Stana Đurić Klajn — Muzički grad Beograd
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA « Beograd « Stana Đurić Klajn — Muzički grad Beograd
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stana Đurić Klajn — Muzički grad Beograd  (Pročitano 7816 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 03, 2011, 10:05:45 pm »

**

MUZIČKI GRAD BEOGRAD


Beograd, središte mnogih političkih i vojnih zbivanja, kroz stoleća cilj i meta zavojevača svih narodnosti, plen osvajača od Huna pa do fašističkih Nemaca, u svom burnom životu uvek izložen strepnji i borbi za očuvanje slobode, nije mogao da ima miran tok i razvoj kulturnog, napose umetničkog života. Štaviše, Beograd, u pogledu muzičkog života nema hronološko prvenstvo pred ostalim gradovima Srbije: nisu u Beogradu odjeknuli prvi zvuci javnog koncertnog života nego u Kragujevcu, nije u Beogradu bio prvi klavir u Srbiji nego u Šapcu — ali zato se u Beogradu mogu zabeležiti mnoge kasnije manifestacije kulturnog života koje ne postiže nijedan naš grad, zato njegov muzički život postepeno cveta i raste do onih umetničkih visina na kojima se danas nalazi.

Dok se u Kragujevcu odigravaju prva "predstavlenija" Vujićevog pozorišta, sa prvim taktovima muzike koje je složio dobroćudni, za sve muzičke poslove odgovorni kapelmajstor knjaževske bande, Josif Šlezinger, dotle se u Beogradu u to vreme u odžakliji Laze Zubana, jednog od prvih kulturnih Srba, prevodioca Le Saža, pisara Miloševa — kao što piše Sima Milutinović, koji je tu odžakliju opevao — "u veče obično skupljalo društvo ljubitelja srbske pevanije i tu im je isti Zuban uz gusle, kao učeni Srbin, prvi zasvirao narodski no i zapevao uz nji Kraljevića Marka, Karađorđa uzdig na Dahije kako i sami pjevun i Omir Srbski Filip Višnjić".1) To je podatak o negovanju narodne muzike u privatnom domu, ali se četrdesetih godina već pripremao i javni muzički život.

Nekoliko meseci posle prvih pretstava Teatra na Đumruku, 4 januara 1842, daje se u istoj zgradi Teatra prvi "muzikalni i krasnopjevni koncert", koji je izveo opet Šlezinger "sa svojom bandom i sa pomoći nekoliko ovdašnjih diletanata". Novina, koja se sastojala u tome da se izvodi sama muzika, a ne muzika kao dodatak uz pozorišnu pretstavu — kao što je dotada isključivo bilo — nije mogla da privuče veliki broj posetilaca. Suvremeni hroničar vidi uzrok u tome "što čustvo za ovakvo uveselenije jošt kod nas nije ovladalo".2) Tog čustva nije moglo ni biti u gradu koji je tek izašao iz borbi, u sredini koja se tek izdizala iz seljačke sirovosti i postupno formirala građanski red i  još postupnije stvarala svoju građanoku kulturu. Ali zato neznatan broj prosvećenijih građana neće da se pomiri sa takvim stanjem na umetničkom polju i traži da se poradi na muzičkom vaspitanju, da se unapredi muzičko znanje, jer "koji je opet u sirotinji, taj i ako bi imao talenta i naklonosti za muziku, nema načina da se njoj sasvim predati, ni sredstva da u njoj usavršiti se može, onda i onako, gdi i kako bi mogao", i zato predlaže "da učitelji narodnih škola budu iskusni u hudožestvu muzike i krasnopjevanija, a pri višim učevnim zavedenijama, da budu za ovo narodni učitelji"3). No makako primljen i posećen bio, takav jedan koncert pretstavljao je velik korak napred u kulturnom uzdizanju Beograđana. Ostali deo tadašnjeg muzičkog života Beograda ispunjen je muzikom uz pozorišne komade iz pera, odnosno u obradi ili harmonizaciji mnogostruko talentovanog Nikole Đurkovića i neumornog i nezamenljivog Josifa Šlezingera.

Uoči 1848, uprkos nemirnom političkom stanju koje je vladalo u Beogradu, može se zabeležiti jedan značajan kulturni događaj, koji tada dobija i političko obeležje sloge između Srba i Hrvata protiv Austrije. Vatroslav Lisinski, tvorac prve hrvatske opere, dolazi sa četvoricom svojih drugova, čuvenih pevača (Stazić, Pihler, Štriga, Livadić) i priređuje koncert hrvatskih i srpskih pesama. Koncert izaziva oduševljenje koje potiče ne samo iz umetničkih motiva nego i patriotskih (srpska pesma iz grla Hrvata!) i zato Šlezinger, u znaku bratskog prijateljstva prema gostima, odmah sutradan priređuje koncert sa svojim pevačima Srbima, koji pevaju — hrvatske pesme. Lisinski, tvorac prve hrvatske opere, dolazi sa četvoricom svojih drugova, čuvenih pevača (Stazić, Pihler, Štriga, Livadić) i priređuje koncert hrvatskih i srpskih pesama. Koncert izaziva oduševljenje koje potiče ne samo iz umetničkih motiva nego i patriotskih (srpska pesma iz grla Hrvata!) i zato Šlezinger, u znaku bratskog prijateljstva prema gostima, odmah sutradan priređuje koncert sa svojim pevačima Srbima, koji pevaju — hrvatske pesme.

Sporadični i pojedinačni pokušaji amatera u muziciranju, neumorna radinost Josifa Šlezingera na ispunjavanju svih muzičkih zadataka na dvoru, u vojsci i u javnom životu Beograda — sve to doprinosi težnji građanstva za redovnim muzičkim životom; ljubitelji muzike okupljaju se tada u horsku skupinu koja se zvanično formira 1853 godine pod nazivom "Beogradsko pevačko društvo". Horom diriguje samouki muzičar Milan Milovuk, animira ga opet amater-pevač akademski slikar Stevan Todorović, ali to društvo postaje solidna osnova u razvoju muzičkog života Beograda i za više od pola stoleća najvažniji muzički činilac u ovom gradu. Sa tipičnim shvatanjem novonastalih građana, koji se ogleda u tome da se kopiraju umetnička postignuća starijih zapadnoevropskih buržoaskih kultura, Milan Milovuk u tom društvu zapostavlja narodnu pesmu i neguje isključivo inostrane kompozicije, izvodeći ih čak na stranim jezicima. Takav pravac rada se, međutim, menja ne samo pod uticajem rodoljubivo orijentisanih članova Društva, nego i dolaskom Kornelija Stankovića za horovođu. Sakupivši na svojim putovanjima po Srbiji i Vojvodini narodne pesme iz srpskih krajeva, on ih, harmonizovane, stavlja na programe toga hora. Time dobija sve više pristalica ne samo među pevačima hora nego i u koncertnoj publici, time, ujedno, on osniva onaj narodni pravac koji se sve do danas zadržao u većem delu našeg muzičkog stvaralaštva.

Desetinu godina posle prvog apela "Srbskih novina", isključivog muzičkog amaterizma već je postepeno nestajalo i muzika je građanskoj omladini postajala pristupačna preko privatne muzičke škole Milana Milovuka. Štaviše, prve rezultate svoga rada u toj školi Milovuk prikazuje 1856 godine javnim istupom svojih đaka, koji hroničar "Srbskih novina", ovoga puta sa oduševljenjem, komentariše: "Čustvo radosti, zadovoljstva i ushićenja mora se pobuditi u slušateljima, kad čuju i vide do čega je neumorni trud i prilježnost nastavnika, a vala i prilježnoet mladeži srbske, za ovo kratko vreme tako reći ni za pune tri grdine, doterala."4)

Svakako je ova Milovukova škola i tzv. Priugotovni hor koji je bio pri Beogradskom pevačkom društvu i kroz koji su se pevači muzički spremali pre nego što bi stupili u Društvo, svakako je to uticalo da 1863 godine Ministarstvo prosvete donese i objavi i pravila za "Praviteljstvenu školu muzike" i za "Praviteljetvenu školu pevanja". Iz tih pravila saznajemo da je plonajbliža celj škole muzike, da učeći se mladići obrazovanjem u muzici svoja srca oblagorode i da korisnim znanjem obogate; dalja je celj ove škole, da uspeh njen vremenom dejstvuje na naravi naroda i da utanča čustva i spremi vkus njihov za muziku raznih stilova izobraženog sveta".5) Dalje je predviđeno da školu izražava Praviteljetvo, da traje tri godine ili "šest školskih tečajeva" i da se, pored instrumenata, pokloni najveća pažnja teoretskom obrazovanju, razvijanju sluha i kamernom muziciranju. "Škola pevanja" pak, sudeći po sadržini njena programa, imala je za cilj spremanje dobrih pojaca za crkvene horove. Verovatno je da su planiranju ovih škola doprineli Milovuk i Kornelije Stanković, koji je u nekoliko mahova boravio u Beogradu, a to se da zaključiti po stručnosti sa kojom su sastavljena pravila — ali do ostvarenja tih škola nije došlo, svakako zato što su to ipak bile još utopističke ideje za srpsko društvo onoga doba!

To su šezdesete godine prošloga veka kada se građanska klasa u Beogradu već prilično utvrdila u svome položaju i kada ona čini prve korake u izgrađivanju svoje kulture. Međutim, istovremeno narodna muzička kultura živi još intenzivnije i vitalnije i prodire i u grad. Mi nemamo mnogo pisanih podataka o narodnoj umetnosti toga vremena, ali znamo, naprimer, za pesmu koja opeva bombardovanje Beograda i progon Turaka 1862 godine (kao što se uostalom svi važniji istoriski događaji ogledaju u narodnim pesmama); njenu melodiju i tekst zabeležio je poznati hrvatski melograf Franjo Kuhač.6) Kako se živo osećalo prisustvo Turaka u Beogradu, kao i njihovo pokušavanje da održe veze sa domorocima, vidimo i kroz detalj vezan za muziku: "Danica" 1866 godine (br. 11) donosi belešku da se turski paša u beogradskom gradu nudio u članstvo Beogradskog pevačkog društva i komentariše to: ". . .naravno da mu se društvo na toj ponudi zahvalilo; kako bi mogao Srbin biti sa Turčinom drug!"

S druge strane, mlado srpsko građanstvo daje sve više znakova o izgrađivanju sopstvene, građanske muzičke kulture. Plod takvih nastojanja su mnoge pesme, najčešće anonimne kao što su i narodne, sentimentalnog salonskog karaktera i sladunjave melodike, neka vrsta srpskog bider-majera, koje nastaju već u prvoj polovini XIX veka, kao što su "Jarko nam je sunce", "Ah, prestante nevine", ili kasnije "Na te mislim", "Bez tebe draga" i dr. Najpopularnija od svih nostaje još u prvoj polovini XIX veka pesma "Što se bore misli moje", čije autorstvo ni do danas nije definitivno utvrđeno, ali koja je u Beogradu pevana i svirana, iz generacije u generaciju, sve do Drugog svetskog rata, a prenosila se i mnogo dalje od Beograda.7)


———————

1) Sima Milutiiović: O licu i duhu Kara-Đorđa, Podunavka 1843, br. 19

2) Srbske novine 10-1-1842

3) Idem.

4) Srbske novine, br. 509, 25. VI. 1856.
 
5) Srbske novine, 11-II-1864, br. 13.

6) Frannjo Kuhač: Južnoslovenske pučke popijevke, knj. V

7) Najraniji podatak o izvođenju te pesme potiče iz 1860 g., kada je Kornelije Stanković na koncertu priređenom 4 aprila u Beču izvodio tu kompoziciju "osobito lepo", ali se ne kaže čija je ("Danica", br. 7, 1860). Kasnije isti časopis ("Danica" od 10/III— 26/II donosi vest da je na Slovenskoj besedi u Beču pevao hor "pesmu gneza Mihaila, stavljenu u muziku od našeg Kornelija Stankovića; g-đica Zadrobilkova svirala je na klaviru Stankovićeve varijacije na temu "Što se bore misli moje". Ako prihvatimo tvrđenje izvesnih autora (o čemu će biti reči docnije) da je knez Mihailo pisac stihova, onda bi se moglo pomisliti da je na istom koncertu pesma izvođena i u horu i na klaviru. Međutim, "pesmom kneza Mihaila" nazivana je u narodu pesma "Prag je ovo milog Srpstva", koju je Stavković harmonizirao, a i Kuhač je objavio pod istim naslovom (Kuhač, or. cit., knj. IV, str. 419). Na svojim koncertima u Beogradu 25 maja i 1 juna 1861, prema pisanju lista "Vidovdan" od 27 maja, Stanković je "između ostalih pesama" izvodio "Što se bore..." poznatu kompoziciju našeg mladog kompozitora" (što znači svoju, prim. S. Đ. K.). "O njezinoj vrednosti suđeno je još kad je izašla, zato nam ostaje da kažemo koju samo za sviranje. Ovu je pesmu naš pijanista propratio sa lakošću i osećanjem, osobito ono na posletku kad u basu svira melodiju vrlo se približuje tonu violončela. Pesma ta na zahtevanje svirana je dva puta, a sviranje je donelo veštaku zaslužen venac od ružica sa trobojnim trakovima."

Da je pisac stihova ove pesme knez Mihailo, tvrdi dr. Drag. Stranjaković u svojoj knjizi "Mihailo i Julija" (Beograd 1940, Geca Kon) i navodi da se "u ovo doba, u drugu polovinu 1865 godine stavlja i postanak pesme "Što se bore...", koju je sastavio knez Mihailo i koja je u Beogradu tada mnogo svirana i pevana. Međutim, mi znamo sigurno da je Mihailo tu pesmu napisao mnogo ranije, i da je pevana već 25 februara 1861 godine. .." No, mi znamo drugo: da je harmonizaciju ove melodije objavio još 1850 godine Alojz Kalauz (što znači da je tekst već tada postojao) u zbirci narodnih srpskih pesama, i da je isti autor istu temu obradio i objavio kasnije sa varijacijama; da je Kornelije Stanković takođe štampao svoje varijacije na istu, narodnu temu 1857 godine.

Sasvim nova verzija, nepotvrđena, jer nije dokumentovana, potiče od Božidara Kovačevića, koji tvrdi da je pisac stihova ove pesme malo poznati vojvođanski pesnik Vasa Nikolić, a da je "odnekud nakalemio na ove stihove neku pozajmljenu melodiju" Alojz Kalauz i da je Stanković izvršio neku "adaptaciju" i "preradu te melodije". (Stražilovo, br. 12, 14. III. 1953). No nijedan od ove dvojice kompozitora nije ni "nakalemljivao" ni "adaptirao" ni "prerađivao" — nego je Kalauz objavio, prvo, samo harmonizaciju za klavir, a zatim su i Stanković i Kalauz objavili "Što se bore ..." kao narodne teme sa svojim sopstvenim varijacijama. Jedini zaključak koji se iz svega ovoga može izvesti, u pogledu na melodiju, jeste: da je melodija zbilja anonimna, ali svakako građanskog a ne seoskog porekla, i da su je Kalauz i Stanković, ne razlikujući tada folklorno od gradskog, kao narodnu interpretirali.


Stana Đurić Klajn
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: