Romi kao važan faktor razvoja srpske obredne prakse
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Muzički folklor Srbije « Romi kao važan faktor razvoja srpske obredne prakse
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Romi kao važan faktor razvoja srpske obredne prakse  (Pročitano 11306 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Januar 19, 2012, 01:29:17 am »

**

ROMI KAO VAŽAN FAKTOR RAZVOJA SRPSKE OBREDNE PRAKSE


"Kad se kakav običaj u Srba već preživi, ili kad ga Srbi počnu napuštati, onda ga, kao i iznošeno odelo, prihvataju Cigani, te ga vrše Srbima. Tako je u nekim mestima u Srbiji izumro običaj da ženska deca na Sv. Lazara idu u lazarice, već taj običaj u tim mestima vrše Ciganke (...) Isto tako, u mnogim mestima idu u lodolice (molba za kišu) samo Ciganke. I u jednom i u drugom slučaju idu one od kuće do kuće, vrše srpski običaj, pevaju srpske pesme, i za to im se plaća".1
 
Ove rečeniie znamenitog etnologa Tihomira Đorđevića (1868—1944), "izrečene" još davne 1903. goline, iako se možda mogu shvatiti i kao nešto što u izvesnom smislu potcenjuje Rome,2 na slikovit i za nauku vredan način predstavljaju njihovu ulogu u srpskoj obrednoj praksi. One se istovremeno mogu shvatiti i kao svojevrsni šlagvort za dužu i obuhvatniju priču posvećenu ovom problemu, koja sledi u daljem toku rada koji je pred vama.
 
Problem o kome je reč poznat je svima koji proučavaju srpsku obrednu praksu, ali je do sada o njemu relativno malo govoreno. Romsko bavljenje srpskim običajima kao da nije bilo posebno zanimljivo proučavaocima srpske kulture, tako da će moje izlaganje uglavnom biti zasnovano na rezultatima sopstvenih istraživanja, a manje na podacima iz literature.
 
Na prostore Srbije Romi su počeli da se doseljavaju najverovatnije još od 14. veka3 što je, prirodno je, s obzirom na to da se radi o dalekoj prošlosti, kod Srba stvorilo utisak da su Romi tu oduvek. Iako u mnogo čemu različiti od Srba, Romi su se sa njima duboko saživeli. Za to postoji više razloga. Kao prvi i najvažniji — sigurno je njihova osobina da se prilagođavaju sredini u kojoj žive, što su oni činili kako na planu materijalne kulture, baveći se raznim zanatima (najčešće obradom drveta i metala), tako i na planu duhovne kulture, svirajući,4 ali i gajeći neke od srpskih tralicionalnih obreda.5 To je naročito očigledno u slučaju dva običaja, lazaričkog i dodolskog, koji se u mnogim krajevima Srbije smatraju isključivo romskim, kako tamo gde se ne sećaju da su oni ikada pripalali Srbima, tako i u krajevima gde to sećanje živi, ali tek kao bleda slika nekadašnje bogate obredne prakse.
 
Vezan za praznovanje Lazareve subote (pokretni crkveni praznik koji se slavi osam dana pred Uskrs), kod Srba lazarički običaj najverovatnije pripada onoj grupi običaja koji su u osnovi paganski, ali su u narodnoj praksi opstali zahvaljujući tome što su hristijanizovani. Iz tog razloga on predstavlja svojevrsnu mešavinu paganskih i hrišćanskih elemenata. Tako se npr. on praznuje u spomen na "pravednog Lazara", Hristovog sledbenika koga je božji sin vaskrsao iz mrtvih,6 dok je način na koji se to čini najčešće paganski. Za lazarički obred oduvek je bilo karakteristično formiranje povorke, sastavljene od svečano obučenih devojčica ili devojaka tek stasalih za udaju, koja je obilazila ceo seoski atar. Tom prilikom ova grupa zaustavljala se najčešće kod pojedinih kuća, gde je izvodila ritualnu igru, uz pratnju pesme. Oblik igre i načini pevanja varirali su od kraja do kraja, ali ono što je bila zajednička karakteristika je preovladavanje tzv. kružnog principa, kao jednog od osnovnih magijskih principa. On je bio dosledno sproveden, počev od ophoda sela, koji je bio kružan, pa sve do pojedinih elemenata u stvaranju i izvođenju pesama (pojava tzv. okvirnog stiha, kojim počinje i završava lazarička pesma, melodijski završetak na hiperfinalisu, antifono pevanje dveju pevačkih grupa i dr.). Tekstovi pesama koje su izvodile lazarice (učesnice lazaričkog obreda) bili su mnogobrojni i "birani" u zavisnosti od trenutka, odnosno prilike kada se pesma nekome upućuje: kući, domaćinu, domaćici, detetu, đaku... noseći u sebi želju za plolnost i zdravlje, s tim što su skoro kao obavezni elemenat imali refren, malog obima, ali nesumnjivog obrednog značaja.7 Muzička osnova pesme kao i njeno izvođenje najčešće se nisu razlikovali od drugih pesama, kako onih obrednih, tako i lirskih (primer br. 1). Za svoju "uslugu" lazarice su dobijale i "nagradu", najčešće jaje, kao svojevrsni simbol života.8
 
Ono što treba posebno istaći jeste veliki značaj koji je kod Srba pridavan lazaričkom obredu, što se prenosilo i na njegove učesnice. U nekim krajevima bila je praksa da one u njemu učestvuju bar tri puta (u tri sezone), a samo učestvovanje predstavljalo je svakoj devojci neku vrstu obaveze,'' s obzirom na to da je ono shvatano kao svojevrsna inicijacija.10 Istovremeno, ono je prelstavljalo i veliku čast, kako devojci, učesnici obreda, tako i njenoj porodici.
 
A šta se dešava sa lazaričkim običajem od trenutka kada ga od Srba preuzimaju Romi? Nije poznato vreme kada se to dogodilo; izvesno je samo da u praksi Roma on doživljava mnoge promene, koje se izražavaju kako na formalnom, tako i na sadržajnom planu, a sve kao poslediia svojevrsne desakralizaiije. Tako npr. romski lazarički obred čine tri učesnika: starija žena kao pevačica, mlađa — kao igračica i svirač, najčešće violinista, a u novije vreme i harmonikaš. U odnosu na prvobitni, ovaj obred je krajnje pojednostavljen i sveden je na igru mlade lazarice, koja se najčešće ispoljava kao "sitno trupkanje (nogama) u mestu, kretanje napred, okretanje i vraćanje na mesto odakle je krenula"," prilikom čega lazarica povremeno izvikuje određeni tekst, "prateći se" udaranjem dlana o dlan. A pesma? Za razliku od lazaričkih pesama kojih je u srpskoj praksi nekala bilo sijaset, različitih kako po svom obliku i sadržaju, a neretko i po svojim muzičkim karakteristikama, Romi u Srbiji listom izvode pesmu koja svojom tekstualnom i muzičkom mozaičnošću, kao i troosminskim — "valcer taktom" svedoči o nesumnjivom kulturnom uticaju iz srednje Evrope. Ona najčešće počinje željom upućenom domaćinima "da im kuća bude bogata", a potom i spomenom deteta, kao najvećeg porodičnog bogatstva. U svom daljem toku, ali još češće na kraju, na način "refrenskog pripeva",12 sa tekstom koji počinje rečima: "Op, ša, ša, jaroša..." pesma "sugeriše" domaćinima čime da darivaju lazaricu za njen trud: jajetom, parama, komadom slanine i čašom rakije za "žednog" svirača (to izvikuje mlada lazarica), posle čega sledi isticanje želje da domaćin, domaćica i njihova deca, ali i orači i kopači žive još mnogo godina.13 Svirka violine, kao pratećeg instrumenta, iako deluje neskladno i raštimovano, umnogome doprinosi "svečanosti trenutka" (primer br. 2),14 dok se pratnja harmonike (u pesmama gde je ona zastupljena), najčešće izražava kroz molski tonalitet, sa korišćenjem nekoliko akorada koji pripadaju osnovnim harmonskim funkiijama: T, S, DD i D, "bojeći" pesmu na način svojstven "zapadu" (primer br. 3). Tekst pesme fragmentaran i sadržajno površan, sa posebnim isticanjem svrhe njenog izvođenja (nabrajanjem stvari koje lazarica očekuje kao dar za svoj trud), nedvosmisleno govori o odnosu koji prema pesmi, a i samom obredu, imaju Romi, bez prave vere u to što rade, već sa isključivom željom da sebi obezbede odgovarajuću materijalnu korist.
 
Upućen "dozivanju kiše", dodolski obred je u prošlosti kod Srba bio opšterasprostranjen. Izvođen u vreme sušnih proleća ili leta, on je imao veliki broj varijanata, u kojima se čak mogla pojaviti i neka vrsta krvne žrtve.15 Dodole (učesnice obreda) najčešće su činila ženska deca, koja su obložena travom ili vrbovim prućem obilazila seoska domaćinstva. Pri tom su polivana vodom, što je, na način imitativne magije, asocijacijom na prirodu "okupanu" kišom, "sugerisalo" višim silama da učine to isto, a pevana je i pesma karakterističnog melodijskog profila: iz dva dela kao dva "melodijska talasa", osmeračkog stiha, sa obaveznim refrenom, čija je uloga da potcrta "molbu" istaknutu u osnovnom tekstu (primer br. 4).16 Vremenom su i ovaj običaj preuzeli Romi, takođe kao vid obezbeđivanja materijalne dobiti. Za razliku od lazaričkog obreda koji su u svojoj praksi u odnosu na prvobitnu (srpsku) umnogome promenili, dodolski obred Romi su nastavili da gaje manje-više nepromenjeno, što se najviše odnosi na pevanje dodolskih pesama (primeri br. 5), mada se kao obavezna uz njih javila igra veoma slična onoj u lazaričkom obredu. Uz to, u nekim dololskim pesmama javio se i refrenski pripev jednak onom iz lazaričkih, koji je verovatno odande i "pozajmljen", svedočeći još jedan u nizu "primera" romskog snalaženja u životu. S tog aspekta kao veoma zanimljiva ističe se dololska pesma iz Kovina (Donji Banat), koja je u osnovi "romska lazarička pesma", s tim što je odlikuje nešto razvijenija forma, iz tri dela, od kojih drugi i treći, u kojima se spominju dodolke (učesnice obreda) i radnje koje vrše (igranje i pevanje), predstavljaju refren (primer br. 6)17 Poreklo ove pesme nije sasvim jasno, ali se može pretpostaviti da je reč o svojevrsnom obrednom spajanju pesama različitih žanrova, lazaričke i dodolske, što ne bi bilo čulno, s obzirom na to što i jedne i druge izvode Romi. Međutim, postoji i drugo objašnjenje, koje je možla čak i verovatnije, a to je da su vremenom vojvođanski Romi "zaboravili" dodolske pesme (a možda ih ranije nisu ni znali!?), pa su, u želji da ih izvode, pribegli jedinom mogućem — a njima tako bliskom kompromisnom rešenju, gradeći "svoju" dodolsku pesmu uz pomoć lazaričke i za tu "priliku" posebno stvorenog refrena, koji tako nije "klasičan" dodolski, to postaje zbog svoga sadržaja u kome se spominju dodole.18
 
*  *  *
 
Obredi koji su u prošlosti bili nesumnjivo srpski, vremenom su prešli u praksu Roma. Pri tom, oni su se manje ili više promenili, kako na formalnom, tako i na sadržajnom planu. Sve to, prirodno je, pokreće pitanje: da li je ta praksa i dalje srpska? Odgovor na to, iz razloga što ga je lakše dati, možla bi trebalo potražiti u drugoj, daleko razvijenijoj romskoj praksi, ispoljenoj kroz sviranje na raznim muzičkim instrumentima, gde se Romi često javljaju kao jedini i nezamenjivi akteri (što je slučaj i kod Rumuna, Mađara i drugih naroda, gde romsko muziciranje predstavlja važan elemenat tradicionalne muzike). Uz pitanje "pripadnosti" spomenute obredne prakse Srbima ili Romima, nužno se pokreće i drugo, posebno naglašeno u naslovu ovoga rada, a koje govori o njenom razvoju. Srbi su se pokazali veoma fleksibilnim prema preuzimanju i nastavljanju njihovih obrednih običaja od strane Roma, prihvatajući ih, po onoj narodnoj "valja se". Ovo važi kako za Srbe kod kojih je ta praksa nekada živela, pa je vremenom nestala, tako i za one kod kojih ona naprosto nikada nije ni postojala,19 tako da je sasvim prirodno da se i praksa u kojoj Srbi više nisu aktivni učesniii, ali koja je njima posvećena, i dalje smatra njihovom, a promene koje u njoj nastaju — kao njen prirodni razvoj.


Dimitrije O. Golemović

_______________

01 Tihomir Đorđević, "Običaji u Cigana", Naš narolni život, III, IRO "Prosveta", Beograd, OOUR "Izdavačka delatnost", Beograd 1984, 79, (reprint).
02 Između naziva Cigani i Romi odlučio sam se za drugi, iako je prvi tradicionalan u Srbiji. Osnovni razlog za to je što je opšteprihvaćen u svetu, posebno kad je u pitanju naučna praksa.
03 Tihomir "Đorđević, "Cigani kao nosioci kulture", op. cit. 13 (reprint).
04 Romski svirači su verovatno najstariji muzički profesionalci na našim prostorima, ali i daleko šire. U Srbiji bez njih nekala nije bilo moguće zamisliti nijedno veće i značajnije veselje, od svadbe, slave, pa sve do igranki održavanih u različitim prilikama.
05 U srpskoj praksi ovo je često izraženo u tolikoj meri da se u nekim od vidova materijalne i duhovne tradicije Romi čak smatraju i svojevrsnim kulturnim nosiocima, što dr Tihomir Đorđević slikovito komentariše rečima: "Ama ko? Zar Cigani nosioci kulture? Jeste, baš Cigani. Oni su nam doneli neke izrađevine koje su danas svuda u našem narodu raširene" (ibid, 13).
06 Uz ovo, postoji i verovanje da je ovaj praznik posvećen knezu Lazaru, srpskom vladaru, koji je zbog svoje mučeničke pogibije u boju protiv Turaka, na Kosovu 1389. godine, ušao u legendu.
07 Kao najčešći refreni srpskih lazaričkih pesama javljaju se reči doz i Lazare.
08 Ili "klica sveg stvorenog" (Džin K. Kuper, Ilustrovana enciklopelija tradicionalnih simbola, Prosveta — Nolit, Beograd 1986, 54).
09 U narodu je za devojke koje nisu učestvovale u lazaricama vladalo verovanje da će ih "sustići kakva nesreća" (Dušan Bandić, Narolna religija Srba u 100 pojmova, Nolit, Beograd 1992, 319).
10 Ibid, 319.
11 Podatak potiče sa područja severozapadne Srbije (dr Olivera Ž. Vasić, Igračka tradicija Podrinja, Drugari, Sarajevo 1991, 72).
12 Refrenski pripev nije "klasičan" refren, s obzirom na to da se u pesmi javlja samo jelanput, najčešće na njenom kraju. On, međutim, ipak jeste refrenski oblik, posmatrajući ga na svojevrstan globalan način — kao tekst koji se ponavlja iz pesme u pesmu (o ovome više se može naći u: Dimitrije O. Golemović, Refren u narodnom pevanju: od obreda do zabave, "Renome" — Bijeljina, Akademija umetnosti — Banja Luka, Beograd 2000, 34 i 71).
13 Spominjanjem orača i kopača lazarica u stvari posebno ističe želju za uspešnim obavljanjem raznih seoskih poslova.
14 Kao što je napomenuto, u ovom obredu došlo je do svojevrsne desakralizacije, pa se otuda ne može govoriti o "muzici u službi obreda", već kao o nečemu što ima nešto drugačiju ulogu.
15 U Takovu se i danas sećaju da su kao žrtvu u ovom obredu prinosili rečnog raka, tako što su ga živog zakopavali na raskršću, posle čega je, kao svojevrsna posleliia, pala kiša, i padala je sve dok ga ne iskopaju (Dimitrije Golemović, "Muzička tradicija Takova", Takovo u igri i pesmi, Tipoplastika, Gornji Milanovac 1994, 90).
16 Ovaj tip melodije spada među najčešće u srpskom obrednom pevanju, pa je karakterističan za obredne pesme različitih žanrova (osim dodolskih, imaju ga još i krstonoške pesme, neke od pesama na Jeremijindan, pa čak i neke od đurđevdanskih i slavskih pesama). O ovome više se može naći u: Dimitrije Golemović, "Srpsko narodno pevanje u razvojnom procesu: od obredne do ljubavne lirike", Etnomuzikološki ogledi, Biblioteka XX vek, Beograd 1997,26.
17 Uz "klasične" primere dodolskih pesama, dodolsku pesmu skoro jednaku onoj iz Kovina, u sremskom selu Čerević (mada bez napomene da li pripala srpskoj ili romskoj muzičkoj praksi) zapisao je etnomuzikolog dr Nice Fracile, koji ju je pri tom i detaljno izanalizirao, došavši do rezultata koji nedvosmisleno govore da je u pitanju pesma nastala pod uticajem sa "zapada": melodijski ambitus u intervalu none, prisutnost vođiie, razvijen muzički oblik... (Nice Fracile, Vokalni muzički folklor Srba i Rumuna u Vojvodini, Matica srpska, Novi Sad 1987, 40, primer br. 39).
18 Ova pojava iako nedvosmisleno govori o prevazi formalnog nad suštinskim razumevanjem stvari, tako tipičnim za Rome, takođe svedoči i o velikoj važnosti koju učesnici obreda daju refrenu pesme. Ovim i mnogim drugim problemima vezanim za refren u narodnom pevanju više se bavi knjiga posvećena refrenu u narodnom pevanju: Dimitrije O. Golemović, Refren u narolnom..., op. cit., 12
19 Što je karakteristično za pripadnike tzv. dinarske migracione struje koji su se u Srbiju doselili iz oblasti Crne Gore i Hercegovine, postavši većinsko stanovništvo (posebno u zapadnoj Srbiji i Šumadiji), za koje je karakteristično da su se tralicionalno bavili stočarstvom, a ne zemljoradnjom, pa samim tim i lazarički a i dodolski običaj, kao tipično zemljoradnički, nisu imali priliku da se kod njih razviju.



Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: