|
Angelina
|
 |
« Odgovor #4 poslato: Mart 03, 2011, 11:07:01 pm » |
|
** REČ, NA POČETKU Sve je rečeno. I nije. U Šapcu, gradu lepe kulture i drugih tradicija, već dve decenije postoji jedinstven hor u našoj zemlji. Neobicna imena. Hor 66 devojaka. Život grada, i to ne samo muzički, teško se danas može zamisliti bez ovog hora. Juče je bilo sve drugačije.
Taj hor, zacelo najveće umetničko čudo ovog grada, priprema se da proslavi, za naše prilike, gde sve kratko traje, nesvakidašnji jubilej — dvadesetu godišnjicu neprekidnog postojanja i uspešnog rada. To je i trenutak za mnoga pitanja, pa i ono najteže: u čemu je tajna, ako je ima, Hora 66 devojaka.
Jedno se zna. To je hor koji nestaje, bar za trećinu svoga sastava, na kraju svakog leta. Ali se već početkom jeseni obnavlja. Završetkom školovanja, jedna generacija devojaka ne odlazi samo iz školskih klupa nego i iz hora, a na njihovo mesto dolazi druga, tek pristigla u grad, iz mačvanskih sela. U tome prividnom, ali i stvarnom, nestajanju i obnavljanju, mogli bismo reći, rađanju i umiranju hora, ima neke čudne simbolike svojstvene možda jedino horskoj muzici. Uvek počinjati iz početka. Od azbuke. Ali i ostajati mlad. Ne krije li se tu deo istine o horu šabačkih devojaka.
Svejedno. Hor 66 devojaka, koji je ime Šapca preneo širom Jugoslavije — od Negotina do Celja — i dobrim delom Evrope — od Lagolena u Engleskoj i Areca u Italiji do Nerpelta u Belgiji i Tolose u Španiji — delo je, može se to bez pretirivanja reći, Branka Đurkovića (Dublje, Mačva 1937). Njegova htenja. I stremljenja. On ga je osnovao, sad već pomalo daleke 1963. godine, u vreme kada se Šabac, istini za volju, nije mogao baš pohvaliti naročitim bogastvom i raznovrsnošću muzičkog života, u vreme kada se u mnogo čemu tavorilo, osnovao ga i uzdigao do jugoslovenskog i međunarodnog renomea i, što je važnije, održao na zavidnoj umetničkoj visini. Snagom svoje volje, svoga dara i svoga umeća.  PRVA "SLIKA" HORA.
Snimljena u Narodnom pozorištu u Šapcu, 7. marta 1964. Priča o Horu 66 devojaka je, u neku ruku, priča o Branku Đurkoviću. I obratno. Dirigentski rad i uspesi njegovi ne mogu se zamisliti bez entuzijazma i predanosti muzici devojaka koje su pevale u ovom horu.
"Toliko duse, poezije i glasovne krasote u interpretaciji ja nisam u svom dugom zivotu s muzikom doziveo. Precudnovato" — reci su Danila Svare koje je ovaj istaknuti slovenacki kompozitor i dirigent izgovorio posle slusanja hora iz Sapca. To nije jedina pohvala koju su sabacke devojke pobrale proteklih godina, na nasim i stranim scenama. Pred njima su zastajali mnogi strucnjaci. U zemnji i svetu. Podjednako su im se divili i akademici, muzicki kriticari i drugi izbirljivi, i obicni ljudi koji su prvi put u zivotu slusali horsko pevanje. Svoj dozivljaj Hora 66 devojaka veliki znalac muzike Bugarin Dmitrov Iliev sazeo je u jednu recenicu: "Cudesan ansambl". Posle prvog koncerta odrzanog u Beogradu 1966. godine muzicki kriticar "Politike" Branko M. Dragutinovic napisace na stranicama tog uglednog dnevnika kako u zvuku sabackog hora, sastavljenog od seoskih devojaka, "ima nesto od rustikalne svezine narodnog pevanja sa livada i pasnjaka". Tom svezinom pevanja i danas se odlikuje Hor 66 devojaka.
Put do ovih pohvala i priznanja nije bio ni jednostavan ni lak. Ispunjen je nesebicnim odricanjima, cudesnom voljom i neoblasnjivom ceznjom za lepotom pevanja. Ne krije li se u tom odricanju i upornom radu deo tajne Hora 66 devojaka. U trazenju odgovora mnogi ce se, s pravom obratiti proslosti, tradiciji.
Sabac je zaista grad duge muzicke tradicije. U ovom gradu se vec i po misli o muzici, misli muzicki. U Sapcu je, tridesetih godina proslog veka, istina za kratko, boravio i radio Robert Slezinger, prvi propagator i organizator muzickog zivota u ondasnjoj Milosevoj Srbiji. Ana Obrenovic, kci gospodara Jevrema, svira u Sapcu klavir. U ovom gradu je 1865. godine, ne bez korena, osnovano Sabacko pevacko drustvo koje ce zadugo biti neka vrsta sredista horskog pevanja i horskog nadmetanja u Sapcu. U ovoj sredini je, najzad, od 1902. do 1911. godine ziveo, radio i stvarao jedan od najdrovitijih ceskih muzicara, kompozitora i horovodje Rober Tolinger. Sa horom Sabackog drustva on je 1903. godine u Beogradu, na takmicenju, osvojio prvo mesto. Na tom uspehu cestitao mu je i sam Mokranjac.
Ova tradicija, koliko stvarna toliko i nestvarna, bila je, u to bi trebalo verovati, dabogme podsticaj u negovanju horskog pevanja u Sapcu, minulih decenija, pa i u nastajanju i ostajanju Hora 66 devojaka. Stvaralacki se povezujuci s njom, a pre svega s Tolingerovim delom i uzorom, hor Branka Djurkovica je i sam stvarao i stvara jednu novu "tradiciju" na koju ce se verujemo, jednog dana pozivati oni koji ga budu sledili.
Slucaj je hteo da prvi izlazak hora u svet, pred siru javnost, bude u Mokranjcevom Negotinu. Na takmicenju horova uciteljskih skola Srbije, 1964. godine, Hor 66 devojaka iz Sapca, osvojio je — prvo mesto. Za muzicke strucnjake, okupljene u Negotinu, sabacki hor i mladi dirigent predstavljali su pravo otkrovenje. Umetnicku senzaciju.
Taj negotinski uspeh, na svu srecu, ovaj hor ce ubrzo ponoviti. I potvrditi. Vec iduce godine, na istovetnom takmicenju u Kragujevcu, sabacke devojke su, opet, suvereno najbolje u celoj Srbiji. Najzad se, budimo pateticni, na muzickom nebu Srbije pojavio hor s kojim se moglo racunati, hor koji je bio siguran znak ozivljavanja omladinskog horskog pevanja u Republici.
Izabravsi jedan od najtezih ali i jedinih puteva za afirmaciju i dokazivanje, hor Branka Djurkovica ucestvuje tri puta zaredom (1965, 1967. i 1969) na takmicenju najboljih jugoslovenskih omladinskih horova koje se svake druge godine odrzava u Celju. postize neponovljiv, nedostizan, fascinantan uspeh. Uvek je bio prvi. To, u istoriji celjskog festivala, nije poslo za rukom ni jednom horu. .jpg) SUSRET S RATNICIMA.
"Zorka", 1969. Posle uspeha u Celju, vrata mnogih festivala u svetu bila su sirom otvorena za Hor 66 devojaka iz Sapca. Na evropskom takmicenju omladinskih horova u belgijskom gradu Nerpeltu (1976) Hor je osvojio prvu nagradu, specijalno priznanje zirija i zlatnu medalju Ministarstva za kulturu zemlje domacina. U Tolosi, u Spaniji (1981) sabacke devojke su osvojile dve srebrne medalje. Jednu u kategoriji folklorne, a drugu u kategoriji polifone muzike. U Langolenu (1966) Hor 66 devojaka, na velikom horskom takmicenju, bio je treci, a u Arecu (1970), u veoma jakoj, gotovo profesionalnoj, konkurenciji, zauzeo je zavidno sedmo mesto u svetu. Jos se pamte uspesna gostovanja ovog hora na horskim svecanostima i festivalima u Berlinu (1970), zatim u Hamburgu (1973) i Scecinu (1979).
Vec vise godina ucesnici Vukovog sabora u Trsicu, Susreta "Abrasevic" u Valjevu, Jugoslovenskih horskih svecanosti u Nisu, Smotre "Mermer i zvuci" u Arandjelovcu i Jefimijinih dana u Ljubostinji svedoci su stalnog uspeha ovog hora cije je ime postalo sinonim pravog horskog muziciranja. Bez pesme sabackih devojaka u Sapcu i Podrinju ne odrzava se danas ni jedna veca svecanost, akademija, proslava; ne pocinje nijedna kulturna manifestacija, ne postavlja temelj nijednoj vecoj gradjevini.
Iako po sastavu omladinski, iako po polozaju amaterski, iako "osudjen" na stalne smene, Hor 66 devojaka je, u protekle dve decenije, postavio, ako nam je do gole statistike, tri rekorda. Njegovu skolu pevanja pohadjalo je i zavrsilo vise od hiljadu i po devojaka, priredio je bezmalo osam stotina koncerata — od onih pod vedrim nebom do onih u koncertnim dvoranama — i to u vise od stotinu deset mesta.
Ali, nije sve u tim brojkama. I rekordima. Hor sabackih devojaka je uverljiv i neoboriv dokaz da muzika ne poznaje granice i da se umetnicki moze ziveti, delati i stvarati u svim sredinama — u malim bas kao i u velikim gradovima; u tzv. provinciji kao i u meropolama kulture. PESMA DUGA DECENIJU I PO.
Koncert u Atriju Narodnog muzeja u Beogradu, 1978. U ovoj prici o Horu 66 devojaka uistinu ne bi trebalo zaboraviti da to sto je Sabac sediste Festivala decjih horova Srbije — jedinstvene smotre mladih pevaca u zemlji — ima, u mnogome da zahvali svome horu. Sabac danas ima i jedinstvenu ustanovu horskog pevanja — Horski studio. Nemaju je mnogi, znatno veci gradovi u zemlji, vece muzicke tradicije i kulture. Stopama Hora 66 devojaka, pre pet godina, u svet je krenuo i decji hor "Zorka" nagovestavajuci, prvim uspesima, da ce postati pravo umetnicko cudo, mozda i vece od svojih predhodnica — sabackih devojaka. Zar ne govori sve i podatak da i Sabac, u ovoj godini, proslavlja 25-godisnjicu umetnickog rada Branka Djurkovica, 20-godisnjicu rada i postojanja Hora 66 devojaka, 15-godisnjicu Festivala decjih horova Srbije, 10-godisnjicu Horskog studija i 5-godisnjicu Decjeg hora.
Vec je receno, glavni slavljenik, Hor 66 devojaka, nije samonikla pojava. Svoj nemali doprinos stvaranju tog hora dao je, pre svih, kompozitor i dirigent Vojislav Ilic, profesor Fakulteta muzicke umetnosti u Beogradu. Poznato ime jugoslovenske muzike. U Branku Djurkovicu, prof. Ilic je otkrio zahvalnog djaka, a Djurkovic je u njemu imao pravog ucitelja. Slucaj je hteo da se tako, u pravi cas, sretnu iskustvo i znanje sa mladoscu i darovitoscu. Iz tog uzajamnog razumevanja i podudaranja – nesebicnog davanja i zahvalnog primanja — nastao je i ovaj uzoran hor zavidne umetnicke reputacije.
Na svoj, osoben nacin, za Hor 66 devojaka vezano je i ime akademika, prof. Mihaila Vukdragovica. Ovaj istinski pobornik i pregalac horskog amaterizma u nasoj zemlji, sa istancanim sluhom, prepoznao je pre dvadeset godina u Branku Djurkovicu licnost koja dolazi, koja ce biti kadra da ponese tere horskog pevanja u sapcu, i sire, na novim osnovama. Pratio je njegov razvoj, od prvih koraka. Motrio, izdaleka i izbliza, da ga trenutni uspeh odvec ne ponese, a prolazni neuspesi ne pokolebaju, ometu.
Od podjednake, ako ne i od vece vaznosti, za Hor 66 devojaka bili su razumevanje, podrska i stalna pomoc na koju je ovaj hor nailazio u Sapcu, medju Sapcanima. Od onih izlazaka na ulice da ih, posle povratka sa festivala, pozdrave sa "Dobro dosli pobednici", pa do odvajanja dinara iz ne bas prepune kase za Studio, horske stepenice, klavir, kostim, sve ono sto danas hor ima. Niko nema razloga da se oseca duznikom. Ni grad, ni hor. Stavise, Hor 66 devojaka mogli bismo uvrstiti u red onih retkih kulturnih ustanova koje su gradu vratile uzeto, i to visestruko.
Do sada je hor sabackih devojaka obelezio tri jubileja — petogodisnjicu, desetogodisnjicu i petnaestogodisnjicu postojanja i rada. Skromno, ali i dostojno. Na pragu je cetvrtog. …Bice to, na svoj nacin, neponovljiv i uzbudljiv susret, jos jedan dokaz da je hor koji se stalno radja i nestaje i te kako ziv. Bice to ujedno i prilika da se o horu kazu nove reci. Saopste nove cinjenice, predoce nove ocene. Sve je, istina, receno. I nije. Bas kao sto ni ovaj hor i njegov horovodja nisu, u muzici, rekli poslednju rec.U Novom Sadu, 17. novembra 1983. godine* *** * Knjiga Ljubisava Andrića "Hor 66 devojak 1963—1983" sadrži opširan Razgovor sa Brankom Đurković iz 1980. godine, vođen u Šapcu. Nakon toga slede prilozi:
Letopis (doslovno preneti tekstovi iz štampe, bez ikakvih intervencija);
Sećanja (tekstovi akademika prof. Mihaila Vukdragovića tj. njegova sećanja na na prve korake Hora 66 devojaka i njihovog dirigenta);
Pisma (iskazi paznje — poruke, pisma, telegrami — reči podrške i ohrabrenja Branku Đurkoviću u perodu od 1963. do 1983. godine);
Kritike & Reportaže (izbor iz muzičkih kritika i reportaža o Horu 66 devojaka);
Intervju (prvi razgovor Branka Đurkovića "za novine" o njegovom prvom, zvaničnom intervjuju koji je dao za šabacki Glas Podrinja);
Portret (o članici sa najdužim "stažom", Živki Jovanović i njenoj privrženosti Horu i horskom pevanju);
Gosti (o Dečjem horu "Zorka" — specijalnom "gostu" Horu šabackih devojaka);
Imenik (zapisana imena samo onih devojaka koje su bile članice Hora najmanje godinu dana. Takvih je 464 od sveukupno 1.586.);
Gostovanja & Nagrade (sva mesta u kojima je Hor gostovao kao i dobijene nagrade);
Bibliografija (novinski tekstovi i ostali napisi o Horu. Ova bibliografija nije potpuna ali su najvažniji izvori o horu šabačkih devojaka ipak obuhvaćeni.);
Portret Branka Đurkovića (rad majstora fotografije Stevana Lazukića, snimljen 6. decembra 1983. godine u Dnevniku).Fotografije i deo teksta preuzetI iz knjige:Hor 66 devojakaLjubisav AndrićŠabac, 1983.Zahvaljujem se Dragici Beljić, "staroj" članici hora Branka Đurkovića, na korišćenju knjige; štampanoj povodom dvadesetogodišnjice postojanja i rada hora "66 devojaka". |
