Dragoslav Slović — Pesma puna tuge
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoslav Slović — Pesma puna tuge  (Pročitano 4828 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Mart 01, 2011, 12:16:36 pm »

*
Dr Dragoslav Slović
ANATOMIJA SRPSKE DUŠE 9


PESMA PUNA TUGE


ISTRAŽIVAČI koji su se bavili srpskih duhom i karakterom saglasni su s tim da je Srbin veseo i da živi po principu "udri brigu na veselje". U tome, naravno, ima mnogo istine, pa se sklonost veselju i pesmi, kao i brzom zaboravljanju nevolja, javlja kao jedan od faktora njegovog opstanka kao etnosa. On peva u svakoj prilici, ali ima i pesmu za svaku priliku. Iz tih razloga značajno je da se shvati sadržaj i karakter srpskih pesama i poruka koje se u njima nalaze. Njegova pesma veseli duh, ali ga i teši i umiruje.

Vuk Karadžić o tome daje sledeće svedočenje: Osim pjevanja uz gusle Srbi sve poslove svoje rade pjevajući: pastiri pjevaju po brdima i po šumama, radini po polju, žene kod kuće, putnici putem.

Stvar je, međutim, u tome da pesme imaju drugačiji karakter i sadržaj, koji se razlikuje onoliko koliko se kod Srba razlikuju etnički varijeteti i uticaji na njih.

Veliko je pitanje: kako bismo sa aspekta današnje civilizacije predstavili guslanje i da li se ono može predstaviti kao pesma u užem smislu? To je pevanje, ali specifično u tom smislu da su se preko njega odražavali nacionalni duh i moral. Guslarske poruke ne vesele ljudski duh. One ga hrane i hrabre. One mu šalju jasne moralne poruke. One ga prosvećuju i prenose mu sadržinu srpske mitologije i tako čuvaju unutrašnju snagu nacije. One neguju narodnu tradiciju, pa čak i jezik, te su u tom smislu imale značajnu ulogu u očuvanju srpske duše, njegove kulture i obogaćenju njegovog jezika.

Teško je danas dočarati suštinu tih poruka savremenom čitaocu, kao i snagu emocija koje one nose. Iz tih razloga učiniću napor da čitaocu predstavim makar malo ambijenta koji bi mogao da prikaže realnost koja je jedva malo starija od pola veka.

U JUŽNOM delu centralne Srbije guslanje nije bilo u tradiciji, ali je veliki broj seljaka ipak znao da gusla, pa sam u detinjstvu imao prilike da na zimskim prelima slušam guslanje. Uporedo sa guslanjem, kao dečak sam, inače nepismenom svetu, na prelima čitao junačke narodne pesme. Čitanje tih pesama i slušanje gusala je izazivalo snažan osećaj tog sveta, a posebno pletilja i prelja, pa su pojedini delovi mog čitanja bili propraćeni suzama.

Čitanje pesama o majci Jugovića je izazivalo opšti plač, a opet je veliku radost izazivala scena kad je "naš" Marko uspeo da nadvlada "njihovog" Musu Kesedžiju.

Suština je u tome da se na ovaj način prenese poruka o stanju nacionalnog duha i da se on, preko tih pesama, sačuva i održi. Reakcija na pobedu "našeg" Marka nad "njihovim" Musom me je mnogo godina kasnije podsetila na reakcije koje su se mogle videti na fudbalskim terenima, kada pobedi "naša" ekipa. U toj pobedi se ne vidi pravda već konsolidacija našeg etničkog duha. To je bila osnovna svrha ovakvih pesama.

One su spontane i nekontrolisane, praćene snažnim emocijama i, naravno, suzama. Slične su scene bile i kod Omera i Merime, a posebno su intenzivna osećanja budile pesme o majci Jugovića pa i ljubi Damjanovoj. Po svojoj sadržini i porukama one su bliže Ilijadi nego savremenom folku. U "Damjanovoj ljubi" mnoge naše majke su videle snahe ostale iza izgubljenih sinova.

Ovakve pesme su odavno nestale, a njih je zamenila pesma koja je opevala izvornu lepotu prirode i najplemenitija osećanja ljubavi u svom pitomom obliku. Majčinska i sestrinska ljubav, poštovanje braće, pobratima i kumova kao i ljubav prema dragom ili dragoj, bile su teme koje su one opevale. Ta izvorna pesma podseća na planinski izvor i čuva njegovu čistotu, čak i kad se ispoljava kao kakav bećarac ili nadmetanje.

PESMA je, međutim, totalno deformisana otkad je urbani folk zamenio njenu izvornu lepotu, pa je po ritmu i po sadržaju pesma prevedena na vandalizam, te nije nikakvo čudo da u srpskom narodu više i ne postoji narodna pesma. Danas postoje samo solističke pesme u smislu da ih niko ne prihvata. Zbog prevelike produkcije, ne postoji ni mogućnost da se ma koja pesma prihvati kao narodna, pa čak ni kao folk za široke mase. Pesme su postale roba za jednokratnu upotrebu, tako da već više od pola veka nijedna pesma stvorena u ovom vremenu nije opstala kao narodna u izvornom smislu.

Problem je očigledno u tome da samo dobra (kvalitetna) dela mogu da nadžive svoje izvođače i autore. Masovna produkcija u ovoj oblasti ruši čak i dobre pesme, te se i one utapaju u neki opšti šund. Urbanom čoveku postala je strana pesma o čobanskoj ljubavi, pa pastiri Jovo i Jovanka nemaju više svoje mesto u njoj.

Pesme bazirane na dekadenciji i seksualnoj aroganciji takođe nisu prihvaćene, i ispostavilo se da su pesme o pustoj kafani u stilu: pijem da je zaboravim, postale deo našeg etnomelosa.

Vreme je nametnulo razne kafanske pesme, ali one u kojima se peva o neostvarenoj ljubavi, koja se još samo u kafanama može izlečiti. Za to vreme narodi oko nas ispevavaju pesme pune optimizma i nade, a naše sve više naginju ka nekim tužbalicama, koje čak i u melodiji i u ritmu izražavaju patnju.

Samo je vojvođanska populacija sačuvala svoj bećarac i želju da pesma ima veseo sadržaj, ali je u prošlom veku afirmisala i neku kombinaciju starogradskog i savremenog melosa koji je otrgnut od tužbalica i lečenja ljubavnih jada u kafanama.





MRŽNJA U PESMI

KRAJEM prošlog veka učinjen je pokušaj da se lansiraju patriotske pesme usmerene na mržnju protiv suseda, pa čak i nekih svetskih političara, kao što je "Švaba Genšer", ali one nisu prihvaćene od naroda. Taj stil mržnje očigledno nije odgovarao srpskom duhu. Oni koji su pokušali da lansiraju ovakav stil nisu dobro kalkulisali sa srpskim patriotizmom. Tako lansiran lažni patriotizam u obliku pesama a i knjiga koje su bile slavopojke srpskom narodu i njegovom jadu, ipak nisu prošle. Ispostavilo se da su i to bile jeftine tvorevine za jednokratnu upotrebu. Šund tog nivoa očigledno nije prošao, ali je u našoj duhovnoj produkciji on i dalje naglašeno prisutan. Srpski narod nije naseo na tako jeftinu komercijalizaciju svoje nevolje.



***




SRPSKA DUŠA NA DVE VATRE

KNJIGU kao ogledalo ponudio je svom narodu prof. dr Dragoslav Slović. Da u njoj prepozna sebe, osobine koje su za ponos, i stvari za sram i osudu. U nedavno objavljenoj "Anatomiji srpske duše", složio je pola veka dugu analizu ljudi na selu, porodica jednom nogom na njivi a drugom u soliteru, njihovu borbu da se urbanizuju i potomke kojima je grad postao jedini zavičaj. Prošao je Srbiju od juga do severa, posmatrao kako vreme menja navike i ljude. I sve to pretočio u knjigu koja analizira srpsku golubiju ili vučju ćud, rascepljenost između srca i glave, kulture i prirode, istoka i zapada.-


***

Ilustracija Toše Borkovića
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279982-Pesma-puna-tuge
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: