Kornelije Stanković (1831—1866)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kornelije Stanković (1831—1866)  (Pročitano 24136 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 10:13:12 pm »

**





KORNELIJE STANKOVIĆ
(Budim, 18.08.1831 — Budim, 05.04.1866)


PRVI MUZIČKI OBRAZOVAN SRPSKI KOMPOZITOR, PIJANISTA I HOROVOĐA BEOGRADSKOG PEVAČKOG DRUŠTVA


Rodio se 18. avgusta po Julujanskom, odnosno 30. avgusta po Grigorijanskom kalendaru 1831. godine u Tabanu, srpskoj četvrti Budima. Školovao se u Aradu, Segedinu, Pešti i Beču. Rad na beleženju i harmonizovanju svetovne muzike započeo je ubrzo po dolasku u Beč. Svoja prva duhovna dela, dve Liturgije, napisao je učeći uz bečkog profesora, kompozitora i orguljaša Simona Sehtera.

Od 1855. do 1857. boravio je u Sremskim Karlovcima a 1861. godine odlazi u Fruškogorski manastir Ravanicu, gde je proučavao i zabeležio napeve skoro celokupnog srpskog pojanja. Kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, ubrzo potom je harmonizovao crkvene napeve za mešovit hor, što je izazvalo različite, šak i negativne reakcije jer time je umesto strane muzike zavladao nov nacionalno-muzički pravac.
 
Umro je mlad, u 34. godini života. Njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Budimpešte, i 25. februara 1940. godine sahranjeni na Novom groblju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 10:13:32 pm »

**

STANKOVIĆ KORNELIJE


Stanković Kornelije rodio se je u Budimu, 18 avgusta 1831 godine.

Školovao se je u mestu svojega rođenja, u Aradu, u Pešti, i u Beču; a muzici se je učio sam gde je god prilike dobio.

Vuk Karadžić, ruski prota M. Rajevski, i P. Riđički, svaki na svoj način, upućivali su i pomagali mlada, dobra i vredna umetnlka, da se udubi u narodnu dušu, da sasluša i, po tom, pribere blago narodnih melodija, i da to blago iznese svetu na ocenu.

Stanković je po svojoj mogućnosti i radio tako. Najpre je počeo stavljati na note lepo naše crkveno pevanje. Toga je sastavio tri knjige.

U prvoj knjizi je Zlatoustoga služba;
U drugoj, i u trećoj su Prmosi, Tropari, i Kondaci.

Posle je skupio i stavio na note zbirku Srpskih narodnih pesama.

Sve nije dospeo izdati, nego je i posle njegove smrti ostalo dosta pesama u rukopisu, što je sve srpska vlada otkupila.

Baveći se u Beogradu i, kao predsednik pevačkoga društva, šireći u prestonici ukus za muziku i pevanje, Stanković je o trošku vlade srpske putovao u neke krajeve Srbije, te je zbirao narodne melodije, i stavljao ih na note.

Za njegova boravljenja ovde, bejaše u Beogradu ruski konsul g. Aleksandar E. Vlangalija, čovek vanredno dobra srca i neobično prostrane obrazovanosti.

Vlangalija je Stankovića veoma uvažavao; vrlo često ga prizivao u svoj dom, i vrlo rado delio s njim svoju gospodsku trpezu.

Dobri i gostoljubivi domaćin, prijatelj umetnosti, često bi prizivao i druge konsule, drugove svoje, u veče na čaj, pa bi, takom prilikom, zamolio Stankovića da odsvira što god iz našega crkvenoga pevanja.

Jednoga večera g. Longvort, engleski konsul, moli Stankovića da odsvira sto god ozbiljno iz naših crkvenih pesama.

— Ekselencija! odgovori umetnik: — ništa ozbiljnije nema od našeg petoga glasa! I poče svirati: "Sobeznačalnoje slovo ocu i duhovi!...

Longvort se sav zanesen u misli, slušajući tu punu religiozne tajnenosti pesmu.

Iza toga reče da bi želeo čuti i što god veselo.

— O, i toga ima, odgovori umetnik: — Evo, ovo se peva kad se je krstio Bogu sin, i grunu svirati.

"Vo Jordanje kreštajuštu se tebje Gospode!

Englez se odmah osmehnu veselim glasima radosne pesme, i s istinskim zadovoljstvom otpljeska umetniku kad svrši.

Svirajući uvek oduševljeno, Stanković pri svršetku jedne crkvene pesme kao sam sebi reče:

— Badava! naše pjenije mora utući rusko pjenije!

Izgovorivši to, okrete se i, videći za svojim leđima domaćina Vlangalija, trže se i popravi ovako:

— Oprostite, Ekslencija! Ovo je moja fiksa-ideja!

— Naprotiv, odgovori domaćin: — ja očenj ljublju ljubjaščih svojo hudožestvo!

Iz Beograda je Stanković otišao u Budim, pa je onamo i preminuo 5 airila 1865.

Stanković je bio malena rasta, slaba sastava, i nežan čovek u svakom pogledu. Umro je od suhe bolesti, baš onda kad je tek trebalo da otpočne raditi na slavu svojemu imenu i na korist srpskomu narodu.

Valjda je taka teška sudbina našega naroda!...

Što ređi plodni umovi, to im je vek sve kraći!....1


Milan Đ. Milićević

________________

1 O Stankoviću ima više u Letopisu 110 za 1865 str. 188—234.


POMENIK ZNAMENITIH LJUDI U SRPSKOG NARODA NOVIJEGA DOBA | U BEOGRADU U SRPSKOJ KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI 1888.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 10:13:52 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


DELA:

KLAVIRSKA: "Ustaj, ustaj Srbine" (sa varijacijama), 1852; "Slovenski kadril", 1855; "Sto se bore misli moje" (sa varijacima) 1857; "Srpski narodni kadril" 1859; "Bugarski kadril" i "Srpska polka" 1862.

VOKALNA: Pesme za dramu "Preodnice srpske slobode" ili "Srpski hajduci" Dj. Maletica; mes. hor "Crnogorac Crnogorki"; "Himna Srbije".
— "Srpske narodne pesme" (6 zbirki  koje sadrze ujedno klavirske i horske harmonizacije. Zbirke su ovde navedene po prvoj pesmi koja je u njima: "Oj talasi", 1851; "Secas li se onog sata", 1853; "Uskliknimo s ljubavlju", 1859; "Ja sam Srbin, srpski sin", 1859; "Polecela sarenptica", 1862; "Prag je ovo milog srpstva", 1863).

CRKVENA: "Dve liturgije", 1851 i 1852; "Pravoslavno crkveno pojanje u srpskoga naroda" (I knj., "Liturgija Jovana Zlatoustog", 1862; II knj., "Tropari, kondaci, irmosi od Bozica do Spasovadne" 1863; III kn., "Tropari, kondaci, irmosi od Spasovadne do Vavedenja", 1864); "Srpsko crkveno karlovacko pojanje ("Blazena" I-8 glasa, 1822). Neobjavljeni zapisi karlovackog pojanja u 17 svezaka u Arhivu SAN.

Podaci korišćeni iz muzičke enciklopedije.





Muzika CD:
Liturgija Sv Jovana Zlatoustog
Kornelije Stanković

01. Slava: Blagoslovi duse moja
02. Pridite poklonimsja
03. Pridite poklonimsja
04. Svjati Boze
05. Aliluja
06. Suguba jektenija
07. Heruvimska pesma
08. Oca i Sina
09. Kanon evharistije
10. Dostojno jest
11. Jedini svjat  
12. Jedin svjat
13. Pricasna pesma
14. Blagosloven grjadij
15. Vidjeho svijet istinij
16. Da ispolnjatsja usta nasa
17. Budi imja Gospodnje

Izvodi: Hor RTS — dirigent Bojan Sudjic


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 10:14:12 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


"Prvi srpski skolovani muzicar, Kornelije Stankovic, savremenik Vuka Karadzica, veoma brzo je shvatio vaznost i vrednost narodnih pesama u stvaranju nacionalne umetnicke muzike srba. Kao sto je Vuk zapisivao narodne umotvorine, tako je Stankovic, putujuci po Vojvodini i srbiji, belezio narodne melodije, dodavao im klavirsku pratnju ili stvarao nove klavirske kompozicije na narodne teme ('Srpske narodne pesme' za glas i klavir, varijacije na temu 'Sto se bore misli moje' i druge) i izvodio ih na svojim koncertima. Medju zabelezenim pesmama nalazi se i 'Uskliknimo s ljubavlju'. Ova najstarija srpska himna postala je popularna u narodu narocito pocetkom 19. veka i pevana je na svim svetosavskim skolskim svecanostima. Tako ju je i Stankovic cuo i zapisao posle jedne proslave u Becu 1858. godine.

Rodjen je u Budimu, skolovan u Becu, Stankovic je dosao u Beograd sa naprednim idejama o stvaranju i popularizovanju muzike u mladoj srpskoj drzavi. Bio je osnivac Beogradskog pevackog drustva, njegov dirigent i kompozitor.

Neznog zdravlja, osetljiv i blage prirode, cesto je svoje savremenike podsecao na Sopena, pod cijim je uticajem bio sve dok nije, na jednom koncertu u Becu, cuo Lista. Kazu da ga je List toliko opcinio da je poceo da vezba po deset sati dnevno zeleci da svira kao on. Ali, teska bolest ga je sprecila u mnogim planovima.

Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 01, 2011, 10:14:39 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Kornelije Stankovic, srpski muzicar, cije je ime tako dobro poznato u svima krajevima srpskoga naroda, rodjen je u Budimu 18. avgusta 1831. godine. Skolovao se u Budimu, Aradu, Pesti i Becu, a ziveo je pojedine periode svoga zivota u Karlovcima i u Beogradu, pa je godine 1866. preminuo u mestu svojega rodjenja drugi dan Uskrsa. Ovim — drugim danom Uskrsa — Stankovic je zavrsio niz dogadjaja u svome zivotu za koji je taj dan bio sudbonosan. Koristeci se podacima u nekrologu njegovu ("Vila", 1886.) navodimo ovde tu cudnovatu igru sudbine, igru koja je najznacajnija dopuna, upravo dusa, biografije njegove.

..."U mladim godinama osta bez roditelja; u teskom i rdjavom stanju, ostavljen gotovo sam sebi, svrsio je sest razreda gimnazije... Od detinjstva je osecao osobitu sklonost k muzici, ali je sredstava za muzicko izobrazenje imao malo. Ono malo imanja sto je iza roditelja ostalo ne doticase za potrebe njegove. I ovde se nadje covek, koji je od roditelja njegovih zaduzen bio i koji Kornelija izbavi iz te nevolje. To je Pavao Ridjicki od Skribesica. Jednom je slusao kad je Kornelije na klaviru svirao; dopadne mu se; opazi dar u detetu i ponudi mu da ga o svom trosku za muziku izobrazi. U Kornelija Stankovica bila je zelja za muzikom toliko razvijena da mu je taka ponuda bila blagodat s neba. I taj srecni dan bio je drugi dan Uskrsa 1849. godine. U Becu pocne izucavati teoriju muzicku, pozna se s klasicnim umotvorima muzickim i njegova zvezda povede ga namenjenim stazama. Kazu da mu je majka nad kolevkom rado pevala crkvene pesme. Cudno osecanje materino, ona neispitljiva ljubav srpske zene prema svojoj crkvi, urodi cudnim plodom. Godine 1851. behu na skupu u becu radi crkvenih narodnih poslova sve pravoslavne vladike iz Austrije. Patrijarah Rajacic bese u svojim sobama namestio malenu kapelu u kojoj se sluzila sluzba Bozja. Tu i tome krugu otpevano je vaznije delo K. Stankovica — liturgija u cetiri glasa.

I to je bilo upravo drugi dan Uskrsa.

Druga komponovana liturgija njegova otpevana je u grckoj crkvi 1852. godine, i opet drugi dan Uskrsa.

... Kad je po materijalu muzickom, koji je narod u svojim nedrima sacuvao, poceo raditi umetnicki, godine 1854. dokazao je pred zborom mnogih svestenih lica da se nase narodno crkveno pojanje moze staviti u note, i to je bilo opet — drugi dan Uskrsa.

Godine 1855. otpevan je prvi posao njegov iz narodnog crkvenog pojanja od cetrdeset pevaca u sali muzickoga konzervatorijuma u becu pred silnom a osobito slovenskom publikom; a to je bilo — drugi dan Uskrsa.

Kad je godine 1856. poceo putovati po narodu dajuci koncerte, otpoceo je prvim koncertom u Karlovcima — drugi dan Uskrsa...

Toga dana 1866: — kao sto je pomenuto — i preminuo je!

Do godine 1854. kornelije se u svome radu umetnickom povodio za pojedinim velikanima u muzici. Prve njegove kompozicije bejahu tri nemacke pesme dve Silerove i jedna Getova. Zatim je dosao valcer pa onda u cetiri glasa nekolike srpske pesme kao npr. "Oj, talasi..." i druge. Posle je dosla pomenuta njegova prva liturgija, koja kod arhijereja nije nasla odziva, a za njom i druga, pevana u grckoj crkvi, bolja ali opet bez pravog uspeha.

Posle svega toga "stavio se na bazis radnje koja je skopcana sa srcem i dusom njegova naroda". Tada nastupa nova, svetla, perioda rada njegova.

Sisavsi u karlovce stajao je slusati i beleziti pevanje najboljih pevaca crkvenih pesama. Stavljajuci to pevanje u note, dovodeci ga u red, harmonizujuci ga i dizuci na stupanj umetnickoga pevanja — izradio je liturgiju Jovana Zlatoustoga i Vasilija velikoga s odlomcima strasne nedelje i uskrsnjega pevanja.

U Karlovcima je, popisujuci "sve sto narodna crkva ima", proveo dve godine, a po tom se vrati u Bec da produzi rad.

U patrijarhu Rajacicu imadjase mocnog zastitnika u Vojvodini a u mitropolitu mihailu u Srbiji.

Kad je u Becu stao priredjivati duhovne koncerte, uspeh je bio silan. O jednom je strucna kritika becka rekla da "samo u takim melodijama moze dihati pravi religiozni zivot". O drugom je pisano: "G. Stankovic koji se toga prihvatio svrsio ga je doista s umetnoscu koja zasluzuje svako priznanje... Osobito valja pohvaliti teznju kojom se g. Stankovic trudio da shvati sto popularnije harmoniju... Same melodije siu tihe, krecu se u predelima mola i u polaganom vremenom razmeru, a teznjom za nakitom odaju ocito svoj istocni postanak... Posao g. Stankovica vrlo je zasluzan, on se trudi da srpskom crkvenom pojanju stece umetnicke plemenitosti."

Taj svoj rad — crkveno pojanje — hteo je da prikaze i da popularise u Rusiji. Toga radi, spremao se da putuje tamo, ali mu suva bolest putovanje odgadjase a za tim i smrt donese.

Mesto toga Kornelije je proveo duze vreme u Beogradu, sireci muzicku umetnost i vodeci, kao predsednik, onda jedino Peogradsko Pevacko Drustvo. Tada je o trosku srpske vlade putovao u pojedine krajeve Srbije radi sakupljanja narodnih melodija.

Skupljanje narodnih melodija cini drugu vrstu njegova rada. Sam je kazao kako su srpske narodne pesme postale poznate po lepoti misli, ali svet jos ne poznaje duse tih misli t. j. melodije narodnih pesama. Da se i to izvrsi — preuzeo je kao drugu zelju svoju.

Muzicke je radove svoje stampao u Beču. Tu su ugledale sveta sve tri knjige pravoslavnog crkvenog pojanja u srpskoga naroda, posvecene "Srpskom narodu". Srpske Narodne Pesme posvetio je, 1858, knezu Danilu, drugo izdanje Srpkinjama a trece Knezu Mihailu — prvu svesku, i ruskom poslaniku u Becu Balabinu — drugu svesku; za tim je izisao i treci deo.

Od njegovih kompozicija umetnickih pesama — i ako mu je taj rad manjega znacaja - narocito su popularne i rasirene: "Rado ide Srbin u vojnike", "Secas li se onog sata", "Tavan noci" itd.

U istoriji duhovne kulture srpske a posebice u istoriji muzicke umetnosti i visega obrazovanja u Srba pomenu Kornelija Stankovica pripada jedno od prvih i najvidjenijih mesta. To je zasluzio njegov kratkovremeni ali pun ideja i uspeha rad.





Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.



Predgovor izdavača & Predgovor drugom izdanju: Andra Gavrilović, profesor, književnik i književnik istoričar,
rođen u Svilajicu 1864. a preminuo u Beogradu 1929. godine. Gavrilović je sam napisao biografije svih ličnosti znamenitih Srba...
Intergralna verzija knjige štampana je u Zagrebu, u perodu od 1901.—1904. godine i bila je sačinjena od tri sveske...
Književni stil iz originalne verzije knjige nije napustan ni u ovom izdanju.
U Beogradu, januara 2008. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 01, 2011, 10:15:03 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Prve godine osnovnog i gimnazijskog skolovanja proveo je u Aradu, Segedinu i Pesti, gde je kod privatnih nastavnika ucio klavir i violinu. Od 1850 nalazi se u Becu, gde uci harmoniju i kontrapunkt kod S. Sechtera, komponuje svoje prve kompozicije i javno izvodi svoje dve Liturgije. Pod uticajem slavenofilskih krugova, cije je vazno srediste tada bio Bec, Stankovic odlazi 1855 u Sremske Karlovce da bi tamo proucio i zabelezio, dotle samo usmenom tradicijom ocuvano, srpsko crkveno pojanje. Odatle cini turneje po Srbiji i Vojvodini nastupajuci kao koncertni pijanist i sakupljajuci narodne melodije. U Becu, na koncertu priredjenom u Musikvereinu 1861, pokazuje plodove svoga dotadasnjeg melografskog i kompozitorskog rada i nailazi na priznanje mnogih istaknutih Slovena i veoma pohvalne kritike u beckoj stampi. Sa vec stecenom reputacjom kompozitora, horovodje i pijaniste Stankovic dolazi 1863 u Beograd, gde se prima duznosti horovodje u beogradskompevackm drustvu, kome utiskuje svoj licni pecat uvodeci u koncertne programe i narodne melodije, nasuprot dotadasnjoj praksi - izvodjenju iskljucivo stranih kompozicija. Time Stankovic postize da se u krugovima gradjanskih ljubitelja muzike pocinje ceniti i narodni melos, a isto tako postavlja temelj potonjoj, veoma jakoj nacionalnoj struji u srpskom muzickom stvaralastvu. Mucen tuberkulozom vec od detinjstva, Stankovic nije mogao duze ostati na poslu koji je zapoceo u Beogradu. Trazeci leka svojoj bolesti, odlazi 1864 u Slovacku, potom u Budim, gde umire ozaljen i slavljen od srpske kolonije kao znacajan umetnik.

Stankovicev rad smatra se utemeljivackim i pionirskim zbog toga sto je svome poslu pristupio sa vecom strucnom spremom nego njegovi predhodnici (J. Slezinger, N. Djurkovic, M. Milovuk, A. Kalauz), i sto je narocitu paznju obracao originalnom svetovnom i duhovnom narodnom napevu. Njegov rad je melografski i stvaralacki u isti mah jer je sv esakupljene melodije dao u svojoj harmonizaciji, sto je bila narocita novina u crkvenom pojanju koje je dotle bilo izvodjeno samo jednoglasno. Svetovne narodne melodije prilagodjavao je izvodjackim mogucnostima sredine kojoj su bile namenjene, zbog cega ih je dao u jednostavnoj, klasicnoj harmonizaciji za hor ili za klavir. Korak dalje od skolskih harmonizacija predstavljaju njegove klavirske kompozicije virtouznog-briljantnog karaktera (varijacije na teme Ustaj, ustaj Srbine i Sto se bore misli moje), a sasvim originalne tvorevine su pesme koje je komponovao za dramu Preodnica srpske slobode ili Srpski hajduci Dj. Maletica, mesoviti hor Crnogorac Crnogorki (stihovi Djure Jaksica) i Himna Srbije (stihovi J. Jovanovica-Zmaja), koja je izgubljena.

Stankovicev znacaj je danas vise istorijski nego umetnicki, mada je za zivota i tokom XIX veka bio neobicno  glorifikovan i stavljan u red najvecih licnosti srpske kulturne istorije. Njegov celokupni rad je u stvari bio u uskoj vezi sa ideologijom srpske gradjanske klase prolog veka kako u Srbiji tako i u Vojvodini, u potpuno se poklapajuci sa njenim rodoljubivim stremljenjima, a njegova romanticarska licnost bila je ideal srpske omladine, rasturene od Sent Andreje preko Peste i Novog Sada do Beograda. Sa danasnjih nasih stanovista posmatrano, Stankovicevo delo ima svoj najveci znacaj u tome sto je zabelezio i time sacuvao od zaborava narodne tvorevine svoga doba, dakle blago staro vise od jednog stoleca.


Stana Đ. Klajn
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 01, 2011, 10:15:23 pm »

**





KORNELIJE STANKOVIĆ — SRBSKE NARODNE PESME
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 01, 2011, 10:15:48 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Kornelije Stankovic pretstavlja u istoriji nase muzike kompozitora koji svojom vrednoscu, po danasnjem shvatanju i umetnickom merilu nebi imao veceg znacaja, da nije bio prvi srpski obrazovani muzicar i prvi kompozitor umetnicke muzike i da nije u Beogradu sestdesetih godina prosloga stoleca udario temelje srpskom muzickom zivotu i muzickoj kulturi uopste. Njegove kompozicije nisu imale toliko snage i neprolazne vrednosti da bi mogle svoje vreme da nadzive i danas da sluze ali uticaj koji je on imao na svoje suvremenike i na razvoj celokupnog kulturnog zivota u Srbiji cini ga znacajnom figurom u istoriji nase umetnosti.

Stankovic je i idejno i osecajno tesno vezan za one ljude koji su od burne 1848 godine pa sve do sedamdesetih godina proslog stoleca bili na celu naseg romanticarskog pokreta i obrazovali mladalacki snaznu grupu Ujedinjene omladine srpske. Centar srpske kulture i srpske intelektualne grupe vec pocetkom 19. veka presao je iz Beca u Pestu, rodno mesto Kornelijevo, da bi se zatim selio sve vise na jug. Sledeci tome razvoju Stankovic, koji je u toj kulturnoj zizi odrastao i tu stekao svoja prva znanja i muzicka i opsta, dosao je u Beograd vec potpuno nadahnut omladinskim idejama kao evropski obrazovan covek i vatren slovenski rodoljub. Zelja mu je bila da u Srbiji izvrsi jednu prosvetiteljsku misiju, da, pored politicke razvije i svoju umetnicku delatnost i da je prosiri u pravcu u kome je ona bila vrlo slaba ili nikakva, u pravcu propagiranja i popularizovanja muzike. To je uspeo da ucini organizovanjem Beogradskog pevackog drustva i komponovanjem pesama za to drustvo, koje je do tada pevalo samo nemacke i francuske pesme jer srpskih gotovo nije bilo. Na to se vrlo brzo i ogranicila sva njegova delatnost jer nova beogradska sredina a narocito njegove veze sa crkvenim ljudima ili licima bliskim apsolutistickoj srpskoj vladi razblazile su bez velike muke njegovu politicku borbenost.

Mekusan i bolesljiv, on nije bio stvoren za politicku aktivnost. Vrlo daleko od svake racionalnosti sve je gledao kroz osecajni i sentimentalni okvir. U literaturi, na primer, imao je odredjene simpatije: pretpostavljao je pravog romanticarskog pesnika Silera sarkasticnom Hajneu i Lenau (tri pisca koja je pored Sekspira, najvise ceni). U muzici voleo je vise vedrog Hajdna i detinjski neznog Mocarta nego strogog i tmurnog Betovena.

Bio je otvorena karaktera i beskrajno dobra srca, cenio je zivot i voleo ljude, a znao je svakako da nece dugo ziveti. Svaki njegov pohvat i svaki korak odavali su coveka popustljivog i blagog do krajnosti. Po svojoj prirodi on u mnogome podseca na svoga suvremenika Sopena, od koga se, razume se, razlikuje po nesravljeno manjem talentu. Kao sto Sopen nije uvek imao svoje jasno odredjene cvrste volje, tako se i Stankovic vrlo cesto povodio pod tudjim uticajem. Kao sto se Sopen celog zivota borio da bi se odrzao, tako je i Stankovic, gonjen istom bolescu i istom tegobom koja je u njemu ugusivala svaki zreliji i snazniji polet, grabio dane koji su jos bili pred njim.

U svojo tihoj skromnosti Kornelije nije nikada imao velike materijalne ni moralne zahteve. Upucen od ranog detinjstva, kao siroce bez roditelja, na licno staranje o samom sebi, ne bi mozda ni dospeo da uci muziku u Becu, da nije prijatelj njegovog oca, Pavle Ridjicki, sam uzeo da ga vaspitava i potpomaze. Zato je za njega bio veliki dogadjaj kada je 1861. godine pred beckom kriticarskom elitom prvi put uzeo palicu u ruke da diriguje svoje kompozicije. Kao kada zatvorenika iz mraka zablesne svetlo slobode, tako je i njega, voljnog usamljenika, toliko zasenila mnogobrojna nemilostiva publika da je u uzbudjenju ispustio palicu i dugo nije mogao da dodje k sebi. To mu je bio prvi dodir sa onim muzickim snagama i autoritetima koje je do tada zamisljao kao nedostizne velicine. Ranije, u svome detinjstvu, bio je u dodiru sa muzikom samo kada bi kakav drugorazredni "koncertas", uzgred, posle turneje, svratio u Arad i bez mnogo talenta otsvirao kakvu beznacajnu kompoziciju. Za Kornelija, u Becu List i Talberg bili su pravo otkrovenje, i on se cvrsto resio da Listovu tehniku, vezbajuci po osam casova dnevno. Kao pijanista, imao je lepih uspeha, ali slabo zdravlje smetalo mu je da svoju ambiciju do kraja ostvari.

Sa svojim prijateljima Stankovic se ophodio do krajnosti srdacno. Uopste, u dodiru sa ljudima pokazivao je neobicnu prisnost, sto je kod njega bio odjek romanticarske emfaze i u ono vreme uobicajene pateticnosti u izrazavanju. Medju njegovim prijateljima najbolji su bili Fedor Demelic, drug sa studija u Becu, (kome dugujemo najiscrpniju i najautenticniju biografiju o ovom nasem muzickom pioniru), slikar Steva Todorovic, cije ga je prijateljstvo i privuklo u Beograd, i d-r Mihailo Polit-Desancic. Svi oni pisu o Korneliju kao o najvernijem prijatelju i najneznijem drugu.

Dosta je cudno da kod tog bledog sanjalice nikada nije ni bilo pomena o ljubavi prema zeni. Da li je Katka Rozulovic, — cije ime i inicijale cesto sretamo u njegovim rukopisnim kompozicijama, uz opomenu "secaj se" — bila jedina zena na koju je mislio? Mozda je uzrok njegovoj povucenosti urodjena stidljivost, ili starh da zbog svog neznog, slabunjavog i nedovoljno muskog izgleda, ili zbog fizickog nedostatka (nije imao jedno oko) nebi nasao odziva kod zena? Ocigledno je da je taj tuberkulozni mladic, rodjen u mnogobrojnoj porodici, kao dvadeset drugo dete, od kojih su, pocevsi od roditelja, svi rano umirali, cuvao svoj zivot i skupocene dane koji su mu preostajali.1)

Preplasen u zivotu, inace sin porodice koja je imala veliki broj svesteniak, Kornelije je u religiji nasao veliku utehu. Poboznost je bila jedan od njegovih najdubljih zanosa, koji nisu mogli da umanje sve njegove slobodnjacke ideje. Demelic o tome kaze: "Branio bi se svom snagom vere svoje protiv nasih mladjanih nasrtaja na religiju i poboznost njegovu; sva nasa mudrovanja i sva nasa dijalektika, kojom smo svakojako gledali nebi l’ ga naveli da on veruje u duhu novog vremena, koji ce valjati da zameni prazne forme verozakonske — sve bi nam to bilo uzalud kod njegova duboko ukorenjena uverenja."2)

Drugi njegov zanos bio je patriotizam. U njegovim kompozicijama oseca se da ga taj patriotizam nosi i takoreci gusi, jer nikada nije uspevao da ga dovoljno intezivno i dovoljno jasno izrazi. Zato mu je nedostajala i temeljna tehnicka sprema i prava romanticarska bujnost. Nije to kod njega bio lokalni srpski patritizam, vec se sirio u prostrano panslavisticko odusevljenje, sto je ustvari bio odjek onog opsteg panslavistickog strujanja medju omladinom toga doba. Taj zanos isao je dotle da je, pored velikog prijateljstva sa ruskim konzulom u Beogradu, Aleksandrom Vlangalijom, s kojim je raspravljao o svim politickim i umetnickim pitanjima koja su ga mucila, imao poklonicko divljenje prema ruskom caru, ma koliko to bilo u suprotnosti sa njegovim omladinskim revolucionarnim stavom.3) Ruskome caru on je popsvetio i jednu svoju kompoziciju i od cara primio zato pismo zahvalnosti.

Ima u Stankovicevim pogledima na svet jos necega sto ga je odvajalo od tadasnjih omladinskih ideja. To su njegovi nazori o ciljevima umetnosti. U to uskovitlano i usijano doba idealizovanja naroda, narodne poezije i svih produkata narodne misli, Stankovic je jedini video realne mogucnosti pravog iskoriscavanja svega toga. Svestan da muzika u drustvu ne zauzima ono mesto koje joj pripada, on je jos onda govorio i trazio da pravo na nju dobiju ne samo visi slojevi nego siroka masa narodna. Zeleo je da muzika bude izraz kolektiva, da bude svojina mase i pristupacna svakome. "Stankovic je dobro video, kaze Demelic, da bas drustveni polozaj muzicki zahteva bez odlaganja da se muzika prema drustvenosti razvija. Ona ne sme biti i ostati svojina samo visega drustvenoga staleza, vec mora sav narod obuzeti i postati opste dobro narodno."

Danas, posle vise od sto godina od njegova rodjenja, Kornelijeve reci dobijaju svoj puni znacaj.


Stana Đ. Klajn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.

__________________

1) Ove podatke (o njegovom fizickom izgledu i o tome da je bio dvadeset drugo dete) kazivala mi je 1932 g. tada jos jedina ziva osoba koja je licno poznavala Kornelija, Poleksija, supruga Steve Todorovica. Te iste podatke (koje sam objavila tada u "Zvuku", br.1, 1932) preneli su kasnije u svojim napisima o Korneliju i Kosta Manojlovic i Vladimir Djordjevic. Medjutim, kako u svojim kasnijim istrazivanjima o Kornelijevom zivotu nigde nisam naisla na slicna tvrdjenja, ja to i danas objavljujem s napomenom da mi je to govorila osoba koja ga je doduse veoma dobro poznavala, ali zena u dubokoj starosti, cije pamcenje nije moralo biti pouzdano.
2) Fedor Demelic: K. S. (Letopis Matice srpske, 1865, kn. 110).
3) M. Dj. Milicevic: Znameniti ljudi u srpskoga naroda, 1888.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 01, 2011, 10:16:10 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Kornelije Stankovic, inicijator narodnog stila u srpskoj umetnickoj muzici, prvi profesionalni kompozitor i zapisivac narodnih melodija, bio je znacajna pojava u vreme naseg romantizma ne samo u Srbiji nego i medju Srbima u Austro-Ugarskoj. Ideoloski se izgradjivao u onom kolu mladih ljudi koji su se odusevljavali idejom ozivotvorenja narodne umetnosti i zalagali za kulturno i politicko oslobodjenje svog naroda od austro-ugarske dominacije. Stankovic je pokusavao da te ideje prenese u muziku, da svojim delom u toj oblasti doprinese stvaranju onoga sto je bila teznja i cilj najnaprednijih njegovih savremenika: istinski narodne i narodu pristupacne umetnosti.

Mada nosilac romanticarskog patriotskog zanosa, on nije ogranicen na usko lokalno rodoljublje, nego zahteva, jos od prvih kontakta sa ruskim ljudima, ruskom muzikom i ruskom literaturom, zarka zelja da ode u Rusiju ne samo da bi Ruse upoznao sa nasom narodnom muzikom. Sprema se da priredi koncertnu turneju po Rusiji, gde bi, kao pijanista, izvodio nase narodne pesme koje je prikupio, zabelezio i obradio.

Njegov prijatelj sa studija u Becu, ruski oficir K. Aleksic, vec 1858 godine, u pismu upucenom Stankovicu iz Petrograda, opisuje uslove takvoga gostovanja: "Zivot je ovde velicestven, ali za stranca vrlo skup, no poznavajuci blagodeteljstva moze se sa manjim troskom dobro ziveti. Ja sam uveren da ce Vase plemenito delo ovde i u Moskvi u svim krugovima priznato biti. Na dan gde pozorista nema, bi Vam upravitelj c. pozorista jedan od grdni i sjajni ti zdanija za konser ustupio, kako bi drustvo Vase lepo delo cuti moglo. A i materijalno bi to savetno bilo, jer pri ovdasnjoj ceni bi Vam jedan konser mogucstva dao pol godine dobro ziveti..."1) U medjuvremenu Kornelije salje u Rusiju svoje "srbske narodne pesme udesene za pevanje i klavir" i one polako prodiru u zatvorene koncertne krugove.





Cetiri godine kasnije put u rusiju jos je neostvaren, jer Stankovic, sve vise pritiskan tuberkulozom, ne moze da ponese tako naporan i dalek put. Predosecajuci da se nece nikada ispuniti te njegove nade on u predgovoru svoje stampane Liturgije pise: "Makar sto sam sicusan telom, nadam se da me nece Bog milostivi pre sebi na istinu zvati dok ne vidi bar svekolika pravoslavna sveta i ne poznam ga. A osobito vuce me nesto u Rusiju. Ja mislim da cu tamo mnogo cega naci sto ce mi pomoci da u delu svome pobedim. Grcku bih i pregoreo, kad bih mogao proci po svim nasim krajevima i da mi je doci do Rusije."

Stavise, taj njegov put u Rusiju postaje predmet o kojem se obavestava javnost. Tako "Danica"2) javlja "da ce nas vestak g. Kornelije Stankovic ici u Rusiju, da prouci staro rusko crkveno pjenije, koje se sacuvalo jos u nekojim manastirima". Isti casopis u svom sedmom broju oglasuje prenumeraciju na Stankovicevu Liturgiju i kaze: "upisivanje traje do pocetka aprilija i onda ce se delo razaslati; posle nece biti u Austriji g. Stankovic jer odlazi u Rusiju". U dvadesetom broju iste godine, dajuci belesku o njegovim "Srbskim narodnim pesmama", "Danica" izvestava opet da Stankovic "odlazi u ime bozje u Rusiju". Najzad, i sam Kornelije svoj predgovor iste zbirke zavrsava recima: "Kako mislim da putujem u Rusiju, to ce se ovo delo, a i sva druga moja dela, moci dobiti u becu kod Gustava Albrehta."

Medjutim austro-ugarski politicki faktori vec od ranije sa punom paznjom prate razvoj ovog srpskog muzicara, podanika dvojne monarhije koji hoce da se izmigolji ispod carsko-kraljevskog okrilja i koji sve intenzivnije pokazuje svoje naklonosti prema Rusiji i ruskoj umetnosti. I zato austriski konzul u Beogradu, Borovicka, 1861 godine, izvestava Ministarstvo spoljnih poslova u Becu o napredovanju i znacaju mladog srpskog umetnika (akt se nalazi u Arhivi Ministarstva u Becu): "Ukoliko mi je poznato, carsko-kraljevski podanik, Gospodin Kornelije od Stankovic, je jedini iz srpskoga plemena koji se naucno posvetio muzici i nju odabrao za cilj svoga zivota. U narodu kao sto su Srbi, kod koga su plemenite umetnosti i znanja tako daleko zaostali, ova je pojava je zaista isuvise interesantna i ja ne smem ni pomisliti na to da je, u punoj poniznosti, posredstvom Ministarstva najponiznije izblize ne pretstavim Njegovom Velicanstvu Caru."3)

Iznoseci dalje zasluge Kornelija Stankovica na umetnickom polju, konzul narocito podvlaci da bi s politicke tacke gledista bilo dobro kada bi se obratila veca paznja na ovog srpskog umetnika s tim "da on bude najponiznije predlozen obziru Njegovog Velicanstva Cara, ali ipak ne mogu a da to ne potkrepim i sa nekoliko motiva politicke prirode, uzimajuci slobodu da ih sa puno postovanja i u najnemerodavnijem obliku iznesem Visokom Ministarstvu na rasmatranje."

Jedan od motiva politicke prirode bio je taj sto je carsko-kraljevski podanik Kornelije Stankovic prikupio srpske narodne melodije, svetovne i crkvene, i konzulu "izgleda od politicke vrednosti sto je taj zadatak izvrsio austrijski podanik sa nemackim vaspitanjem", i zato "trebalo bi u istini smatrati kao akt politicke uvidjavnosti pod sadasnjim okolnostima da se u svemu blagonaklono ide na ruku bogostovlju carsko-kraljevskih Srba i da se na taj nacin njihov pogled, odnosno njihovih svestenika odvrati od Rusije (kurziv moj), cija propaganda u religiozno-politickim stvarima, vodjena u masi sa promenljivom revnoscu, mora izgubiti i u znacaju i u sustini ukoliko nezavisnost nacionalnog i crkvenog zivota austriskih Srba raste".

Velikodusno patroniranje kulturnog razvoja Srba u Austro-Ugarskoj bilo je narocito potstaknuto strahovanjem da ce Kornelijev rad naici na priznanje i od strane ruskih diplomatskih faktora, i tako konzul na kraju potkrepljuje svoju preporuku: "Najzad, ja sam siguran da moj ovdasnji kolega Rus nece propustiti priliku, a da gospodina od Stankovica ne preporuci carskoj ruskoj vladi, koja ce, mozda, biti sklona da zasluge austriskog Jugoslovena za pevanje istocne crkve odlikuje priznanjem."

Cetiri godine kasnije kornelije je umro ne ostvarivsi svoj san o tome da ode u Rusiju, da se napaja na vrelu ruske kulture i da doprinese medjusobnom upoznavanju — rezultat konzulovih najmilostivijih preporuka bio je taj da su ga Rusi ipak preduhitrili proizvevsi Kornelija za "kavaljera ordena sv. Stanislava", dok carski orden Franje Josifa nije ipak dobio.


Stana Đ. Klajn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
__________________


1) Pismo se nalazi u Drzavnoj athivi u Beogradu.
2) "Danica", broj 2, 1862.
3) B.: Jedan austrijski izvestaj o Korneliju Stankovicu (Muzicki glasnik br. 9, 1922).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 01, 2011, 10:16:32 pm »

**

KORNELIJE STANKOVIĆ


O Korneliju Stankovicu je kod nas dosada vrlo mnogo pisano. Jos za zivota njegovi suvremenici su pratili svaki korak u njegovom javnom radu, belezili njegove koncerte i objavljivanje njegovih kompozicija i uvek sa emfazom pisali o njegovom stvaralackom radu. Kasnije, o svakoj znacajnijoj godisnjici njegove smrti ili njegova rodjenja pisali su se clanci, a ni pevacka drustva nisu propustala nijednu priliku da proslave ime pionira nase muzike. Izmedju dva rata napisane su i nekolike studije o njemu, koje su mahom donosile nove poglede o njegovom delu i poneke nove podatke o zivotu.1) Tako se o Korneliju Stankovicu tokom godina nakupilo literature, znacajnije ili ne, vise nego i o jednom drugom srpskom kompozitoru, vise cak nego i o Mokranjcu. U celoj toj, ovd espomenutoj literaturi pisalo se (kada je u pitanju stankovic-kompozitor) samo o njegovim horovima, klavirskim i crkvenim kompozicijama, dakle o radovima koji su ustvari harmonizacije postojeceg folklornog i crkvenog muzickog materijala. I sam Stankovic, kada je objavljivao svoje radove, davao im je naslove "Srbske narodne pesme" ili "Srbske pesme", cime je hteo da kaze da one nisu njegov originalni proizvod. Zato se Stankovic nigde i ne istice kao kompozitor originalnih svojih kompozicija. Doduse, Milan Grol u svojoj knjizi "Iz pozorista predratne Srbije"2), pisuci o radu pozorista 1862 godine, kaze: "Tad i docnije u komadima se cuo sa svojim kompozicijama prvi kompozitor za pozoriste Kornelije Stankovic". No kao sto nije tacno da je Stankovic bio "prvi kompozitor za pozoriste", jer su pre njega, jos od cetrdesetih godina, vrlo marljivo pisali za pozoriste Slezinger i Djurkovic, tako nam Grol ne daje ni odredjenije podatke koje su to Stankoviceve kompozicije ni za koje komade.

Ne bismo ni danas mogli sa pouzdanjem tvrditi da je on imao originalnih tvorevina - da nismo dosli do samih Stankovicevih rukopisnih zabelezaka koje govore o tome, tim pre sto se u prvoj polovini proslog veka vrlo malo vodilo racuna o autorstvu pa se za mnoge pesme ne zna da li su umetnicke ili narodne - te cak veoma cest slucaj da su pojedini kompozitori doterivali ili harmonizovali na svoj nacin kompozicije drugih autora, ne dajuci podataka o poreklu tih pesama.

Stankovic je 1863 godine izdao ("U Becu o Uskrsu") zbirku srpskih pesama, posvecenu ruskom poslaniku na beckom dvoru V. P. Balabinu. Posluzicemo se ovde nacinom koji je Vladimir Djordjevic uveo za razlikovanje pojedinih njegovih izdanja3 (posto ona, njih sest na broju, nose sva isti naslov "Srbske narodne pesme" ili Srbske pesme" i posto je i sam Kornelije menjao njihov redni broj) nazivacemo ovu zbirku po prvoj pesmi u njoj "Prag je ovo milog srbstva". Do stampanog primerka te zbirke nisam mogla doci ni u Beogradu ni u Pancevu, ali su nam na raspolozenju dva originalna rukopis ate zbirke. Prvi, nazalost nepotpun, svojina Muzikoloskog instituta, napisan je za pevanje i klavir i sadrzi sledece pesme: 1. "Prag je ovo"... 2. "Oj, talasi" ("Brodarska pesma"), 3. "Evo desnice verne", cetvrta i peta pesam nedostaju, 6. "Aid u vojnu Serbine", 7. "Vec se srbska zastava", 8. "Vec iz gustog luga", 9. Ustaj, ustaj Srbine!" i 10. "sekretarka" ("Igra u Srbiji"). Drugi rukopis, svojina arhive Pancevackog srpskog crkvenog pevackog drustva, napisan je za cetvoroglasni muski hor i u njemu su prve tri pesme iste, cetvrta i peta koje nedostaju u prvom rukopisu jesu: "Kad vec srbska krvca tece" i "Rado ide Srbin u vojnike", sedma i osma su takodje iste, a deveta i deseta nedostaju. Medjutim, nedostajanje devete i desete pesme nije nastalo usled toga sto bi koji list otpao ili se izgubio (jer je sveska sacuvana kao originalna celina), nego je ovu zbirku Kornelije bas tako i slozio.

Za nas su u ovim zbirkama od narocitog interesa treca (sa pododeljcima a i b) i sesta pesma, jer nam ovi rukopisi otkrivaju da su to Stankoviceve originalne tvorevine. Pancevacki rukopis je narocito karakteristican po tome sto ga je Stankovic, izgleda, slao nekom strancu, koji je svakako te kompozicije trazio, pa je stoga na koricama sam Stankovic napisao: "Der Tex sammtlicher Lieder ist dem Herr (sic) bekannt, ausgenommen No 6, daher sende ich Ihnem": i posto je dao tekst te pesme (na srpskom) Stankovic na kraju dodaje: "die melodie ist von mir componirt". (sl. 1.) U rukopisu muzikoloskog instituta Stankovic na dva mesta, kod iste seste pesme i kod trece dodaje olovkom: "melodija ove pesme od mene je". (sl. 2 i 3) Danas nam moze izgledati cudno ovoliko isticanje originalnosti tih melodija, ali da je sam kornelije na to mnogo polagao, u to nema sumnje, jer on pre toga nista drugo nije ni objavljivao do harmonizacije narodnih pesama ili varijacija na narodne pesme.

Kako je doslo do toga da Stankovic napise ove pesme? Beogradsko amatersko Praporcetovicevo pozoriste, koje je davalo pretstave u "Knezevoj pivari", smenilo je 1859 g. svoga dotadasnjeg upravnika i izabralo na to mesto Djordja Maletica. I kako kaze sam Maletic, "da bi dakle i u publici i u druzini novu volju probudio, naumim kao upravljac te diletantske druzine da pozoriste otvorim mojom, prema ondasnjem vremenu i ondasnjoj potrebi tendenciozno napisanom dramom "Predhodnica srpske slobode" ili "Srpski hajduci", uveren da ce one grozne slike iz vremena turskog tiranisanja potresti srca gledaocima".4) Maleticu je bilo narocito stalo do toga da pretstava uspe ne samo zbog njegovog knjizevnog imena nego i jos vise zbog toga da bi se afarmisao kao novi upravnik pozorista. Razume se, narocitu vaznost je Maletic pridavao sto boljem izvodjenju i sto povoljnijem utisku kod publike, pa je stoga pozvao Kornelija Stankovica da komponuje muziku za taj komad. A kakvu je teskocu, u izvodjackom smislu, znacilo to sto se u komad ubacuje i muzika, saznajemo opet iz reci Mileticevih, koji kaze: "Da bi tim komadom publiku iznenadili, naredjena je bila prilicno duga sprema jedno zbog pesama, koje je pokojni Kornelije Stankovic u harmoniju slozio bio, a drugo i zbog nekih novih clanova, koji nisu imali gotovo nikakve spreme za pretstavljanje"5). Kornelije Stankovic tada nije bio u Beogradu i u spremanju komada odnosno u uvezbavanju muzickih tacaka pomagao je Maleticu Stevan Todorovic, bio mu je kako sam Maletic kaze, "desna ruka"6). No sama pretstava, mada je u ovo vreme znacila veliki kulturni i drustveni dogadjaj (posetili su je i knjeginja Julija i Knez Mihailo), sudeci po kritikama koje su izasle i po tome sto je Maletic na te kritike i odgovorio u stampi, izgleda da nije dobro prosla. Svakako vise zbog knjizevnih nedostataka drame nego zbog loseg izvodjenja. U to nas najvise uverava cinjenica sto je sledeca pretstava bila tek cetiri godine kasnije, 1863, treca 1868, cetvrta, poslednja i jedina u novoj zgradi Narodnog pozorista, 1 januara 1871.

U Arhivi Narodnog pozorista u Beogradu nisu, nazalost, sacuvani nikakvi tragovi o izvodjenju te drame: ni radno pozorisno delo, ni rukopis nota. Nikakvih podataka nema ni u Pozorisnom muzeju u Beogradu. Zato ce nam za rekonstrukciju rada Kornelija Stankovica posluziti stampani primerak Maleticeve drame7) i pomenuti rukopisi samog Stankovica.

U fabuli drame, pisanoj u desetercu kroz pet dejstvija i vise od 60 pojava, nadugacko i nasiroko se, sasvim nevestim dramaturskim sredstvima, tretira borba srpskih rodoljuba protiv Turaka u XVIII veku. U toj svojoj drami Maletic je dosta mesta predvideo za muziku. Na jednom mestu u drugom cinu stoji oznaka izmedju stihova: "cuje se iz gore pesma", na drugom opet isto, i to odredjena narodna pesma, "Kolika je Javorina planina". U cetvrtom cinu predvidjeno je i igranje kola uz frulu, zatim, nekoliko lica iz drame — jedan slepac, jedan kum u svatovima, jedan hajduk — imaju svoje solo-pevacke tacke. Verovatno da je Stankovic za sva ta odredjena mesta i komponovao muziku. Medjutim, cudno je i karakteristicno da osim pesme "U boj, u boj, slava krepi", koja se nalazi u Maleticevoj drami, drugih tekstova koje je Stankovic komponovao za ovu dramu (a to su pesme "Evo desnice verne" i "Hajd u vojnu Srbine") u samoj drami nema; odnosno, tekstovi kompozicija ne slazu se sa tekstovima iz drame. Da je Stankovic te pesme zaista napisao za Maleticevu dramu dokaz je cinjenica da u jednom od rukopisa (Muzikoloskog instituta), pored zabeleske da su melodije njegove, kod tih pesama stavlja oznaku "Iz drame Ajduci djordja Maletica". Najzad i sama sadrzina pesama jasno govori o istoj tematici kojom je drama skroz prozeta: o borbi protiv Turaka, o stresanju ropskih lanaca, o prolivanju krvi za slobodu Srbije itd.

Sve tri pesme imaju izrazito homofon karakter i sasvim jednotavne dvodelne taktove, a pisane su u romanticarskom Liedertafel stilu. Prva pesma "Evo desnice verne", skroz je komponovana pesma, napisana u C duru, u harmonskom pogledu je sasvim skolski tretirana, tempa marsevskog a karaktera gotovo himnickog. (Uzgred da napomenemo da je tu pesmu Mokranjac izvodio na poznatom istorijskom koncertu 1903 g., ali bez naznacenja da je ta pesma iz pozorisnog komada). Druga pesma "U boj, u boj", (u d mollu) mnogo je izrazitija od prve, prava borbena pesma u formi ABA, pri cemu je A jedan con fuoco deo, jezgrovit, upecatljiv poziv na ustanak a B otsek, Maestoso, modulira u F dur. Treca pesma "Ajd u vojnu Srbine" (G dur), kratka i dosta poletna, u harmonskom pogledu takodje je stereotipna i njena je melodika po svom priprostom, narodskom karakteru adekvatna dosta naivnom tekstu. Karakteristicni su stihovi:

Ajde Srbe i za Srbstvo mri, mri
kom u srcu srbska krvca vri.


Nesumnjivo je da su ti stihovi nastali kao neka vrsta borbene krilatice u vreme revolucije 1848 g., jer slicne stihove nalazimo u jednoj kompoziciji Nikole Djurkovica ("Macem, kopljem") sa sasvim drugom melodijom:

U kom srbska krvca vre
za slobodu neka mre!


Pesme ovakvog karaktera, neka vrsta srpskih budnica, kao sto smo vec napomenuli, najcesce anonimne po poreklu, bile su veoma omiljene i mnogo pevane cetrdesetih i pedesetih godina proslog veka ne samo u Srbiji nego i u Vojvodini, na gradjanskim besedama i sirom naroda. Jos cesce su se takve pesme ubacivale u pozorisne komade ili su  pak iz pozorisnih pretstava izlazile na ulicu, u narod. Takve su "Jarko sunce nam je za oblake zaslo", "Srbadijo mila braco", "Neverom me zva", "Ja sam Srbin srpski sin", kao i one koje je Kornelije uneo u ovu zbirku: veoma popularna pesma na Sterijine stihove "Ustaj, ustaj Srbine!", zatim "Granicarska pesma" Vase Zivkovica (Rado ide Srbin u vojnike), "Vec se srpska zastava", Oreskoviceva "Prag je ovo milog srbstva", itd. Pesme toga tipa mogle su posluziti kao uzor i Korneliju Stankovicu pri komponovanju muzike za Maleticevu dramu. Stavise, on je ovu svoju zbirku (za razliku od drugih koje sadrze i gradjanske melodije i narodne ljubavne, zetelacke, plesne, svatovske itd.) cak i uredio po izvesnoj srodnosti pesama, jer osim "Brodarske pesme" (Oj, talasi), koja je u stvari kompozicija Lisinskog na stihove Ivana Trnskog, — iako je i ona cesto smatrana za narodnu — i osim igre "Sekretarka" — sve ostale pesme su rodoljubivo-borbenog karaktera.

Poznato je da je Stankovicu u komponovanju odnosno u harmonizovanju i obradjivanju veoma mnogo pomogao njegov nastavnik Simon Sehter, ciji je uticaj bio blagotvoran u pogledu svetovnih pesama, ali se pokazao pogresan u tretiranju srpskih crkvenih melodija. Nije nam moguce doznati da li je u pesmama za Maleticevu dramu bilo Sehterovih retusa. Doduse, i ovde imamo  pismeni podatak, i to bas kod pesama za dramu; tu stoji: "U Budimu 10/22 X 1862 g., dakle u predahu izmedju Stankovicevih putovanja po Srbiji i Vojvodini 1861 1863, pred njegovo stalno nastanjenje u Beogradu. No buduci da je premijera Srpskih hajduka bila 1859 a ovaj rukopis iz 1862, mozemo samo zakljuciti da je to datum prepisa a ne komponovanja, mada u drugom rukopisu stoji: "Ovu drugu knjigu Srbskih pesama svrsih u Budimu 15/27 X' — ali ne stoji koje godine! Moglo bi se pretpostaviti i da je ranije pomenuti nemacki tekst upucen bas Sehteru i da je taj rukopis Stankovic njemu slao na reviziju. Medjutim, takvu bih pretpostavku odbacila zbog toga sto stankovic ove kompoziije salje (sende ich Ihnem) preko posrednika nekom gospodinu (dem Herrn) koji poznaje sve pesme osim ove originalne njegove. Da je Sehter stalno nadzirao Stankovicev rad bila bi mu poznata i ova kompozicija. A da je ova sveska upucena Sehteru pisalo bi svakako dem Herrn Professor!

Ostaje nam jos i da utvrdimo da li su ove jedine Stankoviceve kompozicije za pozoriste. Verujem da jesu, jer, prvo, ni u celokupnom repertoaru pozorista toga vremena pa ni u literaturi o pozoristu nigde vise nema pomena o Stankovicu; zatim, vec za sledecu Maleticevu dramu (Proslavljanje kneza Mihaila) muziku je komponovao Dragutin Res, a za sve dalje pozorisne komade bio je, kao sto je poznato, davorin Jenko skoro iskljucivo kompozitor. Prema tome, ovo bi bio jedini Stankovicev rad na scenskoj muzici.

I to je jedan od razloga zbog kojih je bilo potrebno osvrnuti se na ovu granu Stankoviceve delatnosti, jer ovim utvrdjujemo da je pisao i originalne kompozicije, zatim da je pisao i za pozoriste u beogradu. Najzad, potreba ovakvog osvrta namece se i zbog toga sto su i stampani u rukopisni primerci Kornelijevih dela danas sve redji (u Arhivu Srpske akademije nauka, napr., koji cuva njegove neobjavljene crkvene kompozicije, uopste nema svetovnih), pa je stoga od neobicne vaznosti da se konstatuje i zabelezi sve ono sto je jos dostupno i sto moze da posluzi osvetljavanju kako delatnosti Stankoviceve tako i ostalih najranijih graditelja nase muzicke kulture8).


Stana Đ. Klajn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
__________________


1 P. Konjovic: Kornelije, srpski muzicar, Muzicki glasnik 1940, br. 1; K. Manojlovic: K. S., Prosveni glasnik 1942, br. 6—7; S. Ribnikar: Intimni lik Kornelija Stankovica, Zvuk 1932, br. 1; K. S. i njegovo doba, Zvuk 1935, br 5.
2 Izd. Srpske knjizevne zadruge 1952, str. 257.
3 U svojoj brosuri "prilozi biografskom recniku srpskih muzicara", izd. Muzikoloskog instituta SAN, 1950.
4 Maletic: Gradja za istoriju Srpskog narodnog pozorista u beogradu, 1884, str. 85.
5 Op. cit.
6 Op. cit.
7 Preodnica srbske slobode ili Srbski hajduci u karlovci, 1863, Mitropolitsko-gimnazijalna tipografija.
8 Tek po zavrsetku ovoga clanka dosao mi je do ruku i stampani primerak ove zbirke. Iako je i tu izbor pesama razlicit (ne podudara se potpuno potpuno ni sa jednim ni sa drugim rukopisom) iako tu nije objavljena pesma "aid u vojnu Srbine", ipak ostaje cinjenica da su pesme "Evo desnice verne" i "U boj, u boj" Stankovicevi originali, jer on i u ovom primerku, u belesci, naglasuje da ih je sam komponovao. A da ih je komponovao za Maleticevu dramu to nam ostaje poznato samo iz rukopisa, jer u stampanom delu on to ne navodi.
Stampani primerak nam potvrdjuje i to da je Stankovic imao osecanje za folklor, da je umeo da razlikuje narodnu tvorevinu od gradjanske: jer on je izvesne pesme, ne znajuci tacno njihovo poreklo, objavio sa oprezom i ogradom. Tako kod pesama "Prag je ovo" i "Brodarska pesma" (ciju su autori Oreskovic i Lisinski) on daje napomenu da nisu "cisto narodne".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Oktobar 29, 2012, 01:56:54 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 07, 2012, 09:16:57 am »

*

BISTA KORNELIJA STANKOVIĆA NA VRAČARU

Kompozitoru koji je obeležio epohu ranog srpskog romantizma Beograd će ukazati počast otkrivanjem biste sa njegovim likom

KOMPOZITORU, melografu, muzičkom piscu i izvođaču koji je obeležio epohu ranog srpskog romantizma, Korneliju Stankoviću, Beograd će ukazati počast otkrivanjem biste sa njegovim likom.
 
Rad vajara Zorana Maleša od utorka će stajati na uglu ulica Kornelija Stankovića i Đorđa Vajferta na Neimaru, zahvaljujući inicijativi Udruženja kompozitora Srbije.
 
— Kornelije Stanković bio je prvi moderni srpski kompozitor — navodi dr Danica Petrović, direktorka Muzikološkog instituta SANU. — Rođen u Budimu, u vrlo poznatoj srpskoj porodici, školovao se najpre u Aradu, Pešti, Segedinu a potom studirao muziku u Beču. Prve Stankovićeve kompozicije predstavljale su salonsku muziku vrlo virtuoznog karaktera, koja zahteva dosta truda i umešnosti, zbog čega današnji mladi pijanisti neretko ustuknu kada se susretnu sa njima. Kasnije je, poveden idejom o nacionalnom prosvećivanju, svoje kompozicije Stanković sveo na adaptacije poznatih narodnih melodija. Time smo sa jedne strane dobili, a sa druge izgubili, jer su njegove najzrelije kompozicije — upravo one najranije. Prva dela koja je stvorio, poput varijacija na temu "Što se bore misli moje", pijanistički su pa i kompozitorski najzrelija.

Svoj pionirski rad na beleženju i harmonizovanju svetovne muzike Stanković je započeo ubrzo po dolasku u Beč i prva duhovna dela, dve liturgije, napisao je učeći uz svog bečkog profesora Sehtera. Ovaj pijanista, horovođa i kompozitor bio je i prvi koji je notama zabeležio naše tradicionalno crkveno pojanje, što je momenat od ključnog istorijskog značaja.
 
— Tradiciju koja je bila u usmenom predanju Stanković je prvi zabeležio, te zahvaljujući njemu mi imamo fiksiran muzički trenutak polovine 19. veka — objašnjava Danica Petrović. — Iako je živeo u Habzburškoj monarhiji, održavao je snažne veze sa našom državom. Za njega je vrlo značajan bio dolazak u Beograd, a obilazio je i Šabac, Čačak, Užice, Kragujevac, oslanjao se na našu baštinu i uživao veliku pomoć i podršku i kneza Mihaila i mitropolita Mihaila. Preokrenuo je i preusmerio put Prvog beogradskog pevačkog društva koje je bilo jadna od ključnih muzičkih institucija našeg 19. veka.
 
Srbi u Habzburškoj monarhiji dugo su čekali svog muzički pismenog čoveka, ali je Stanković zapostavljan i potcenjivan kad god bi bila vrednovana muzika našeg 19. veka, a njegov rad do danas je ostao malo poznat čak i u muzičkim školama, kaže Petrović:
 
— Nismo shvatali njegov ogromni značaj kao stuba u razvoju srpske muzike, niti lepotu jednostavnosti njegovog dela bliskog ovdašnjem čoveku, što predstavlja i bitno dostignuće i stepenicu u muzičkoj edukaciji ljudi.



SABRANA DELA Muzikološki institut SANU objavio je prve dve sveske sabranih dela Kornelija Stankovića, koje obuhvataju izbor iz njegove klavirske muzike i pesama za glas, klavir i horove. Dela će dopuniti još četiri sveske sa autografskim zapisima crkvene muzike, iz istorijske zbirke SANU u kojoj se čuva 17 svezaka crkvenih napeva i pet svezaka jednoglasnih napeva u rukopisnoj formi. Iz oblasti svetovne muzike Stanković je objavio četiri sveske s obradama srpskih melodija za glas i klavir i klavir solo. Pisao je pesme lirskog i rodoljubivog karaktera za vreme studija u Beču i nastavio tokom čitavog života.

M. Mirković | 29.08.2011 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: