Što se bore misli moje — pevana i svirana, iz generacije u generaciju
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] « Što se bore misli moje — pevana i svirana, iz generacije u generaciju
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Što se bore misli moje — pevana i svirana, iz generacije u generaciju  (Pročitano 17529 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 01, 2011, 12:20:23 pm »

**

ŠTO SE BORE MISLI MOJE


...Najpopularnija od svih postaje još u prvoj polovini XIX veka pesma "Što se bore misli moje", čije autorstvo ni do danas nije definitivno utvrđeno, ali koja je u Beogradu pevana i svirana, iz generacije u generaciju, sve do Drugog svetskog rata, a prenosila se i mnogo dalje od Beograda.7

Stana Đurić Klajn


________________

7 Najraniji podatak o izvođenju te pesme potiče iz 1860 g., kada je Kornelije Stanković na koncertu priređenom 4 aprila u Beču izvodio tu kompoziciju "osobito lepo", ali se ne kaže čija je ("Danica", br. 7, 1860). Kasnije isti časopis ("Danica" od 10/III-26/II donosi vest da je na Slovenskoj besedi u Beču pevao hor "pesmu kneza Mihaila, stavljenu u muziku od našeg Kornelija Stankovića; g-djica Zadrobilkova svirala je na klaviru Stankovičeve varijacije na temu "Što se bore misli moje". Ako prihvatimo tvrđenje izvesnih autora (o čemu će biti docnije reči) da je knez Mihailo pisac stihova, onda bi se moglo pomisliti da je na istom koncertu pesma izvođena i u horu i na klaviru. Međutim, "pesmom kneza Mihaila" nazivana je u narodu pesma "Prag je ovo milog Srpstva", koju je Stanković harmonizirao, a i Kuhač je objavio pod istim naslovom (Kuhač, or. cit., IV, str. 149). Na svojim koncertima u Beogradu 25 maja i 1 juna 1861, prema pisanju lista "Vidovdan" od 27 maja, Stanković je "između ostalih pesama" izvodio "Što se bore..." poznatu kompoziciju našeg mladog kompozitora" (što znači svoju, prim. S. Đ.-K.). "O njezinoj vrednosti suđeno je još kad je izašla, zato nam ostaje da kažemo koju samo za sviranje. Ovu je pesmu naš pijanista propratio sa lakošću i osećanjem, osobito ono na posletku kad u basu svira melodiju vrlo se približuje tonu violončela. Pesma ta na zahtevanje svirana je dva puta, a sviranje je donelo veštaku zaslužen venac od ružica sa trobojnim trakovima."

Da je pisac stihova ove pesme knez Mihailo, tvdi dr. Drag. Stranjaković u svojoj knjizi "Mihailo i Julija" (Beograd 1940, Geca Kon) i navodi da se "u ovo doba, u drugu polovinu 1865 godine stavlja i postanak pesme "Što se bore...", koju je sastavio knez Mihailo i koja je u Beogradu tada mnogo svirana i pevana. Međutim, mi znamo sigurno da je Mihailo tu pesmu napisao mnogo ranije, i da je pevana već 25 februara 1861 godine..." No, mi znamo drugo: da je harmonizaciju ove melodije objavio još 1850 godine Alojz Kalauz (Što znači da je tekst već tada postojao) u zbirci narodnih srpskih pesama, i da je isti autor istu temu obradio i objavio kasnije sa varijacijama; da je Kornelije Stanković takođe štampao svoje varijacije na istu, narodnu temu 1857 godine.

Sasvim nova verzija, nepotvrđena, jer nije dokumentovana, potiče od Božidara Kovačevića, koji tvrdi da je pisac stihova ove pesme malo poznati vojvođanski pesnik Vasa Nikolić, a da je "odnekud nakalemio na ove stihove neku pozajmljenu melodiju" Alojz Kalauz i da je Stanković izvršio neku "adaptaciju" i "preradu te melodije". (Strazilovo, br. 12, 14. III. 1953). No nijedan od ove dvojice kompozitora nije ni "nakalemljivao" ni "adaptirao" ni "prerađivao" — nego je Kalauz objavio, prvo, samo harmonizaciju za klavir, a zatim su i Stanković i Kalauz objavili "Što se bore..." kao narodne teme sa svojim sopstvenim varijacijama. Jedini zaključak koji se iz svega ovoga može izvesti, u pogledu na melodiju, jeste: da je melodija zbilja anonimna, ali svakako građanskog a ne seoskog porekla, i da su je Kalauz i Stanković, ne razlikujući tada folklorno od gradskog, kao narodnu interpretirali.

Deo teksta preuzet iz knjige:
Stana Đurić Klajn
MUZIKA I MUZIČARI
Prosveta | Beograd 1956
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 15, 2012, 04:57:40 pm »

*

DVE PESME KNEZA MIHAILA

Pored romanse "Što se bore misli moje", Mihailo Obrenović napisao još dve pesme. Narodnu bajku "Čardak ni na nebu, ni na zemlji", Vuk Karadžić zapisao onako kako je knez Mihailo slušao u detinjstvu od svojih dadilja

UGLAVNOM je nepoznato da je osim popularne komponovane pesme "Što se bore misli moje", knez Mihailo autor i drugih poetskih sastava, koji su prethodili kultnoj romansi i neki čak štampani. Reč je o dve knez Mihailove pesme: "Svetski putnik" i "Molitva kneza srbskog Mihaila na bregu morskom", objavljene 1844. godine u "Srpskom narodnom listu".

Posle svrgavanja s vlasti, 1842. godine, knez Mihailo (1823—1868) živeo je u emigraciji, pretežno u Beču. U to vreme, kao što pokazuju i navedene pesme (verovatno je bilo i drugih njegovih nesačuvanih poetskih pokušaja), ispoljio je afinitet prema književnosti i književnicima, takođe i prema muzici. U Beču je tada živeo i knez Miloš, takođe emigrant, koji je održavao prijateljske odnose s Vukom Karadžićem. Po Miloševoj želji, Vuk je bio Mihailov savetnik i duhovni vaspitač (o čemu svedoči i njihova prepiska). U tom svojstvu su njih dvojica zajedno putovali u Berlin i boravili na obali Severnog mora. Na tom putovanju ispevane su (ili zapisane) i dve navedene kneževe pesme, što potvrđuju sačuvani prepisi kneževog rukopisa ovih pesama. Ispod naslova pesme "Svetski putnik" sa strane je stavljeno: "U Drezdi (Drezdenu) 10. Julija 1844.", a upravo naslov druge pesme upućuje da je ispevana na obali Severnog mora ("na bregu morskom").

Prepis kneževog rukopisa ovih pesama našli smo u rukopisnoj ostavštini Đure Daničića, koja se čuva u Arhivu Jugoslovenske akademije nauka u Zagrebu (Arhiv Jugosl. Akad. sign. 15 7 B). Te prepise, uz kratko pismo Daničiću, poslao je Konstantin (Kosta) Branković, rektor Velike škole i cenzor, na Daničićevo traženje 1862. godine. Daničić je u to vreme bio i učitelj srpskog jezika kneginje Julije Obrenović.

Knežev afinitet za književnost potvrđuje i Vukovo svedočanstvo da je upravo u Berlinu od kneza Mihaila zapisao maštovitu narodnu bajku "Čardak ni na nebu ni na zemlji", onako "kao što je on slušao u detinjstvu od svojih dadilja". Doduše, Vuk je knežev tekst, kao i tekstove drugih kazivača, ne samo opismenio, nego i literarno preradio, sažeo i oplemenio ekspresivnim narodnim jezikom.

Kneževe pesme nastale su u vreme kad i Branko peva u Beču. Međutim, kneževi pokušaji pripadaju, više po duhu nego po jeziku — uglavnom narodnom, predbrankovskoj eposi klasicističko — sentimentalističke poezije, koju predstavljaju J. Subotić, V. Živković, N. Borojević i dr. Čini se da su knezu Mihailu kao ugled poslužile onovremene nacionalno-rodoljubive budnice (Subotićeve pesme) "Srbin", "Srpkinja" i slični sastavi drugih autora.

Pesma "Svetski putnik" ima deset katrenskih strofa (40 stihova) i ispevana je u rimovanim sedmercima. Pesma je dijaloška: jedna strofa sadrži pitanja autoru, a druga odgovore, kao što pokazuju početne dve:

"Stan' putniče tko si ti,
Imaš koga od roda,
Je li živa jošt mati,
tako dičnog poroda?

Srbskog ja sam porekla,
Narod ceo moj je rod,
majka mi je umrla,
No živ mi je jošte Bog..."

U narednim strofama pesnik se žali na svoju prognaničku sudbinu, vajkajući se da će mu grob biti u tuđini, jer je ostao bez svog zavičaja i u završnim stihovima pesme kaže:

"Nisam zemlje gospodar,
Jedno srce ja imam,
Od sirote to je dar"

Pesma "Molitva kneza srbskog"... ispevana je u klasičnom desetercu. Ukupno ima 44 stiha, odnosno, jedanaest katrenskih strofa. Manje je tečna od prethodne i više je natrunjena slovenizmima. I ona sadrži autobiografske elemente kao i prethodna. I u njoj se srbuje, poziva na pravdu: "Pravdu, Bože, jerbo stradam za nju..." Ima i nepravilnih rima; završne strofe pomalo polemički iskazuju i navodno odricanje od vlasti i naglašenije apostrofiraju rodoljubive emocije. Obe pesme su neke vrste elegije, a i lamenti ("Ja sad sedim i plačem na moru") i veoma su politizirane i polemičke, a u drugoj se prečesto traži božja pomoć.

Važno je konstatovati da je knez Mihailo neuporedivo više doprineo srpskoj književnosti i kulturi kao izdašan mecena ljudima od pera nego svojim skromnim poetskim pokušajima. Bio je mecena Vuku, Branku Daničiću, Svetozaru Miletiću, Iliji Vujiću, kompozitorima Alojzu Kalauzu (iz Beča) i Korneliju Stankoviću. Po Vukovom nagovoru pomagao je i slovačke slaviste: P. J. Šafarika i Ljudevita Štura, a i pesnika Đorđa Markovića Kodera, koji je kao poliglota bio prevodilac knezu Milošu, a mladog Mihaila je 1838. učio mačevanju.

U literaturi je dosta pažnje posvećeno pesmi "Što se bore misli moje", čini se više zbog pitke Stankovićeve melodije nego zbog teksta pesme. U mogućnosti smo da saopštimo i nepoznate podatke o njenom stavljanju u note zahvaljujući proučavanju srpske književne periodike u 19. i 20. veku. Iz novosadske "Sedmice" (1855) u rubrici "Književne vesti" doznajemo sledeću novost "Poznati komponista g. Alojzije Kalauz, koji je dosad više srbskih arija u glazbu stavio, izdao je pesmu srbsku: 'Što se bore misli moje' u varijacijama za klavir".

U istom listu (1857) piše: "Ovih dana izašle su u Beču kod Gustava Albrehta dve kompozicije našega komponiste g. Kornelija Stankovića i to: 'Što se bore misli moje' za fortepijano u varijacijama — posvećana Pravoslavnoj opštini pančevačkoj: 'Sremsko kolo' i narodna pesma 'Čija li je taraba?' za fortepijano". Kao što vidimo, bilo je više stavljanja u note ove pesme, i to pre od bečkog kompozitora Kalauza, a zatim od K. Stankovića.

Dragocene su vesti objavljene i u "Prosvetnom glasniku" (1942). U članku Koste P. Manojlovića piše:

"Knez Mihailo je dao Korn. Stankoviću 1.200 groša za putovanje po Srbiji, za beleženje melodija naših narodnih pesama". Navodi se da je istu sumu ranije dao i Alojzu Kalauzu, koji je u Beogradu izdao dve sveske svoje zbirke naših narodnih pesama 1854—1855, dok su mu druge dve sveske ostale u rukopisu kod Društva srpske slovesnosti. Uz navod da je K. S. komponovao pesmu "Što se bore misli moje", sa varijacijama, kaže: "... koju mu je pevao knez Mihailo u dva maha u Beču, u kući trgovca Mojsilovića, i koju je posvetio pančevačkoj opštini." Navodi se i da je K. S. "komponovao srpsku Marseljezu iz 1848, Sterijinu pesmu 'Ustaj, ustaj Srbine', za klavir i posvetio je knezu Mihailu. Pesme: 'Tavna noći' i 'Sećaš li se onog sata' posvetio je kneginji Juliji Obrenović Hunjadi".


MOLITVA

"Na čast carem krune i svetila
Bogatirom korablje i more,
Meni moja Srbija je mila,
Za nju ginem i njene oltare.
SILEN! K svetom prenesi
me kraju
Da t' u rodu ime Tvoje slavim,
Neću prestol, neću zemlje
vladu, Srbstvo milo i Srbiju
tražim."

(Poslednje dve strofe iz pesme "Molitva knjaza srpskog Mihaila na bregu morskom")


ŠTO SE BORE MISLI MOJE

Što se bore misli moje,
Iskustvo mi ćutat' veli,
Bež'te sada vi oboje,
Nek' mi srce govori.
Prvi pogled oka tvoga,
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje,
Učinio robom ga.
Da te ljubim, ah, jedina,
Celom svetu kazaću,
Samo od tebe, ah, premila,
Ovu tajnu sakriću.


Vaso Milinčević | 04.11. 2011│ Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 25, 2013, 12:33:56 am »

*

PESMA MIHAILA OBRENOVIĆA
ZA KLEOPATRU KARAĐORĐEVIĆ






Dugo se smatralo da je danas čuvenu starogradsku pesmu "Što se bore misli moje" knez Mihailo Obrenović posvetio svojoj bliskoj rođaci Katarini Konstantinović. A onda je 2003. godine otkriven originalni dokument, na osnovu kojeg je utvrđeno da je najobrazovaniji srpski vladar 19. veka ovu pesmu napisao za svoju neuzvraćenu ljubav — Kleopatru Karađorđević, unuku Karađorđa Petrovića i ćerku Aleksandra Karađorđevića. Muziku za stihove je komponovao Alojz Kalauz, češki kompozitor koji je u Beograd došao 1843. godine.

Piše Zorica Gligorijević
Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 26, 2013, 01:20:07 am »

**

MIHAILO OBRENOVIĆ (1823—1868)


Ljubavi kneza Mihaila

... Knez Mihailo je imao četiri velike ljubavi. U ljubavnu priču sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz, kćerkom jednog lekara iz Rogaške Slatine (Slovenija) ušao je 1848. godine. Neki hroničari su zabeležili da je otac Marijin bio poštanski činovnik. Iz te ljubavi sledeće godine u Rogaškoj Slatini rodio mu se sin Vilhelm (Viljem). Dečak se rodio 8. maja 1849. godine. Po smrti majke uzeo ga je knez Mihailo. U Beograduje prešao u pravoslavnu veru i dobio ime Velimir. Stanovao je kod poznatog slikara Steve Todorovića koji se starao o njegovom vaspitanju. Jedanput mesečno Steva Todorović je dovodio Velimira u dvor knezu Mihailu. Knez ga je primao uvek sa posebnim zadovoljstvom, "gutao ga očima kako veli Steva Todorović, ali u ophođenju prema Velimiru nikada nije prelazio onu granicu koju su između oca i sina postavljali obziri morala, društvene konvencije i ličnog ugleda kneza. Ma koliko da mu je teško padao ovaj odnos prema rođenom sinu, knez nikad nije ni pomišljao da Velimiru nameni neki položaj ni u porodici ni u državi. U Beogradu je Velimir završio osnovnu školu i gimnaziju. To je vreme kada je u Beogradu slikar, a kasnije akademik Steva Todorović otvorio slikarsku školu i od svojih učenika obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Družina je priređivala javne časove sa vežbanjem i takmičenjima.

Knez Mihailo je bio oduševljen idejom da se omladina vežbanjem razvija i jača, pa je pomogao da se na prostoru u blizini Knez Mihailove ulice, gde je danas zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti, poravna zemljište, ogradi i naprave drvene sprave za vežbanje. Velimir je bio član te gimnastičke družine. On je i po liku i karakteru bio sušta slika kneza Mihaila, duboko je osećao svu gorčinu svoga vanbračnog rođenja. Kad ga je jednom prilikom Steva Todorović upitao zašto se ne ženi, Velimir mu je sa suzama u očima poverio kako je bio zavoleo ćerku ruskog poslanika u Minhenu, i kako se ona ljubavlju odazvala, ali njeni roditelji nisu dali svoj pristanak, jer je on vanbračno dete. Svojevoljno živeći u izgnanstvu, bio je veoma skroman, pošten čovek i oduševljen Srbin. Umro je u Minhenu 1898. godine u 49. godini života.

Posle smrti kneza Mihaila Namesništvo je izdejstvovalo da Velimir nasledi imanje u Rumuniji i 35 hiljada dukata. Prihode od nasledstva trošio je na Društvo iz Srbije koje je materijalno pomagao. Da bi dokazao koliko je voleo svoju otadžbinu, sve svoje imanje od blizu dva miliona dinara, testamentom od 3. februara 1889. godine ostavio je otadžbini "svome jedinom i isključivom nasledniku na unapređenje nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanata u Srbiji". Osnovao je Zadužbinu Velimirijanum. Preko nje je podsticao talente u srpskom narodu i pomagao nauku i umetnost. Zadužbina je preselila njegove posmrtne ostatke iz Minhena u Beograd. Sahranjen je na Novom groblju. Zgrada zadužbine je bila u Beogradu u Ulici Svetog Save br. 11. Na glavnom ulazu zgrade bila su ispisana slova Zadužbine koje je neko povadio tako da se sada nalaze samo rupe gde su nekada bila bakarna slova.

Zatim je u knežev život ušla jedna Nemica, ali su njeni roditelji bili protiv ovog braka.

Potom je knez Mihailo zavoleo Juliju, groficu Hunjadi, kćer grofa Franje Hunjadija. Poticala je iz poznate mađarske porodice (potomci su Janka Hunjadija opevanog u našim narodnim pesmama kao Sibinjanin Janko). Na njega i danas podseća poznata kula u Zemunu. Venčanje je obavljeno u ruskoj kapeli u Beču 20. jula 1853. godine. Sa Julijom je bio u braku devet godina i nisu imali dece. Kada je knez Mihailo po drugi put (1860) došao za kneza Srbije, bio je oženjen Julijom katolkinjom, koju ni knez Miloš ni narod nisu voleli. Sem toga, on je sa jezuitski vaspitanom Julijom često išao u katoličku crkvu što nije lepo primano od beogradske čaršije. Nadmena Julija nije volela sredinu u kojoj se udajom našla. Češće se bavila van zemlje državnim ili svojim poslovima. Za vreme ovih odsustvovanja je upoznala kneza Karla Arenberga i postala njegova ljubavnica. Kada je knez Mihailo pročitao Julijino pismo nemačkom grofu iz kojeg se naslućivala i neka dublja veza, optužio je Juliju za neverstvo. Od tada do razvoda nije bilo daleko.

Pismo je knezu dao upravnik dvora Anastas Jovanović. Knez Mihailo i kneginja Julija su se rastali od "postelje i stola" pismenim sporazumom od 18. novembra 1865. godine, izričito izjavivši da to čine iz pobuda koje apsolutno ni u čemu ne vređaju čast, niti umanjuju njihovo uzjamno poštovanje. Tim sporazumom je utvrđeno da knez Mihailo Juliji poklanja svoju palatu u Beču, pored godišnje rente od 5500 dukata. Sa svoje strane Julija se odriče titule srpske kneginje, zadržavajući naziv kneginje Julije Obrenović po rođenju Hunjadijeve i pristajući uz to, iako katolkinja, na zakone pravoslavne crkve za slučaj ako bi knez tražio konačan razvod braka. Jedanaest godina posle Mihailove smrti Julija se udala za kneza Arenberga. Umrla je u Beču 1919. godine u 88. godini.

Pošto sa kneginjom Julijom nije imao dece stalno se postavljalo pitanje Mihailovog naslednika. Videli smo kakav je imao iz određenih razloga uzdržljiv odnos prema svom rođenom sinu Velimiru, ali je zato uvek u prvi plan isticao i u dvor rado primao, svoga sinovca Milana, koji je bio sin Miloša, a unuk Jevrema Obrenovića. (Jevremov Miloš je rođen u Šapcu 1829. godine, a njegov Milan u Manasiji u Vlaškoj 1855. godine. Biće knez Srbije od 1868—1882. i kralj od 1882—1889. godine).

Kada je u jesen 1867. godine po povratku sa Miholjske skupštine knez Mihailo teško oboleo u svome vinogradu u Smederevu, njegovi su ministri, čim se oporavio, navaljivali da proglasi Milana za svog naslednika. Knez taj predlog nije odbio ali ga je odložio. Ima znakova da je on pomišljao na novu ženidbu i na direktno potomstvo. Nasilna smrt u Košutnjaku prekinula je sve njegove planove i Milana takoreći automatski dovela na presto.

Knez Mihailo je flertovao sa svojom sestrom od strica Ankom, kćerkom Jevrema Obrenovića. Njena majka Tomanija bila je kći lozničkog vojvode Ante Bogićevića iz Klubaca. Kada je kneginja Ljubica, Mihailova majka to saznala, sa kuburom u ruci pitala je knez Mihailovog ađutanta Aleksandra Karađorđevića: "Kume, ima li šta između Mihaila i Anke da bi ih poubijala!" Aleksandar je odgovorio: "Nema ništa."

Anka je odrasla u Šapcu u konaku gospodara Jevrema Obrenovića. ...  

Anka je sebi za muža izabrala temišvarskog finansijskog magnata Aleksandra Konstantinovića. ... Aleksandar Konstantinović je ubrzo umro (1858). Mlada udovica Anka nije se odmah vratila u Srbiju u kojoj je vladao knez Aleksandar Karađorđević. ... Anka se vratila u Srbiju kada je knez Mihailo po drugi put došao na presto.

Četrdesetogodišnja Anka sa svojom izvanredno lepom ćerkom Katarinom ulazi u život kneza Mihaila, koji se ubrzo vatreno zaljubljuje u svoju sestričinu Katarinu. Ova tajna veza se uskoro pročula i našla brojne protivnike. Javnost i beogradska čaršija su se zgražavali nad "rodoskrnavljenjem i nemoralom". Anka je činila sve da na srpskom prestolu vidi svoju kćer i u tom pravcu je išla sa velikom upornošću. Kao najbliža kneževa rođaka ušla je u dvor i uzela sve kućne poslove u ruke. Kada se nameravanom kneževom braku suprostavio ministar Ilija Garašanin, knez ga je na Ankin predlog uklonio. Udružena sa ministrom vojnim Milivojem Blaznavcem počela je da utiče na pravce Mihailove državne politike i postala veoma uticajna na srpskom dvoru. Zbog nameravane ženidbe sa Katarinom (tu nameru je knez ispoljavao i pre razvoda sa Julijom), pobožni knez Mihailo je došao u sukob sa sveštenstvom. Mitropolit Mihailo je taj budući brak nazvao "bezbožnim i nečuvenim delom". Interesantno je i to da je knez Mihailo, da bi ostvario brak sa svojom rođakom Katarinom kontaktirao hrvatskog biskupa Jurja Štrosmajera. U hladni dvor, u kome je knez svojom ćutljivošću davao ton raspoloženja, Anka je unela veselost priređujući zabave i sedeljke na kojima se sve vrtelo oko nje i njene lepe kćeri. Neizlečivo zaljubljen u svoju šesnaestogodišnju sestričinu, Mihailo je javno govorio da bez nje ne može živeti i da će se pre ubiti nego se od nje rastati. Nesrećni i zaljubljeni knez često je usamljen sedeo u svom kabinetu, razmišljao i pisao. Sa jednog listića bačenog u korpu za otpatke izletela je među građane tužna kneževa jadikovka:

"Što se bore misli moje?
Iskustvo mi ćutat, zbori,
Bež'te sada vi oboje,
nek mi srce govori!

Mio pogled oka tvoga,
sjajnom suncu podoban,
plenio je srce moje,
učinio robom ga,

Tebi ljubav javit, ne smem,
jer tvoj biti ne mogu,
a da s drugim srećna budeš
moliću se ja Bogu."

Ovu pesmu punu sete i elegancije, ispovest našeg plemenitog i lepog kneza Mihaila Obrenovića, prihvatila je i beogradska omladina i javno je pevala učestvujući u njegovom bolu.

Ne zna se pouzdano ko je autor muzike na kneževe stihove. Inače, knez je bio veoma obrazovan. Voleo je operu i svirao klavir. Od kompozitora najviše je voleo Mocarta. Žalio je što mu narod nije muzički obrazovan. Zbog toga je pozvao Kornelija Stankovića da iz inostranstva dođe u Beograd. Kod "Srpske krune" održao je tri koncerta, a onda ga je knez zamolio da pođe po Srbiji i da od naroda notama zabeleži srpske pesme i spase ih od zaborava. Imajući ovo u vidu neki su zaključili da je Kornelije Stanković i autor muzike za pesmu "Što se bore misli moje". Naravno, ovo je teško dokazati. Postoji i dilema da li je knez ove stihove posvetio nevernoj Juliji ili svojoj najvećoj ljubavi Katarini. Dilema 42-godišnjeg kneza da se oženi 16-godišnjom sestričinom trajala je pune tri godine. Katarinu je verio ali se njome nije oženio. Taj san sentimentalnog kneza krvavo je razvejan atentatom na kneza Mihaila u Košutnjaku.

Ubistvo u Košutnjaku

... U levom džepu Mihailovog kaputa nađena je Katarinina slika, notes s koricama presvučen svilom i na njemu izvezene reči: Vera, Ljubav, Nada. Izvezla ih je verovatno njegova sestričina Katarina. U Košutnjaku gde je Mihailo poginuo postoji kamenim zidom ograđeno mesto i krst u koji je urastao fenjer u kome je Katarina nekada palila kandilo. Sa njim je poginula Anka Jevremova, njegova nesuđena tašta. Katarina je prebolela rane i šest meseci kasnije se udala za Milivoja Petrovića - Blaznavca, ministra vojnog, koji je bio dvadeset četiri godine stariji od nje. Interesantno je da je Blaznavac odobravao raniju vezu kneza Mihaila i Katarine i bio za njihov brak. (Ima mišljenja da je M. Blaznavac bio vanbračni sin Kneza Miloša.) ...


Tekst iz knjige "Srbija — naši velikani" izbliza, autora Bogdana Sekendeka, prenet je u delovima.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: