde, koji je priredila u Zagrebu na dan 29. 12. 1918. Novoti. 30. 12. 1918. 348).

Muzički život Beograda počeo je da dobija izvesne konture, koje su, u boljim uslovima, mogle da znače lepu budućnost, da nije bilo ratova. U operskom stvaralaštvu, na osnovu izvedenih premijera od prve domaće opere "Na uranku" (1903) pa sve do prvog svetskog rata, postignuti su izvesni rezultati: "bez obzira na promenljivu izvođačku formu mladog beogradskog ansambla, koji se izvodeći i takva složena dela kao "Trubadur", "Toska" ili "Čarobni strelac", raspinjao između ambicija i mogućnosti".
(Jovanović V., Raško. Jedan vek Narodnog pozorišta u Beogradu, Predistorijat beogradske opere. Beograd MCMLXVIII, 98).

Prvi svetski rat je gotovo sve zbrisao i trebalo je početi iznova.

Stanovništvo Beograda u toku prvog svetskog rata bilo je prepolovljeno. Struktura stanovništva bila je potpuno izmenjena gubicima u ratu i novim doseljenicma. U specifičnoj, nesredenoj atmosferi, posle dugog i teškog rata, stanovništvo je želelo što više zabave. Trebalo je obnoviti pozorišni život pod vrlo nepovoljim uslovima. Pozorišna zgrada je bila srušena i dramske predstave su davane u neudobnoj, slabo osvetljenoj sali Kasine u kojoj je sa svih strana duvala promaja i škripale stolice. Ansambl je bio nepotpun, a dekor i kostimi potpuno uništeni. Ova situacija je trajala sve dok za pozorište nije adaptirana bivša konjušnica i škola za jahanje kneza Mihaila, Manež. Dugogodišnja borba za osnivanje Opere urodila je plodom posle prvog svetskog rata. Stanislav Binički uz pomoć upravnika Narodnog pozorišta Milana Grola, osniva Operu kao samostalnu granu sa solistima, horom i orkestrom.
 


Diploma Udruženja kompozitora i muzičkih izdavača Francuske,
kojom se Stanislav Binički prima za člana Udruženja

Stanislav Binički 1920. godine napušta službu u vojsci i prelazi u Ministarstvo prosvete, a kao osnivač Opere postaje i njen prvi direktor. Po svome ugledu, popularnosti i svemu onome što je učinio do tada na polju muzičke kulture, Stanislav Binički je bio jedina ličnost koja je bila potrebna: "da i u ovom trenutku startovanja jedne nove muzičko-izvođačke ustanove u Beogradu odigra presudnu ulogu".
(Dragutinović, Branko. Jedan vek Narodnog pozorišta u Beogradu. Prolegomena za istoriju opere i baleta Narodnog pozorišta. Beograd MCMLXVIII, 105).

I pored velikih teškoća oko angažovanja solista, članova hora, pripremanja repertoara, nabavke muzičkog materijala, prevoda, kostima i dekora, prva premijera ("Madam Baterflaj") izvedena je 11. februara 1920. godine. Dirigent je bio Stanislav Binički, reditelj Vojislav Turinski, scenograf Jovan Bijelić. Naslovnu ulogu Ćo-Ćo-San pevala je Jelena Lovšinska, a Pinkertona Vojislav Turinski. Solistički ansambl je bio veoma mali i u njemu su, kao i pred rat, bili glumci — pevači: Teodora Boberić (Arsenović), Draga Spasić, Aleksandar Tucaković i Mile Milutinović. Ansambl solista i hora upotpunili su školovani pevači iz Rusije. Dolazak školovanih pevača, bez obzira na mnoge neprijatne događaje i teškoće, bio je od nesumnjivog značaja za dalji razvoj opere u Beogradu.

Posle više godina, po sećanju Stanislava Biničkog, ovi prvi dani Opere bili su "zlatno doba opere; koliko je bilo interesovanje vidi se po tome što su pred blagajnom stajali dugi redovi piblike, često do Oficirskog doma, čekajući na red da kupe karte".
(Božinović, Ljub. Dvadeset godina života opere u Beogradu. Pravda, 4 februara 1935).

Kao doajen muzičara, Stanislav Binički je pored mesta direktora Opere, dobio i mesto prvog dirigenta. Do 1924. godine dirigovao je "Madam Baterflaj", "Evgenije Onjegin", "Minjon", "Rigoleto", "SeviIjski berberin" i premijeru opere "Karmen", koja je bilo i njegovo poslednje dirigovanje u Narodnom pozorištu. Da je za kratko vreme orkestar Opere (hor Opere je imao 50 članova) dostigao znatan nivo, govori nam Miloje Milojević, koji je napisao povodom koncerta pijaniste Mladena Jovanovića sledeći prikaz, osvrćući se naročito na orkestar: "Naš operski orkestar je ove godine jedna lepa celina, koja je postigla i izvesnu sonornu koheziju i ritmičku ujednačenost".
(Milojević, Miloje. Povodom pojave dva srpska umetnika. Koncert G. Mladena Jovanovića i koncert G. Milovanovića, SKG, 1 jul 1922/VI, 5, 378—80).



Pevačko društvo "Binički" iz Tetova.

Dvadesetpetogodišnjicu svoga rada Stanislav Binički je proslavio 3, 4. i 5. februara 1924. godine. U proslavi su učestvovala sva beogradska pevačka društva, celokupni muzički ansambl Opere i mnogi drugi, koji su svoj dug i poštovanje prema Biničkom iskazali svojim učešćem. Tim povodom Beograd je imao prilike da čuje gotovo sva dela Stanislava Biničkog. Posmatrajući celokupno delo Stanislava Biničkog, može se reći da je u svim granama muzičke umetnosti postigao značajne rezultate. U njegovom muzičkom stvaralaštvu, sigurno je od najvećeg značaja ono što je učinio na polju scenske muzike i u operskom stvaralaštvu (prva srpska opera "Na uranku"). U komponovanju solo i horskih pesama, inspirisao se najčešće stihovima naših poznatih pesnika: Vojislava llića, Alekse Šantića, Jove Jovanovića — Zmaja, Đure Jakšića i drugih.

Zasluge i značaj Stanislava Biničkog na polju muzičke delatnosti nedovoljno je istaknut s obzirom na vreme, sredinu i prilike u kojima je radio i stvarao. Polje njegovog rada bilo je toliko široko, da je teško poverovati da je jedan čovek mogao da obavlja sve te dužnosti i obaveze. On je to činio nesumnjivo iz velike ljubavi prema muzici, prema poslu i sredini u kojoj je živeo.



Pozorišni orkestar za vreme odmora u dvorištu Maneča. Stanislav Binički označen sa X.

Govoreći o muzičkom izrazu Stanislava Biničkog i određujući njegov stil, muzikolozi, njegovi savremenici i naši savremenici su izrekli više sudova, koji su na kraju definisali opus i značaj Stanislava Biničkog u našoj muzici.

Njegov savremenik Miloje Milojević objasnio je delo Biničkog kao veran odraz vremena u kome je stvarao. Od njega se tražila muzika, mnogo muzike, te je bio prinuđen da daje i one oblike za koje, možda, nije imao dovoljno snage:
"Bio je prinuđen, živeći u našoj sredini... da bude i sentimentalni lirik u bajci "Ljiljan i omorika", i poetičan u "Periklovoj smrti", i romantičarski impulsivan u muzici za "Ekvinocijo", i narodski u operi "Na uranku".
(Milojević, Miloje. Umetnički pregled. Proslava G. Stanislava St. Biničkog. SKG, 16 februar 1924, XI, 4, 305).

Na kraju Miloje Milojević zaključuje, u članku napisanom povodom proslave dvadesetpetogodišnjice Biničkog (Politika od 3. februara 1924) da je Binički "liričar po prevashodstvu, koji svoj lirizam više iznosi u melodijskoj liniji, narodski obojenoj, često sentimentalnoj noj sa obligatnim efektom orientalnog melizma". U očima savremenih muzikologa Stanislav Binički je predstavnik nacionalne škole, koja folklornoj muzici daje složenije muzičke oblike, sa odlikama orijentalnog patosa i senzualnosti vezane sa građansku melodiku, te zajedno sa Petrom Krstićem pripada "beogradskoj školi" muzičara.
(Andreis, Cvetko,  Đurić - Klajn: Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji. Đurić — Klajn, Stana. Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji, Zagreb... Školska knjiga, 1962, 638—9).

Srazmerno veličini dela Stanislava Biničkog, njegovim zaslugama i njegovom neumornom radu za života, a i posle smrti, posvećeno je nedovoljno pažnje. To je verovatno i posledica nekih okolnosti koje su pratile njegov život i rad. Onda kada se njegovo stvaralaštvo razbuktavalo, od početka veka do početka ratova, nije bilo dovoljno stručnih  ljudi  koji  bi  rekli  nešto više o njegovom delu. Posle toga su došli balkanski ratovi 1 prvi svetski rat, a po završetku rata Stanislav Binički je krunisao svoje delo osnivanjem beogradske Opere. Međutim, rat je doneo i drugo vreme i druge Ijude, a mnoge i izmenio. Stanislav Binički se povukao 1924. godine da u tišini, u punoj životnoj snazi, stvara.

Umro je jedne surove zime, pod okupacijom, 15. februara 1942. godine. Nestao je sasvim nezapaženo i nezabeleženo, on koji je prvi zaorao brazde na svima poljima muzičkog rada. Daleko u svetu, u zarobljeničkim logorima, održali su mu pomen, u proleće iste godine, njegovi prijatelji i drugovi i odsvirali "Marš na Drinu".

Spomen na Stanislava Biničkog, omiljenog "čika Stašu", ostao je u njegovim pesmama, koje se i dan danas rado pevaju i slušaju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 01, 2011, 10:35:40 pm »

*
nastavak


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Februar 01, 2011, 10:36:06 pm »

**
nastavak teksta


Muzika Stanislava Biničkog izvođena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu


Opera:

Na uranku
Opera u jednom činu. Liberto: Branislav Nušić.
Dirigent: Stanislav Binički.
Premijera 20. XII 1903. Premijera 26. IX 1968.
Režija: Jovan Putnik.
Instrumentacija: Krešimlr Baranović.
Dirigent: Bogdan Babić. Scenografija: Miomir Denić.
Kostimi: Ljiljana Dragović.


Muzika za komade:

Lilijan i Omorika
Bajka u V činova.
Pisac: Branlslav Nušić.
Režija: Miloradl Gavrilović. Premijera 21. XI 1900.

Smrt Periklova
Dramska poema.
Pisac: Vojislav J. Ilić.
Režija: Milorad Gavrilović.
Premijera (u okvirui Vojislavljeve večeri) 12. V 1901.

Ekvinocijo
Drama u IV čina.
Pisac: Ivo Vojnović.
Režija: Sava Todorović.
Premijera 16. XII 1903. Premijera 18. IV 1940.
Režija: Bojan Stupica.
Dirigent: Ivan Brezovšek.
Kostimi: Mllica Bešević.

Poslednji gost
Poema.
Pisac: Vojislav J. llić.
Premijera 29. XI 1906.

Put oko sveta
Cudnovati doživljaji Jovanče Micića u 9 slika.
Pisac: Branislav Nušić.
Režija: llija Stanojević.
Premijera 26. III 1911. Obnova 25. VI 1926.
Režija: Jurije Lj. Rakitin.
Obnova 19. VI 1935.
Scenografija i kostimi: Stanislav Beložanski.

Nahod
Tragedija u V činova.
Pisac: Branislav Nušić. Režija: Mihailo Isajlović.
Scenografija: Leonid Brailovski.
Kostimi: Leonid i Rima Brailovski.
Premijera 17. I 1923.

Tašana
Drama u IV čina s pevanjem.
Pisac: Borislav Stanković.
Režija: Dimitrije Ginić. Premijera 1. VII 1927.

Kaplar Miloje
Komad u V činova s muzikom i pevanjem.
Preradio Branislav Nušić po Filipu Dimanoaru i Adolfu d'Eneriu.
Muzika: Ivan pl. Zajc i Stanislav Binički.
Režija: Dragoljub Gošić.
Dirigent: Alfred Pordes. Premijera 5. XII 1938.

Đido
Slika iz seoskog života u V činova s pevanjem.
Pisci: Janko Veselinović i Dragomir Brzak.
Muzika: Stanislav Binički po Davorinu Jenku.
Režija: Dušan Radenković.
Scenografija: Sava Rajković.
Kostimi Milica Babić.
Obnova 20. XII 1903.


Dirigovanje u operi Narodnog pozorišta

Trubadur
Opera u IV čina.
Libreto: Salvator Kamarana.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Režija: A. I. Andrejev.
Scenografija: V. V. Baluzek.
Premijera 24. IV 1913.

Toska
Opera u III čina.
Libreto: Luiđi llike i Đuzepe Đakoza po Viktorienu Sarduu.
Prevod: Milan Dimović. Muzika: Đakomo Pučini.
Premijera 10. I 1914.

Čarobni strelac
Opera u III čina.
Libreto: Fridrih Kind.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Karl Maria Veber.
Režija: Rudolf Fejfer kao gost.
Premijera 26. II 1914.

Minjon
Opera u III čina.
Libreto: Zil Barbie i Mišel Kare po J. V. Geteu.
Prevod: Milan Dimović i Aleksandar Binički.
Muzika: Ambroaz Toma.
Režija: Milutin Čekić.
Premijera 21. V 1914.
Premijera 24. IX 1921.
Režija: Vojislav Turinski.

Madam Beterfiaj
Opera u III čina.
Libreto: Luiđi llike i Duzepe Đakoza po Džonu Longu i Davidu Belaku.
Prevod: Aleksandar Binički.
Muzika: Đakomo Pučini.
Režija: Vojislav Turinski.
Scenografija: Jovan Bijelić.
Premijera 11. II 1920.

Evgenije Onjegin
Lirske scene u IV čina.
Libreto: Modest Čajkovski po A. S. Puškinu.
Prevod: Miloje Milojević. Muzika: Petar I. Čajkovski.
Režija: M. Zackoj.
Premijera 8. V 1920.

Seviljski berberin
Komična melodrama u II čina, tri slike.
Libreto: Čezare Sterbini po Bomaršeu.
Prevod: Velimir Živojinović.
Muzika: Đoakino Rosini.
Premijera 24. I 1921.

Rigoleto
Opera u IV čina.
Libreto: Frančesko Pjava.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Režija: Evgenije Marijašec.
Premijera 9. II 1921.

Karmen
Opera u IV čina:
Libreto: Anri Melak i Lidovik Halevi.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Zorž Bize.
Režija: Teofan Pavlovski.
Scenografija: Leonid Brailovski.
Kostimi: Leonid i Rima Brailovski.
Premijera 4. IV 1923.


Režija u operi Narodnog pozorišta

Toska
Premijera 10. I 1914.


Prevodi iibreta

Maskota (Batlija devojka)
Komična opereta u III čina.
Libreto: Alfred Diri i Anri Šivo.
Prevod: Dušan Đokić (proza) i Stanislav Binički (stihovi).
Muzika: Edmon Odran.
Premijera 29. I 1900.

Vilarovi dragoni
Komična opera u III čina.
Libreto: Zozef Lokroa i Ernst Kormon.
Muzika: Luj Eme Majar, Premijera 7. I 1912.

Aida
Opera u IV čina.
Libreto: Antonio Gislanconi.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Premijera 1. V 1925.
Premijera 11. XII 1948.

U dolini
Muzička drama u IV čina.
Libreto: Rudolf Lotar po Anhelu Gimeri.
Muzika: Ežen d'Alber.
Premijera 2. VII 1926.
Premijera 27. VI 1946.

Bal pod maskama
Opera u III čina, pet slika.
Libreto: M. Some i Frančesko Pjave.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Premijera 22. II 1927.
Premijera 6. I 1951.

Čarobna frula
Opera u II činaf 16 slika.
Libreto: Ludvik Gizeke i Emanuel Šikaneder.
Muzika: Volfgang A. Mocart.
Premijera 27. VI 1929.

Fidelio
Opera u II čina, 4 slike.
Libreto: J. Vonlajtner i F. Trajčke.
Muzika: Ludvig Van Betoven.
Premijera 22. XI 1929.
Premijera 23. IX 1950.

Hugenoti
Opera u IV čina.
Libreto: Ežen Skrib.
Prevod: Stanislav Binički i Aleksandar Binički.
Muzika: Đakomo Majerber.
Premijera 11. III 1931.

Saloma
Muzička drama.
Libreto: Oto Singer po Oskaru Vajdlu.
Muzika: Rihard Štraus. Premijera 25. XI 1931.

Kazanova
Opera u III čina, 6 slika s prologom i epilogom.
Libreto: Julijan Kševinskh
Muzika: Ludomir Rožicki.
Premijera 25. IV 1932.

Halka
Opera u IV čina.
Libreto: Vladimir Volski.
Muzika: Stanislav Monjuško.
Premijera 11. XI 1933.

Dalibor
Opera u III čina, 7 slika.
Libreto: Jozef Vencig.
Muzika: Bedžih Smetana.
Premijera 27. X 1935.

Romeo i Julija
Opera u V činova, 6 slika.
Libreto: Žil Barbie i Mišel Kare po Viljemu Šekspiru.
Premijera 17. XII 1935.

Car i drvodelja
Komična opera u III čina.
Libreto i muzika: Albert Lorcing.

Don Žuan
Komična opera u II čina, 9 slika.
Libreto: Lorenco da Ponte.
Muzika: V. A. Mozart.
Premijera 17. I 1938.
Premijera 20. X 1953.

Falstaf
Lirska komedija u III čina, 6 slika.
Libreto: Arigo Boito po V. Šekspiru.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Premijera 26. I 1940.

Orfej (Orfej i Euridika)
Opera u III čina, 5 slika.
Libreto: Raniero Kalzabiđi.
Muzika: Kristof Vilibald Gluk.
Premijera 29. II 1940.
Premijera 26. XI 1959.

Pajaci
Opera u II čina, s prologom.
Libreto i muzika: Ruđero Leonkavalo.
Premijera 7. III 1945.

Figarova žendba
Komična opera u IV čina.
Libreto: Lorenco da Ponte po Bomaršeu.
Muzika: V. A. Mozart.
Premijera 21. III 1946.
Premijera 7. IV 1956.
Obnova 24. X 1964.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Februar 01, 2011, 10:36:34 pm »

**
nastavak teksta
 

Štampana muzička dela* Stanislava Biničkog

Scenska muzika

01) "Ljiljan i Omorika", bajka u 5 činova sa pevanjem — B. Nušić — 1903.
     "Moj venčiću", "Suzo moja".
02) Opera "Na Uranku" po libretu B. Nušića — 1903.
     "Tamo za tom gorom", "Ti si moja", "Kad bi znala dilber Stano".
03) Pozorišni komad "Put oko sveta" — B. Nušić — 1908.
     Igre mornara; Španska igra; Crnačka igra; Kineska igra; Haremske pesme; Ah dilber beli golube; Aj bulbul poje;
     Čempres viti; Čočečka igra; Oj mladosti tužni dani.
04) Pozorišni komad "Đido" — J. Veselinovlć— 1922. Orkestracija muzike D. Jenka.
05) Pozorišni komad "Nahod" — B. Nušić —1923.
     "Sicilijanska pesma".
06) Pozorišni komad "Tašana" — B. Stanković — 1927.
     Pesme iz okoline Vranja: Živovale dve drugačke: Katarinče devojče; Begovski sevdah; I Stambol da; Teško oro;
     Veaelo Stojne; Čoček avasi — oro; Memeto more.
07) Pozorišni komad "Taras Buljba", sa pevanjem, po priči N. Gogolja napisao Đura Janković — 1902.
     S galebom se čajka zavitlala; Tam gde se cvetne šire doline.
08) Pozorišni komad "Potera" — M. Glišić.


Instrumentalna dela

01) Uvertira "Iz mog zavičaja" — 1899 — Rukopis i štampano delo propali za vreme ratova.
02) Simfonijsko melodramska poema "Periklova smrt" na spev V. Ilića, pozorišni komad u 1 činu — 1901.     
     Rukopis i štampano delo propali.
     "Četvorka" i "A što si se Jano" — sonatni oblik dve teme iz srpskih narodnih pesama.
03) Simfonijsko melodramska poema "Posiednji gost" na spev V. Ilića — 1906. Rukopis i štampano delo propali.
04) Uvertira i simfonijski intermeco za dramu "Ekvinocijo" od I. Vojnovića — 1903.
05) Vojnički marševi komponovani za duvački orkestar:
     a) Marš Kraljeve garde (Svečani marš) — 1904.
     b) Gardijski marš
     c) Marš "Hajd junaci" — 1905.
     d) Marš "Kreni, kreni"
     e) Marš "Na Drinu" — 1914.


Horske pesme

01) Srpske narodne pesme iz okoline Leskovca.
02) Sest pesama za zbor "Seljančice" po tekstu Mllorada Petrovića: Čuješ dušo; Jesen stiže; Divna noći; Čini ne čini;
     Dvoje dragih; Hm.
03) U kolu — iz zbirke "Seljančice" po tekstu M. Petrovića —1927.
04) Divna noći
05) Haj, nek planu srca mlada — po tekstu A. Šantića.
06) Srpskoj slobodi — partitura za muški zbor.
07) Himna "Joakimu  Vujiću" — specijalna kompozicija za mešoviti zbor, komponovana 1899. godine.
     Prvi put izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu prilikom proslave 50. godišnjice smrti J. Vujića.
     Rukopis i štampano delo propali u ratu.
   

Zbirke solo pesama

01) Zbirke srpskih narodnih pesama "Mijatovke" po pevanju M. Mijatovića:
     Poslala me stara majka; Kad sum bil mori Đurđo; Razbole se belo Done; Pevnula Jana; Pošla Vanka na voda;
     Zašto Sike, zašto; Cigančica.
02) Zbirka pesama iz Južne Srblje "Tetovke"
     Svite momčinja dojdova; Tamna magla; Dremka mi se; Se zapali odajčeto; Što mi je milo i drago.
03) Pesme iz Južne Srbije
     Pojdo na gore...; Memeto more...; Puknala, majko, tresnala...; Vanka ima crni oči...
   

Solo pesme

01) Grivna — A. Šantić.
02) Kad ja vidjeh oči tvoje — J. Ilic.
03) Da su meni oči tvoje — J. Ilić.
04) Po polju je kiša pala — J. Jovanović -Zmaj.
05) Spava moma
06) Jorgovan grana procvala — A. Šantić.
07) Na Liparu — Đ. Jakšić.
08) Mila sliko njena — A. Šantić.
09) Dan za danom u nepovrat tone.
10) Siđi mi draga, siđi — J. Jovanović - Zmaj.
11) Imam jednu želju.


Duhovna stvaranja

01) Liturgija Jovana Zlatousta.
02) Opelo.
03) Venčanica.
04) Blagodarenje.
05) Razni tropari.
06) Tebe pojem.
07) Dostojno jest jako vo istinu — Irmos,
     posvećeno pevačkoj družini na Sušaku "Jeka sa Jadrana" — 1929.
08) Hvalite.


Sastavi:

Ljubim te — polka franse — Rukopis i štampano delo propali.
Proplanak slave — slika u jednoj pojavi u spomen Đ. Jakšiću — od D. Ilića — Rukopis i štampano delo propali. U zagrljaju — koncertna mazurka — Rukopis i štampano delo propali.
"Enon Arden" — muzika R. Štrausa — aranžman teksta za recitaciju: Stanislav Binički.

___________

* Prema podacima porodice Binički — Mllić.


Originalni rukopisi

01) Put oko sveta — B. Nušić
02) Tašana — B. Stanković
03) Zlato moje, srce moje, Cvetala mi ruža, Imam jednu želju
04) Kraljevo kolo
05) Srpskoj slobodi — muški zbor
06) Đido — po D. Jenku
07) U kolu (Iz zbirke "Seljančice")
08) Na Uranku — opera
09) Jorgovan grana procvala
10) Mijatovke
11) Ekvinocijo — Uvertira — I. Vojnović
12) Ježeva molitva
13) Pesme iz Južne Srbije
14) Svečani marš (Marš kraljeve garde)
15) Potera — pesme
16) Ljiljan i Omorika — bajka
17) Taras Buljba
18) Enon Arden — muzika R. Štraus — ar. teksta za recitaciju Stanislav Binički
19) Gardiski marš
20) Irmos
21) Duhovne pesme
22) Marš na Drinu


* * *


01. Stanislav Binički sa svojim roditeljima, 1876.
02. Krštenica Stanislava Biničkog.
03. Stanislav Binički kao bolničar — đak u ratu 1885.
04. Most na Moravi ti Jasici pod kućom u kojoj se rodio Stanislav Binički. Na mostu, napred, sedi njegov
     otac Stevan, inženjerski poručnik.
05. Diploma Filosofskog fakulteta u Beogradu, 1894.
06. Stanislav Binički u Nišu (poslednji s desne strane).
07. Svedočanstvo VI razreda gimnazije, Niš 1888/1889.
08. Stanislav Binički kao suplent u Leskovcu 1894.
09. Stanislav Binički kao student Muzičke Akademije u Minhenu, posle 1894.
     (drugi red, poslednji s desne strane).
10. Stanislav Binički u vreme studija u Minhenu.
11. Plakat prve srpske opere "Na uranku" od Staniislava Biničkog. Premijera 20. XII 1903.
12. Miroslava Binički, supruga Stanislava Biničkog i njegov vermi saradnik, umetnik i poznati muzički pedagog.
13. Program koncerta "Stvorenje sveta", oratoiiijum od Hajdna, 7. IV 1908.
14. Izvođenje Betovenove Devete Simfonije u Narodnom pozorištu, Beograd 1911.
15. Miroslava i Stanislav Binički u ateljeu Bete i Riste Vukanović.
16. Plakat velikog koncerta u korist srpskog Crvenog Krsta i sirotinje, Krf jula 1916.
17. Učionica Kraljeve Garde u baraci na Solunskom frontu.
18. Program koncerta u Solunu novembra 1916.
19. Brod "Birdigala" na kome je Garda doputovala u Francusku. Pri povratku za Solun brod je torpiljiran i potonuo.
20. Koncert u Tiljerijama, Pariz 4/17 septembra 1916. Orkestar svira Marseljezu.
21. Velika turneja po Francuskoj. Doček orkestra u Tuluzi 5/18 1916.
22. Antičko pozorište u Oranžu gde je održan koncert.
23. Program koncerta u Bordou 15. oktobra 1916.
24. Diploma Udruženja kompozitora i muzičkih izdavača Francuske kojom se Stanislav Binički
     prima za člana Udruženja 29. avgusta 1917.
25. Program koncerta u Nici.
26. Grupni portret Kraljeve Garde na železničkoj stanici u Nici 1916.
27. Program koncerta u Solunu 16. mairta 1917.
28. Program koncerta siromašnih srpskih izbeglica, kod Bele kule u Solunu 1917.
29. Program koncerta u sali Sinema — Palasa u Solunu 1917.
30. Program koncerta u Solunu 1917.
31. Stanislav Binički sa svojim orkestrom, na brodu pred polazak iz Gruža za Split, maja 1919.
32. Plakat operske predstave "Evgenije Onjegin", 13. maj 1920. Dirigent Stanislav Binički.
33. Plakat operske predstave "Trubadur", 14 april 1920. Dirigent Stanislav Binički.
34. Stanislav Binički, kompozitor i dirigent (27. VII 1872— 15. II 1942).
35. Diploma nastavničkog kolegiuma Muzičke škole "Stamković" povodom jubileja Stanislava Biničkog, 1924. godine.
     Karikatura Stanislava Biničkog, rad Vladimira Žedrinskog.
36. Pevačko društvo "Stanković" u Pragu 1924. Stanislav Binički (levo) i Branislav Nušić (desno).
37. Stanislav Binički: "Sicilijanska pesma" iz Nušićevog komada "Nahod" — štampana partitura.
38. Pevačka družina "Binički" iz Tetova, 1924. godine.
39. Pozorišni orkestar za vreme pauze u dvorištu "Manježa" (Binički označen sa X).
40. Premijerni plakat "Kaplar Miloje", pozorišni komad za koji su Ivan pl. Zajc i Stanislav Binički komponovali
     muziku 1938.
41. Diploma beogradskog podsaveza orkestarskih muzičara svome počasnom članu Stanislavu Biničkom, 1924. povodom jubileja.
42. Plakat proslave 25. godišnjice umetničkog rada Stanislava Biničkog, 1924. godine.
43. Diploma Udruženja prodavaca novina svome utemeljaču Stanislavu Biničkom, 1936.
44. Čestitka članova Operskog hora povodom 25. godišnjeg jubileja.
45. Diploma Akademskog pevačkog društva "Obilić" Stanislavu Biničkom povodom 25. godišnjeg jubileja.
46. Klavirski izvod opere "Na uranku".
47. Uvertira za "Ekvinocijo", originalni rukopis.
48. Uvertira "Ljiljan i omorika", originalni rukopis.
49. "Put oko sveta", fragment iz I čina, originalni rukopis.
50. "Tašana", fragment partiture, originalni rukopis.
51. "Taras Buljba", fragment, originalni rukopis.
52. Album kompozicija iz 1902. godine.
53. Ordenje Stanislava Biničkog.


Gramofonske ploče iz Fonoteke Muzeja pozorišne umetnosti

54. NA URANKU. Nikolić Jelena, sopran uz pratnju orkestra Opere, Beograd.
     (Odeon, A 192676 b, IX-6).
55. DA SU MENI OČI TVOJE. Janković Stanoje, bariton.
     (His master's voice, AM 1083, XVII-4).
56. RAZBOLE SE BELO DONE. Mijat Mijatović, tenor; Mitrović Božidar, bariton.
     (His master's voice, 15-12936, XIX-6).
57. ČEMPRES VITI, iz Puta oko sveta. Nikolić Jelena, Bošnjakavić Milica, Osvaldova Olga i Vrhiunac Anica.
    (Odeon, A 192552 b, V-7).
58. DIVNA NOĆI. Nikolić Jelena, Bošnjaković Milica, Vrhunac Anica i Jeftić Jelena.
    (Odeon, A 192552 a, V-7).
59. GRIVNA, (Kupiću ti zlatnu grivnu). Tomić Živojin, tenor, uz pratnju orkestra Berlinske Državne opere.   
    (Odeon, AA 176004 b, XCII).
60. PO POLJU JE KIŠA PALA. Tomić Živojin, tenor, uz pratnju orkestra Berlinske Državne opere.
    (Odeon, A 192507 a, XXIII-3).
61. MIJATOVKE RAZBOLE SE BELO DONE. Tomić Živojin, tenor, uz pratnju orkestra BerHnske Državne opere. 
    (Odeon, AA 176003 a, LXXXV).
62. ČINI NE ČINI. Mešoviti hor Narodnog pozorišta u Beogradu. (Odeon, A 19258 a, XXIll-8).
63. MARŠ NA DRINU. Orkestar Beogradskog Garnizona. Dirigent Franc Klinar.


Izdanje Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije
Stručno veće Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije
Predsednik: dr Petar Volk, upravnik
članovi: Siniša Janić, Olga Milanović, Ksenija Orešković, Veroslava Petrović
Autor izložbe i kataloga: Veroslava Petrović
Realizacija: Studio Structure, Beograd
Design: Saveta i Slobodan Mašić
Lektor: prof. Slobodan Ristić
Tehnicki urednik: Ratomir Radović
Štampa: Srboštampa, Beograd
Klišea: Glas, Beograd
Rešenjem broj 413-717/73-02 RSK SRS oslobođeno poreza na promet.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Februar 01, 2011, 10:37:30 pm »

**

O STANISLAVU BINIČKOM...


"Iako malo po broju, ono što je Binički dao — naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora, koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Pesme Biničkog odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svoga naroda".
Branislav Nušić


"Mada je kao kompozitor pripadao Beogradskoj školi i bio nosilac složenijih muzičkih oblika, čitav njegov život uslovio je da do kraja ostane naklonjen orijentalnom melosu i senzualnosti.

Stvaralački, izvodjački, pedagoški i organizatorski duh Stanislava Biničkog inspiriše i kolektiv škole koja nosi
njegovo ime".
Škola za osnovno muzičko obrazovanje "Stanislav Binički" u Beogradu


Povodom proslave dvadesetogodišnjice umetničkog i kulturnog rada Stanislava Staše Biničkog; 1924. godine, Branislav Nušić je u jednom muzičkom časopisu, posvećenom slavljeniku, dao prikaz njegovog celokupnog rada. Govoreći o njemu kao dirigentu, napisao je: "Svoj prvi veliki umetnički koncert priredio je Binički sa svojim Beogradskim vojnim orkestrom krajem 1899. godine kod Kolarca sa velikim uspehom. Na ovom koncertu izvedena je prvi put Biničkova uvertira "Iz mog zavičaja", pisana za veliki orkestar u klasicnoj formi sonate, sa dve teme od poznatih srpskih melodija — "Četvorka" i "A što si se, Jano..." Beogradska publika bila je željna lepe i zdrave muzike i Biničkovi čuveni koncerti, koji su se nizali jedan za drugim, gotovo svakog petka, bili su uvek prepuni najotmenije beogradske publike."

Vrhunac svog dirigentskog rada Binički postiže tumačenjem Devete simfonije Ludviga van Betovena, izvedene prvi put na sceni Narodnog pozorišta 1910. godine. Povodom toga Nušić piše: "U izvođenju ovog koncerta sudelovao je, takoreći, ceo Beograd. Zbor je brojao preko dvesta pevača i pevačica, a orkestar oko sto svirača. Izvođenje ove poslednje Betovenove simfonije zabeleženo je kao važan događaj u razvitku i napredku muzičke kulture kod nas".

Branislav Nušić je pod pseudonimom Ben Akiba često pisao šaljive crtice u listu "Politika". U svom duhovito saljivom napisu "Muzički komšiluk" on priča o svojim nevoljama zbog velike muzikalnosti njegovih komšija — porodice Binički (supruga Biničkog, Miroslava, bila je pevačica u operi) i još nekih drugih. "Zamislite sve kuće oko mene muzikalne, a na svima otvoreni prozori. Pravo prema mojim prozorima prozori Staše Biničkog, a to vam je valjda dovoljno pa da znate što patim. Od šest do sedam neke gospođice uče pevanje kod gospođe Binički, od sedam do osam — dok Binički večeraju — nekakav pripravnik dole u suterenu duva u hornu. Odmah posle večere seda za klavir gospođa Binički i peva prateći sebe, a posle deset tek seda Staša i komponuje..." Na kraju članka Nušić piše kako je doskočio muzikalnim komšijama. "...Odem i kupim kod Jefte Pavlovića (čuvena u ono vreme trgovina kancelarijskog materijala) jedan ogroman gramofon i nađem jednu ploču u kojoj se neki pevač baritonista dernja kao magarac. I sad se ja dam na posao. Čim padne veče, a ja ga otvorim prozore, metnem gramofon na prozor i pustim onog pevača te se razdere ulicom. Tako jedno, tako drugo, pa treće veče i tako redom svako veče i, da vidite, muzikalna ulica zaćuta... Sad sedim mirno po večeri i pijem kafu kraj otvorenih prozora."
Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić


Februara 2008. godine u Beogradu je pronađena gramofonska ploča izdavača Concert Gramophone Record sa snimkom vojne kapele kojom diriguje Stanislav Binički. Ploča se danas nalazi u fondu Narodne biblioteke Srbije.

Stanislav Binički je bio uvažena ličnost kada je, krajem tridesetih godina dvadesetog veka, pozvan da po prvi put čuje novopostavljena zvona na novoj, upravo završenoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu. Prema zapisu u crkvenom letopisu Binički je, slušajući, u oduševljenju uzviknuo: "Eto konačno i Beograd dobi prava crkvena zvona"… Na vidiku

Za postignut uspeh i popularnost nije zaslužna čelična vojna disciplina, već muzička obrazovanost i posvećenost članova, kao i bogata tradicija ansambla koji je osnovan davne 1899. godine.

Željan da Srbija i muzički liči na ostali deo Evrope, kralj Aleksandar Obrenović je pozvao čuvenog kompozitora i dirigenta Stanislava Biničkog i naredio mu da osnuje vojni orkestar koji će služiti i narodu. Monarh je od Biničkog zahtevao da svake nedelje na Kalemegdanu održava koncerte klasične muzike za građanstvo. Nedeljni muzički hepeninzi su brzo postali pravi hit u prestonici. Jedne nedelje na Kalemegdan se uputio i kralj lično. Kada je video da dirigentsku palicu drži drugi dirigent, vojnički je podviknuo: "Gde je Binički? Recite mu da se odmah pojavi inače ću ga staviti na vešala!" Znajući za kraljevu rešenost da Srbiju muzički prosveti, uplašeni kompozitor se sledećeg dana pojavio kod kralja s objašnjenjem da je izostao jer je bio zauzet komponovanjem. Naslov njegovog novog dela je glasio — "Pod vešalima".

U prvim borbenim redovima Poslednji vladar Obrenovića bio je u pravu kada je tvrdio da je muzika ubojito oružje. Pokazalo se to već tokom Prvog svetskog rata kada su muzičari bili u prvim borbenim redovima i notama uticali na podizanje morala srpske vojske.

U vreme Cerske bitke, prve pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, Stanislav Binički je napisao "Marš na Drinu" i posvetio ga hrabrom pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, komandantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka. Zub vremena nije uticao na popularnost najpoznatijeg i najčešće sviranog marša s ovih prostora. Do danas "Marš na Drinu" je doživeo brojna izvođenja u najrazličitijim aranžmanima, od pravog vojnog marša, preko klasične, pa sve do rokenrol i pank verzije. Svirali su ga razni domaći i strani orkestri i izvođači, a njegovim notama nisu odolele ni poznati sastavi kao što su "Šedous", "Smak", "Lajbah"...
Deo teksta pod naslovom: Tradicija: tri veka srpskog vojnog orkestra preuzet sa: Srpska dijaspora





U ovoj kući živeo je i umro Stanislav Binički.


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Februar 01, 2011, 10:37:52 pm »

**
UDC 78.071.1:929 Binički S.
BINIČKI I FOLKLOR


SAŽETAK: Pitanje kompozitorskog odnosa prema folkloru jeste jedno od najkompleksnijih i najzanimljivijih u romantičarskoj epohi. Za ronaptičare je folklor bio bitno ishodište za stvaralaštvo, i stoga apaliza ovog aspekta delatnosti jednog kompozitora može da ukaže na njegovo mesto i ulogu u istorijskim razvojnim procesima. Kada je u pitanju delatnost Stanislava Bipičkog, može se uočiti da je ovim pitanjima pažnja veoma malo posvećivana i, možda upravo zbog toga, dolazilo je do neodgovarajućeg sagledavanja njegove istorijske uloge u razvoju srpske muzike. Želim ovde da upozorim na neke zablude, ukažem na njihove izvore i predložim primenu povih kriterijuma analize koji mogu da daju adekvatniju sliku razvojnih procesa.

KLJUČNE REČI: srpska muzika, Stanislav Binički, predromantizam, nacionalni stil.



Stanislav Binički (1872—1942) je pripadao generaciji srpskih muzičara koja je svoju delatnost započela na samom kraju XIX veka. Bio je mlađi savremenik i saradnik Stevana Mokranjca i u srpskoj muzici pojavljuje se u vreme kada Mokranjac dostiže punu stvaralačku zrelost. Sam početak XX veka u istoriji srpske muzike ne predstavlja i početak nove stvaralačke etape u njenom razvoju. Naprotiv, u svim oblastima umetnosti i u književnosti nastavljaju se tradicije prethodnog razdoblja koje se, i pored raznorodnosti manifestacija, mogu podvesti pod jedan zajedpički imenitelj — izgradnja specifičnog naciopalpog identiteta. Ta nastojanja predstavljaju deo opštih narodpih težnji za oslobođenjem i ujedinjenjem. Ona se u uzavrelim političkim događajima nameću kao neopoziv imperativ te se sve odvija u njihovoj senci. Razumljivo je, stoga, prisustvo romantičarskog patosa u glorifikovanju svega naciopalpog, no u oblasti književposti, a nedugo potom i likovnih umetnosti, javljaju se i prva modernija strujanja. U muzici za to još nema pravih preduslova. Izvode se simfonijski koncerti — i u toj oblasti, delatnost Biničkog ima nemerljiv značaj1 — ali je ipak još daleko osnivanje Filharmonije kao institucije koja će nositi standardni koncertni repertoar. Postavljaju se prve operske predstave, ali još nema stalne Opere.2 Započela je da radi Srpska muzička škola, uskoro će joj se pridružiti i druge,3 no one ne mogu da odgovore obavezama obrazovanja potrebnog broja profesionalnih muzičara. Ne postoje, dakle, prave materijalne pretpostavke za odvijanje muzičkog života evropskog tipa, čak ni u prestonici.

Beograd se u to vreme izgrađuje kao centar srpske muzičke kulture. Zbog pomenutih specifičnosti i složenosti organizacije materijalne osnove za odvijanje muzičkog života, koncentracija najboljih muzičara počinje da se vezuje za prestonicu i ti procesi su tako izraziti da će istorija srpske muzike biti ispisana uglavnom kao istorija muzičkog života Beograda. Međutim, na početku XX veka to je tek začetak procesa izgradnje elitnog muzičkog kulturnog centra, a da bi se dobila realna i verodostojna predstava o raznovrspim vidovima muziciranja koji se u to vreme neguju, potrebno je preduzeti brojna istraživanja i u drugim važnim renionalpim centrima. Do sada poznati podaci govore da interesovanje srpske inteligencije i građanskog sloja za muzičku tradiciju Evrope nije bilo ni malo, ni površno. Ali je ipak nedovoljno za ustapovljenje solidne, potpune baze za odvijanje muzičkog života po ugledu na druge evropske gradove. Dugo će zato izgledati kao da se uvek počinje iz početka; kultura u kojoj su već stvorena remek-dela vraćaće se azbuci i učiti osnove muzičke pismenosti. To će naročito biti potencirapo ratovima koji su na ovim prostorima uz ogromne ljudske žrtve i materijalna pustošenja donosili i temeljne socijalne potrese koji su u muzičkom životu ostavljali samo nekoliko nežnih stabljika iz kojih se potom uz mnogo kolebanja i lutanja ponovo razgranavao ovaj specifični oblik kulture.

Centralizacija muzičkih zbivanja na početku XX veka s pravom se istoričarima muzike nametpula kao najzapimljivija i, u istorijskoj perspektivi, najproduktivnija linija razvoja srpske muzike, ali, podvlačim, to ne npači da je bila jedina. Simbolično, nju predstavlja i pojava nove mlade geperacije kompozitora koja je u srpskoj muzici ne baš sasvim adekvatno označepa terminom "beogradska škola". Njih četvorica — Božidar Joksimović (1868—1955), Vladimir Đorđević (1869—1938), Stanislav Binički (1872—1942) i Petar Krstić (1877—1957) — početkom veka dolaze u Beograd sa studija iz Minhena, Praga i Beča i započinju svoju kompozitorsku, organizatorsku, izvođačku i pedagošku delatnost, a takođe i rad pa prikupljanju narodpih melodija. U istorijskim pregledima4 uobičajepo je da se govori o tri bitne novine koje svojim stvaralaštvom donose ovi kompozitori: (1) rad u oblasti instrumentalpe, posebno simfonijske muzike, kao i složenijih vokalno-ipstrumentalnih žanrova; (2) nov odnos prema folkloru i (3) približavanje evropskom stilu, kao najava prodora koji će učiniti naredna geperacija kompozitora u godinama posle Prvog svetskog rata.5 Razume se, o novinama se govori u odnosu prema postignućima Mokranjca i Marinkovića.

U razvoju srpske muzike početkom novog veka događa se značajno iskoračenje u smislu žanrovskog obogaćenja — izvodi se prva srpska opera, komponuju simfonijska i kamerna dela, kompleksne vokalno-simfonijske forme. Taj pomak u kompozitorskim žanrovskim interesovanjima logična je posledica promena u oblasti izvođaštva: kompozitorsko interesovanje treba shvatiti kao odgovor na promenu prilika u muzičkom životu. Zahvaljujući delovanju Orkestra kraljeve garde pod sigurnim organizacionim vođstvom i dirigentskom palicom Biničkog, kao i pozorišnog ansambla, stvoreni su uslovi za izvođenje složenih partitura poput Betovenove Devete simfonije ili Hajdnovog Stvaranja sveta. Fascinacija pred kompleksnošću ovakvih poduhvata sasvim će obeležiti prve decenije veka. Ona je bila ponekad tako predimenzionirana da je dovodila do deformacije vrednosnih kriterijuma: bilo je pokušaja da se čak i Mokranjčev i Marinkovićev doprinos srpskoj muzici relativizuju zbog "žanrovskih ograničenja" i "skučenosti" medija u kojima su se izražavali. Horska i, uopšte, vokalna muzika smatrane su nekakvim nižim stupnjem razvoja, jer nemaju složenost kompoziciono-tehničkih zahteva koja se može meriti sa zahtevima komponovanja opere ili simfonije. Danas se ovakve rasprave mogu činiti sasvim bespredmetnim — u umetnosti se vrednost dela ne uslovljava žanrovskim kriterijumima i status remek-dela ravnopravno mogu nositi klavirska ili vokalna minijatura kao i najkompleksniji simfonijski stav — ali te rasprave jesu u srpskoj muzičkoj sredini vođene sa velikom strašću i uverenjem i njihovi odjeci se mogu potom prepoznavati tokom cele naredne etape razvoja. Osnovno pitanje koje se ovde postavlja ne odnosi se na problematiku žanrovske evolucije, jer se ona podrazumeva. Prirodan put razvoja mlade muzičke kulture vodi od postavljanja temelja, što je u našoj sredini učinjeno kroz razvoj horskog muziciranja i stvaralaštva, preko grananja institucija muzičkog života — osnivanja kamernih i simfonijskih ansambala, pozorišta, muzičkih udruženja, specijalizovanih časopisa i izdavačkih kuća, do (po značaju sigurno ne poslednjeg, već jednog od ključnih momenata) postavljanja stabilnih pedagoških osnova razvoja. Skladni razvoj svih pomenutih elemenata jeste bitni preduslov i za pojavu stvaralaštva u svim njegovim žanrovskim vidovima koji su aktuelni u određenom istorijskom periodu. Početkom XX veka to jesu bili operska, simfonijska, kamerna i koncertantna muzika. Njihova pojava je dakle istorijska nužnost koja prati određenu fazu razvoja institucija muzičkog života. Da bi se na pravi način razumeli razvojni procesi ovog istorijskog trenutka, nužno ih je posmatrati u ukupnosti elemenata relevantnih za ideju evropeizacije srpske muzičke kulture. A u toj ukupnosti žanrovska orijentacija samo je jedan od elemenata ovog procesa. Podjednako važnu ulogu imaju ostvarenje aktuelnosti stilskog jezika i originalnosti umetničkog doprinosa. Za određenje mesta koje Biničkovo kompoziciono stvaralaštvo ima u istoriji srpske muzike neophodno je obratiti pažnju na problematiku kompozitorovog odnosa prema folkloru, jer nam se tek kroz sagledavanje i ovog elementa može ukazati potpunija slika problema. Nije, naime, teško uočiti da generacija kompozitora "beogradske škole" u svom stvaralaštvu ne sledi Mokranjčeva iskustva u prilazu narodnoj muzici, već da svoja interesovanja usmeravaju na takozvani "urbani folklor" i, posebno, u to vreme popularnu sevdalinku. Još ih je i Miloje Milojević u svojim napisima posvećenim ovom pitanju6 s pravom poredio sa Kornelijem Stankovićem, a ne sa Mokranjcem, ističući da njima pada u oči "Spoljni deo narodne muzike, njen ritam i njena melodija". Ovakav vid obraćanja folkloru za Milojevića pripada epohi "prostog, 'klasicističkog', šablonskog harmonizovanja narodnih melodija i narodnih igara". Ovaj stilski nivo komunikacije sa folklorom danas opredeljujemo kao predromantičarski. Umetnost predromantičara je tipičan izraz duhovnih potreba mlade građanske klase. Okrenuta je pretežno vokalno-intrumentalnim oblicima, jer u sadejstvu sa tekstom neposrednije prenosi svoje poruke. U razvoju muzičko-izražajnih sredstava predromantizam ne podstiče izrazitu originalnost. Štaviše, može se govoriti o svojevrsnoj akademizaciji klasicističkog jezika (ovaj, uostalom, kroz ceo XIX vek daje brojne potvrde o vitalnosti svojih principa: predromantizam i romantizam nadovezuju se na njega kao evolutivne etape u spiralnom luku razvoja umetnosti). To posebno može da ilustruje predromantičarsko obraćanje folkloru.


Predromantičari su ispoljili vrlo veliko interesovanje za narodnu pesmu, ali oni folkloru prilaze "spolja", ne kao vrsni poznavaoci, već kao "posmatrači". Zbog toga su se interesovali uglavnom za novije folklorne slojeve i hibridne forme gradskog folklora, jer je zadatak fiksiranja u notnom zapisu usmene vokalne ili (u ovo vreme sasvim izuzetno) instrumentalne tradicije zahtevao njeno vrlo dobro poznavanje i razumevanje, koje oni nisu imali. Kako su tradiciju posmatrali iz klasičarskog ugla, njihovo interesovanje bilo je ograničeno na melodiju kao jedini element iz folklora sa kojim rade. Za druge, na primer, harmoniju, specifičnu boju narodnih instrumenata i karakteristične načine izvođenja, vitalnost i neobičnost ritmičkih pulsacija i slično, još uvek nisu postojale stilske pretpostavke za uočavanje i usvajanje. Pa i kod preuzimanja tog jednog elementa — melodije, vidljiva su ograničenja. U notnom zapisu napev se "uklapa" u metro-ritmičke odlike klasicizma i daje mu se topalno određenje (ne samo u harmonizaciji, već i u zapisu melodije koji biva "očišćen" od tonova koji ne odgovaraju zamišljenom harmonskom toku. Zbog toga stariji folklorni slojevi, koji se ovim zakonitostima ne potčinjavaju, ostaju peprepoznati i nezabeleženi u ovom vremenu.

Omiljeni vid obraćanja folkloru jeste objavljivanje zbornika narodnih pesama, ali se neguju i instrumentalne obrade u vidu potpurija ili varijacija na narodne teme, kao i obrade narodnih pesama u žanr-scenama opera i drugih scenskih formi — zingšpila, komada s pevanjem i tako dalje. Narodna pesma se u ovim slučajevima najčešće pojavljuje kao nedvosmislen citat. No jasni znaci navoda nisu garancija autentičnosti: i predromantičari, poput stvaralaca klasicizma, često koriste tipične melodijske obrte, karakteristične ritmičke obrasce i druge jasno prepoznatljive znake iz folklornog sistema muzičkog mišljenja i, uz njihovu pomoć, stvaraju takozvane teme "u duhu" narodne pesme. Suština ovog postupka "citiranja" otkriva se, dakle, u funkciji koju taj materijal potom dobija u procesu komponovanja, a ne u manifestnom posezanju za nekim već oblikovanim materijalom.

Susret predromantičara s folklorom može se opisati kao dodir dvaju autonomnih sistema muzičkog mišljenja od kojih svaki ima svoju zaokruženost i zatvorenost, i dotiču se samo u spoljašnjim elementima. No ista humana osnova, zajednički koreni, vekovna paralelna egzistencija u fizički bliskim, ponekad i identičnim prostorima, dotadašnja brojna prožimanja — sve to je sazdalo osnovu za budući sadržajniji dijalog: ivice krugova koje su se tek dodirivale započele su proces međusobnog uranjanja, koji ni do danas nije završen.

Tipične predromantičarske odlike najbolje mogu ilustrovati zbornici narodnih pesama, ali slične odlike imaju i kompozicije autora "beogradske škole" koje u profesionalpom pogledu predstavljaju znatno zrelije radove. Ova dela, pisana uglavnom sa većim ambicijama, ipak pokazuju da kompoziciona tehnika autora nije uvek bila dorasla zadacima koje su želeli da ostvare. Raskorak između zamisli i kompoziciono-tehničkog majstorstva dugo je pratio razvoj srpske muzike. Ovde se može govoriti ne samo o nijansama, već o ogromnom rasponu koji deli amatersku nemoć da se neka ideja precizno artikuliše i razvije, preko relativno korektnog poznavanja osnova tehnike, pa solidnog znanja koje omogućava jasno uobličavanje sopstvenih zamisli, sve do onog stupnja kada tehnički momenat ne predstavlja za kompozitora problem, kada se stavlja u službu kreacije i sam postaje njen deo.

Pored toga što majstorstvo generacije kompozitora "beogradske škole" nije prevazilazilo korektno poznavanje osnova kompozicione tehnike predromantičarskog stila (i samo pojedinačnih elemenata romantičarskog jezika), oni su morali da nose i teret predromantičarskog neproduktivnog odnosa pristupa folkloru. Želja da se "nacionalni stil" postigne citiranjem narodnog napeva, postavljala je mnoge zamke koje nije bilo jednostavno izbeći. Na prvom mestu, to su problemi koji se javljaju kao posledica izbora tematskog materijala. Kada se kompozitor, poput Biničkog u uvertiri Iz mog zavičaja, odluči za dve jednostavne teme kao nosioce motivskog materijala simfoniziranog stava, onda mora imati kreativnu snagu najvećih majstora klasicizma ili imaginaciju Čajkovskog iz Finala Četvrte simfonije, da bi izgradio zanimljiv sonatni oblik. A ambicije Biničkog nisu na to bile usmerene. On ne brine o oplođavanju jednostavne tematske misli, ne traži u njoj skrivene potencijale, ne obogaćuje je čak ni zanimljivim orkestracionim senčenjima. Binički, poput drugih predromantičara, ne brine o prirodi tematskog materijala i ne traži u njoj inspiraciju za razradu. Za njega je "citirana" tema neutralan materijal, jer ga ne obavezuje na iznalaženje posebnih postupaka u daljem izlaganju i razvijanju. Naprotiv, oni su više nego konvencionalni, kako to pokazuje početni fugato u ekspoziciji prve teme uvertire (primer 1).

Za sagledavanje specifičnosti doprinosa Stanislava Biničkog istoriji srpske muzike bitna su dva osnovna momenta. Prvi se odnosi na sagledavanje značaja ukupne delatnosti Biničkog — njegovog dirigentskog, organizatorskog i pedagoškog rada. Čak i letimičan pregled ovih aktivnosti govori o nesvakidašnjoj radnoj energiji i visokim dometima koje je ostvario u ovim oblastima. Drugi momenat odnosi se na njegov stvaralački doprinos. U ovoj oblasti je važno ne zadovoljiti se uočavanjem postojanja žanrovskog pomaka u radu samog Biničkog i kompozitorske generacije kojoj je pripadao. Za izricanje istorijskog suda neophodno je u analizu uključiti i problematiku kompozitorovog odnosa prema folkloru. Ovde se može konstatoviti postojanje stilske retardacije u odnosu na Mokranjčev rad, i tek sa spoznajom ove činjenice možemo objektivizovati istorijski sud. Uočeno je, naime, da paralelno sa zrelim Mokranjcem u Beogradu radi mlada generacija kompozitora koji dobar deo stvaralačke energije ulažu u osvajanje novih izražajnih prostora u oblasti instrumentalne muzike. Bez pravog kontakta sa (evropskom) tradicijom, bez pravih mogućnosti izvođenja, ponekad i bez odgovarajuće profesionalne spremnosti — taj njihov poduhvat izgledao je kao revolucionarnih čin, a ne prirodni evolutivni proces koji prati razvoj jedne sredine koja osvaja standardne oblike organizovanja muzičkog života u građanskoj Evropi, sa njihovim aktuelnim žanrovima i formama izražavanja, te se sa više ili manje uspeha uključuje u duh vremena. Kako su kod nekih profesionalna spremnost, a čini se kod svih potrebna stvaralačka imaginacija za ost-varenje tog poduhvata bili ispod Mokranjčevih, moglo se konstatovati da uprkos osvajanju novih žanrova i formi — opere, orkestarske muzike, kamerne muzike — u njihovom stvaralaštvu, u odnosu na Mokranjca, uglavnom možemo konstatovati stilsku retardaciju — posebno u odnosu prema folkloru — te da će impuls daljoj stilskoj evoluciji dati tek naredna kompozitorska generacija sa vodećim predstavnicima — Petrom Konjovićem, Milojem Milojevićem i Stevanom Hristićem. Važno je, stoga, korigovati istorijski sud po kojem se i delatnost kompozitora "beogradske škole" shvata kao "nadrastanje" Mokranjca, i da se žanrovska evolucija — po aksiološki sud sasvim nebitna — shvati kao evolucija vrednosti.


Sonja Marinković

_________________

1 U beogradskom muzičkom životu krajem XIX i početkom XX veka postojala su dva vodeća orkestarska tela — pozorišni i vojni orkestar — ali ubrzo značajnu ulogu dobija i orkestarski ansambl učenika Srpske muzičke škole. Ipak, najznačajniji ansambl ovog perioda bio je Orkestar kraljeve garde, osnovan 1904. godine u Beogradu od članova Beogradskog vojnog orkestra koji je delovao od 1899. i uključivao samo duvačke instrumente. Pod rukovodstvom Stanislava Biničkog ansambl proširuje svoj sastav i orijentiše se na izvođenje standardnog koncertnog repertoara. Zahvaljujući njegovoj saradnji sa Muzičkim društvom "Stanković" beogradskoj publici su početkom XX veka predstavljena monumentalna vokalno-simfonijska dela: Stvaranje sveta Hajdna (Haydn), 1909; Deveta simfonija Betovena (Beethoven), 1910; Božićni oratorijum Sen Sansa (Saint-Saens), 1911; Vaskrsenje S. Hristića, 1912. godine i druga. Za vreme Prvog svetskog rata, na putu kroz Albaniju, ansamblu su uništeni arhiva i instrumentarijum, ali je njegov rad obnovljen na Krfu i sa uspehom su gostovali u Parizu.
2 Muzika u pozorištima nalazila se u neprekidnom usponu. Pored najpopularnijeg žanra komada s pevanjem, izvode se operete i daju prve operske predstave — dela Rosinija (Rossini), Mocarta (Mozart), Pučinija (Puccini), Bizea (Bizet), Verdija (Verdi), Smetane (Smetana), Vebera (Weber) i drugih. U ovom vremenu premijerno je prikazana i prva srpska opera Na uranku Stanislava Biničkog (20. XII 1903. po starom kalendaru, 1904. po novom). Pozorišni orkestar postepeno izrasta u jedno od najznačajnijih izvođačkih tela u Beogradu i, združujući snage sa vojnim orkestrom, spreman je da preuzme i odgovorne umetničke zadatke. Na čelu pozorišnog orkestra posle Davorina Jenka nalaze se brojni kapelmajstori — Josif Svoboda, Dragutin Pokorni, Petar Krstić, Stanislav Binički, Stevan Hristić. U naslovnim ulogama nastupaju ne samo glumci-pevači, već i zapaženi solisti — bas Žarko Savić i sopran Sultana Cijukova. Ipak, sva ova delatnost, vrlo razgranata i dragocena, još uvek nije bila dovoljna za postavku standardnog operskog repertoara, mada je put ka budućoj operi bio sasvim sigurno trasiran. Kratkotrajna, ali u ovom smislu veoma značajna, bila je delatnost Opere na bulevaru, koju je tokom dve sezone (1909—11) ambiciozno vodio Žarko Savić (što nedvosmisleno ilustruje podatak o 25 izvedenih dela, među kojima je bila i opera Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, 1911).
3 I u ovoj oblasti doprinos Stanislava Biničkog bio je veoma veliki. On je jedan od osnivača Srpske muzičke škole (sa Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem, 1899), a potom i osnivač i prvi direktor Muzičke škole "Stanković" (1911).
4 Na taj način o njihovom nastupu govore i Stana Đurić-Klajn i Vlastimir Peričić.
5 Petar Konjović je u svom pregledu istorijskog razvoja srpske muzike o ovom razdoblju tako pisao na sledeći način: "Pristižu prve srpske moderne instrumentaliste i instrumentalni kompozitori. Vokalni stav potiskuju instrumentalni pokušaji, dolaze širi i složeniji oblici. S t a n i s l a v  B i n i č k i, dirigent orkestra kraljeve garde, apsolvent minhenske akademije, javlja se u odnosu prema onom što zatičemo i što imamo, s izrazitim modernističkim ambicijama."
Peta Konjović, Muzički folklor, njegova vrednost i čistota u: Ogledi o muzici, SKZ, Beograd, 1965, 69-70.
6 Miloje Milojević, Umetnička obrada naših narodnih melodija pomoću tehničkih sredstava, Muzičke studije i članci, 2, Geca Kon, Beograd, 1933, 20-21.



Prilog 1

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 01, 2011, 10:38:16 pm »

**

GRAĐA I TRADICIJA
Članak primljen 06.06.2003.
UDK 792.5

PRE STO GODINA KOMPONOVANA JE OPERA NA URANKU STANISLAVA BINIČKOG

Stevan Mokranjac (1856—1914) i, pored njega, Josif Marinković (1851—1931), kompozitori romantičarskog doba koji su u savremenoj srpskoj muzikologiji dobili znatan prostor, najčešće su pominjani povodom godišnjica života i rada ili godišnjica značajnih kompoziiija. Odmah uz njih nalazi se Stanislav Binički (1872—1942). Njegovo prisustvo u beogradskom muzičkom životu bilo je propraćeno kritikama horova i orkestara kojima je bio na čelu, rada u muzičkim školama i na položaju direktora Beogradske opere, kao i osvrtima na njegove kompoziiije.

Odjeknula je svečano proslavljena dvadesetpetogodišnjica njegovog umetničkog rada.1 Posle odlaska iz Beogradske opere ovaj nekada agilni i vredni muzičar napisao je nekoliko članaka koji su se uglavnom odnosili na probleme beogradske operske kuće.

Kasnija sećanja na rad S. Biničkog obuhvatila su napise o desetogodišnjici njegove smrti2 o organizatorskoj delatnosti i kompoziiijama, među kojima je i tekst o operi Na uranku,3 ponovo postavljenoj povodom proslave stogodišnjice Narodnog pozorišta u Beogradu 1968. godine, i o bibliografiji njegovog rada.4 Opera je zahvaljujući studentima Fakulteta muzičke umetnosti još jedanput izvedena 1999. godine.

Po sebi se razume da se doprinos S. Biničkog u srpskoj muzici nije mogao preskočiti u istorijskim sagledavanjima srpskog muzičkog stvaralaštva, beogradskog koncertnog i operskog života od strane Stane Đurić-Klajn i Vlastimira Peričića. Stavovi savremenih muzikologa o skromnom udelu S. Biničkog u istoriji srpske muzike formirani su pre svega na osnovu ovih njihovih razmatranja.5 Međutim, bilo je i drugih tekstova o autoru prve srpske opere.

O libretu za svoju jedinu operu Binički je razmišljao već po povratku sa studija u Minhenu — inspirisao se odlomkom teksta iz Nušićevih Ramazanskih večeri, naime dramatičnom i tragičnom pričom o vanbračnom detetu Sali. Teškom mukom je ubedio Branislava Nušića da napiše libreto:

Obratio sam se Nušiću i molio ga da mi napiše libreto za operu. On isprva nije hteo ni da čuje za moj predlog. Konačno sam ga ipak slomio. Ali je išlo teško; reč po reč morao sam mu, tako reći, otimati ispod pera...''

Kada je posle devetomesečnog rada opera bila gotova, ponudio ju je upravniku Narodnog pozorišta, ali je zbog njegove nezainteresovanosti povukao partituru i predao je sledećem upravniku Dragomiru Jankoviću. Komponovana 1903. godine, opera Na uranku premijerno je izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu 20. decembra 1903, odnosno, po novom kalendaru, 2. januara 1904. godine, u scenografiji akademskog slikara Brane Cvetkovića i pod dirigentskom palicom autora koji je svojim koncertnim dirigentskim nastupanjima od 1900. godine zadužio muzički Beograd. To je bila prva i jedina opera srpskog kompozitora koja je u Narodnom pozorištu izvedena do početka Prvog svetskog rata. Bez sumnje je njeno postavljanje bilo odgovor protivnika operete njenim pristalicama. Interpretirali su je pretežno dramski glumci. Dobrica Milutinović se svojim sonornim baritonom lepe boje koji se čuo u ulogama Zdravka u Đidi i Dragića u Seoskoj loli pokazao kao "kolosalan Redžep, nenadmašan do danas. Iako je pevao onako više sevdalijski, bez naročite škole, ostavio je duboku impresiju i oduševio publiku". Uloga Stanke je bila dodeljena tadašnjoj primadoni Desanki Đorđević, Radeta Raji Pavloviću, a Anđe Lujzi Stanojević. Pored pozorišnog hora učestvovao je vojni orkestar. Na premijeri ovog jednočinog dela svirana je i melodrama Periklova smrt S. Biničkog.

Kritika je bila porazna: Žao nam je što moramo konstatovati da smo nezadovoljni i tekstom i muzikom... Osećaje svih gledalaca od srca mora da vređa onaj vrhunac brutalnosti8 i mi ne verujemo da će se ova opera održati na repertoaru.

Muziku je sastavio g. Binički. I ona nije ni malo uspela. Kompozitor nam nije dao meloliju, nije nikako ostao u istom žanru, najviše je imitovao Vagnera, unosio je i talijanske motive, mestimice je bilo i srpskih, ali su to većinom poznata mesta, tako da nas jedno opominje na "Đidu". Komad se sastoji iz samih prelaza, i njegova heterogenost je takva da i pored najbolje volje mi nismo mogli naći jedan neprekidno sproveden motiv.

Cela prelstava se nije igrala nego vukla, zašta krivicu nosi kompozitor. Od svih koji su izlazili na binu jelino je g-đa Desanka pokušavala da spase operu. Drugi su je učinili lošijom nego i sama što je. G. Milutinović bio je vrlo rđav, i to rđav bas i još rđaviji Redžep.
9

Nismo u mogućnosti da damo svoje mišljenje o premijernom izvođenju opere, ali se suprotstavljamo konstataciji anonimnog kritičara, verovatno nemuzičara, o nemelodičnosti "ni malo uspele" kompoziiije. Ostale su nedorečene njegove misli o uticaju Vagnera, o heterogenom komadu koji se "sastoji iz samih prelaza" i nepostojanju nijednog "neprekidno sprovedenog motiva".

Binički je, međutim, smatrao da je publika operu srdačno primila. Glavne pesme postale su brzo popularne. Svirali su ih Cigani po kafanama ("Kad bi znala Dilber Stano" i "Tamo za gorom"). Prijem kod publike pokazao mi je da sam bio na dobrom putu. Upotrebio sam srpske narodne motive, koje sam individualno obradio. Iako nisam iskoristio čitave narodne melodije, mislim da sam pogodio duh narodne pesme...10

Kasnije su ulogu Redžepa izveli Žarko Savić i Ivan Dinulović, a Sultana Cijukova i Draga Spasić su kreirale lik Stanke. Cijukova i Savić su dva puta, 1904. i 1906. godine doprineli uspehu predstave: zapažena je njena interpretacija pesme Tamo za gorom i arija Kad bi znala dilber Stano koju je pevao Savić.

Na predstavi održanoj avgusta 1904. godine tumači glavnih uloga u ovoj operi bili su sopran Sultana Cijukova i bas Žarko Savić.11 Na programu su takođe, interpretirane kompoziiije Prohaske (Josef Prochazka), Bajića i Majerbera (Sgiacomo Meyerbeer)12 Godine 1906. kritičari su bili zadovoljni:

Opera "Na uranku", kad se prošaste nedelje davala, otpevana je ollično. Pevanje g-đe Savićke i g, Savića treba čuti, jer je ono tako umilno, lepo i dopadljivo, da čisto osvežava čovečiju dušu i oplemenjava ga. Takođe, partiju Anđe, majke Raletove, peva vrlo lepo mlada početnica — glumica gca Zorka Popadićeva, mada je u igri još dosta slaba." Orkestar je ostavio bolji utisak od uobičajenog, jer je bio ojačan članovima angažovanim samo za ovu predstavu.


Sedmog jula 1936. godine Binički je dirigovao svojom operom na Radio-Beogradu: pored Živkovićeve u ulozi Stanke, drugu žensku ulogu, Anđu, pevala je Teodora Arsenović, Raleta Dragi Petrović, a Redžepa Žarko Cvejić.

Čini se da savremena vrednovanja, formirana na osnovu preostalih klavirskih izvoda i partitura, nisu bila oslonjena na prve kritike izrečene povodom premijere opere Na uranku, pošto ih možda muzikolozi nisu ni poznavali. Trebalo bi ih eventualno dopuniti, a ponekad i unekoliko preusmeriti.

Da bi upoznala čitaoce sa ličnošću Stanislava Biničkog povodom obnove njegove opere na proslavi stogodišnjice beogradske operske kuće 1968. godine, Stana Đurić-Klajn, znalac srpske istorije muzike, predstavila ga je ovim rečima:

Za ime kompozitora Biničkog čulo se prvi put u Beogradu upravo prilikom proslave tridesetogodišnjice Narodnog pozorišta, 1899. godine. Tada je njegova horska "Himna Joakimu Vujiću" zazvučala namesto uvertire pred predstavu sa delima "slavenoserbskog kompozitora". Već tri godine kasnije zavesa se prvi put podigla nad jednom operskom predstavom istoga kompozitora. To je bio svakako smeo i krupan korak u stvaranju Biničkog, koji pred sobom nije imao nikakve domaće uzore u ovoj muzičko-scenskoj vrsti (dve opere, gotovo u isto vreme pisane, jedna Joksimovićeva, druga Vedralova, nikada nisu scenski izvedene). Jedino su mnogobrojni "komali s pevanjem" sa muzikom iz pera Šlezingera, Maksimovića ili Jenka, bili lestvica preko koje se moglo ići, polagana priprema za tako kompleksnu umetničku formu kakva je opera.14

U poetično-idiličnoj atmosferi sa primesama folklora istaknuti su kao značajni kvartet "blagoslova", monolog Anđe (Breda Kalef) i Ređepova (Đorđe Đurđević) arija. Stanka (Radmila Smiljanić) i Rale (Zvonimir Krnetić) su se takođe kretali u "pastelnim bojama i blagim motivima rustičnog pejzaža" Miomira Denića, pevajući dirigentskom palicom Bogdana Babića.

Pošto je originalna partitura izgubljena, operu je ponovo instrumentirao Krešimir Baranović: Kompozitor Krešimir Baranović je, sa tananim poniranjem u duh i stil vremena i samog autora opere, rekonstruisao izgubljenu orkestarsku partituru koja je time dobila u svežini, a zvučala autentično".15

Nažalost, nestala je i partitura sa Baranovićevom orkestracijom, tako da je poslednju postavku opere, sa novom instrumentacijom, omogućio dirigent Angel Šurev.16 On je ujedno i dirigovao ovom operom u izvođenju solista, hora i orkestra studenata Fakulteta muzičke umetnosti (njegov asistent je bila Dragana Radivojević). U režiji Dejana Miladinovića, koji je, izmenivši sadržaj, završio delo happyend-om, sa scenografijom i kostimografijom Milanke Berberović, nastupili su u beogradskom Narodnom pozorištu, 1. septembra 1999. godine, Vuk Matić (Redžep), Violeta Pančetović—Radaković (Stanka), Dejan Maksimović (Rade), Nataša Jović (Anđa) i Vojislav Spasić (Mujezin).

*  *  *

U operi Na uranku nisu veristički samo siže i odgovarajuća atmosfera burnih događaja tragičnog ishoda, već je veristička i koncepcija njene melodike prilikom prikazivanja snažnih uzbuđenja. Kao i Maskanjijeva (Pietro Mascagni) Kavalerija rustikana, u jednom je činu, sa središnjim intermecom: italijanskom sicilijanskom selu odgovara srpsko selo, malom broju protagonista Maskanjijeve opere nekolike glavne ličnosti opere S. Biničkog i u oba operska dela protagonisti brane svoju čast. Međutim, muzika srpskog sela sa orijentalizmima drugačija je od italijanske.

Binički nije mogao ni idejno, ni muzički da ostvari sve svoje, u osnovi korektno postavljene zamisli, po kojima i vokalni i instrumentalni part doprinose karakterizaciji srpske sredine pod Turcima: možda je osnovni problem u nedovoljno stilizovanim folklornim elementima i nedovoljno spretnom tretmanu kontrasta. Ta nekakva pojednostavljenost i blizina amaterizma, kojom se karakterisalo i dirigovanje S. Biničkog dok je sa amaterima i profesionalnim muzičarima izvodio velika vokalno-instrumentalna dela, nisu mogli da se izbegnu ni u operi. Upravo su oni odgovarali negdašnjoj publici koju je sam Binički lagano približavao poimanju umetničke muzike.

Oblikujući numere gotovo isključivo u trodelnim plohama, a one su obuhvatile i predigru, i opis jutra, i arije i duete, i kola, Binički postiže vrhunac dramatike u ariozima, kao, uostalom, i drugi kasni romantičari.

Nije bilo teško zaključiti da su u operi korišćeni elementi srpskog folklora, koji preovladavaju, katkad sa orijentalnim primesama, ali je bez sumnje teško utvrditi da li se, pored srpskog folklora, javljaju njegove orijentalne primese ili su to autentičniji orijentalizmi. Izglela da folklor i verizam ne bi trebalo tretirati kao "stilske polove" zato što oni, zapravo, svojim jedinstvenim delovanjem jedan drugog dopunjuju.17

Prisustvo srpskih narodnih i orijentalnih motiva u orkestarskim i vokalnim deonicama nije konstantno korišćeno da bi se oni razgraničili, već da bi kreirali srpsko-orijentalnu atmosferu kakva je i postojala u srpskoj prošlosti. "Nagli dramski vrhunci opere" odgovaraju njenom verističkom karakteru, ali je i "blaga patetika" prožeta dramskim izlivima. Orijentalizmi se ne čuju samo u mujezinovoj molitvi već i u opisu jutra, u Stankinom ariozu, Redžepovoj ariji... Trebalo se dublje pozabaviti uočenom kompozitorovom "nadarenom melolijskom invencijom", pošto je ona njegov najsnažniji izražajni atribut.18

Binički je od samog početka opere ostvario svoju viziju tragičnog kraja: ona je nagoveštena u sudbinskim triolskim i punktiranim zlokobnim akordima u predigri, u sinkopiranim motivima u basu prilikom evociranja jutra, u muklim basovima mujezinove molitve, u uzbuđenim tremolima i mračnom raspoloženju koje prati Redžepovu ariju, u uskovitlanom raspoloženju Intermeca i, najzad, prilikom ponovne Redžepove pojave i očigledne neminovne tragedije koja odzvanja u horu i solistima: "Kloni se, aga, krv će da padne..." i delom izvođačkom aparatu.

Likovi Stanke i Radeta, čija je zla sudbina vinovnik tragičnih događanja, koncipirani po ugledu na verističke protagoniste, nemaju originalnosti, ali se Turčin Redžep nameće svojom ličnošću, silinom, bezobzirnošću i energijom. Srodan karakter sa ovom arijom pokazuju i solo pesme S. Biničkog — u njima ima nečeg i od atmosfere jutra iz ove opere. Sasvim suprotno deluje Anđa: njena uloga je mala, ali efektna.

Hor se, bez sumnje, pojavljuje u toku zapleta radnje, ali ne zauzima samo on centralno mesto u operi — prethodila mu je Ređepova arija, ključna za kasnija događanja i sudbinu protagonista. Svojim idiličnim karakterom horska žanr-scena nije nastavila "liniju ekspozicionog dramaturškog toka", već je zaustavila radnju, jer "tek kada Redžep dolazi među svatove... hor... dobija drugačiju ulogu".19

Slušni i vizuelni utisci sa skorašnje reprize prve srpske izvedene opere navode nas na razmišljanje da "ne treba superiorno gledati na ostvarenja iz naše prošlosti".20 Sa retušima u harmoniji i orkestraciji, opera Na uranku bi mogla snažnije da deluje.


Roksandra Pejović

______________

01 Branislav Nušić, Život i rad Stanislava Biničkog u slici i reči, Comoedija, 4. 2. 1 924, (t. 5, 1-32; Vladimir Velmar Janković, Dvadesetpetogodišnjica rada Biničkog, Novosti, 1925, 935, 3; Vladimir Đorđević, Dvadesetpetogošnjica Stanislava Biničkog, Sveta Cecilija, 1924, 2, 41-42.
02 Stana Đurić-Klajn, Deset godina od smrti Stanislava Biničkog, Književne novine, 16. 2. 1952.
03 Roksandra Pejović, Stanislav Binički kao organizator muzičkog života u Beogradu, Zvuk, 1966, 69, 55N-568; Stana Đurić-Klajn, Beogradska opera je počela stotu sezonu u Narodnom pozorištu obnavljanjem opere Na uranku, Politika, 2. 10. 1968; Stanislav Binički. Zbornik radova, Beograd, FMU, 1991; Marija Masnikosa, Opera Na uranku Stanislava Biničkog, Stanislav Binički. Zbornik radova, Beograd, FMU, 1991, 83-122; Gordana Krajačić, Stanislav Binički, osnivač Beogradske opere, Srpska muzička scena, Muzikološki institut SANU, Beorad, 1995, 355-364; Tatjana Marković, Mesto hora u dramaturgiji srpskih scenskih dela do 1914. godine, Srpska muzička scena, Muzikološki institut SANU, Beograd, 1995, 129-142. i Branislav Nušić i Stanislav Binički, 125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu, Beograd, 1997, 381-390.
04 Živ. Jovanović, Bibliografija St. St. Biničkog, Bagdala, VI-VII, 1965, VII, 75-76.
05 Stana Đurić-Klajn, Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji, u: Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Zagreb, Školska knjiga, 1962, 638-641; Vlastimir Peričić, Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd, Prosveta, 1969, 58-63.
06 Kako je postala opera Na uranku. Razgovor sa kompozitorom g. Stanislavom Biničkim, pred prenos opere 7. jula iz studija Beogradske radio stanice, Radio Beograd. 1936, 27, 2. 7
07 Isto.
08 Pretpostaaljamo da se odnosi na momenat kada Rade ubija majku.
09 Na uranku, Štampa, 21. decembar 1903.
10 Isto, 5.
11 Opera je reprizirana više puta: 15. aprila, 31. avgusta (sa Sultanom Cijukovom i Žarkom Savićem) i 2. septembra 1904, zatim 14. i 23. maja 1906 (i na ovim trima predstavama učestvovala su ova dva operska pevača), takođe 1. i 2. novembra 1908. godine (po Slobodanu Turlakovu, Letopis muzičkog života u Beogradu. 1840-1941, Beograd, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1994, 52).
12 Prohaskin Mladoženja i mlada, Bajićevi Srpski zvuci i Oda čuturi, kao i duet ovog kompozitora (Hajde, draga, da ašikujemo). Vidi: Slobodan Turlakov, nav. delo, 55.
13 Pilad, Mali žurnal, 21. maj 1906.
14 Ovo je prvi odlomak iz već navedene kritike Stane Đurić-Klajn, objavljene 2. oktobra 1968. godine povodom izvođenja opere Na uranku, koji je ostao u njenom rukopisu, pošto ga je uredništvo Politike izostavilo.
15 Stana Đurić-Klajn, Beogradska opera je počela stotu sezonu..., nav. delo.
16 Delo je izvedeno u okviru projekta Letnje škole Univerziteta umetnosti u Beogradu.
17 Razmišljanja autorke o tekstu Vlastimira Peričića, nav. delo, 59-60.
18 Razmišljanja autorke o tekstu Stane Đurić-Klajn, Beogradska opera je počela stotu sezonu...
19 Razmišljanja autorke o tekstu Tatjane Marković, Mesto hora...
20 Stana Đurić-Klajn, Beogradska opera je počela stotu sezonu...


Članak: http://scindeks.nb.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Februar 01, 2011, 10:38:40 pm »

**

O TEKSTU POEME "NA DRINU"

Miloje Popović je pisac poeme — teksta koji se peva uz naš najpoznatiji marš "Na Drinu" Stanislava Biničkog. Binički je marš komponovao na Ceru. Godine 1964. Miloje Popović napisao je poemu, povodom obeležavanja pola veka od Cerske bitke, koja se fantastično ukopila sa muzikom. Nešto kasnije snimljena je ploča na kojoj je ovu pesmu otpevao Ljubivoje Vidosavljević, uz muzičku pratnju Miodraga Jašarevića i orkestra "Carevac".


NA DRINU
Tekst: Miloje Popović 1964.
Muzika: Stanislav Binički
patriotska pesma


Tiho spuštala se letnja noć
na Cer, na tu gordu planinu.
Čak i divlja zver gubila je smer
od čudnog straha
da će smetat' četama što kreću se bez daha.

Drini, Savi, svuda gde je plač
tamo hita britak, srpski mač,
samo laki bat
niko nikog zvat' te noći neće
dok se vojska s proplancima i brdima sreće.

Sred tog mraka
preko obronaka
svakog srce mori
svakom vatra u grudima gori
da se odmah bori.

U toj zemlji gunja, opanka
gde su zore večno crvene
nikad boj ne spi
a kad žito zri
tad bez prestanka
svuda se čuje pesma tanka, pesma od
uranka.

Jedan rat tek što je prošao
drugi je sa letom došao
tuđin je za tren
kao neka sen iz mrklog mraka
Prekinuo letinu i pesmu devojaka.

Nije teško
za seljaka, đaka
za pravog junaka
iz veselja, kola devojaka
latit' se pušaka.

Borac svaki nema pušku, ne
ali nosi srce planine.
Borče, drži steg
Tuđin će u beg se brzo dati
Ponovo će sunce Šumadiju obasjati.

Zov junaka s bojne Drine te
sve se ori, sve do daljine.
Svuda, svaki puk
puške, trube zvuk i juriš pravi
pevala se pesma rata, slobodi i slavi.

Pucaj, momče
majka ti ne plaka
jer je kuća svaka
dala Ceru po jednog junaka
oca, sina, brata.

Na Cer, pođite sa snagom svom
znajte, vi branite rod i dom
svud' je poklič, zov
taj viteški kov starca, momaka
to je oganj što ga nose od svojih predaka.

U boj, krenite junaci svi
kren'te i ne žal'te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer nek' vidi boj
a reka Drina — slavu, hrabrost
i junačku ruku srpskog sina.

Napred borče
brani svoju zemlju
ne daj, nikad ne daj
za nju život uvek rado predaj
ali je nikom ne daj!

Poj, poj Drino, vodo hladna ti
pamti, priče kad su padali
pamti hrabri stroj
koji je pun ognja, silne snage
proterao tuđina sa reke naše drage.

Poj, poj Drino, pričaj rodu mi
kako smo se hrabro borili
pevao je stroj,
vojevo se boj kraj hladne vode
krv je tekla
Krv se lila Drinom zbog slobode.


"Sad kad razmišljam o toj pesmi, imam utisak kao da mi je neko izdiktirao! Jer, šta je Stanislav Binički želeo da kaže svojom muzikom? Čini mi se upravo ovo. Ali, nije bilo sve tako lako i jednostavno. Naime, to što sam napisao poemu nikako nije značilo i da će se ona izvesti. Jer, Binički je umro 1942., pa sam saglasnost za to morao da tražim od njegovih ćerki. Tada sam upoznao Zoru Binički-Milić, Maru, Olgu, Stevanu, divne osobe. Očigledno je da su pristale."
Miloje Popović

Dušan Jakšić — Marš "Na Drinu"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Februar 01, 2011, 10:39:31 pm »

*

KAD JE MUZIKA RATOVALA 30—31

MARŠ "NA DRINU"

Stanislav Binički komponovao je jedan od najlepših marševa

Na prvim objavljenim notama ovoga kola piše "Srpskoj gimnaziji — Dom nauke". Kompozitor je očigledno ovo delo posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu koja je u to vreme postojala i radila. "Solunsko kolo" zvuči šumadijski razigrano i italijanski nežno.

Posle Drugog svetskog rata, pored pesama a i neka narodna kola, nisu smela da se izvode. Pre svih, "Kraljevsko kolo". To kolo imalo j sreću da se jedna njegova verzija zove i "Srbijanka". Pod tim imenom štampane su note. Ali, ako bi neko konstatovao da se radi o "Kraljevom kolu", bilo bi neprilika. "Solunsko kolo" asociralo je na pobednički rat Srba, kraljeva srpskih, vojvoda. A to je takođe bilo nepoželjno.

"Solunsko kolo", snimio sam sedamdesetih godina, sa svojim orkestrom. To što je kompozicija De Sarnova u formi kola a ne pesme sa stihovima, olakšalo mi je situaciju. Naime, ovaj snimak je ponekad emitovan na radiju. Jer, u kolu nema stihova koji govore o ljubavi prema Srbiji, srpskim seljacima, svešteniku i krsnoj slavi, vojvodama. A to je bilo zabranjeno. I dugo je tako bilo.

Kompozitor De Sarno vratio se u Perast da na kraju života bude bliže moru i rođenoj Italiji. Ali i da pogleduje u brda knjaza Nikole, i u duši ponovo sretne "Balkansku caricu". Umro je 1937. u Perastu.

Kada čujem izvođenje "Solunskog kola", osećam igru rata i života, vidim slepog ratnika Šopalovića i staru crkvu u Mačkatu. Vetrovi, kiše i snegovi Kajmakčalana mešaju se sa blagim zlatiborskim suncem. Tako Srbima stižu rat i sloboda: olujno i sunčano.

U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918. nastale su mnoge pesme, kola i marševi, koji su i danas na repertoaru mnogih orkestara, horova i vokalnih solista u našoj zemlji i van nje. To su, pre svih, "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "Buđenje Srbije" francuskog kompozitora Morisa Švaba, "Solunsko kolo", "Zar da umrem kad mi vreme nije", marš "Vojvoda Stepa Stepanović", marš "Vojvoda Živojin Mišić", i jedna od najpoznatijih i najlepših kompozicija inspirisanih tim ratom, marš "Na Drinu".

Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914. donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na bojištu, kompozitor, dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički, komponovao je jedan od najlepših marševa koje ima naša muzička ostavština.


TURSKI MOTIV?

Smatra se da je marš "Na Drinu" Binički posvetio pukovniku Stojanoviću koji je poginuo u Bici na Ceru. Pukovnik Stojanović bio je neustrašivi i omiljeni komandant. Srpski vojnici su neprijatelju pretili svojim komandantom:

"Poćoreku, carevi većile,
Duša mi je od Kosova stara,
Komandant sam Gvozdenoga puka,
Ne bojim se Cara ni Ćesara..!


Kompozitor i dirigent Stanislav Binički, rodio se u Jasici kod Kruševca, 27. januara 1887. godine.

Stvaralac velikog i raznovrsnog opusa, u svojoj dugoj karijeri, diriguje, vodi horove, osniva muzičke škole, obrađuje narodne pesme, komponuje "elegantnu i prograđansku pesmu..." U svom intenzivnom radu, Binički sarađuje i s pesnicima — Jakšićem, Šantićem, Ilićem i drugima. Binički pripada onom čuvenom muzičkom triju; Mokranjac — Milivojević — Binički, koji se bori za osnivanje muzičkih škola i izvođenje srpske muzike. Za pesme: "Da su meni oči tvoje", "Zašto sike, zašto", "Čini, ne čini" i mnoge druge sentimentalne gradske pesme, malo se zna da je njihov autor Stanislav Binički, kapetan, kapelnik kraljeve garde.

Međutim, kod širokog muzičkog auditorijuma, Stanislav Binički je najpoznatiji kao autor "Marša pobede" ili melodije srpskog Nacionalnog optimizma — marša "Na Drinu".

I dok su drugi kapelnici vojne muzike srpskih armija Franjo Matjejovski u svom maršu "Vojvoda Stepa Stepanović", Marko Stojanović u maršu "Vojvoda Živojin Mišić", koristili motive srpskih narodnih pesama, dotle je Stanislav Binički u kompoziciji "Na Drinu", lično inspirisan Velikim ratom, stvorio ovo delo. Neki muzičari tvrdili su da je osnovni motiv ove kompozicije — jedan turski marš! Takav muzički materijal, odakle je eventualno uzeta tema za ovu kompoziciju Biničkog — nisam sreo.


U ČAST ANDRIĆA

Posle Prvog svetskog rata, pesme iz ovog vremena ustupile su mesto novim muzičkim potrebama nove države. Solunci — ratnici, povukli su se u brda, njive i šljive pradedovske, sa osećanjem da su završili svoju časnu bitku. I njihova pesma. Spremao se novi muzički život. Muzički majstori iz Velikog rata: Binički, Pokorni, Matjejovski, Paunović, Stojanović i drugi kapelnici slavnih armija Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića, dobili su novi muzički zadatak.

Osnivali su operski orkestar, muzičke škole, muzička i horska društva, priređivali koncerte. Na programu orkestra kraljeve garde, sve češće su Betoven, Šopen, Verdi. Pobedonosna pesma iz Velikoga rata dospela je u zatišje, primirje. Drina je osvojena. I onda, mali odmor za drugi marš ratnika i kompoziciju Stanislava Biničkog — "Na Drinu".

Šezdesetih godina, kompozicija Biničkog ponovo se mnogo svira u raznim orkestarskim sastavima: veliki duvački i narodni orkestri, orkestri harmonika, mandolina, revijski i dečiji orkestri. Note ove kompozicije odlaze u svet. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, bio je to i znak za skandinavske izdavače da potraže i objave još neka dobra dela naše umetnosti. Odmah su se opredelili za kompoziciju Stanislava Biničkog — marš "Na Drinu", koju su švedski izdavači povezali sa Andrićevim delom "Na Drini ćuprija".

* * *

...Dok je bio na dužnosti višeg kapelnika orkestra kraljeve garde, Binički je svoj marš izvodio od početka do kraja. To isto činio je i njegov naslednik na mestu kapelnika, Čeh Pokorni. Bilo je tako sve do drugog svetskog rata. U naše vreme izvodi se samo deo koji s naziva trio. Šteta. Ovaj marš treba svirati od početka do kraja, onako kako ga je maestro Binički napisao. Tek tada se dobija ona atmosfera pred rat, muzička pinktura, strahota ratnog okršaja Davida i golijata. Tek posle tria, čujemo komandu "Napred, na Drinu". Uvod ove kompozicije priprema je za odlučni napad, a onda se trio pretvara u svečani finale — pobedu.

Lađar, publicist i književnik Mladen St. Ćuričić, ratnik od 1912. do 1918. umro je u dubokoj starosti u Beogradu. Pred njegovu smrt, imao sam zadovoljstvo da ga upoznam.

"Žao mi je" — rekao sam mu — "što se ne zna koju je pesmu onaj ratnik — Ciganin svirao kada je na bojnom polju u Cerskoj bici umirao jedan od Ribnikara"?


MARŠ OPANAKA

"Zna se. Svirao je marš 'Na Drinu'. Ne znam samo da li je to bio Vladislav ili Darko? Umesto lekarske pomoći, bolničara, Ribnikar je tražio svirača, violinu i pesmu, "onu našu". A ta "naša", bila je marš 'Na Drinu!'

Čuveni violinista, Vlastimir Pavlović Carevac, poslednju melodiju koju je odsvirao, bila je marš "Na Drinu".

Doček nove 1965. u Domu kulture na Novom Beogradu. Svira Carevac. Te noći, on poslednji put svira istoriju svoga naroda i svoju. Kakva sudbina: Carevac je ratnik iz Prvog svetskog rata. Kao đak — podnarednik, učestvuje u odbrani Beograda 1915. Snimio je gramofonske ploče i zaradio, pobedničku pesmu rata u kome je sam učestvovao. Proneo je zemljom i svetom, svirajući muziku Velikoga rata, marš opanka, svirale, šajkače i čanka... U stvari, Binički i Carevac, ratnici i violinisti, još jednom su se sreli, ratnici iste vojske. Sada u pesmi. U maršu "Na Drinu". Uskoro, Carevac je umro.

Sve do Drugog svetskog rata, kada bi umirali ratnici — solunci, na pogrebima, na poslednjim ispraćajima, duvački orkestri svirali su njihove pesme: "Tamo daleko", marš "Na Drinu", "Lađa se kreće francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Solunsko kolo" i druge. Tako je i danas, često...

Beograd. Zima, 1942. Besni Drugi svetski rat. Na poslednjem ispraćaju starog maestra, kapelnika kraljeve garde, Stanislava Biničkog, muzičari nisu smeli da sviraju njegov pobedonosni marš pobede i nacionalnog optimizma.


Žarko Petrović | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Februar 01, 2011, 10:39:57 pm »

*

FILM MARŠ "NA DRINU"




Godine 1964. redatelj Žika Mitrović snimio je film Marš na Drinu u čast bitke na Ceru. U filmu se koristi čuveni marš Na Drinu koji je komponovao Binički. Film je snimljen za vreme Titovog komunističkog režima tako da ne daje u potpunosti pravu sliku događaja iz tog vremena.


Sadržaj

"Film je priča o vojnicima koji su ostvarili nemoguće, koji su se borili, patili, marširali kilometrima bez odmora i na kraju trijumfovali. To su mali, obični ljudi iz Srbije, seljaci, građani, intelektualci koji su simbol svog vremena i običaja. Priča je portret sudbine srpske artiljerijske baterije u Prvom svetskom ratu koja se na Ceru suočila sa austrijskom vojskom. Prateći bateriju na njenom putu ka Ceru, upoznajemo se sa njenim vojnicima i njihovim karakterima. Svi oni, oficiri i redovi, građani i seljaci, bogataši i siromasi, svi oni sa sobom u bitku nose svoje sumnje, brige i radosti. Ovo nije hronika Cerske bitke već drama srpskog naroda."


Marš "Na Drinu"
Režiser: Živorad Mitrović Žika

U glavnim ulogama:
Aleksandar Gavrić (Kosta Hadživuković — kapetan),
Ljuba Tadić (Major Kursula),
Nikola Jovanović (Velimir Hadzi Vuković),
Vladimir Popović (Poručnik Miloje),
Husein Cokić, Branko Pleša, Dragomir Bojanić Gidra, Strahinja Petrović i drugi
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Februar 01, 2011, 10:40:26 pm »

*

110. GODINA UMETNIČKOG ANSAMBLA "STANISLAV BINIČKI"


Umetnicki ansambl Ministarstva odbrane "Stanislav Binicki" јe ustanova koјa јe glavni nosilac muzickog zivota i јedini ansambl na ovim prostorima sa sirokom programskom lepezom izvodjackih mogucnosti, i koјa na dostoјan nacin afirmise i reprezentuјe Ministarstvo odbrane i Voјsku Srbiјe siroј јavnosti.

U toku duge tradiciјe postoјanja, koјa vremenski zadire u tri veka, Ansambl јe menjao naziv, organizacione forme i strukturu, ali programski i umetnicki opstaјao i ostaјao dosledan nameni i misiјi:


  • glavni nosilac muzičkog života u Voјsci,
  • negovanje, podsticanje i shirenje muzičkog stvaralaštva i voјničke tradiciјe našeg naroda i
  • afirmaciјa kulturnog života i umetničkog stvaralaštva u Voјsci

Davne 1899. godine 26. septembra formiran јe, naredbom Kralja Aleksandra I Obrenovića, prvi simfoniјski "Beogradski voјni orkestar" koјi će delovati neposredno pod ministrom voјnim.

Јedan od utemeljivača ovog Orkestra bio јe i Stanislav Binički, kompozitor, voјni kapelnik, organizator muzičkog života u Srbiјi, autor prve srpske opere "Na uranku" i patriotski nadahnutog "Marša na Drinu" i koјi јe 1899. godine kao dirigent stao na čelo "Beogradskog voјnog orkestra", preteće današnjeg Umetničkog ansambla Ministarstva odbrane.

Ansambl "Binički" dostoјno nosi njegovo ime i deceniјama nastavlja plemenitu misiјu, uporedo afirmišhući muziku iz naše i svetske muzičke baštine.. To јe svakako prvi organizovani oblik muzičkog stvaralaštva u Srbiјi iz koјeg su, nekoliko deceniјa kasniјe, nastali i drugi orkestri, Orkestar beogradske opere (1920), Orkestar beogradske filharmoniјe (1923) i Radio orkestar (1927). Pored marševa i formi vezanih za Voјsku, voјne muzike izvele su prvi put kod nas operu, operetu, simfoniјe, oratoriјume.

Muzika koјu izvodi Ansambl snimljena јe na preko 300 gramofonskih ploča, kaseta i CD-a. Na tim snimcima nalazi se vise od 2.000 raznovrsnih kompoziciјa, koјe predstavljaјu svoјevrsnu muzičku antologiјu.

Umetnicki ansambl MO "Stanislav Binicki", koјi danas cine simfoniјski orkestar i estradni orkestar, ucestvovao јe na mnogobroјnim muzicko-scenskim svecanostima i festivalima kao sto su: BEMUS, BELEF, Mokranjcevi dani, Dubrovacke letnje igre, Niske horske svecanosti, Ohridsko leto, Mermer i zvuci, Splitski festival, Slobodiste u Krusevcu, Veliki školski čas u Kraguјevcu…

Ostvaruјuci bogatu saradnju sa instituciјama iz inostranstva Ansambl јe gostovao u Belgiјi, Svaјcarskoј, Austriјi, Bugarskoј, Cehoslovackoј, Poljskoј, Italiјi, Madjarskoј, Rumuniјi, Nemackoј i Rusiјi, gde јe imao cak 80 koncerata.

Ansambl јe proputovao desetine hiljada kilometara i izveo oko 7.500 raznovrsnih muzickih programa pred vise od 5.000.000 posetilaca, i prenosio slavu muzickog blaga sirom nase zemlje i vecine evropskih zemalja.



MUZIKA KRALJEVE GARDE NA PUTU PO NAŠOJ OTAĐBINI



Posle koncerta Muzike Kraljeve garde u Mostaru 1919 godine.  
(x) Pesnik Aleksa Šantić  (xx) g. S. Binički

Tekst i fotografija: Army info forum
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Oktobar 04, 2011, 08:08:56 pm »

**

GODIŠNJICA ROĐENJA KOMPOZITORA I DIRIGENTA STANISLAVA BINIČKOG


UTEMELJIVAČ SRPSKE KLASIČNE MUZIKE

Poznati kompozitor zajedno sa Stevanom Stojanovićem Mokranjcem i Kostom Manojlovićem pripada slavnoj muzičkoj trojci koja se borila za osnivanje muzičkih škola

Beograd — Na danasnji dan pre 136 godina rodio se srpski kompozitor i dirigent Stanislav Binicki, autor "Marsa na Drinu" i prve srpske opere na Uranku.

Jedan od utemeljivaca srpske klasicne muzike, koja se za raliku od ostalih evropskih zemalja kod nas razvila tek krajem 19. veka, kompozitor cije ime danas nosi Umetnicki ansambl orkestar Vojske Jugoslavije i muzicke skole u Srbiji, rodio se 27. jula 1872. u Jasici kod Krusevca, a umro je 15. februara 1942. u Beogradu.

Stvaralac ogromnog opusa, dirigent i u kulturnom zivotu Srbije njegovog vremena aktivni borac za nacionalnu prosvecenost, saradjivao je sa pesnicima Djurom Jaksicem, Gojkom Santicem i Vojislavom Ilicem.

Stanislav Binicki sa Mokranjcem i Kostom Manojlovicem pripada slavnoj muzickoj trojci koja se borila za osnivanje muzickih skola i izvodjenja srpske muzike.

Prva muzicka znanja Binicki je stekao od Stevana Mokrnjca i Josifa Marinkovica, pevajuci u horu "Obilic". Kompoziciju i solo pevanje je studirao u Minhenu, a po dolasku u Beograd 1899. osnovao je vojni orkestar, a 1904. i Muziku kraljeve garde, kojom diriguje do 1920. Zajedno sa Mokranjcem i Manojlovicem 1899. osnovao je "Srpsku muzicku skolu" koja sada nosi ime "Mokranjac". Bio je dirigent Narodnog pozorista, gde je 1920. osnovao Beogradsku operu.

Iz njegovog velikog i raznovrsnog opusa posebno se izdvaja pva srpska opera "Na uranku" iz 1903. na tekst Branislava Nusica, koja se poslednjih godina ponovo postavlja na scenu, horske i brojne solo pesme, muzika za dramske komade i vojni marsevi od kojih od kojih je najpoznatiji "Mars na Drinu".

Mars je komponovao kao kapetan, kapelnik kraljeve garde na bojistu, inspirisan pobedom srpske vojske na Ceru avgusta 1914. u Prvom svetskom ratu. Smatra se da je mars posvetio neustrasivom pukovniku Stojanovicu, koji je poginuo u Bici na ceru, omiljenom komandantu kojim su srpski vojnici pretili neprijatelju.

Jedan od najlepsih marseva u srpskoj muzickoj ostavstini, najpoznatija kompozicija inspirisana Prvim svetskim ratom, decenijama je bila van javnih scena.

Ova kompozicija sezdesetih godina ponovo se mnogo izvodila u raznim orkestarskim sastavima, a njene note odlaze u svet kada je Ivo Andric dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost.

Skandinavski izdavaci tada su objavili i kompoziciju Binickog "Mars na Drinu", koje je postala veoma popularna u Svedskoj.

Na turneji Beogradske filharmonije prosle godine ova kompozicija je na svim kontinentima svirana na bis jer je to skandinavska publika trazila od nasih muzicara.


27.07.2008.
Iz dnevne štampe
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Novembar 22, 2012, 08:12:09 pm »

*

SELO MALO SLAVI VELIKANA

U Jasici, kod Kruševca, održana Deveta muzička manifestacija "Stanislav Binički"

Stanislav Binički, svestrani, divni i uporni muzičar, jedan od najvrednijih koje je iznedrila Srbija — sticajem okolnosti rođen je u Jasici, malom selu nedaleko od Kruševca. I ovog leta tamo je održana kulturna manifestacija koja nosi ime ovog velikana srpske muzike, deveta po redu.

Stevanu Biničkom, vojnom inženjeru, koji je gradio pontonski most na Moravi i koji se kasnije junaštvom istakao u ratovima, i majci Mariji, Nemici plemićkog porekla, rodio se davne 1872. sin Stanislav, koji je samo prve dve godine proživeo u Jasici. Kasnije ga je život odveo u Beograd — gde je diplomirao matematiku; pa u Leskovac — gde je godinu dana radio kao suplent; pa u Minhen — na muzičke studije; odakle se vraća u Beograd i gde će ovaj mladi čovek, od 27 godina i sa dve fakultetske diplome, osnovati 1899. Beogradski vojni orkestar (iz čijeg se jezgra formirala 1920. Beogradska opera i 1923. Beogradska filharmonija), a te iste, sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem, Srpsku muzičku školu i dvanaest godina kasnije i Muzičku školu "Stanković". Godinu dana pre toga, Beograd je, zahvaljujući njemu, prvi put čuo Betovenovu Devetu simfoniju a osam godina ranije napisao je i prvu (izvedenu) srpsku operu "Na uranku", po tekstu Branislava Nušića! Zlatnim slovima trebalo bi njegovo ime ispisati u srpskoj istoriji muzike!

Mi mu se nismo odužili na pravi način! Čak i muzička škola u Kruševcu nosi ime Stevana Hristića, Beograđanina (koji, doduše, u Beogradu nema muzičku školu, ali koji nikada nije ni posetio Kruševac), a kompozicije Biničkog ne sviraju niti pevaju čak ni đaci škola koje je on osnovao, u koje je donosio stolice iz svoje kuće kako bi deca mogla da prate nastavu!

Jedino malena Jasika, sa svojom Mesnom zajednicom, Osnovnom školom iKulturno-umetničkim društvom koji su poneli njegovo ime, uz Kulturno-prosvetnu zajednicu iz Kruševca i sa milozvučnim tenorom (i diplomiranim hemičarem), najboljim Lenskim koji se ikada čuo u Beogradskoj operi — Radivojem Simićem, rešila je pre devet godina da u Jasici pokrene ono što su pre 46 godina u slavu Mokranjca utemeljili Negotinci — manifestaciju "Stanislav Binički". Od 24. do 27. jula (rođendana Biničkog) traju dani njemu u čast sa raznovrsnim umetničkim programima, koji su predstavili radove sa likovne kolonije i zavičajne muzičke umetnike, od učenika koji tek stasavaju do magistra klarineta Andrije Blagojevića koji je, pored retko izvođena Tri komada za solo klarinet Igora Stravinskog (autor ih je 1919. posvetio švajcarskom klarinetisti Verneru Rajnhartu, jer ga je materijalno pomagao), u kojima su uz vratolomne skokove i začetke minimalizma korišćeni i piskavi visoki registri instrumenta koji više podsećaju na flautske boje, predstavio još ređe izvođeni Concerto abbreviato za solo klarinet Petra Bergama. Kompozitor je, inače, ovo delo posvetio Milenku Stefanoviću koji je (1966) bio njegovprvi interpretator. Kao svojevrsni muzički moto manifestacije čuo se legendarni "Marš na Drinu" Biničkog, a njegove horske numere predstavio je muški kamerni hor "Binički", uz žensku pevačku grupu "Biser" i buket najtalentovanijih učenika kruševačke muzičke škole.

U završnoj večeri nastupili su Kraljevski gudači Svetog Đorđa sa koncertmajstorom Vladimirom Kohom i proslavljenim gitaristom Urošem Dojčinovićem, poznatim na svim kontinentima, koji je dosad ostvario više od tri hiljade nastupa. Oni su predstavili dela baroknih, pretklasičnih, romantičnih i savremenih kompozitora, prikazujući majstorstvo komplementarnog orkestarskog muziciranja, eho-efekata, vijugavu pokretljivost melodijskih linija i stabilnost kontinua. Uroš Dojčinović je maštovito uronio u svojevrsne kantilene laganih stavova, a virtuozno u dvohvate i skokove Koncerta u A-duru Ferdinanda Karulija.

Posle Filharmonije mladih "Borislav Pašćan" i Umetničkog ansambla Vojske Srbije "Stanislav Binički" pažljivoj publici iz Jasike i Kruševca pružila se prilika da uživa u ostvarenoj slivenosti kamernog orkestarskog zvuka.


Gordana Krajačić | objavljeno: 04.08.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: