Robert Tolinger (1859—1911)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Robert Tolinger (1859—1911)  (Pročitano 5920 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 09:57:46 pm »

**

ROBERT TOLINGER
(Hluboki, Češka, 1859 — Šabac, 1911)

Kompozitor i horovodja. Ceh, Rober Tolinger, rodjen je 1859. godine u Hluboki, kod Ceskih Budjejovina.

Ni najnovija opsezna istrazivanja njegovog zivota i rada nisu pruzila vise podataka o godinama detinjstva i o skolovanju. Zna se da je, posle zavrsene osnovne skole i dva razreda realke, 1874. godine upisan na Praski konzervatorijum gde, u klasi profesora Francisa Hegenbarta, uspesno zavsava petogodisnje studije violoncela.

Odmah po zavrsetku studija, 1859. godine, Tolinger se otisnuo u svet. Stigao je u Zagreb, ali u Zemaljskoj operi nije mogao da zadovolji svoje dirigentske ambicije. Stoga je, posle osmomesecnog boravka u Zagrebu, gde je pretezno muzicirao kao violoncelista, prihvatio poziv Pevackog drustva Gusle i, u maju 1880. godine, obreo se u Velikoj Kikindi.

Deset godina boravka ovog ceskog muzicara u Kikindi popularno se nazivaju Tolingerovo doba. Pevacko drustvo Gusle je dostiglo najvisi nivo horskog pevanja, a sam Tolinger je ovde komponovao najbolje kompozicije. Kao vrstan violoncelista, cesto je nastupao i dobijao laskava priznanja, kako domace, tako i strane stampe.

U samoj Kikindi, koja je bila konglomerat zemljoradnickog, trgovackog i zanatlijskog zivlja, primljen je veoma srdacno i uz uvazavanje i postovanje. Glavni animator ukupnog kulturnog zivota bio je advokat Milan Petrovic koji je, istovremeno, bio i predsednik Pevackog drustva Gusle.

Stekavsi veliki broj prijatelja i opste simpatije varoske sredine, 1881. godine Tolinger se ozenio sedamnaestogodisnjom Anom, cerkom kikindskog svestenika konstantina rajkovica. Zbog ovog braka, presao je u pravoslavnu veru, a kum na vencanju je bio Milan Petrovic.

Za kratko vreme, oko Tolingera i Gusala, okupio se veliki broj obozavalaca muzike i pevanja, pretezno omladine. Tolinger je imao ideju da osnuje i muzicku skolu, ali ona, u to vreme, nije bila ostvarljiva. Stoga je je on individualno radio sa talentovanim ucenicima, predavajuci im klavir, violinu, violoncelo i solo pevanje.

Pod Tolingerovim vodjstvom, Hor Pevackog drustva Gusle je, i van Kikinde, sticao pristalice i dobijao priznanja. Hor je gostovao u Temisvaru, segedinu, Subotici, Vranjevu, Novom Sadu, Malencima, Beckereku, Molu, Vrscu i drugim mestima.

Istovremeno, Tolinger se trudio da svojim Kikindjanima obezbedi gostovanje kvalitetnih  srpskih pevackih drustava. Uz njegovo posebno angazovanje i zalaganje, posle dugog cekanja na odobrenje, polovinom 1889. godine u Kikindi gostuje Beogradsko pevacko drustvo, sa Stevanom Mokranjcem, Tolingerovim poznanikom i potonjim pobratimom.

U januaru 1886. godine, kao organ Pevackog drustva Gusle, u Kikindi je poceo da izlazi muzicki casopis Gudalo, ciji je pokretac i iidejni tvorac bio Tolinger. Za godinu dana izlazenaj, stampano je deset brojeva Gudala i uz svaki - po jedna Tolingerova kompozicija. Ovaj jedinstveni muzicki casopis imao je, za ono vreme, veliki broj pretplatnika i pomagao je mnogim pevackim drustvima da obnove repertoar i podignu kvalitet horskog pevanja.

Od svih Tolingerovih aktivnosti, najveci znacaj ima kompozitorski rad. Za vreme boravka u Kikindi, napisao je preko 20 pesama za muski, zenski i mesoviti hor, oko 135 decijih pesmica, vis esolo pesama, jednu liturgiju, mnostvo duhovnih kompozicija, vise klavirskih kompozicija, kao i kompozicija za druge instrumente. Od vecih dela, komponovao je operetu Veseli mornari, jednu simfoniju, manju kantatu Ciganin, veliku kantatu Kosovka, itd. Jedno od njegovih najboljih dela svakkao je kantata Kosovka, koja je napisana za hor, soliste i klavir, cetvororucno, sa zavrsnicom za dva hora. Napisana je 1888/89. godine, povodom 500-godisnjice kosovske bitke. Ovo je jedno od prvih dela ovakve vrste u srpskoj muzici.

Poslednje godine Tolingerovog boravka u Kikindi obelezene su konfliktima i razocarenjima. Dr milan Petrovic se povukao iz Pevackog drustva, ciji je rad zamro, a ubrzo prestaje da izlazi i casopis Gudalo. Nove Tolingerove kompozicije se vise ne stampaju. Sve to je bila uvertira za bracni brodolom. Od zene Ane, Tolinger se razveo 1887. godine, da bi se ona preudala za vencanog kuma milana Petrovica. Tolingerovi su imali kcer Pavu, koja je pripala majci. Nakon toga, umetnik se povlaci u samocu svoje sobice, iz koje retko izlazi. Pokusavajuci da promeni boraviste, nekoliko puta je odlazio na Cetinje i bio priman kod Kneza Nikole. Poslednju platu u Kikindi je primio za septembar 1890. godine.

Prvog novembra 1890. godine, zapocinje njegov rad na Cetinju. Kulturni zivot se ovd eodvijao u Zetskom domu, u cijem okrilju su radili Stamparija, Biblioteka, Arhiv, Muzej, Drustvo knjizevnika, Dobrovoljno pozorisno drustvo, Pevacko drustvo, Vojni duvacki orkestar, deciji horovi i mnogobrojni vokalni i instrumentalni solisti. Tolinger je postavljen za ucitelja pevanja i muzike u Gimnaziji, Bogoslovsko-uciteljskoj skoli i Zenskom institutu, sa godisnjom platom od 600 fiorina u zlatu.

U crnogorskoj prestonici, koja je imala 200 kuca i nesto vise od 1000 stanovnika, Tolinger se uglavnom posvetio prosvetno-pedagoskom strucnom radu, a znatno manje drugim oblicima muzickog stvaranja. Pisao je samo prigodne kompozicije za potrebe skole i sredine, a povremeno se bavio reproduktivnom umetnoscu kao pijanista-pratilac i solista na violoncelu. Dirigovanjem se bavio uzgredno, sa djackim horovima, na skolskim i vanskolskim zabavama i proslavama.

Ohrabren laskavim kritikama posle prvih javnih nastupa, Tolinger pokusava da pokrene izdavacku produkciju i stampanje svojih kompozicija za klavir pod nazivom Sa Lovcena, ali od toga brzo odustaje zbog malog broja pretplatnika.

Nakon toga, Tolinger se potpuno posvetio pedagoskom radu. O rezultatima najbolje svedoce zvanicni izvestaji: "Ucenici Gimnazije i Bogoslovije, svi bez izuzetka, pevaju po notama i sa iznenadjujucom tacnoscu ne samo da ispunjavaju takt, vec i izrazavaju i izdvajaju najraznovrsnije Andante fuge kontrapunkta. Sve je tako i u Devojackom institutu".

Uspesni nastupi Tolingerovih ucenika inicirali su osnivanje Drustva Gorski vijenac, 1894. godine, sa ciljem da se u njemu neguje instrumentalna muzika. Tako je postojeci duvacki orkestar obogacen grupom gudaca i dobio je status pravog dvorskog orkestra.

Godine 1893, Tolinger se ponovo sreo sa svojim velikim prijateljem Stevanom Mokranjcem, posto je Beogradsko pevacko drustvo gostovalo na Cetinju u znak zahvalnosti svom pocasnom clanu Knezu Nikoli. Istovremeno, pocinje njegovo druzenje sa poznatim etnomuzikologom Ludvigom Kubom, koji je vise puta dolazio na Cetinje.

Tolinger je na Cetinju proveo sedam godina. Kao covek nemirnog duha i vecih umetnickih ambicija no sto je ova sredina mogla da mu pruzi, odlucio je da se vrati u Cesku. Napusti je Cetinje u julu 1897. godine. Za svoju delatnost u crnogorskoj prestonici, odlikovan je Ordenom V stepena 1893, i Oredenom III stepena Danilovog reda, 1895. godine, na Sv. Nikolu.

Po povratku u Cesku, Tolinger se nastanjuje u Pragu. imao je zelju da, preko koncertnih turneja, sa manjom grupom izvodjaca, upozna Evropu sa lepotama srpske muzike. Ovaj veliki projekat, koji je pripreman sa jednim koncertnim preduzecem, nije realizovan usled pomanjkanja sredstava.

Kako ni Prag nije zadovoljio Tolingerove ambicije, on je prihvatio poziv Sabackog pevackog drustva i, 1. juna 1902. godine, zapoceo svoju mnogostruku aktivnost u sapcu. Radio je kao dirigent i horovodja u Sabackom pevackom drustvu i kao profesor muzike u Sabackoj gimnaziji, gde je nasledio Milivoja pokornog, a zatim i u novoosnovanoj Visoj zenskoj skoli. Vec skolske 1903/1904. godine, u Gimnaziji postojano i dobro radi hor od 97 ucenika, veliki orkestar od 30 ucenika i manji muzicki sastav od 17 sviraca. I u Zenskoj gimnaziji je, po starom obicaju i ugledu na Cetinje, poceo spremati hor talentovanih ucenica, sto mu je omogucilo da kombinuje program sa ucenicima Gimnazije i da stvori i mesoviti hor.

Vrlo brzo Tolinger postaje miljenik sabacke carsije. Svoju vaspitnu muzicku misiju obavljao je sa zanosom apostola. Ulazuci velike napore i ne stedeci sebe, polako i sigurno je uvodio svoje djake u bogatu riznicu muzicke kulture. Istovremeno, uspeo je da reorganizuje Sabacko pevacko drustvo. Kao iskusnom i afirmisanom dirigentu, nije mu bilo tesko da, za kratko vreme, od grupe amatera stvori pevacke zanesenjake i entuzijaste. Nastao je najplodniji period rada Sabackog pevackog drustva. Vec 23. maja 1903. godine, na takmicenju 23 pevacka drustva iz Srbije i Vojvodine u Beogradu, Sapcani lako osvajaju prvo mesto, sto je osokolilo sabacke pevace. Sa velikim zadovoljstvom i entuzijazmom oni su, 29. juna 1905. godine, nastupali u Banja Luci, na svecanosti povodom osvecenja zastave Banjaluckog srpskog pevackog drustva Jedinstvo, uz ucesce jos sest drustava iz Beograda, Nisa, Zagreba, sanskog Mosta i Prijedora. Krajem iste godine, u sapcu je gostovalo Akademsko pevacko drustvo Balkan iz Zagreba. U okviru turneje po Srbiji, u Sapcu je, 18. i 19. oktobra 1907. godine, gostovalo Akademsko pevacko drustvo "Obilic" iz Beograda. Godine 1910, u Sapcu je gostovala i novoosnovana Beogradska opera, ali niej naisla na dopadanje medju sabackom publikom.

U samom gradu, nije se mogla zamisliti ni jedna zabava, koncert ili priredba, pa cak ni crkveni obred, bez Sabackog pevackog drustva. Clanovi Drustva su jednostavno obozavali Tolingera, a onda je disciplina dolazila spontano, sama po sebi. O njemu su svi imali lepo misljenje, smatrajuci ga visoko moralnim covekom. Potpuno posvecen struci, zracio je urodjenom skromnoscu koja je osvajala sve oko njega. Bio je drustven i uvek spreman da pomogne. Na koncertima je cesto nastupao sa Ruzom Vinaver, a znao je da se ukljuci i u buran nocni kafanski zivot, sa uzivanjem slusajuci specificno muziciranje cuvenih Cicvarica. Kada ih je prvi put cuo, pricaju ocevici - malo se zbunio, a onda ustao, prisao Baki i odusevljeno mu cestitao.

Tolinger je u Sapcu imao sve uslove za udoban licni zivot. Stanovao je u kuci uciteljice Leposave Krstic, u neposrednoj blizini skole, a o njemu se starala rodjaka iz Praga Marija Ruzicka.

Imao je cast da koncertira pred Kraljem Srbije Petrom Karadjordjevicem, a za dugogodisnji pedagoski rad i delanje na polju srpske muzike, dodeljeno mu je vise od 25 javnih priznanja.

Samopregoran rad negativno se odrazio na njegovo zdravstveno stanje. Jos od 1909. godine, povremeno je poceo da izostaje iz skole. U zimu 1911. godine, 20. februara, iznenada je umro od zapaljenja pluca. Sutradan je, uz najvece pocasti, sahranjen na Donjosorskom groblju.

Sapcani ga nisu zaboravili. Posle 20 godina, nad njegovim grobom je podignut spomenik, zahvaljujuci prilozima 110 pretplatnika iz cele Jugoslavije, ali najvise iz Sapca. Da pomenemo samo neke: Sabacko pevacko drustvo, Pevacko drustvo Gusle iz Kikinde, Uciteljska skola iz Sapca, Podrinska gimnazija, Kolo srpskih sestara iz Sapca, Opstina sabacka, Sabacka banka, Sabacka trgovacka banka, Prosvetno drustvo "Karadzic" iz Loznice, Isidora Sekulic, Vladimir Djordjevic i — brojni Sapcani. Tom prilikom, bratimili su se Sabac i Kikinda.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 22.09.2008]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: