sledeća tema »

[Angelina]

**

KULTURNO-ZABAVNI ŽIVOT STAROG ŠAPCA *


Igre i zabave su društvene pojave koje su u raznim vremenima imale određena obeležja. U odnosu na ovu temu, sociolozi zaključuju: "Igra je poseban vid razonode u kome mašti i improvizaciji omogućavaju da dođe do izražaja unutrašnje strane čovekova života i do njegove relativne autonomije".¹ Sve igre mogu se ovrstati u: "igre takmičenja, igre na sreću, igre prerušavanja i igre zanosa"² Međutim, iako je postavljena ovakva podela, sve aktivnosti nije moguće sasvim razgraničiti. Zabava, razonoda, jeste "ljudska aktivnost koja ima za cilj prekidanje monotonije svakidašnjice".³ Francuski sociolog, Ž. Dimazdije (J. Dumazedier), ukazuje na mogućnost dve vrste razonode. U prvu grupu bi došla ona "koja bitno utiče na stil života pojedinca pretežno realnim, praktičnim aktivnostima (putovanja, igre, sport, sviranje na muzičkim instrumentima)" dok bi u drugu gruptu došla "razonoda koja nastaje fiktivnim aktivnostima u dodiru sa umetničkim sadržajima — posredstvom takozvane projekcije i identifikacije (čitanje, poseta bioskopu, pozorištu)".⁴ Sociološka nauka smatra razonodu kao "Svojevrstan vid begstva iz realnoeti i služi kao kompenzacija za "izmrvljeni" život".⁵ Ukratko, analizirajući gledišta o igrama i zabavama, može se zaključiti da su to društvene pojave koje se međusobno prožimaju, a u širem smislu — to su raznovrsne zabave.
 
Posmatrajući Šabac i okolinu, u prošlom i davno prošlom vremenu, teško je naći za sve nekakav početak, liniju, pa odrediti: "Odavde je sve počelo". U najdaljoj starini igre, posebno — one uz muziku i muzičke instrumente, bile su jednoetavne, čak bi se moglo reći da su i jedno i drugo, igra i muzika, bili oskudni. U Radenkoviću, u Mačvi, pre pedeset, šezdeset godina, izgrana su kola bez muzičke pratnje.⁶ Kada su mačvanski kmetovi 1815. godine na Drini, na Prudovima, predali Stojana Čupića Turcima, jedan od "srećnih" kmetova je zaigrao i zapevao:
 
"Hopa, cupa, Marta,
Suknja ti je kratka.
Udri nogu o nogu,
Dok ne dođe pod nogu".⁷
 
Od narodnih instrumenata u ovom kraju, najpoznatiji su: svirala, dvojnice, dvojnice, prim, tamburica, tambura, gajde, gusle, zatim — razne trube, pa dobopš, dobošići i bubnjevi. U mnogim igrama i zabavama učestvovali su Cigani-svičari iz okolnih sela, a od starina su bili poznati šabački svirači Stankovići i Cicvarići.

________________
 
* Ovaj rad baziran je gotovo isključivo na člancima iz šabačke štampe. Cilj je bio da se prikaže do sada ne mnogo poznata tema. Ograničen prostor nalagao je skučeno prikazivanje, pa su ponegde delatnosti samo nabrajane.




Mr Milan Jevtić

[Angelina]

**
KULTURNO-ZABAVNI ŽIVOT STAROG ŠAPCA
nastavak

PRELA I SELA

Narodna kola igrana su u svečanim prilikama, na porodičnim i seoskim svečanostima, ali je isto tako u svemu bilo i u Šapcu. Tradicionalnih kola bilo je na svadbama, popodnevnim prazničnim i nedeljnim "igrama", zatim — o preslavama, na vašarima, i u sličnim prilikama. Krajem leta, u jesen i u zimu, u selu su sazivana "prela", koja su bila karakteristična za Mačvu. U ovom kraju, sastanci su započinjali u rano proleće, to je bio "odlazak u kukurek", ili — "sastanak na ogradama". Pre pedeset i više godina, mladi su se — još od ranog proleća — okupljali pred samo veče na raskršću, na kraju sela, pa se igralo do neko doba noći. Zatim su se svi kretali kućama, pa se uz put zaustave, kolo se nastavi, "na šoriću", govorilo se, do duboko u noć. Mladi u Mačvi nisu nalazili mnogo vremena za igru dok se ne završe veći poljski radovi. Tada nastupaju prela, koja su, obično, počinjala od Petrovdana. Narod je govorio da svaki momak i svaka devojka treba do Ilindana da namiri najmanje tri prela. Pred samo veče, nekoliko mladića založe vatru na šoru ili na raekršću. U jednom selu je moglo je biti više prela, pa se svuda okupi dosta mladih. Oko vatre se igralo, pevalo, šalilo se, pečen je mlad kukuruz. Igre uz vatru, posebno — one uoči Đurđevdana, Ivanjdana, Petrovdana i Ilindana, mogu se vezati za čistilačku moć vatre. Igre oko solsticija, kada dan počinje da kraća, paljenje vatri i lila, teže da se ojača moć oslabljenog sunca.⁸

Prela, sa igrama, ušla su i u Šabac. Međutim, sa prelima nešto nije bilo u redu, bar ne u pogledu ponašanja učesnika. "Uredba o prelima i selima", i sličnim skupovima, doneta je 7. novembra 1841. godine.⁹ Uvodnik Uredbe kazuje razloge za donošenje njenih regulativa: "Budući da se na noćnim prelima i selima, na kojima se mladež obojega pola sabira, blagi običaj kvare i u sledstvu toga ista mladež osobito mužke strane nagonom uzbuđeni i razdraženi strasti na razdor, svađu, boj, a i na ubistvo, kao što su to žalostivni primeri već pokazali, vodi: to smo, da bi se takovi i podobni štetni i nesrećni događaj s te strane u napredak predupredili, propisali".¹⁰ U članu 1. Uredbe govori se već određenije: "Ženska lica mogu se i u napredak skupljati na prela no i tada bivaju u dobrim kućama na očima razumni domaćica i domaćina, a ne kao što se po nekim mestima bilo uobičajilo, naravni, udaljuju od kuća".¹¹ Zbog toga je u članu 2. naređeno: "Mladićima se strogo zabranjuje na noćna prela i sedišta ići i va njima se sa mladeži ženskoga pola družiti i zabavljati". Stoga je preporučeno da roditelji upoznaju sinove sa zabranom, da će prve kazne biti tri dana zatvora ili deset udaraca štapovima, a u ponovljenom slučaju sudiće okružni sud.¹²
 
Polovinom prošloga veka, šabačka omladina se — praznikom i nedeljom — okupljala u bašti "Đenića" kafane, "tu su se mladi sastajali, diskretno, nekako potajno su se voleli. Kolo je treslo do u samo veče".¹³ Osim kod ove kafane, mladi su se okupljali i preko puta — u "Grmićima", na poljani. Kada se završi nedeljni ručak: A tek vidiš kako su cure i omlađe žene već sredile sve poslove po kući i posedale po klupama ispred svojih kuća. Gledajući svet što šorom prolazi čekaju da ih stariji, koji su se posle dobrog ručka na minderluku malo naklatili od spavanja ustanu i da ih vode: ili u Tejin stan u šetnju ili u Grmiće na igru ... Uveliko se već igra u Grmićima. Kolo da ne može lepše biti. U kolu su svi momci za ženidbu, a tu su i sve poličarke".¹⁴ Feliks Kanic opisao je drugu šabačku promenadu: "Dok ovde saobraća samo obrazovan muški ovet (misli na Bitalište šabačko, prim M. J.) dotle se u jedeom lepom šumarku belogorice, u nekoj vrsti "Pratera", okupljaju muškarci, žene i deca i tu provode letnje dane u zajedničkoj zabavi i u uobičajenim igrama i pesmama".¹⁵
 
Milan Đ. Milićević boravio je više puta u ovim krajevima, pa je šezdesetih godina zabeležio najpoznatija kola u šabačkom kraju: "Pocerka, Mačvanka, Valjevka, Jalovičanka, Paunka, Polomka, Lešničanka, Ubljanka, Hroma, Groznica, Duda, Niševljanka, Četvorka, Vlahinja, a novije: Kneževo oro, Balkanka, Orlovka, Sremsko kolo, Mišovka, Paraćinka, Srbijanka, Zajam, Kukunjica, Posavka i Treskavac".¹⁶ Milan Milićević navodi šta se još zbiva u kolu i oko njega: "Mačvani su na glasu sa svojih poskočica ili "brojanica" u kolu, koje vlasti često zabranjuju, jer su poneke suviše drastične".¹⁷ Šabac je u pogledu tadašnjih zabava u svemu išao daleko ispred okolnih sela. U štampanom proglasu za doček nove, 1869, godine navedene su pod brojevima igre koje će se te noći svirati: "Oro, Miševljanka, Polka mazur, Kokonješte, Četvorka, Kadril, Zajam, Kokonjica, Tramblan, Kapetan Borđe, Balkanka, Polka mazur, Paraćinka, Sekretarka, Kadril, Pocerka, Mačvanka, Tramblan".¹⁸

[Angelina]

**
KULTURNO-ZABAVNI ŽIVOT STAROG ŠAPCA
nastavak

KAFANSKI ŽIVOT

Osim "familijarnih druženja" na balovima, zabavama, igrankama i koncertima, žitelji Šapca provodili su dosta vremena po brojnim kafanama. Mile Pavlović Krpa, poznati profesor i književnik, pisao je, "Neko je u svoje vreme novosadskoj "Zastavi" nagovestio, a to su posle donele još jedne beogradske novine, da ni jedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac, a i to da su sve one jako posećene i uvek pune gostiju. U pojedinim kavanama stalno se orila muzika i pesma".¹⁰⁴

Pre šezdesetak godina, Načelstvo sreza pocerskog razvrstalo je kafane u četiri reda. Kafane III i IV reda radile su od ujutru do 22:30, lokali I i II reda, "koji primaju putnike", bili su otvorenii do 24 časa, a "prostitutske radnje radile su do 1 sat noću".¹⁰⁵

Po kafanama goste su muzikom uveseljavale razne "kapele" "bande", "družine", među kojima su najčuveniji bili Cicvarići i Vasa Stanković Andolija.

Cicvarići su poticali iz "Male šabačke", i na čelu njihovih sastava bili su poznati Salko, Osman Loso, i Ibro Milić, koji je sa Cicvarićima nastupao kao "Ibro Milić i sinovi" ili "Braća Milić". Najpoznatije sastajalište starog boemskog društva bila je kafana "9 direka", posebno — od vremena kada je Andrija Slavuj preselio svoju štampariju u kafanu "Amerika". Među gostima "9 direka" bio je i Janko Veselinović, koji je često sa Cicvarićima lumpovao — "Oni su voleli, a naročito pokojni Salko da udari u šarkiju i sa Jankom da otpeva "Hasan-aga na kuli seđaše". Kad su majstori polazili da otvaraju dućane, Janko je sa Salkom iz kafane kretao. Šarkija je u veštoj ruci Salkovoj zvučno udarala, a Janko je — zagrlivši Salka — tako divno, tako umiljato, pevao: "Hasan-aga na kuli seđaše". Cicvarići su starinom koristilo šarkije i tambure, a posle su dodali violine, violu i kontrabas. Nosili su narodnu odeću: gaće, košulju, pojas, fermen, vezene čarape, tozluke i šiljkane opanke, a u društvu ih je bilo desetak. Oni su negovali svoj način muziciranja, posebno — što su svi bili i dobri svirači i dobri pevači. Bili su veliki majstori za to da kafani i društvu daju potreban "štimung". Počinjali su laganim, setnim pesmama, pa su prelazili na dinamičnije, i kada se svi razvesele — svirali su i pevali gromko tako da se cela kafana tresla. Šabački veseljaci su na Cicvariće prosipali dukate, bankama su im kitili gudala, lepili im banknote na čelo. Zatim su Cicvarići bekrijali i veselili se za svoj račun, pa je često čitava njihova zarada odlazila u džep veštih kafedžija. Svi su Cicvarići bili muzički nepismeni, ali su od malena sticali veštinu od starijih, pa im je slava na daleko bila poznata. Pod kapelnikom Ibrom Milićem, Cicvarići su u — jesen 1923. — bili u Pragu, gde su nastupali i snimili gramofonsku ploču. Inače, tih godina najviše su boravili u Beogradu, a svirali su u "Makedoniji" i u bašti "Trandafilovića", i to pod imenom "orkestar braće Milić iz Šapca". Stevan Čalić, šabački slikar, pričao je o tim vremenima: "Često se i 'boemisalo', provodile besane noći uz svirku Cicvarića. Beogradski slikar Mihailo Petrov zavoleo je taj Šabac i u njega rado dolazio. Književnik Rade Drainac lumpovao je po Šapcu i pisao stihove. Trifun Bukić, Crnogorac — tada nastavnik u Šabačkoj gimnaziji, pisao je setne stihove o poslednjim Cicvarićima, starom Andoliji, o nemirnom i pijanom Kamenjaku. Nije preterano ako se kaže — što je jednom prilikom rečeno za jedan naš stari grad — da je Šabac tada bio "grad bezimenih trubadura i slatkog sevdalisanja".¹⁰⁶

Druga muzika Šapca — ne po rangu, već po imenu i načinu sviranja, bila je muzička kapela Vase Stankovića Andolija. Ime "Andolija" dobio je od Stefana, okružnog načelnika, jer je u to vreme u Šapcu bio "jedan mesar poznat pod imenom Andolija — visok, krupan, kako je i Vasa Stanković imao sličnu figuru, stasit, crn, krupan". Stankovići su poreklom od drenovačkih, pravoslavnih Cigana, a naselili su se na Bairu. Oni su svirali gudačke instrumente, odevali su se u građanska odela, ali pre Vase Stankovića nisu bili mnogo poznati. Andolija je umro 1937, u 82 godini života. Za svoga veka, vodio je dve kapele — sa prvom je radio 16, a sa drugom 34 godine. U Beogradu je nastupao u "Dardanelima", "Ruskom caru", "Evropi", "Kolarcu", a više puta je sa svojom družinom boravio u Skoplju, Subotici, Sarajevu, Mostaru, Zagrebu, Sentomašu, Sremskim Karlovcima, Sofiji, Plovdivu. Kada je nastupila aneksiona kriza, Stankovići su — po Bosni i Sremu — pevali mnoge rodoljubive pesme, posebno — tada simboličnu "Aoj, Bosno, sirotice kleta". Austrougarske vlasti su ih hapsile i proterivale u Srbiju. Zbog takvih istupanja, Vasa Stanković je — posle rata — dobio orden Sv. Save V reda. Kada je umro, "iz crkve su ga posle opela izneli najugledniji šabački trgovci sa tadašnjim predsednikom šabačke opštine Petrom Grozdićem, a oproštajni govor održao je Ljubomir Pavlović, direktor Gimnazije u penziji. U pogrebnoj povorci učestvovalo je 40 muzikanata. Tako je Šabac odao poslednju poštu jednom sviraču, poslednjem izdanku svoje i njihove slave. Bilo je u toj sahrani nečeg simboličnog: Šabac se opraštajući sa Andolijom, za koga poslednjih godina nije mario, opraštao sa samim sobom. Vasa Andolija nije bio umetnik. On je bio narodni čovek, tumačio je pesmu kako je narod hteo. To je najizrazitiji predstavnik svoga vremena, raspoloženja širokih narodnih talasanja i gibanja. On nije samostalno stvarao, tumačio je druge, ali na jedan način koji je zahtevao, nosio lepu figuru i prijatan glas, upotpunjavala je violina sa neverovatnom, samoniklom osećajnošću i spretnošću".¹⁰⁷

Šabački svirači imali su dosta razniih pesama na svome repertoaru, ali su rado slušane one, šabačke: "Mali pijac, mali pijac", "Jeleno momo", "Angelina bela Grkinja", "Đaurko mila", "Rod rodila kruška ranka", "Moj jablane, širi grane", kao i mnoge pesme ovoga kraja, od kojih su mnoge unete u "Đidu".

Osim Šapčana, bilo je dosta muzičkih družina sa strane. U leto 1894, u "Kasini" je sviralo "Prvo sremskomitrovačko društvo — ono je davalo svoje koncerte na svetskoj izložbi u Parizu, Milanu, Zagrebu". Kao cenjeno, "posebno" — nastupalo je samo subotom i nedeljom".¹⁰⁸

Dobrica Milutinović sećao se kafanskog života u Šapcu krajem prošlog i početkom ovoga veka: "Kad je predstava u pozorištu Šabac je bio sav tu, prestajalo je veselje, kocka. A posle se ludo veselilo. Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i ludo trošio".¹⁰⁹

Između dva rata, u tadašnjim kafanama, bilo je mnogo muzičkih grupa. Nova muzika uvek je izazivala interesovanje, pa su prvih večeri posete bile velike. Mnogi su bili znatiželjni za sastav kapele, za pojedine svirače i pevače. Polovinom 1922, gostovala je, u "Grand-hotelu", "Damen — kapela", koja se sastojala "iz 4 ženska i 2 muška člana". U "Bristolu" je, 1929. godine, svirao "Salon-orkestar", i on je imao "5 ženskih i 2 muška člana", pa je šabačka štampa reklamirala: "Kako je ova družina iz Beča, to je divno slušati ih". Šabac je, 1929. godine, imao svoj Tamburaški orkestar "Veselinović", koji je imao 12 članova. Sa razvojem modernih igara, tridesetih godinia, postaju sve interesantniji i traženiji džez-orkestri. U "Parizu" je, 1913, gostovao "Džez-orkestar koji broji pet članova i raspolaže sa 10 raznih instrumenata". Iste godine, "Zanatlija" osniva svoj džez-orkestar, koji nastupa na svim igrankama gde su mladi bili u većini. Muzička sekcija Doma trgovačke omladine, 15. juna 1938, osniva svoj džezorkestar, koji je potom svake nedelje i praznika svirao dansing u Domu trgovačke omladine, i "tridesetak najpoznatijih šlagera nalazi se već na repertoaru ovog orkestra".¹¹⁰

U pojedinim kafanama, u prošlom veku, nastupali su razni zabavljači, komičari, mađioničari i varijetske grupe, a na posebnim mestima — i cirkusi. Davne, 1894, u "Kasini" je gostovao German Popesku sa ženom, pa je u štampi tumačeno: "Popesku se već nekoliko meseci zadržao u Beogradu gde je se slavio kao jedan od najboljih pevača i komičara". Čest gost u mnogim šabačkim kafanama bio je "komičar Božić", čuven sa svojim veštinama i bez kafanskih dvorana. U junu mesecu 1894, stigao je cirkus "Endere", sa 40 ljudi i 20 dresiranih konja, pa je u štampi zaključeno: "Ovaj cirkus našao je divnog odziva u našem građanstvu, jer je na svakoj predstavi bio veliki broj posetilaca. Prema svemu izgleda nam da će ovaj cirkus ostati duže vreme u našem gradu". U isto vreme, "Internacionalno specijalističko društvo" davalo je predstave u kafani "Evropa". U oktobru 1894, čuveni cirkus "G. A. Rihter", bio je postavljen na "Mačvanskoj pijaci". U areni je nastupalo "30 osoba koje muški koje ženski i 20 konja u umetničkom dresiranju".¹¹¹

Između dva rata, jevtinih zabava bilo je na pretek. Pojedine grupe ostajale su po 2 do 3 meseca, odlazile su, ali su se posle godinu, godinu i po, opet vraćale u berićetni grad. Odmah posle oslobođenja, po kafanama se javljao "Naš Mačvanin, Pričinovac, Ž. Žikić za danas u srpstvu prvi komičar, koji je ovih ratova svoju struku usavršio u Parizu". Dvadesetih godina, u "šaljivim večerima", učestvovao je "Dušan Lalicki, komičar". U aprilu 1922, u "Lafu" je gostovala "operetsko-kabaretska grupa 'Andrejev'". U isto vreme u "Parizu" se egzibiciono borila internacionalna grupa rvača. "Šantikler u Šapcu", tako je u štampi najavljena kabaretska grupa koja je nastupala u "Grand-hotelu". Krajem 1927, u "Bristol" je stigla grupa "Vesela kokoška". Štampa ih je previše hvalila: "Umetnički rad i lepota istog kao elektricitet prenosi se na gledaoce, uzbuđuje ih, zanosi i očarava... U sastavu ovog društva pored običnih karaktera kabaretskih glumaca nalazimo i pravih umetnika, kojima je život na daskama odavno poznat, a u isto vreme on je i sastavni deo njihovog socijalnog života". Grupa "Vesela kokoška" dolazila je ponovo u Šabac 1928. i 1929. godine. Na početku 1929, Šabac je uveseljavala kabare-trupa "Bi-ba-bo", pa je štampa tumačila: "Trupa će davati operete, komedije, farsove, šale, solo pesme, kuplete, itd.. U drugoj polovini 1934, "Svako veče u novootvorenoj sali 'Zanatskog doma' daje poznata varijetska trupa 'Humo-komi' svoje vesele večeri. Već više od mesec dana gostuje ova trupa u Šapcu sa istim, velikim uspehom". Krajem sledeće godine, u "Zanatskom domu", nastupilo je "Grotesk teatr Bonco", "pozorište za vedru umetnost". Tako su tekle slične predstave sve do drugog svetskog rata.¹¹²

Osim svega što je prikazano, Šabac je imao još jednu razonodu — kockanje, koja je opasno zavodila ljude iz ovog grada. Toma Vučić Perišić, odlazeći iz Šapca — 1844. godine — pripretio je Šapčanima zbog njihovog kockanja. Sledeće godine, doneta je uredba kojom je predviđano da policajne vlasti "mogu sasvim igranje karti zabraniti u slučajevima gde vide da se igranje karti preko granice umerenosti čini i gde se igranjem tim počnu ljudi upropašćivati". Posle Vučićeve zabrane, i donete "Uredbe", došlo je do kockanja šećerom: četiri igrača stave na (kafanski sto po parče šećera, pa na čiji komad prvo padne muva taj odnosi položene pare.

Mile Pavlović, Krpa, profesor, sećao se kocke u rodnom gradu: "Kockanje je bilo jako odomaćena navika: oko kockarskog stola iskupljali su se svi Šapčani: trgovci, zanatlije, činovnici, naročito ovi poslednji. Njima je pored službe kockanje bila najprijatnija i najlepša zabava". Dobrica Milutinović govori o kocki u Šapcu — krajem prošloga i početkom ovoga veka: "Pa ona kocka, sećam se, posle predstave, vrlo često zalazio sam među te otmene kockare. Munuo bi mi neki od njih, naročito Paranos, pedeseticu ili stotinarku u džep: 'Evo ti mladiću, kupi odelo", a za te pare se moglo kupiti dobro odelo. Cicvarili su veselili, palili. Strah i trepet bio je načelnik okružni Anđelić za vreme koga je ponikla ona "čivija" o kockanju sa šećerom.

U kasnijem vremenu, pojavila se igra "trange-frange", o čemu je šabačka štampa pisala: "Trango-frango — U prošli petak bili smo očevici kada je jedna ličnost u Donjem šoru razapela trango-frango na ulici i, razume se, lakoverna seljačka mladež hvatala se ko štiglic na lajmu, i poslednji marjaš je dala. U poslednje vreme trango-frango je tako rasprostranjen da nema vašara gde ih nema". Nisu ni mladi u gradu bili imuni na ovaj porok, a sastajali su se u Gradskom parku: "Na propast mladeži, jer se većinom kocka mladež od 14—18 godina i većinom đaci. Šta je opštini smetalo da izda naređenje nadzorniku parka da zabranjuje ovu kocku". Kockanja je, istina, bilo i na drugim javnim mestima: "U Šapcu se razvila u najširoj razmeri kocka. Ona je uhvatila korena naročito među mlađim svetom, nažalost, među inteligencijom. Kocka se po celu noć. Naročito se ističu dve-tri kafane, koje, na žalost, po svom položaju treba da služe za primer". Kockanje se vremenom modernizovalo i legalizovalo. Tridesetih godina ovoga veka, u Šapcu se pojavljuju posebni aparati za kockanje. U to vreme, u Šumadiji je hajdukovao razbojnik pod nadimkom "Koreja", pa je narod automatima našao adekvatno ime — koreja-aparati. Štampa je pisala kako su u Šabac dospeli ovi aparati: "U Šabac je došlo pet stranaca koji su po većim hotelima postavili aparate za igranje — kocku: ubaci se dinar, a dobije se izvesna suma novca, ali dobici takvi su da čovek po 10 dinara ubaci, pa ili će dobiti 2—4 dinara ili ne, dakle, aparati i njegove gazde dobijaju". Koreje su po Šapcu više godina pljačkale lakoverne ljude. "Pre neku godinu u Šapcu su se pojavili automatski "koreja-aparati". Ubacivao se dinar, uvek se gubio, dok su aparati uvek bili pod sumnjivim patronatom neke "humane ustanove". Osim kockanja u novac, u Šapcu je bilo i sličnih zabava — lutrija, koje su organizovane uz zabavu ili slične priredbe. Za izvlačenje lutrijskih zgoditaka služila je plaćena ulaznica, ali su ponegde i naknadno prodavane "srećke". Ponekad su na lutriji polagani veliki dobici. Janko Kontračić, džokej, odgajivač konja, uložio je, dao je — 21. XI 1928. — punokrvnog ždrepca "Titana". Kolo jahača iz Šapca, 25. maja 1934. godine, priredilo je "Prijateljsko veče", sa zabavom, igrankom, a na lutriji su bila "dva punokrvna grla iz ergele Lelbah".¹¹³

_____________

* Ovaj rad baziran je gotovo isključivo na člancima iz šabačke štampe. Cilj je bio da se prikaže do sada ne mnogo poznata tema. Ograničen prostor nalagao je skučeno prikazivanje, pa su ponegde delatnosti samo nabrojane.




Mr Milan Jevtić
Kulturno-zabavni život starog Šapca
Štampa: RO "DRAGAN SRNIĆ" Šabac
decembar 1985.

http://digital.nb.rs/collection/bs