Jovan Tanurdžić — Novi Sad kojeg nema
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Novi Sad « Jovan Tanurdžić — Novi Sad kojeg nema
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Tanurdžić — Novi Sad kojeg nema  (Pročitano 9777 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4624



Pogledaj profil
« poslato: Mart 03, 2011, 10:09:19 pm »

*
NOVI SAD KOJEG NEMA


VESELA VAROŠ TAMBURAŠA I PIVOPIJA

Nije se bez razloga nekada govorilo da su Novosađani veseo svet. Pa moralo se biti veseo pored toliko kafana i muzičara.

Novi Sad je oduvek važio za veselu varoš. Imućni novosadski stanovnici, kako varošani, tako i salašari, našli su uvek prilike i mogućnosti da svakidanji život dopune i sedeljkama uz piće i veselje. Počešće i mimo onih provoda o praznicima i javnim zabavama dolazili su u centar varoši i veselili se. Novi Sad je tada imao priličan broj kafana i gostionica. Bilo ih je u svim glavnijim ulicama, u nekima čak i po nekoliko. Krajem devedesetih godina pretprošlog veka u varoši je bilo oko 50 kafana, restoracija i manjih gostionica. Svaka je imala svoj naziv i cimer. Veliki hoteli su bili s većim brojem gostinskih soba, restoracijom i kafanom: "Jelisaveta" (današnja "Vojvodina"), Grand hotel "Majer" (bivši Dom JNA), Hotel "Fabri" (danas Komanda Armije) i "Central', koji je kasnije preseljen u staru Poštu, bila su mesta gde su veseli gosti zalazili. Najlepše je bilo u "Beloj lađi", u restoranu "Beli vo" u Jevrejskoj ulici, "Tri krune" na uglu Temerinske i Kisačke i "Kamili" na uglu Subotićeve i Miletićeve ulice.

U ono doba prevozna sredstva su bili kola i fijakeri, koji su vesele putnike dovozili u Novi Sad, kao i seljake iz okolnih sela na novosadsku pijacu. Za njih su postojala tzv. svratišta s gostionicom. Pilo se i veselilo u Dunavskoj ulici kod "Crne mačke", na Žitnom trgu u restoranu "Crni orao", u Temerinskoj ulici kod "Sedam švaba" u "Golubici" i u Futoškoj kod "Pet crkava" i "Svetog Stevana". Sve te kafane imale su štale za konje i šupe za kola, pa se moglo ostajati i malo duže.

Kafane su bile specijalizovane po vinu i pivu. Pivo se pilo na čaše od dva deci i na krigle od pola litre. Pivopije su obavezno mezile i pile pivo i pred ručak i pred večeru, a točilo se, bogami, i iz bureta s leda. Najposećenije pivnice bile su "Linda", današnja "Lipa" u Miletićevoj ulici u koju su zalazili oficiri, činovnici, inteligencija i trgovci, a uglavnom se točilo češko buđejovičko i plzensko pivo. U "Grandu" i "Kod Slavnića" točilo se štajbruško i kebanjsko peštansko pivo. "Huk" je imao samo švehatsko pivo, a u Vinkleovoj pivari, naravno, pio se proizvod te pivare. Po pivu su se i pivopije separirale i ni po koju cenu nisu želele da napuste svoju vrstu piva. Leti se pivo pilo u baštama ovih pivnica, u koje je zalazila samo solidnija gospoda.

Što se tiče ugostiteljstva, postojale su i vinarske trgovine, kao i fabrike alkoholnih pića. Među najstarije trgovine vinom i rakijom spadala je trgovina Aleksandra Adamovića, koji je imao svoje velike vinograde u Kamenici i Ledincima, a svojom razgranatom trgovačkom mrežom prodavao je sremska vina i rakiju po celoj Austro-Ugarskoj.

Trgovinu vinom i rakijom držali su uglavnom Srbi, dok su fabrike špirituoznih pića bile jevrejske. Ove fabrike proizvodile su razne likere, rum i konjake, a prodavale su i vina i rakiju. Najpoznatije fabrike tog vremena bile su braće Keningštetler, Rabšerna Mora, Rajnera Simona, Brila i Krausa. Zahvaljujući kvalitetu ovog pića konzumacija je bila razgranata ne samo u kafanama, već i po kućama.

Pored toliko kafana, trgovina vinom i rakijom i fabrika alkoholnih pića, naravno da je i potrošnja svih tih pića bila poprilična. Teško je naći odgovor na pitanje da li je potrošnja alkohola i pića bila posledica velikog broja kafana ili jeftinog pića. Za litru vina plaćalo se pet do deset krajcara, a za kafedžije i nije bila najvažnija zarada već da je bircuz pun. Najviše se piće trošilo u kafanama gde je bilo muzike.

Novi Sad u to doba imao je i noćne lokale — javne kuće. Svi kupleraji bili su u Šljukinoj (sada Ulici Arse Teodorovića).

Nije se bez razloga nekada govorilo da su Novosađani veseo svet. Pa moralo se biti veseo pored toliko kafana i muzičara. U kafanama "Jelisavate","Grand" i "Central", kao i kod "Belog vola" svirale su se mađarske ciganske pesme, a bogami, čule su se i kompozicije iz opera i opereta. U lokale s takvom muzikom dolazili su bogatiji trgovci i advokati. Tamburaši u "Beloj lađi" su uvek bili najbolji. Tamo su svirale družine pod vođstvom čuvenih primaša i pevača Lipe, Pere Jovanovića, Kipice i ostalih. Poznate su bile i tamburaške družine Perlić-Jakare i Mudroha, koje su svirale u kafanama "Kod kamile", "Kod tri krune", "Kod Plevne". U nekim kafanama, naročito ako je gazda bio Nemac, svirao je gitarista i citerista, koji su svojom tihom svirkom pomagali da gosti što više popiju. Ipak, pravog veselja bilo je samo u lokalima gde su svirali i pevali tamburaši. Na repertoaru tamburaša pevale su se pesme: "Ti već spavaš zlato moje", "Tebe grli tihi san", "Tija noći, moje sunce spava", "Milkina kuća na kraju", "Sunce jarko ti ne sijaš jednako"... Ako bi se pesma završila sa "Od bisera grana", čuvenim svatovcem, to je već imalo specijalno značenje, da poručilac želi da zaprosi ruku devojčinu.

U Novom Sadu u to doba bila su tri gajdaša, ali oni nisu svirali i pevali po kafanama, već samo u svatovima. Srpske svadbe se posebno nisu mogle zamisliti bez gajdaša.

Karakteristika vremena i duha tog doba je bila da ženski svet nije zalazio u kafane. Samo leti je bilo dama u "saletlima", senicama pred kafanama, gde su slušale muziku i to najduže do deset sati uveče, a u kafanama na noćne lumperajke damska noga nije kročila. Pamte se samo retki slučajevi, a tu je već bio reskir da se o takvoj dami svašta priča. Ukoliko bi neki džentlmen ipak poveo svoju damu i u kasnim noćnim satima, služio je kao povod raznim šalama da su papučići ili ksantipe. Prošlo je više decenija kad su novosadske frajle počele ozbiljnije da zalaze u kafane, pa čak i učestvuju u veselim lumperajkama.

U takvim veselim društvima dolazilo je i do bučnih scena, ali izgreda većih razmera nije bilo. Ukoliko bi došlo do nekog incidenta u kafani, oni su bili uglavnom iz partijsko-političkih razloga. Naime, u to doba bili su zaoštreni odnosi između radikala i liberala, pa su i kafane bile podeljene. Radikali su zalazili u "Grand" i "Fabri", a liberali u "Jelisavetu" i "Central". Radikalske kafane bile su "Kamila", "Slavnić", "Tri krune" i neke manje gostionice u Temerinskoj, Kisačkoj i Rumenačkoj ulici.

Pred kraj 19. veka naišle su neke lude godine, kada su po novosadskim kafanama učestali noćni izgredi. U "Beloj lađi" je gospodska zlatna mladež bučno terala kera, a zanatlijske kalfe i šegrti imali su svoje kafanice u zabačenijim krajevima varoši. Naročito su džumbus izazivali paori i to oni imućni salašarski momci, a njihov lumperaj uglavnom je donosio i fizička obračunavanja. Policijske noćne patrole muku su mučile da održe red. I tada se gradska uprava setila pa je angažovala Paju NJoru, koji je bio izuzetno snažan, ali još više energičan, pa su se izgrednici veoma brzo smirivali. Događalo se da se Paja NJora pomeša među zavađene i svojom šakom, koja je bila kao ripida, udara i levo i desno, pa se ovi nađu u čudu šta ih je snašlo i veoma brzo hvatali su maglu. Tako je novosadski Paja Njora ukrotio obesnu mladež, pa se nekad nije morao ni pojaviti, jer bilo je dovoljno da se u kafani čuje "Ide Paja Njora" i začas bi zavladao red i mir. Mnogi su zazirali od Paje Njore, i iako je išao u civilnom odelu, svi su od njega bežali i prepoznavali ga bez obzira na to gde ga sretnu. Kasnije, kada je Paja Njora ostario, gradska uprava je uzela u policijsku službu braću Ninkove, dva izuzetno snažna momka i Mađara Varšanjia, isluženog podoficira, ali grdosiju od dva metra, koji su krotili mladalačke ludosti. Kad se sve sabere, Novi Sad je u to vreme ipak bio mirna varoš.

Stari Novosađani pamte slučajeve kada su devojke delile "korpe" odbijenim prosiocima. Za te izbiračice priređivane su "mačije muzike" i pod prozorom devojčinim bi se maukalo i dernjavom budio ceo komšiluk. Znale su se posledice: osramoćena devojka danima nije smela na ulicu zbog komšiluka, a đuvegijama su porasle šanse. Običaj davanja serenade bio je i kod nesrpskog stanovništva, ali samo kod mađarske i nemačke purgerije. Mađarska ciganska muzika imala je posebne pesme za serenadu, to su bile mahom tužne ciganske pesme koje su se samo svirale, ali ne i pevale. Noćni život Novog Sada na kraju pretprošlog veka bio je mera vrednosti za mnoge gradove Austro-Ugarske i govorilo se: "Eto tako se keri u Novom Sadu".


Jovan Tanurdžić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: