sledeća tema »

[Angelina]

*

MNOGE ESTRADNE ZVEZDE, PEVAČI I KOMPOZITORI, NAPUŠTAJU OVAJ SVET U SIROTINJI

Zašto, uprkos slavi i novcu, neke ličnosti sa muzičke estrade pred kraj života nemaju para ni za lečenje

Pesma je Šabana Bajramovića pronela po celom svetu, veliki poznavaoci muzike stavljaju ga uz rame sa najvećim imenima svetskog soula, Indira Gandi je plakala slušajući i gledajući Šabana koji je i u dalekoj Indiji bio pojam za pesmu nabijenu emocijama. Komponovao je veliki broj pesama za koje mnogi misle da su "narodne". Pamtiće ga i Romi i oni koji to nisu po nezaboravnoj "Đelem, đelem". Sve ovo nije bilo dovoljno da Bajramović izbegne smrt u bedi koja se merila nedostatkom novca i za najosnovnije lekove.

Odlazak Šabana Bajramovića, službeno u Indiji promovisanog u kralja romske muzike, samo je povod da se prisetimo sličnih slučajeva kada su velikani muzike ovog podneblja, što pevači što kompozitori, napuštali ovaj svet u sirotinji, oskudici svake vrste.

Samo dobri poznavaoci zabavne i narodne muzike danas se sećaju Dragana Tokovića, nekada velike muzičke zvezde, retko talentovanog čoveka koji je bio i vrhunski interpretator i još bolji kompozitor. Otac mu je bio sveštenik, majka profesor, a on se posvetio muzici. Voleo je džez i rano se otisnuo u svet gde je pevao po klubovima. Jedno vreme živeo je u Egiptu, a onda se vratio u Srbiju. Oni koji bolje poznaju njegov život tvrde da je više divnih pesama, koje je sam komponovao, uništio nego što je ostavio iza sebe.

A i to što je ostavio dovoljno je za večnost: Spomenimo samo "Rastao sam pored Dunava", "Zorice Zorule" i "Lela Vranjanka". Ovu poslednju napisao je inspirisan lepotom jedne devojke koja je radila u kafani u Vranju.

A šta veže Tokovića i Bajramovića? Identičan kraj. Toković je i pored ogromne slave i uspeha, pored božjeg dara koji je imao, završio kao beskućnik, klošar i umro je u domu za nezbrinuta lica.

Pre nekoliko godina u Požarevcu je umro Bora Spužić Kvaka, čovek za koga je Tereza Kesovija, inače ne baš sklona pohvalama, svojevremeno rekla: "Nekoliko puta sam pevala na istom mestu sa Borom Spužićem. Bude nas dvadesetak pevača, izredamo se, publika aplaudira a onda izađe Kvaka, krene da peva i svi okupljeni počnu da plaču".

Kvaka je imao taj redak, vrlo redak, talenat da u pesmu unese emociju i to ne može da se nauči. To je imao, uz ostale, i legendarni Toma Zdravković. Bora Spužić je živeo životom boema, počeo je kao bubnjar u jednom seoskom orkestru, bio velika zvezda jugoslovenskih prostora a život je skončao u Požarevcu, bez igde ičega, bez pomoći države, u naručju supruge Ranke koja je i danas kivna na Kvakine kolege sa estrade. Izdvaja jedino Hanku Paldum koja je, čuvši da Bora umire bez lekova i bez novca, sela u kola došla po njega u Požarevac, odvezla ga u Sarajevo, gde ga je svakoga dana vodila na terapije. Nije vredelo, ali je ostalo kao svetao primer ljudskosti. Iza Bore su ostale nezaboravne pesme: "Svirajte mi noćas", "Na rastanku", "Ako draga sretneš majku moju", "Dođi ljubavi..."

Ko danas od ljubitelja narodne pesme ne zna za kompozicije "Ne pitaj me stara majko", "Kad sretneš Hanku", "Jablani se povijaju", "Negde u daljine pogled mi se gubi"....ali malo ko zna da je te pesme stvorio Rade Jovanović, čovek koji je ovaj svet napustio na pragu devedesetih godina, takođe u bedi. Skončao je tako što je uzeo svoju staru lovačku pušku i pucao sebi u glavu. Na njegovoj sahrani, u Goraždu, bilo je preko tri hiljade ljudi. Nad odrom je poznati harmonikaš Omer Pobrić svirao "Negde u daljine...".

Nema veselja, ni svadbe ni rođendana, na kojima se ne otpeva bar jedna pesma Dragiše Nedovića; "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Stani stani Ibar vodo", "U lijepom starom gradu Višegradu"; "Obraše se vinogradi, dole kraj topole", "Lepe li su nano Gružanke devojke"... Iza tih nezaboravnih i još tridesetak isto tako poznatih pesama stoji ime Dragiše Nedovića, Kragujevčanina koji bi, da je živeo na Zapadu, u Americi na primer, bio basnoslovno bogat čovek. Kao uostalom i već spomenuti Bajramović, Rade Jovanović, Bora Spužić Kvaka... Ali, u Srbiji je sve drugačije i uvek je bilo drugačije. Srbija, valjda zato, i rađa tolike talente. Ne samo u muzici.


TARANTINO "SKINUO" TOKOVIĆA Tražeći muzičku podlogu za svoj sada već kultni film "Petparačke priče", čuveni Kventin Tarantino angažovao je ekipu vrsnih muzičara koji su, na još uvek misteriozan način, došli do pesme Dragana Tokovića, "Lela Vranjanka" i tu melodiju pretvorili u instrumental po kojem je ovaj film, uz ostalo, poznat. Toković je imao pravo na tužbu, navodno da je i razmišljao o njoj, ali nije imao para za advokate.

PESMA POTICALA NA SAMOUBISTVO Za kompozitora Dragišu Nedovića veže se jedan nesvakidašnji podatak. Naime, on je 1950. godine oboleo od tuberkuloze, od koje je 16 godina kasnije i umro, a u jednom od trenutaka velike krize, kada je verovao da umire, napisao je pesmu "Pluća su mi bolna". Nekoliko godina kasnije, kada je pesma postala vrlo popularna, doneta je odluka o njenoj zabrani jer je nepobitno ustanovljeno da je nekoliko desetina ljudi izvršilo samoubistvo slušajući ovu pesmu.

ZABORAVILI DUBRAVKU NEŠOVIĆ Iako, srećom, ne pripada umetnicima koji više nisu živi, Dubravka Nešović, prva žena magistar pevanja u Srbiji, profesor muzike, odlukom države "istaknuti umetnik" od 1982. godine, svoje pozne dane provodi u Staračkom domu na beogradskoj Karaburmi. Dom plaća 300 evra a njena penzija je 200 evra. Razliku nadoknađuje davanjem časova iz pevanja. Na poslednja dva "deljenja" nacionalnih penzija u Srbiji, niko se nije setio Dubravke Nešović.

10.06.2008.
http://www.pinkiradio.com/web/content/view/1613/165/

[Angelina]

*

ŽELJKO SUBOTIĆ
(Sarajevo, 1953 — Bijeljina, 13.01.2013)


Bio je poznat i tražen, hvaljen i osporavan. Pomogao je mnogim estradnjacima i od istih doživio isto toliko neprijatnosti i razočarenja. Stvorio je na desetine hitova kao što su "I tebe sam sit kafano" Harisa Džinovića, "Mene je učilo vrijeme" Halida Muslimovića, "Tamno nebo nad Beogradom" Željka Samardžića, "Kad me jednom za te ne bude" Kemala Montena  i mnoge druge.

Željko Subotić rođen je u Sarajevu 1953. godine, a punu kompozitorsku afirmaciju i najveće uspjehe ostvario je u Vogošći sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka, kada su i rođeni njegovi najveći hitovi. Nakon rata nakratko se našao u Srbiji, nakon čega se preselio u Bijeljinu. [...]

"Mnogi su mi okrenuli leđa, ostvarili su svoje ciljeve i više im nisam potreban. Tek ponekad, kada me se sjete i čuju da sam živ i zdrav, htjeli bi za male pare da im napravim neki dobar hit. Da vrate aktuelnost, nekadašnju popularnost, da zarade... Očito je da ovi današnji prepisivači, instant kompozitori ne znaju napraviti dobru pjesmu koja će zaista biti pjesma, da bude hit,  da traju kao nekadašnje, pa i moje koje se i danas slušaju i traže kao i prije dvadeset i više godina."

"Međutim, ni ja njih više ne fermam i brzo ih usmjerim na adrese gdje su bili ranije. Lažna prijateljstva i saradnja meni nisu potrebni. Možda je to na moju štetu, ne znam, ali je to tako i ne mogu se mijenjati po tom pitanju. Naravno, još uvijek ima pjevača, ljudi prije svega, za koje uradim poneku pjesmu i to je to. Nama, koji smo navikli na kvalitet, teško je živjeti od ovoga, ali, eto, ja se nekako snalazim i guram." Deo teksta preuzet sa: Exspress magazin

* * *

OTIŠAO JE U JADU I BEDI





ŽIVEO JE U STRAĆARI

Muzikom se bavio punih pet decenija, a zvezdane trenutke na muzičkom nebu doživeo je 80-tih godina u rodnom Sarajevu radeći sa najvećim imena jugoslovenske estrade. Napisao je na desetine hitova poput "I tebe sam sit kafano" za Harisa Džinovića, "Mene je učilo vrijeme" za Halida Muslimovića, "Kad me jednom za te ne bude" za Kemala Montena, "Prošlost moja" za Miroslava Ilića, "Tamno nebo nad Beogradom" za Željka Samardžića, a pisao je pesme i za Tomu Zdravkovića, Nedu Ukraden, Mitra Mirića, Fadila Toskića, Sandija Cenova, Zoricu Marković, Vesnu Zmijanac i mnoge druge pevače.

Nakon izbijanja rata u BiH, Subotić je napustio Sarajevo. Najpre je nekoliko godina živeo kod majke u Čačku, a onda se doselio u Bijeljinu gde je komponovao za nekoliko izdavačkih kuća. Zaboravljen od nekada brojnih prijatelja sa estrade, poslednjih godina je živeo skromno, kao usamljeni boem, pošto nije imao ni suprugu ni decu.

Kako Press RS saznaje, Subotić je pred smrt sedam dana ležao u bijeljinskoj bolnici gde je primljen zbog teškog opšteg stanja organizma. Nezvanično saznajemo da je bolovao od nekoliko teških oboljenja.

Siniša Kajmaković iz izdavačke kuće "Renome" iz Bijeljine, kaže za Press RS da je žalosno što je Subotić, kao čovek od čijeg su talenta mnogi debelo zaradili, skončao u jadu i bedi, bez ikoga svog i bez ikakvih prihoda.

— Umro je bukvalno od gladi i iznemoglosti. Nikada nikoga nije želeo da opterećuje. Živeo je u jednoj straćari, a zbog teških uslova života je i oboleo. Žalosno je što su asocijacije muzičkih umetnika iz Srbije i BiH potpuno zaboravile tog čoveka. Mnogi su se od njegovog talenta debelo ovajdili, pa i danas zarađuju na njegovim hitovima. Uzmite samo pesmu "I tebe sam sit kafano", uz koju se poslednjih 20—30 godina pravi lom u svakoj kafani na prostoru bivše Jugoslavije. Umetničkim dušama poput njega je potrebna pomoć u ovim teškim vremenima, da im njihova udruženja svakog meseca na račun uplaćuju određenu sumu novca za život. On je mogao da živi kao car samo od uplate autorskih tantijema, a umro je kao poslednji bednik. To je zaista žalosno — kaže Kajmaković.

TAKO JE GOVORIO

Press RS je pre četiri godine objavio jedan od poslednjih intervjua popularnog Želje, koji je u to vreme u Bijeljini počeo da radi sa nekoliko mladih pevača. Kako je tada sam govorio, pred sebe je postavio zadatak "muzičkog otrežnjenja naroda u Republici Srpskoj". Nažalost, ekonomska kriza i bolest su ga sprečili u tome.

— Sve vreme dok sam radio u Srbiji vuklo me je da se vratim na ove prostore. Verovali ili ne, u Republici Srpskoj i BiH sve vrvi od talentovanih momaka i devojaka koji čekaju da ih neko otkrije. Meni je samo žao što postoji jako izražen nedostatak ukusa pri izboru pesama. Ogroman je uticaj turskih, grčkih i arapskih melodija, što je donekle razumljivo, jer je ovaj prostor raskrsnica svih kultura. Mladi pevači se najčešće trude da pevaju ono što im majka nije rodila i naravno da takvi brzo propadaju. Činjenica je da danas svi sviraju i pevaju, što je pogrešan put. Smešno bi bilo da muzičari počnu da operišu ljude. Ako muzičar operiše čoveka i ovaj umre, to će svi da primete. Međutim, kada neko ko ne zna da svira i peva objavi lošu pesmu, to će svi olako da prihvate, ali to svakako ima dalekosežne posledice po kulturu jednog naroda. Hoću da kažem da za svaku delatnost moraju da se uvedu radne dozvole! Mislim da političari, odnosno država, moraju da povedu više računa o umetnosti. Udruženja umetnika moraju da se transformišu, ali im je u tome pomoć političara neophodna — govorio je Subotić.


Svi ga zaboravili

Sahrani Željka Subotića prisustvovala je malobrojna rodbina, ali i brojni prijatelji i poštovaoci njegovog muzičkog dela. Od poznatih ličnosti sa estrade poslednjem ispraćaju popularnog Želje prisustvovali su samo pevač Željko Samardžić i poznati muzički menadžer Dragoslav Gane Pecikoza.
— Mada su obećali da će doći, na sahrani se nisu pojavili Halid Muslimović i Kemal Monteno. Očekivali smo da će pevači koje je Želja proslavio sa svojim hitovima, barem doći na njegov poslednji ispraćaj. Čast izuzecima, ali svi oni su ga zaboravili i dok je bio živ i sada kada je pokojni — rekao nam je jedan Subotićev rođak.

Lova je ipak u kafani!

Željko Subotić uplovio je u svet muzike zajedno sa popularnim pevačem Miletom Kitićem, pošto su zajedno osnovali rok bend u Sarajevu. Međutim, ubrzo su shvatili da je "lova" na drugoj strani — u kafani.
— Mile je bio veliki roker, ali on je prvi shvatio da su pare na drugoj strani i krenuo je u solo karijeru, a ubrzo su i ostali članovi benda završili u kafani. Ja sam počeo da komponujem, a tada je od toga moglo dobro da se živi. Potpunu satisfakciju sam dobio sa pesmom "I tebe sam sit kafano", koju sam napisao za Harisa Džinovića. Međutim, u vreme kada je trebalo da uživam u slavi, došao je onaj nesrećni rat, koji nas je sve zavio u crno — ispričao je Subotić u intervjuu za Press RS 2008. godine.

Saša Mirić | 17.01.2013. | Press