sledeća tema »

[Angelina]

**

MUZIČARI I PEVAČI SKADARLIJSKI


Uz pesnike, glumce i slikare, nenadmašne kozere i šaljivcije, legendi Skadarlije su doprineli i njeni proslavljeni svirači i pevači. Prvi je ovde iz gusle pevao Janko Veselinović, čija estradna slava nije tada bila ništa manja od književne.

U Zlatnom bokalu, ljubitelje pesme oduševljavali su moler Branko i litograf Kosta Bojković. Dok je Bojković bio ugledan član Prvog beogradskog pevačkog društva i često nastupao na koncertima, koje je voleo da reprizira i u Zlatnom bokalu, njegov drug Branko mu se pridruživao i lirskim tenorom razgaljivao okupljeno društvo.

U Bums-keleru goste su uveseljavale pevačice Kajče i Cveta, temperamentno pevajući "narodnjake" i romanse praćene odličnim orkestrom. "Sećam se Kajčeta, bila je lepotica kao Usnija Redžepova", priča novinar Dragoljub Lola Dimitrijević. "Imala je mašnice u kosi, nosila legovanu suknju i duboke, na šnir, cipele, a zanosno pevala uz daire. Uz pevačice Kajčeta i Cvetu svirao je mali Stevica, koji je nosio visoke štikle da bi "porastao". Bio je svagda u crnom odelu, lep, kočoperan, napuderisan. Svirao je violinu kao primaš prateći orkestar..."

Zanosno pevajući sevdalinke godinama je u Skadarliji oduševljavao sve živo advokat Mijat Mijatović, koji je snimio i nekoliko gramofosnkih ploča. Mnoge "skadarlijske veterane" teško je pobrojati, ali da izdvojimo nekoliko poznatih imena: Ruža Denić, Sofka Lazarević, Vuka Šeherović, Bata Cvijetić, Mile Lakić, Sava Jeremić...

Decenijama su se u Skadarliji smenjivale stare gradske, narodne pesme i romanse. A o onima koji su pesmom i svirkom Skadarliju zabavljali mogla bi se napisati posebna knjiga.

Zahvaljujući privlačnosti i popularnosti Skadarlije, negdašnje njene slavne pevačice u odmaklim godinama, skupljale su se ovde u kafani Tri šešira da bar jednom godišnje obnove uspomene zajedno sa proslavljenim frulašem Savom Jeremićem. Ostaće nezaboravno jedno prolećno veče 1970. godine, kada su već zašle u mnoge godine naboranih lica ali još čilog i lepog glasa Sofka i Vuka, na molbu svojih starih drugara iz Skadarlijskih veterana - čika Đoke, Milana, Bate, Slobodana, kao i brojnih drugih obožavalaca, otpevale pesmu iz svoje mladosti "Da znaš, mori mome..." Posle srdačnog aplauza čuvena Sofka pričala je okupljenim o nekadašnjim vremenima:

— Ove pesme probudile su u meni uspomene. Počela sam da pevam kod Pere Svilenog u Bums-keleru. Bila sam vrlo mlada, tek sam napunila šesnaestu... Sa pevanjem nikad nisam prekidala, bez pesme mi je život prazan... Sećam se, tamo me je rado slušao Nušić. Ućutim, on mi prilazi i kaže: "Alal ti majčino mleko, Sofka!" A u uglu sedi Tin Ujević. Pričalo se da on ne trpi žene, da je ženomrzac, a on je u mene piljio kao u ikonu. Jednom, po nagovoru Rake Drainca, priđem Tinu i upitam ga da li on mrzi i mene kao i ostale žene, a on se odade: "Vi me podsećate na jednu Francuskinju. Imate njene oči, kosu, glas..." Kažem to Draincu, a on se obradovao: "Dakle, i Tin se raskravio. Gotov je Tin..."

Posle Sofke i Vuke na scenu je stupio čuveni frulaš Sava Jeremić, u zelenom narodnom odelu od čoje, ukrašenim tokama, za žirardo šeširom na glavi. Čika Savina umilna frulaška svirka uz orkestar "Stari tračeri" razgaljuje i srce i dušu, kao i njegova sećanja na negdašnje susrete kod Tri šešira.

— Ovu kafanu je držao moj zemljak Stojan Krstić i tu sam od 1928. godine počeo da sviram. Tu sam prvi put video Nušića, Pašića, Rašu Radenkovića, Carevca... Kad god ovde dođem bude mi se drage uspomene..."

Skadarlijska legenda Vuka Šeherović je jednom prilikom izjavila da joj u Skadarliji, gde je provela svoje najlepše noći, ne bi bilo žao ni da — umre.

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
Toplikus, Beograd, 1990.

[Angelina]

**

OLGA JANČEVECKA — KRALJICA ROMANSI


Gosti restorana Skadarlija i danas pamte zanosne pesme kraljice ruske romanse Olge Jančevecke (1889-1978), njene nežne ispovesti ljubavnih zanosa i tuge, bola za rastankom, vapaja za povratkom izgubljene sreće kao i sećanja na poetske, zavičajne slike:

"Kroz stepu snežnu trojka juri,
za sobom srebrn ostavlja trag,
i tako bolno praporci zveče,
sećaju srca na susret drag..."

Predstavljajući pesmu "pariskog slavuja" Edit Pjaf, njen iskreni prijatelj, književnik Žan Kokto piše da je ova madam genije jer je niko ne može imitirati. Ova ista ocena važila bi i za svagda mladu duhom Olgu Jančevecku, koja je preživela dva ruska cara, tri revolucije i nekoliko ratova dok su se njenim osećajnim pesmama više od polaveka podjednako oduševljavali dedovi i očevi, a potom sinovi i kćeri.

"Moj život je uvek bio vezan za romanse, koje nikad neće umreti — govorila mi je Jančevecka, sećajući se svojih gostovanja u Skadarliji. "Romansa je večita jer peva o ljubavi, tom najlepšem osećanju koje se nije promenilo od postanka sveta do danas. "

Ističući da je ljubav u svim generacijama vezana za sve padove i uspone čoveka i žene kao i šekspirovsku dramatiku ubistava i samoubistava, Jančevecka je s pravom smatrala da "vreme romansi nikad neće proći".

Buran život Olge Jančevecke odavno je ušao u legendu ispunjenu romantičnim pričama od vremena kada je u carskoj Rusiji očaravala strasnom pesmom publiku, nastupajući pod izmišljenim imenom grofice Elene Rok jer je bila udata za čuvenog pisca istorijskih romana Ve Jana (Vasilija Grigorijevića Jančeveckog) sa kojim ima sina Mišu. Malo kome je poznat podatak da je sa su prugom Olga prvi put 1911. godine posetila Beograd, gde su bili gosti Kongresa sveslovenskih novinara. Zbog njenih nadahnutih pesama i lepote vodili su se dvoboji na sunčanom Krimu, ubio se jedan oficir na Jalti, a posle revolucije, kada se Olga opet obrela u Beogradu, oduševljena publika je razbijala čaše i ogledala pri pijankama u skadarlijskim kafanama, kao i u Rojalu, Mimozi, Kazbeku...

U međuratnom periodu Jančevecka je nastupila i na sceni beogradskog Narodnog pozorišta kao i u sali Luksora sa slavnom Žozefinom Beker o kojoj mi je pričala.

— Nekoliko večeri smo zajedno nastupale u Luksoru, a Žozefina mi je na rastanku dala fotografiju sa lepom posvetom kao znak zahvalnosti za moje romanse. Sećam se da se tih dana gostovanja u predratnom Beogradu najviše Žozefini dopala stara, boemska Skadarlija...

Mnogi stari Beograđani bili su zaljubljeni u onda mladu Olgu Jančevecku: činovnici i pesnici, oficiri i direktori banaka kao i njene kolege - muzičari. I posle rata zvezda Jančevecke je opet zasijala u punom blesku, kada je pevala svoje omiljene romanse u poznatom restoranu Skadarlija. Naviknuti, dotle, na zaglušnu pesmu mladih kafanskih pevačica, koje su oduševljavale publiku više izvijanjem zaobljenih bokova nego doživljenom pesmom, svi, mi, mlađi, koji nismo znali za volšebnu umetnost Jančevecke u periodu između dva rata, bili smo prijatno iznenađeni ugledavši pred mikrofonom jednu vedru, raspoloženu stariju gospođu u prekrasnoj večernjoj haljini. Sećam se da je žagor gostiju u velikoj sali Skadarlije odmah zamro čim je uz muzičku pratnju odjeknuo nežan, topao, pun strepnje i čežnje glas Olge Jančevecke, koja je pevala o beskrajnoj ruskoj stepi i poetskim belim brezama, očima crnim i mladosti koja prolazi... U tom trenutku u kafanskoj sali vladala je potpuna tišina dok su gosti kao opčinjeni slušali Jančevecku. Priznajem da smo bili te večeri prosto hipnotisani tananim romansama Olge Jančevecke, koje su plenile pažnju svih prisutnih, uzbuđivale mladalačka srca, razigravale dušu, donosile vedrinu i radost. I stvarno, za nas sve prisutne te večeri u restoranu Skadarlija desilo se čudo, jer nam je i bez Aladinove lampe sve blagodeti maštovito podarila u vidu čiste, iskrene poezije, što se kaže iz izvora srca i duše, ova simpatična žena inteligentnih crta lica i pronicljiva pogleda. Svi smo bili tada kao omađijani lepotom njenih romansi. Pamtim da posle svake otpevane pesme Jančevecke dugo nije prestajao snažan aplauz, tako da je ona morala, iako već umorna, skoro svaki refren po nekoliko puta da ponavlja.

Pri jednom prijemu, mnogo godina kasnije, kada sam imao prilike da u njenom skromnom stanu upoznam lično gospođu Olgu Jančevecku, iznoseći joj svoje mladalačke utiske o njenim čarobnim romansama u Skadarliji, sećam se da se tome veoma obradovala, rekavši da su joj te godine provedene svake večeri u poznatom boemskom restoranu veoma drage.

— Mene je u restoranu Skadarlija dok sam pevala svoj repertoar najviše na klaviru pratio moj drugi suprug Juročka, a imali smo i divan orekstar. Od obožavalaca dobijala sam tamo mnogo buketa cveća i pisama i u poznijim godinama, a meni je bilo veoma drago kada sam videla da tamo opet navraćaju da me čuju moji prijatelji iz mlađih dana, poznati književnici Gustav Krklec i Hamza Humo. Dok mi je Krklec kao rođeni kavaljer uvek ljubio ruke, Hamza je, grleći me pred mikrofonom još temperamentnije, onako, južnjački, izražavao ushićenje zbog moje pesme. I sećam se da je ovaj Hamzin spontani gest publika oduševljeno pozdravila dugim pljeskom.




Olga Jančevecka u svom stanu


Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije
Toplikus, Beograd, 1990.