Martin Davorin Jenko (1835—1914)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Martin Davorin Jenko (1835—1914)  (Pročitano 24657 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 02:08:24 pm »

*




D A V O R I N   J E N K O
Dvorije, 9.11.1835 — Ljubljana, 25.11.1914


Davorin Jenko je rođen 9. novembra 1835. godine, u selu Dvorije kod Cerklja, sin imućnog seljaka Andreja i njegove žene Marije, na krštenju je dobio ime Martinus (Martin). Roditelji su ga 1843. godine upisali u, takozvano donje odeljenje prvog razreda normalke u Kranju, iako je u Cerklju postojala osnovna škola. Međutim, otac je svog sina smatrao darovitim i želeo je da pohađa najbolje škole.

Posle normalke, poslao ga je u ljubljansku normalku, poznatu po strogosti i sistematskom radu. Jenko je u vreme gimnazijskog školovanja u Ljubljani, pripadao naprednoj slovenačkoj omladini koju su za vreme Bahovog apsolutizma, progonili, pa kada je napunio devetnaest godina, nije mu preostalo ništa drugo nego da školovanje nastavi u Trstu. Nije isključeno da je Jenko izabrao baš Trst, upravo zbog toga što je tamo muzički život bio veoma razvijen. Gimnaziju, u Trstu, je završio 31. avgusta 1858. godine, i time je završio jedan period života koji je za njega i njegov pogled na svet i muzičko opredeljenje, bio veoma značajan.

U jesen 1858. godine, Jenko je došao na studije u Beč, koji je tada predstavljao centar nacionalnih pokreta austrijskih Slovena. Kao oduševljeni panslavista, otišao je toliko daleko da je svoje ime Martin, početkom 1861. godine, preimenovao u Davorin, slično mnogim drugim mladim intelektualcima koji su prihvatali buđenje nacionalne svesti.

Za vreme studija prava, Jenko je imao još više mogućnosti za muzičko obrazovanje. Posećivao je koncerte i opere, odlazio u dvorsku biblioteku, gde je proučavao partiture raznih opera i drugih slavnih dela. Pošto je bio prestar za studije na konzervatorijumu, pevanje i kompoziciju je učio privatno. Krajem 1858. i početkom 1859. godine učestvovao je u "besedama", pa je logično da je 1859. osnovao "slovenačko pevačko društvo". Bio je njegov horovođa i uvežbavao je slovenačke đake u pevanju. Pouzdano se zna da je Jenko počeo komponovati upravo, kada je "slovenačko pevačko društvo" počelo sa radom.

Jenko se u proleće 1862. godine spremao da položi pravno — istorijski državni ispit, a te iste godine je osnovano "slovensko pevačko društvo", koje je preuzelo zadatak ,"slovenskog pevačkog društva", a delimično i njegove pevače.

U jesen 1862. godine, Jenko je napustio studije prava i rešio da prihvati poziv srpske crkvene opštine u Pančevu da preuzme mesto horovođe tamošnjeg srpskog crkvenog pevačkog društva, koji mu je omogućio da produži započeti rad i da se sve više usavršava u muzici. U Pančevu je radio sve do 1865. godine, a od 1. septembra 1865. godine preuzeo je mesto horovođe "beogradskog pevačkog društva'. Jedno kraće vreme, nekih deset meseci, u periodu od kraja decembra 1869. do početka novembra 1870. godine Jenko je proveo u Pragu, delom zbog štampanja svojih kompozicija, a najviše radi studiranja instrumentacije kojom se dotad nije bavio i nije mu bila dovoljno poznata. U stvari, sa izvesnim prekidima, Jenkov rad u beogradskom pevačkom društvu trajao je punih 12 godina (1865 — 1877). Sredinom ovog perioda, a uskoro nakon povratka iz Praga, Jenko pristupa beogradskom Narodnom pozorištu, kome je odmah po osnivanju bio preko potreban u muzičkom pogledu. Ugovorom, od 1. januara 1871. godine, Jenko se obavezao da će u Narodnom pozorištu obavljati "dužnosti učitelja i upravitelja pevačkog, kako kad pozorišna potreba bude zahtevala". Premda je ovako navedeno u ugovoru, ipak, Narodno pozorište od njega očekuje više i želelo je kompozitora koji bi pisao originalnu muziku za njegove potrebe.

Jenko je, nesumnjivo, bio najpoznatiji i najplodniji kompozitor pozorišne muzike u Srbiji. Za svoj rad na polju razvoja srpske muzike, Jenko je dobio brojna priznanja. Već po samom dolasku među Srbe, postao je počasni član "beogradskog pevačkog društva" 1864. godine. Kasnije je biran za počasnog člana raznih pevačkih društava, na primer: "Zore" u Karlovcu, "Kola" u Zagrebu, "Obilića" i "Radničkog pevačkog društva" u Beogradu, "Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva", a bio je i počasni predsednik pevačkog društva "Davorje". Pored toga, bio je počasni član "Srpskog narodnog pozorišta" u Novom Sadu i "Matice srpske" čiji je dopisni član postao još ranije. Jenko je, takođe bio redovan član "Srpskog učenog društva" i "Srpske kraljevske akademije", a zanimljivo je da postaje član "Srpskog učenog društva" 6. februara 1869. godine, dok još nije bio srpski nego austrijski podanik. Naime, srpskim podanikom je postao tek na svoju molbu od 30. septembra 1894. godine, odnosno 22. novembra 1894. godine kada je zvanično položio zakletvu.

Poslednje godine svoga života u Beogradu, naročito posle penzionisanja, 11. marta 1902. godine, Jenko je proveo dosta povučeno i zaćutao je kao kompozitor, dirigent, akademik.

Nakon smrti životne saputnice Vele Nigrinove, 31. decembra 1908. godine, odlučio je da se vrati u staru domovinu, te se 1910. godine nastanjuje u Ljubljani, gde umire u osamdesetoj godini života, 25. novembra 1914. godine.




"...Sajt Muzičke škole 'Davorin Jenko'...
Ovaj sajt je nastao prvenstveno iz potrebe i želje da se,
kako učenicima muzičke škole Davorin Jenko — Beograd, tako i široj javnosti,
približe lik i delo kompozitora po kojem je škola dobila ime."

Muzička škola 'Davorin Jenko'


Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 02:09:37 pm »

*

D a v o r i n   J e n k o





"Volimo i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili"
Stevan Mokranjac, 1901.


Autor portreta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 02:10:01 pm »

*

DAVORIN JENKO — život i delo


Godina 1914. u srpskoj muzici je obeležena sa dva velika gubitka. Tada su umrli rodonačelnik srpske umetničke muzike Stevan Stojanović Mokranjac, kao i Slovenac Davorin Jenko, koji, nesumnjivo, zauzima počasno mesto među stranim kompozitorima koji su delovali u srpskoj sredini, kako po obimu, tako i po značaju stvaralaštva. On je ostavio značajne tragove kao horski, a zatim i pozorišni dirigent, organizator društvenog života i pedagog.

Jenkova sveobuhvatna delatnost je, u odnosu na njegove savremenike, imala širi, slovenski karakter. Stvarao je u duhu panslavističke ideologije i orijentacije i ostao joj veran i onda kada je, u odnosu na aktuelna i svakodnevna dešavanja, praktično gubila na značaju. Međutim, sa njima se srodio još kao osnivač i dirigent Slovenskog pevačkog društva u Beču. Jenkova uloga među Srbima značajna je i stoga što je sveukupan muzički život bio u povojima i tek je on počeo ozbiljnije i sistematski praktično da ga razvija. Zajedno sa drugim muzičarima svog vremna dao je značajan doprinos postavljanju temelja i izgradnje srpske muzičke kulture.

Iskrenim i predanim radom, obeležio je svoj, skoro poluvekovni profesionalni život u Srbiji. Ovde se nastanio u vreme opštih preloma i društvenih previranja, a kao neposredni, hronološki nastavljač rada i dostignuća Kornelija Stankovića. Radio je na unapređenju naše produkcije i reprodukcije, u vreme kada je srpska duhovna atmosfera bila splet seoske idiličnosti, patriotske borbenosti i novograđanske uglađenosti.

U ličnosti Davorina Jenka ogleda se i čitava jedna epoha srpske muzike, jer je on bio najznačajniji pregalac druge polovine XIX veka u njenom razvoju. Jenko je odigrao značajnu ulogu, tako što je premostio prazninu koja je postojala do aktivnog uključivanja Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića u muzički život Srbije. Svoju vrednost i značaj potvrđivao je u ovoj sredini još dugo, uporedo sa njima, tim pre što je prema svojim ličnim afinitetima bio okrenut žanrovima kojima, ova dvoica autora, skoro da se i nisu obraćala (orkestarska muzika) ili su to činila tek sporadično (scenska muzika). Smatralo se da je u srpskim razmerama bio gotovo revolucionar, međutim, čini nam se da se treba prikloniti mišljenju dr. Dragutina Gostuškog, koji kaže da "Davorin Jenko nije bio ni reformator ni revolucionar, jer u Srbiji, u tom ozbiljnom istorijskom trenutku tako nešto nije bilo potrebno. On je jednostavno poneo grafikon razvoja uzlaznom linijom, i to, pre svega, na području orkestarske, odnosno scenske muzike".

Posle trijumfalnog uspeha svog muškog hora "Naprej zastava slave", u Beču (koji kasnije postaje slovenačka himna), Jenko 1862 godine napušta studije prava i prihvata poziv, našeg najstarijeg horskog ansambla "Srpskog crkvenog pevačkog društva" u Pančevu, da preuzme mesto horovođe. Za Pančevo se opredelio ne samo iz muzičkih, profesionalnih pobuda, nego i čini se i "zbog nekakve misije, koju je u sebi osećao, usled svoje ideologije i možda ju je uzimao toliko ozbiljno da se osećao dužnim da svoje sposobnosti posveti bratskom srpskom narodu".

U početku rada u ovoj bogatoj i ljupkoj varošici, brinuo je o napretku pevačkog društva, nabavljao je novi notni materijal, te stvorio bogatu biblioteku, ali je i sam komponovao. Priređivao je mnogobrojne "besede", čak i uz učešce Kornelija Stankovića kao pijaniste, a sa kojim se upoznao još dok je boravio u Beču.

Pančevacko srpsko crkveno pevačko društvo je prvi put, tek pod Jenkovim vođstvom, izvelo najpre Ranhartingerovu Liturgiju, a zatim i liturgiju Kornelija Stankovica, koju je kompozitor posvetio ovom društvu. U to vreme, njihov repertoar je, pored Jenkovih horova, obuhvatao i dela ostalih, tada savremenih slovenskih autora. Pored toga, od početka rada je promenio dotadašnju fizionomiju koncerata tako što su pod njegovom upravom najviše pevane horske kompozicije, dok su ostale tačke na programu predstavljale tek svojevrsnu dopunu "beseda".

Za dve godine, koliko je pevao u Pančevu, Jenko je, kao horovođa, nastojao da održi umetnički nivo, ali mu je već 1864 godine, pančevačka sredina postala mala, jer su ga ambicije stalno terale da proširuje svoje delovanje, te je priredio jednu besedu u Novom Sadu.

Po prirodi svojeglav, samovoljan i nepopustljiv, Jenko je ubrzo došao i u sukob sa članovima ovog hora. On nije tolerisao nedisciplinu i ambicije nekih pevača koji po njegovom mišljenju, nisu bili u stanju da pevaju solističke partije. Tome se prikljucilo i njegovo negodovanje zbog ucešca ovog ansambla na koncertu "Nemačkog muškog pevačkog društva" u Pančevu, te februara 1865. godine podnosi neopozivu ostavku. Međutim, uprkos međusobnim nesuglasicama i trvenjima, Jenkov rad u Pančevu je bio veoma značajan. Hor se tada veoma kvalitativno razvio i uz izvođenje duhovnih kompozicija, kao svoje primarne uloge crkvenog hora, počeo sistematski da neguje i svetovni horski repertoar.

Neosporno je da je Jenko u tom periodu bio uspešniji kao kompozitor, a manje kao horovođa. I zaista, posle Kornelija Stankovica koji je "zaorao prvu brazdu na sasvim zapuštenom polju srpske muzike", Jenko je bio prvi koji je dao značajnije autorske priloge. Početna dela su mu tehnički jednostavna, ali puna emocija i oduševljenja patriotskim i lirskim poetskim tekstovima. Dela iz tog perioda već pokazuju detalje kompozitorovog ličnog izraza koji kasnije postaje razgovetniji i dorađeniji. Jenko u Pančevu komponuje horove na stihove srpskih pesnika koji predstavljaju veran odraz ne samo patriotskih težnji srpskog građanstva nego i izvođačkih potreba ovog, ali i ostalih pevačkih društava. Izbor tekstova na koje je komponovao, zavisio je od aktivnog političkog miljea ondašnje Vojvodine. Srpski patriotski tekstovi u delima Davorina Jenka, nisu u potpunosti prožeti duhom srpske osećajnosti, ali su delotvorno izvršavali svoj zadatak podsticanja srpske nacionalne svesti. Jenku nije bilo teško da se snađe u novoj srpskoj sredini, jer je saosećao sa rodoljubivim težnjama i zato je mogao adekvatno da svom stvaralaštvu prilagodi i stihove minernih pesnika Vladimira Vasića i Mite Popovića u pesmama Što cutiš Srbine tužni i Srbijo moja dimišćije.

Najznačajniji iz ovog Jenkovog Pančevačkog perioda, jeste hor muški Bogovi Silni. Zamišljen je kao svečana, smirena molitva u širokim linijama koralne homofonije. Bio je to veoma popularan i često izvođen hor i izvan Pančeva, a komponovan je za dramu Djure Jakšica Seoba Srbalja, komadom kojim je ovaj kompozitor započeo rad i na polju srpske pozorišne muzike.

Većina Jenkovih kompozicija, bila je prihvaćena vrlo brzo i van Pančeva, tako da je i ovaj njegov početni period obeležen plodonosnim pristupom srpskom muzičkom životu.

Za horovođu Beogradskog pevačkog društva, Jenka je predložio Kornelije Stanković i on u ovom ansamblu od 1865. godine preuzima mesto. Na tom položaju ostaje dvanaest godina i za to vreme znatno je podigao izvođački nivo hora i proširio dotadašnji repertoar, tako što, pored srpskih, izvodi i dela autora drugih nacija.

Rad u Beogradu, započeo je u vreme kada u njemu nije bilo skoro ni jednog talentovanog ili obrazovanijeg muzičara. Uprkos tome, za vreme rada Davorina Jenka, "beogradsko pevačko društvo" je postalo i ostalo dugo sedište raznolikih muzičkih dešavanja i kulturnih zbivanja u Srbiji. U okrilju ovog društva, potpunije se formirala umetnička ličnost Davorina Jenka. On je i ovde sprovodio svoja osnovna umetnička autorska načela, ispoljena još u Pančevu. Rad je i ovde bio težak, jer su se tih godina osvrtali za onima koji su nosili violinu, ili učili muziku, i nazivali ih "ciganima".

Podsetimo se ipak, da je prva svečana muzička manifestacija "Beogradskog pevačkog društva", pod vođstvom Davorina Jenka, priređena 10. avgusta 1872. godine, "kada je sa punoletstvom primao u ruke vladu od namesništva Milan M. Obrenović - knez srpski". Ovo slavlje, uveličali su srpski horovi iz različitih mesta, vojni orkestar, kao i violinista Dragomir Kranjčević. Uprkos različitim preprekama koje su pratile Jenkov rad u ,,Beogradskom pevačkom društvu", njegova nastojnja su urodila bogatim plodovima, i to su mu priznavali čak i mnogobrojni protivnici. Održavao je koncerte na kojima se predstavljao i kao horovođa i kao kompozitor. Razvijajući našu horsku reproduktivnu umetnost neštedimce je nadoknađivao i nedostatak originalne, domaće vokalne literature, jer iskreno, sem Kornelijevih, do tada i nije bilo drugih domaćih dela. U ovom periodu nastaju njegovi mnogobrojni horovi i solo pesme. Veliki broj ovih kompozicija, Jenko je prerađivao za različite sastave ili im je dodavao klavirsku ili orkestarsku pratnju. Tako su one sačuvane u različitim varijantama koje je diktirala praktičnost koju je uslovljavala zavisnost od raspoloživog izvođačkog potencijala.

Kompozicije Davorina Jenka, širile su se po srpskom narodu munjevitom brzinom, jer je, podsetimo se, izbor tekstova srpskih pesnika bio u skladu sa sveopštim društvenim stremljenjima. Tako se moglo dogoditi da je jedna njegova kompozicija bila od samog nastanka veoma popularna. Reč je o završnoj horskoj numeri Bože Pravde u komadu "Markova sablja", koja je nastala skoro iznenada i postala najzvaničnija melodija Srbije. Taj hor iz književno-bezvrednog režimskog komada, namah se proširio i postao popularan. Stoga su ga Obrenovići prihvatili za državnu himnu, a ni Karađordevići nisu mogli da nađu, uprkos konkursima, bolju.

U to vreme Jenko je počeo da obrađuje i srpske narodne pesme. Međutim, on u svoje kompozicije unosi više srpski duh i elemente narodnog pevanja. Jenko nikada nije proučavao naš folklor, ali ga je prihvatao spontano i emotivno i na isti način iskazivao.

Svest o nedovoljnom muzičkom obrazovanju (jer je bio uglavnom samouk) odvela ga je u Prag. U Češkoj prestonici, izučavao je orkestraciju kojom se do tada nije bavio. Tek posle povratka u Beograd nastaju i njegove intrumentalne kompozicije, prvi prilozi tom muzičkom žanru kod nas. Pored toga, doprinosi horskoj muzici bili su, i dalje, veoma bogati, jer je komponovao za najrazlicitije potrebe i prilike - od lirskih pesama do himni. Podsetimo se samo da su to, prevashodno bile svetovne kompozicije, jer su njegovi kontakti sa pravoslavnom duhovnom muzikom više bile harmonizacije i prerade, nego originalne kompozicije.

Jenko je više od dve decenije (šezdesetih i seamdesetih godina prošlog veka sve do pojave Mokranjčevih Rukoveti) bio skoro jedini aktivan kompozitor koji je umeo da oseti duh tog vremena i da o tome zapeva onako kako su to želele široke narodne mase. I zbog toga su njegove kompozicije bile svojevremeno toliko popularne. Ali, danas ih većinom treba prosuđivati sa istorijskog, a manje sa umetničkog aspekta, jer, ne zaboravimo da se Jenko u novoj sredini našao skoro potpuno sam, u profesionalnom smislu. Uprkos tome, uporan u svojim nastojanjima, uspeo je da slomi konzervativna shvatanja i da skoro u potpunosti ostvari svoje osnovne umetničke ideje i preokupacije. Iako je unapredio delatnost "Beogradskog pevačkog društva", prakticno pripremajući veoma plodonosnu aktivnost kasnijih horovođa — Marinkovića i Mokranjca — 1870. godine nije odbio poziv za profesionalni angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. U ovu kuću došao je kao već poznati muzičar, a ugovor sa njom sklopio je 18. decembra za rad sa horom ove mlade institucije. Paralelno radeći u "Beogradskom pevačkom društvu", Jenko je uspeo da kao horovođa iz njega odabere pevače za hor u pozorištu.

Od tada je svojom delatnošcu obeležio tri veoma značajne decenije scenske muzike u toj kući. Narodno pozorište je u to vreme već nekako uspelo da sakupi svoj orkestar, hor, učitelje muzike i pomalo, već školovane pevače. Međutim, muziku stranih kompozitora i pored toga, još nije bilo moguće izvoditi, jer to nisu dozvoljavali uslovi. Uz to, trebalo je imati u vidu i ukus publike, ali i težnje Srpske omladine. Jenko je došao u pozorište gde je vec bila ustaljena forma prikazivanja komada sa pevanjem koju je i sam prihvatio. Komadi sa pevanjem, odgovarali su obliku "Zingšpila", koji se pojavio u nemačkoj, krajem XVII veka. Oni su kod nas došli sa mađarskim repertoarom u XIX veku i dugo se zadržali na svim srpskim scenama.

U početku je Jenkova delatnost bila ograničena na rad sa horom - kao učitelja i horovođe, dok je orkestar i dalje vodio Dragutin (Antonije) Reš. Kasnije, Jenko preuzima i ostale muzičke sektore, tako da je, prihvativši se mesta kapelnika u Narodnom pozorištu, započeo dugu delatnost kojom je u najvećoj meri zadužio srpsku kulturu. U tom periodu, sva traženja i lutanja, rezultati i omaške, ali i sveukupan razvoj, obeleženi su radom ovog kapelnika.

Najvažniji uspon naše scenske muzike, vezan je upravo za Davorina Jenka. Njegova muzika je uvek bila rado prihvatana te je bio jedan od najčešce izvodenih kompozitora. Rad u Narodnom pozorištu je bio veoma važan, jer na području scenske muzike, do njegovog dolaska, bilo je tek sporadičnih pokušaja bez naročitog značaja. Podsetimo se da je u to vreme muzika u Narodnom pozorištu, pored drugih zadataka, služila i za zabavljanje publike — njome su oživljavane scene i povečavalo se interesovanje publike za predstavu. Tako je Jenko u ovoj kući učio glumce da pevaju, uvežbavao horske tačke, spremao orkestarsku pratnju, dirigovao predstavama i komponovao muzičke numere za određene komade.

Orkestar je po običaju tog vremena, ispred i između činova, svirao uvertire, valcere, potpurije i slične komade koji su odgovarali ukusu tadašnje beogradske pozorišne publike. Jenkov rad u Narodnom pozorištu, pratile su znatne i u tom trenutku nesavladive prepreke, proistekle iz tadašnjeg stanja i nivoa reproduktivne umetnosti. Članovi orkestra su većinom preuzimani iz vojnog orkestra i nikada ih nije bilo više od dvadeset. "Orkestar u pozorištu je bivao čas vojni, čas civilni. Vojni je jeftiniji, ali je često puta obmanuo, zauzet vojnom službom. Civilni je pouzdaniji ali skuplji. Zbog toga se civilni orkestar otpuštao pa se angažovao vojni, a to se tako ponavljalo u toku godina". Uprkos tome, pored predstava ovakav nestalan sastav je za vreme Jenkovog rada priredio i tridesetak dodatnih koncerata mešovitog sadržaja i sa pristupačnim delima, nedeljom popodne.

Zanimljivo je i veoma živopisno svedočanstvo koje nam je o Jenkovoj kapelničkoj delatnosti ostavio kompozitor Petar Kostic, koji je u to vreme sedeo za prvim pultom violina: "Pod orkestarskog prostora bio je u istom nivou sa podom partera. U orkestar se ulazilo na glavni ulaz pa kroz parter čija su sedišta bila razdvojena u tri dela, tako da je između njih bilo dva prolaza do orkestra... i orkestar je osvetljavan "luft gasom", iznad slavina su bili postavljeni stakleni cilindri. Palilo se kada se iznad cilindra prinese upaljena mašina (šibica, prim.), a ono se upali učinivši "puf". Dok se svira uvertira, pusti se veliki plamen — odvrne se slavina. Kad se digne zavesa, slavina se donekle zavrne, da ostane samo mali plamičak, koliko glava od šibice. Kada se svrši cin, slavina se odvrne za punu svetlost radi sviranja muzike između činova. Svirači u orkestru, sedeli su, neki na stolicama, neki na drvenim klupama. Kapelnik je sedeo na podijumu uza samu pozornicu, odmah iza suflernice. Orkestar je bio kapelniku iza leđa."

Kao tipičan predstavnik našeg muzičkog bidermajera i čovek "izobražen i pun štovanja i ljubavi prema srpskoj glazbi", Jenko je dostigao najveće domete, upravo, na polju scenske muzike. Međutim na području pozorišne muzike, u vreme Jenkovih početaka, vladala je potpuna oskudica originalnih kompozicija. Ni tu nije bilo tradicije, jer nije bilo ljudi koji bi je uspostavili. Trebalo je, u skladu sa ideologijom srpskog omladinskog pokreta, i pozorišnu muziku natopiti folklornim elementima. Istovremeno, Jenko je morao da se upusti u savladavanje sopstvenih ograničenja, kao što su: nedovoljno vladanje dirigentskom tehnikom, kao i neodgovarajući nivo potrebnog tehnickog znanja za komponovanje instrumentalne muzike.

        
Muzička škola 'Davorin Jenko'
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 02:10:43 pm »

*
nastavak

Jenko je vremenom napisao muziku za otprilike devedeset pozorišnih komada. Veliki broj komada je komponovao sam, ali i u saradnji sa drugim kompozitorima. Bio je primoran da vrši obrade, prerade i adaptacije scenske muzike, tako što je partiture prilagođavao ansamblu kojim je raspolagao. Stoga je razumljivo da uz toliku plodnost nije uvek mogao da bude originalan i na zavidnom umetničkom nivou. Ipak, njegovi komadi sa pevanjem, neposredno prethode prvoj srpskoj operi.

U svim ovim naporima bio je takoreći jedini kompozitor, čak veoma usamljen, jer nije bilo ličnosti koja mu je na tom područiju mogla pomoći. Neretko je Jenkova muzika bila jača od slabog teksta pozorišnog komada, i sigurno je da su se neki od njih održali na pozornici, upravo, zbog Jenkove muzike. U Narodnom pozorištu je morao da stavlja na ispit i svoju stvaralačku invenciju, svaki put u drugom smeru, drugom žanru i karakteru, jer je pozorišni repertoar bio veoma raznovrstan. Bio je prinuđen da prilagođava i muziku drugih autora, pa čak i tuđe opere; na primer: Rosinijevog Seviljskog berberina ili Mocartovu Figarovu ženidbu. Ponekad mu je teško padalo da stvara po narudžbini, ali je ne retko, mnogo dela postalo popularno baš zahvaljujuci Jenkovoj muzici. koja je, iz pozorišne zgrade izašla na ulicu, u narod, u gradanske salone.

Na području pozorišne muzike, razvijao se i usavršavao u više pravaca — prema tipovima literarnih dela. Komponovao je muziku uglavnom za istorijske komade i komade iz narodnog života. Prvim godinama njegove delatnosti, pripada i muzika za komade: Srpske cveti, Čica Tomina koliba, Reb, Lopudska sirotica, Dve udovice, Merima... Muzika u ovim komadima je bila veoma skromna po obimu: po jedan solo, dva dueta ili samo solo, dva hora... Čini se da su Jenkove pozorišne pesme zbog svoje raspevanosti i usklađenosti sa tokom dramske radnje, publici veoma dopadale. Odgovarale su potrebama i ukusu gledalaca ne samo u Beogradu već i u drugim mestima u kojima su prikazivane pozorišne predstave sa njegovom muzikom. Uz to, i kritičari njegovog vremena, cenili su ovu muziku, jer su verovali da je on u potpunosti razumeo činjenicu da narodna pesma najbolje deluje na tadašnje gledaoce.

Hronološki gledano, Jenkov odnos prema srpskom folkloru, sazrevao je u najboljim ostvarenjima, na liniji od Vracare, prema "Đidu" i Poteri sve do Pribislava i Božane. Ističe se njegova muzika za komad francuskog pisca Miloa — Vračara ili Baba Hrka. I pored slabog teksta, ova predstava je bila popularna zahvaljujući njegovoj muzici. Zbog toga što pored uvertire obuhvata čak dvadeset numera, te izlazi iz domena komada sa pevanjem, može se označiti i kao prva srpska opereta. Veći stepen oslanjanja na srpski folklor ogleda se u tome da već uvertira započinje melodijom kola Srbijanka, a u vokalnim numerama, javljaju se stilizacije naših narodnih pesama.

Najpopularnije Jenkovo delo jeste "Đido — komad iz narodnog života" Janka Veselinovica i Dragomira Brzaka. U skladu sa radnjom koja se odigrava u Mačvanskom selu, muzika je laka i pristupačna, uz korišcenje originalnih narodnih pesama koje su uklopljene u ukupno dvanaest numera ovog komada. Danas su najpoznatije; Urodile žute kruške i Osu se nebo zvezdama, a još uvertira anticipira muziku pojedinih scena. Popularnost i dugotrajnost Jenkovog "Đida", potvrđuje i činjenica da je 1922. godine, Stanislav Binički, njegovu muziku preinstrumentarisao, a 1953. godine, Petar Konjovic je preradeni tekst ovog komada upotrebio kao libreto za svoju operu Seljaci.

Među najzrelije Jenkove radove, spada muzika za romantičnu dramu Dragutina Ilica Pribislav i Božana. Obilje, cak 15 muzičkih numera i njihova dorađenost, navele su neke od muzikologa, da u njoj prepoznaju neposrednog prethodnika srpske nacionalne opere.

Tokom poslednjih decenija XIX veka, Jenko je nesumnjivo bio najpoznatiji kompozitor pozorišne muzike kod Srba, jer je bio darovit i tehnički dovoljno vešt da savlada ovaj muzički žanr. Jednom rečju upotpunio je i umetnički podigao nivo tipa srpskog zingšpila — komada sa pevanjem.

Davorin Jenko nije pisao ni kamerna, solistička niti simfonijska dela, ali je, ipak, postavio temelje srpske instrumentalne muzike. Njegova instrumentalna muzika, ostala je u granicama datih mogućnosti. Podsetimo se, orkestar je bio mali i tehnički ne naročito osposobljen, ali je, ipak, povremeno mogao da izvodi i složenije kompozicije. Na ovom području, najznačajnije su njegove uvertire, koje je Jenko podigao na nivo samostalnih, koncertnih uvertira koje su bile potpuno nezavisne od pozorišnih komada, U svojoj raznolikosti, one su, ipak, ponajviše formirane na osnovu stilizovanih narodnih motiva. Među prvim delima koje je Jenko napisao na dužnosti kapelnika Narodnog pozorišta, nalazi se koncertna uvertira Kosovo iz 1872. godine. Po tipu italijanska, inspirisana je bogatstvom muzičke, ali i istorijske tradicije srpskog naroda, kojoj se uvek divio, a komponovana je u slobodnoj sonatnoj formi. Svojim romantično — patriotskim programom, odgovarala je potrebama sredine i dobu u kome je nastala. Jenkove uvertire, po stilu, pripadaju razmeđi između nemačkog romantizma i češkog nacionalnog smera. Tom krugu pripadaju i njegove uvertire Milan i Aleksandar, a zanimljivo je da se u njima služi citatima svoje pesme Bože pravde.

Jenkov značaj za razvoj srpskog lida, najbolje ilustruju pesme Ukor i Mlada Jelka, jer je u njima uspeo da pogodi "ton" i želje tadašnje srpske sredine. Znao je da prodre u srca široke publike ovim svojim bidermajerskim romansama. Jedna od najpopularnijih Ukor ili Gde si dušo, gde si rano, komponovana na stihove Branka Radičevića, toliko je dugo pevana i u tolikoj meri je prodrla u narod da se indentifikovala sa anonimnim folklornim tvorevinama, da se najzad i zaboravilo ko je njen autor. Uz svu popularnost Jenkovih vokalnih kompozicija, ne zaboravimo da je njemu veliki problem predstavljalo pitanje našeg akcenta i da je pravio greške. O ovim nedostacima Jenkove vokalne muzike, pisao je još Stevan Mokranjac, navodeci da: "ima dosta, gotovo varvarskih pogrešaka protiv srpske akcentacije... ali mi smo ove pesme opet zato zavoleli i pevali, i baš ta pogrešna mesta naročito akcentovali, jer smo pevajući, slušali dragog Jenka kako pogrešno, ali oduševljeno srpski govori."

Logično je da je Jenko zbog svih pomenutih delatnosti dobijao i značajna priznanja. Bio je redovni član SRPSKOG UČENOG DRUŠTVA, redovni član SRPSKE KRALJEVSKE AKADEMIJE, počasni član MATICE SRPSKE, i mnogobrojnih pevačkih društava. Odlikovan je ordenom Svetog Save V, IV i III stepena, kao i medaljom Miloša Velikog. Jenku je još za života priznavano, da je dosta uradio na obdelavanju srpske muzike". Ipak, kao Slovenac nije u potpunosti mogao da sledi staru Vukovu formulu "Srbi svi i svuda", koja je bila simbol vere srpske omladine. Ipak, nerazvijenu srpsku umetnicku muziku oživeo je svojim mnogobrojnim kompozicijama i položio tehničke i umetnicke temelje na kojima je otada mogla da se razvija i da postaje sve samostalnija.

Neprekidno je nastojao da svoju muziku što više približi osećanjima srpskih slušalaca i da je prožme srpskim duhom. Taj proces je bio dugotrajan i u tome je uspeo tek u kasnijim delima.

Zamerali su mu da je zvaničan kompozitor, jer je komponovao više dela u kojima je veličao tadašnje vladare (podsetimo se himne i uvertire). Godine 1903. mesec dana posle ubistva Drage i Aleksandra Obrenovića, iako već ostareo i penzionisan, dirigovao je svoje kompozicije na svečanom koncertu povodom rođendana novog kralja Petra Karađorđevića.
        
Bez obzira na sve, njegove pesme su spontano ulazile u narod i postojale popularne, tako da su se održale i dugo posle njegove smrti.

I, na kraju, podsetimo se jednog intimnijeg detalja iz njegovog privatnog života. Naime, pod Jenkovim uticajem u Beograd je iz Ljubljane prešla mlada slovenačka glumica Vela Nigrinova "koja stoji u istoriji srpskog dramskog pozorišta isto tako visoko kao i Jenko u muzici. Ova romansa donela nam je svojim inspirišućim dejstvom veoma mnogo u oblasti obe umetnosti." Godine 1908. Jenko je izgubio svoju dugogodišnju i vernu prijateljicu, veliku tragetkinju Narodnog pozorišta. Njegovo srce je "toplo kucalo" za ovu veliku umetnicu. "Ta ljubav, puna žrtava, unosila je u Jenkovu dušu mnogi teški i gorki uzdah, ali je ostala čvrsta sve do njene smrti". On je tada zaželeo da se vrati u svoj rodni kraj i to je učinio. 25. novembra 1914. godine umro je u Ljubljani. Austro-ugarske vlasti su zabranile da mu se održi pogreb dostojan njegove umetničke veličine, jer je bio srpski podanik...



HORSKA DELA
  
— Bogovi silni  
— Bože pravde  
— Cara Dušana marš  
— Dodji mi dodji  
— Dunte vetri  
— Haj
— Hajd junaci  
— Himna davorju  
— Nek blista u čaši  
— Nek dušman vidi  
— Sabljo moja dimiskijo  
— Spavaš li  
— Tiha noći


KOMADI S PEVANJEM

— Đido
— Gde si majko moja mila
— Iizbiračica
— Nek uzdiše
— Seoska lola
— Potera
— Vračara
— Pribislav i Božana


SOLO PESME

— Mlada Jelka
— Ukor


DUETI

— Lepa je zora diko
— Setna pesma


KONCERTNE UVERTIRE

— Đido
— Kosovo
— Srpkinja
— Milan
— Aleksandar


OPERETA

— Vračara ili Baba Hrka
    (prva srpska opereta, proizvedena 1882. godine, na istu priču kao i prva rumunska opereta, samo je radnja prebačena u vlaški kraj Srbije)

Muzička škola 'Davorin Jenko'
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 01, 2011, 02:11:20 pm »

**

DAVORIN JENKO — AUTOR DVE HIMNE


Sredinom XIX veka austrijska Prestonica je, uz Prag, bila druga metropola panslavizma. "Slovensko pevsko društvo" usko je sarađivalo sa srpskim "Zora" i hrvatskim "Velebit". U takvom raspoloženju mladi student Martin Jenko, rođen u Dvorju kod Kranja, uzima prastaro slovensko ime Davorin, kao i Aleksije Radičević, koji se vraća u Srbiju kao Branko, Timotije Atanacković, koji je uzeo ime Bogoboj, Đorđe Popović, koji je postao Đuro Daničić, a Kosta Novaković — Stojan! Bilo je to vreme u kojem je tek oboren zloglasni i teški, dugogodišnji Bahov apsolutizam posle revolucionarne 1848. godine, koja je zahvatila gotovo čitavu Evropu. U saradnji sa isto tako buntovnički raspoloženim zemljakom i prezimenjakom Simonom, Davorin je u Beču 1860. komponovao neku vrstu budnice napredne slovenačke omladine van domovine. Pesnik i kompozitor neposredno su sarađivali i uklapali slogove i tonove... (Simon Jenko bio je prvi značajniji slovenački pesnik posle Prešerna. Počeo je da piše još u gimnazijskim danima u Novom Mestu. Stvarao je rodoljubivu, misaonu, satiričnu i erotsku poeziju, koja nije nailazila na dobar prijem jer je bila originalna i neposredna, te njegova jedina zbirka "Pesni" (iz 1865) nije ni štampana u Ljubljani, nego u Gracu). Nekoliko večeri kasnije, slovenački studenti u Beču već su pevali "Naprej, zastava Slave":

"Naprej, zastava Slave,
Na boj, junačka kri!
Za blagor očetnjave
Naj puška govori!"

Barjak slave nek se vine,
U boj, krv junačka vri!
Za dobrobit otadžbine
Neka puška govori.

(u prevodu prof dr Milorada Živančevića)
 
Ubrzo su se ovom kompozicijom oduševili i studenti iz drugih slovenskih zemalja, posebno Česi i Hrvati, a posle koncerta Slovenačkog pevačkog društva u Beču 22. oktobra 1860, pesma je postala simbol nacionalne borbe svih Slovenaca; pevala se na svim važnijim kulturnim i političkim skupovima i zbog svog rodoljubivog tona jedno vreme je bila i zabranjena. "Naprej" je prvi put objavljen u časopisu "Slovenski glasnik" u Celovcu 1. decembra te iste, 1860. godine. Grafenauer ju je okarakterisao kao "jednu od najlepših i najzrelijih pesama svog tvorca"; nazivali su je "Slovenačkom Marseljezom", a dr Dragotin Cvetko okarakterisao je njen ritam sa "krepak, izrazito revolucionaran, zanosan i podstrekivački". Čak su je kao marš prihvatili i pruski vojni orkestri i svirali su je pri ulasku u Češku 1866, a prilikom zauzimanja Pleske, Sofije i Karsa Rusi su takođe marširali uz "Naprej".
 
Dve i po decenije posle nastanka ova slovenačka budnica prevedena je na engleski jezik, što je bio najstariji prevod slovenačkog književnog teksta na engleski:

"With Slava's banner forwards!
To shed heroc blood,
For native country’s welfare,
Let rifle's boice resound!"

Muzikolozi su svrstali "Naprej" u red najcelovitijih himni, a bliska saradnja pesnika i kompozitora, prezimenjaka i vršnjaka (obojica su imala po 25 godina) smatra se najprirodnijim stvaralačkim postupkom. Na žalost, po principu "za dobrim konjem prašina se diže" i za "Slovenačkom Marseljezom" ubrzo se "digla prašina". Optužili su je da je plagijat, upoređujući sličnost njenih početnih taktova sa slovenačkom pesmom "Prjatu kad si hodu" koja je bila raširena u istoj županiji u kojoj je kompozitor ugledao svet. Kimovec navodi da je "za kompozitora velika čast što je u trenutku oduševljenja nehotično nekako intuitivno uzeo iz naroda izraz za svoje snažno osećanje i taj izraz obradio, isklesao, pridodao mu lep okvir u narodnom duhu izrezan".
 
Tako mu se narodna melodija spontano modifikovala u svečanu himnu, mada je Jenko odlučno odbijao da je melodija "Napreja" uzeta iz kakvih starih motiva, već je ona "njegov umotvor i plod trenutnog oduševljenja". Zepič je upozorio na sličnost početnog motiva i Šubertove pesme "Lob des Tokayers" iz 1815. godine, čak i na isti tonalitet (Be-dur) kojim se služio i Jenko u prvobitnoj varijanti svoje kompozicije, a početna čista kvarta naviše karakteristična je za mnoge marševe, zdravice i druge kompozicije sličnih osobina, dok autentičnost srednjeg ("B") dela niko nije osporavao.
 
Originalna ili ne, slovenački narod praktično od 1860. nije prestajao da peva ovu pesmu kao himnu; jedna njena strofa ušla je u sastav himne Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca; partizanske jedinice u Sloveniji ratovale su sa ovom pesmom na usnama; tokom NOB-e izdata je više puta u partizanskim pesmaricama; čak ima indicija da su je upotrebljavali i belogardejci. Na srpski jezik prevedena je prvi put 1887. i objavljena u časopisu "Draškov raboš" (broj 93, strana 3).
 

"BOŽE PRAVDE"
 
U periodu svoje delatnosti u Beogradu Jenko je napisao još čitav niz kompozicija koje su uspešno služile za svečane prilike raznih društava: "Zorinu himnu" ("Bože bratimstva"), Himnu Pančevačkog pevačkog društva ("Pojmo Bogu"), himnu Pevačkog društva Davorje ("Haj, nek bruji pesma mila"), himnu Pevačkog društva "Gusle" u Mostaru ("Pojmo pesme"), himnu Pevačkog društva "Zastava" u Nevesinju ("Vrela krvca"), Himnu po stihovima Vladislava Kaćanskog ("Bože Dušanov, veliki, silni"). One su bile važan faktor srpskog društvenog života. Među njima, posebno se izdvaja "Bože pravde", koja pripada Jenkovoj pozorišnoj muzici, za komad "Markova sablja" Jovana Đorđevića, uglednog dramskog pisca rodom iz Sente (kao i Stevan Sremac i Tanja Kragujević), koji je jedno vreme bio i ministar prosvete u Srbiji. Vodio je od osnivanja 1863 — Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, a od (osnivanja, takođe) postao je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Laza Kostić nazvao ga je "ocem srpskog pozorišta". Od njega je 1872. Milan Obrenović, sinovac ubijenog kneza Mihaila, poručio da napiše komad sa istorijsko-rodoljubivom sadržinom i dinastičkim duhom.
 
Tako je nastala dvočina drama "Markova sablja", koju je on nazvao alegorijom, mada u njoj ima najmanje alegorijskog duha. Junaci njegove drame su Kraljević Marko, Vila i Pevac (pevač, guslar). U završnoj sceni Srbi se okupljaju oko slike mladog vladara, "uzdanice roda" i kliču predstojećem procvetu zemlje himnom mladom i neprikosnovenom vladaru.
 
Premijera Đorđevićevog "komada s pevanjem i pucanjem" izvedena je u Narodnom pozorištu 10. avgusta 1872, na proslavi punoletstva i stupanja na presto kneza Milana Obrenovića. Na matičnoj sceni davala se tridesetak puta, a i kao "paradna predstava" za odabranu publiku na raznim gradskim i dvorskim svečanostima.
 
"Bože pravde, ti što spase,
Od propasti do sad nas!
Čuj i od sad naše glase,
I od sad nam budi spas!...
Da nam sinu lepši dani,
Da slobode sazre plod;
Bože, spasi, bože, hrani
Srpskog kneza, srpski rod!"

Kritičari su uglavnom pozitivno pisali o "Markovoj sablji", mada je i ovde bilo optužbi za plagijat; tako je pripovedač, dramski pisac i pesnik Đorđe Maletić uočio sličnost sa Sterijinim "Snom Kraljevića Marka" zaključujući da je Đorđević samo pokvario Sterijino delo, a Svetislav Vulović pisao je o njemu kao o "piscu onako malo servilne i onako scenarski lepe apoteoze". A činjenica je, kako zaključuje Milivoje Pavlović u "Knjizi o himni" da se "svečano intonirana pesma sa pozorišnih dasaka vinula u sazvežđe državnih simbola".

 
POČASTI SA SVIH STRANA
 
Prilikom proglašenja Milana Obrenovića za kralja, a Srbije za kraljevinu, 22. februara 1882, prerađena je pesma "Bože pravde" i postala je prva srpska zvanična himna. Tekst se menjao i kasnije, ali je melodija ostala onakva kakvom ju je Jenko zamislio 1872. Poredili su je, doduše, sa austrijskom himnom "Goo erhalte", ali ona se svidela ne samo dinastu, nego i srpskom rodoljubivom građanstvu. Do 1918. bila je srpska himna, a u doba između dva svetska rata bila je sastavni deo tadašnje jugoslovenske himne. No ipak, ona nije dobila u srpskom životu onakav značaj i rodoljubivi polet, kakav je imala himna "Naprej" kod Slovenaca, koja je podstrekivala i oduševljavala slovenačke narodne mase u njihovoj borbi za slobodu i ljudska prava.
 
Ovome treba dodati da je Jenko ostavio za sobom i muziku za devedesetak komada s pevanjem, oko 110 horskih kompozicija, dvadesetak solo-pesama i petnaestak crkvenih kompozicija koje je hvalio čak i strogi Stevan Mokranjac. "Volimo i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili" — zapisao je on 1901. u četvrtoj svesci "Srpskog književnog glsnika".
 
Godine 1869 (bilo mu je tek 34 godine) primljen je kao prvi i jedini muzičar za člana Srpskog učenog društva, a marta 1888. postao je redovni član Srpske kraljevske akademije iako je još bio austrijski podanik. Izabran je i za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu.
 

ŽIVOT USAMLJENIKA PRETOČEN U KOMADE S PEVANJEM
 
Ne zaslužuje li sve to da se o njemu piše, da se njegova muzika izvodi i snimi, da se neki od komada s pevanjem postave na scenu?
 
Meni je osobito drago da su ga se setili ljudi koji uređuju časopis "Buktinja" iz Negotina, grada u kojem on nikada nije bio i ponudili mi da o njemu ostavim zapis. I sama sam ga gotovo zaboravila, jer njegova muzika više ne živi ni na koncertima ni u pozorištima. Himna — da! U rodnoj Sloveniji u kojoj je daleko kraće delovao nego kod nas — Jenko je imao čitave trgove, mnoge škole nazivale su se njegovim imenom, muzički zavodi i takmičenja mladih muzičara. A kod nas — samo jedno sokače na Zvezdari i lepa srednja muzička škola u Rakovici. Sada o njemu razmišljam drugačije nego pre mnogo decenija kada sam na časovima profesorke Stane Đurić Klajn slušala njena predavanja, jer, kako je govorila moja duhovna prijateljica, književnica Nada Marinković, "sa godinama ne menjamo se samo mi nego i naši senzibiliteti". Nisam tada mogla da saosećam sa njegovom samoćom i čežnjom da usred Srpstva održi za sebe makar i jedan sasvim mali komad Slovenije, da obuči horove da pevaju i slovenačke pesme (zar to ne čini u Požarevcu i dirigentkinja Katalin Tasić, tkajući u repertoar Hora "Varili" i po koju mađarsku kompoziciju)? Doveo je te daleke 1882. iz Ljubljane u beogradsko Narodno pozorište veoma talentovanu glumicu Velu (Veliku) Nigrinovu. Ona je posle samo mesec dana učenja srpskog jezika stupila na scenu, gde je ostavila neizbrisiv trag. Provela je preko četvrt veka sa Jenkom. Letovali su u selu Cerklju, šetajući i razgovarajući po lepim gorenjskim proplancima. Vezivalo ih je trajno i iskreno, iskonsko i duboko prijateljstvo. Ali, nisu mogli da prevaziđu razlike u godinama (ili ko zna šta drugo?), tek ostali su bez poroda. Njoj je bila tek dvadeseta, njemu četrdesetisedma! Ona se, nekako, "tek ispilila", a bila tako puna života, energije, poleta. Svoju ljubav i prema Srbiji i prema njemu lično dokazivala je na svakom koraku; nije li i radi njega za tako neverovatno kratko vreme, za samo mesec dana, naučila srpski, i to tako dobro, ušavši mu u dušu i akcentuaciju i mogla da srpskom rečju deluje preko "dasaka koje život znače", onih istih sa kojih je Jenko osvajao svojim pitkim, jednostavno harmonizovanim melodijama koje su ritmički ušle u dušu srpskih pesama! A njemu je bila već četrdesetisedma! Kose je bilo sve manje, a osećaja samoće — sve više! Postajao je nepoverljiv, sumnjajući i u vrednost sopstvenog dela, čak i u svoje emocije. A one su bile duboke kao okean: Vela Nigrinova je 7. januara 1906. sačinila testament kojim je za univerzalnog naslednika celokupnog svog imanja postavila pravog, odanog i dugogodišnjeg prijatelja Davorina Jenka; s druge strane, Jenko je u svom testamentu iz 1902. godine njoj zaveštao kuću u Dositejevoj ulici (broj 33) sa baštom i baštenskom kućicom i sav novac koji bi se zatekao u času njegove smrti, uz dodatak da od tog novca Nigrinova isplati trošak oko pogreba i po 200 dinara dugogodišnjoj sluškinji i bratu Francu. Ona je imala hrabrost Kozime List koja je napustila čak i muža, dirigenta Hansa fon Vilova i krenula za četvrt veka starijeg Vagnera, ali on nije imao smelost i sigurnost da kao Stevan Mokranjac zaprosi 25 godina mlađu Micu (Milicu) Predić! Ipak, kao što je Vagnera inspirisala Matilda Vezendonk za predivne pesme, a Mokranjca Mica za Čevrtu, potpuno osobenu rukovet (koja zapravo to i nije nego svojevrsna strofična solo-pesma sa klavirom i horom), tako je i Jenko svoju neizrečenu ljubav pretočio u muziku pozorišnih komada, u solo-pesme širokog daha, u horove koji su ulazili pevljivošću u narod kao da su iz njega potekli.
 
U godini dolaska Vele Nigrinove u Beograd Jenko je napisao svoje do tada najbolje delo, muziku za komad "Vračara ili Baba Hrka", koju je nazvao "čarobnom operetom" i kojom je Narodno pozorište proslavilo proglašenje Srbije kraljevinom. U njoj je spretno stilizovao srpske narodne pesme, lako, ljupko i efektno, koristeći se i hromatikom i naprednijom i bogatijom instrumentacijom. "Srpske ilustrovane novine" iz Novog Sada (broj 20, strana 127) oduševljeno su zapisale da je Jenko ovim delom "uvenčao sve svoje dosadašnje radove. Pesme u ovoj opereti odlikuju se sve kako lepotom sa tehničke strane tako i varijacijama u izrazu osećaja". A u "Srpskim novinama" je zabeleženo: "G. Jenko je sa svojim kompozicijama podigao srpsku muzikalnu svest, otvorio novu eru muzike u Srpstvu i na sjajan način pokazao šta je u stanju učiniti talent udružen sa narodnim genijem".
 
Čak i na prelasku vekova, 1900. u časopisu "Pozorište" (u 11. broju) napisano je da je "'Vračara' genijalni produkt Jenkove pesničke duše i mašte". Bio je prvi i uspeli pokušaj operetske muzike u okviru srpske muzičke umetnosti.
 
Godine 1892. napisao je muziku za sliku iz narodnog života "Đido" Veselinovića — Brzaka, gde je harmonski bogato, ritmički šaroliko i instrumentalno duhovito obradio devet mačvanskih pesama, između ostalih i "Osu se nebo zvazdama", kojom se započinje i Mokranjčeva Druga rukovet. Ta je muzika dočekana sa oduševljenjem i zanosila je dugi niz godina. Narodni motivi i duh osećaju se i iz muzike za "Poteru" (iz 1895) Veselinovića — Stojanovića, a takođe i u Jenkovom najzrelijem pozorišnom delu, muzike za dramu "Pribislav i Božana" D. J. Ilića iz 1894. Melodijski se njegova muzika razvija u smislu izrazito slovenskog romantizma, modulacioni plan je znatno bogatiji, ritmika je zanimljivija, instrumentacija efikasnija, tako da se sasvim približio romantičnoj operi Veberovog tipa, ali, ipak, još nije stigao do srpskog operskog prvenca (učiniće to tek početkom sledećeg veka, 1903, Stanislav Binički, jednočinkom "Na uranku"), mada je Jenko nesumnjivo u poslednjim decenijama XIX veka bio najpoznatiji i najplodniji kompozitor pozorišne muzike kod Srba, negujući oblik srpskog zingšpila, približavajući ga karakteru operske muzike. Kako navodi prof. Stana Đurić Klajn "Tu je iz dana u dan spremao dramske glumce za pevačke uloge, tu je uvežbavao članove hora, sve odreda 'sluhiste' (inače po zanimanju mumdžije, pamuklijaše, berbere, peglere, obućare itd), tu je dirigovao i orkestrom u kojem je za prvim pultom violine sedeo Petar Krstić, a za prvim violončela Antun Gustav Matoš.
 
Tu je morao, pišući scensku muziku, sve za 250 talira godišnje — da stavlja na ispit i svoju stvaralačku invenciju, svaki put u drugom smeru, drugom žanru i karakteru, jer je tako raznovrstan i šarolik bio i sam pozorišni repertoar. Da komponuje kako u stilu ranoromantičnih istorijskih drama Đure Jakšića, Matije Bana ili Milorada Šapčanina, u duhu francuskih vodvilja Labiša (Labisha), Montepena (Montépin), tako i u narodnom tonu scenskih idila kakve su prikazivali komadi 'Đido', 'Seoska lola', 'Devojačka kletva' ili 'Potera'. Svemu tome morao je Jenko da se prilagodi. Katkada mu je teško padalo to stvaranje po porudžbini, pa ipak, koliko li je puta sam 'komad s pevanjem' imao uspeha upravo zbog Jenkove muzike koja je iz pozorišne zgrade izašla potom na ulicu, u narod, u građanske salone...
 
No on je znao da prodre u srca Beograđana i svojim sentimentalnim bidermajerskim romansama. Pesme 'Za tobom mi srce žudi', Gde si dušo, gde si rano' na primer, toliko su omilele i toliko dugo tokom godina pevane, da se najzad i zaboravilo ko je njihov autor. Smatraju se danas anonimnim narodnim tvorevinama..."
 

UVERTIRE
 
Ipak, kompoziciona područja Jenkovog stvaralaštva bila su prilično ograničena; on nije pisao ni kamernu ni solističku muziku, ali je napisao čitav niz uvertira: "Milan", "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar" "Tri svetla dana", "Vračara", "Jurmusa i Fatima", "Đido", "Devojačka kletva", "Potera". Većina njih sačinjena je pomoću stilizovanih narodnih motiva ili u njihovom duhu. Najstarija je "Kosovo" (iz 1872), nastala posle praških studija, građena u formi italijanske uvertire, u kojoj su vešto inkorporirani efekti pojedinih instrumenata i instrumentalnih grupa. Čitave dve decenije kasnije (1892) nastala je Uvertira za komad "Đido", takođe u obliku italijanske uvertire, koja se smatra najprisnijom njegovom srpskom uvertirom o kojoj je dr Dragotin Cvetko nadahnuto zapisao:
 
"Melodijski je karakteristuičan, harmonski bogat, ritmički šaren, instrumentaciono duhovit i arhitektonski plastičan".
 
"Milan" i "Aleksandar" pisane su u slobodnoj formi fantazije; često su nazivane svečanim uvertirama, što su i bile po svom karakteru i funkciji koju su obavljale. Prilikom Jenkovog proglašenja za akademika, umesto uobičajene pristupne besede, kompozitor je predložio da se izvedu njegove uvertire "Milan" (iz 1877) i "Srpkinja" (iz 1887). U uvodnom delu Uvertire "Milan" Jenko je citirao početak himne "Bože pravde", a kasnije je sekventno ponavljao i razvijao ovaj motiv, da bi ga na kraju takođe eksponirao u patetično-dramatičnom Maestosu, služeći se "hromatski sprovedenim linijama, promenljivim ritmovima i modulacijama, raskošno zasnovanim harmonijama, poetski, zanesenim melodijama, koloritnom instrumentacijom, koja je pokatkad simfonijski puna uprkos ograničenim instrumentalnim mogućnostima" — kako konstatuje dr Cvetko.
 
POČASNA ČLANSTVA
 
Jenko je postao počasni član Beogradskog pevačkog društva (već 1864), "Zore" (u Karlovcu), "Kola" (u Zagrebu), "Obilića" i "Radničkog pevačkog društva" (u Beogradu), "Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva", počasni kapelnik Beogradske dobrovoljne požarne družine, počasni predsednik Pevačkog društva "Davorje", počasni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Matice srpske.
 
Sve ovo postigao je kao austrijski državljanin, jer je srpski državljanin postao tek 30. septembra 1894. na svoju molbu i to nam još bolje osvetljava njegovu ulogu i mesto koje su mu priznavali u razvoju srpske muzike. Milojević je o njemu pisao da je bio "svom dušom predan svojim idealima i dužnostima", Konjović da je bio "istinski jedan od najvećih kompozitora slovenskog juga u starnjoj našoj generaciji", a Kimovec da je bio "skroman u svakom pogledu: u stanu, u životu uopšte, u govoru, odelu i celoj spoljašnjosti. Nije se razmetao ni svojim uspesima i zaslugama, pa je, kad bi reč navela na njih, brzo skretao razgovor na što drugo".
 
POSLEDNJI ŽIVOTNI AKORDI
 
Ipak, sa godinama, zavičaj ga je sve više privlačio. U svoju staru domovinu vratio se godinu ili dve pre smrti. I dalje je živeo usamljenički, održavajući veze samo sa kolegama iz Glasbene matice, sa Matejom Hubadom i Franom Gerbičem. Glasbena matica ga je i ispratila u grob 25. novembra 1914 (iste godine umro je i Zajc u Zagrebu i Mokranjac u Skoplju), sa njegovom nadgrobnicom "Blagor mu" (Na grobeh), ali bez oproštajnog govora, pošto je bio srpski podanik, te nije bilo dopušteno opraštanje koje bi moglo da se pretvori u slovenačku manifestaciju.
 
Oko njegove zaostavštine pokrenuta je parnica koja je trajala preko tri godine i koju je otežavala činjenica što je Jenko bio podanik države sa kojom se Austrija nalazila u ratnom stanju. Još dok je bio u Beogradu, kompozitor je namenio deo ostavštine školovanju siromašnih srpskih studenata. Testament je bio napisan ćirilicom i ljubljanski sud poslao ga je u Grac da se prevede na nemački. Na kraju je Ministrastvo pravde u Beču odlučilo da se Jenkova poslednja želja grubo pogazi, s obrazloženjem da su sve pogodbe među zaraćenim stranama poništene.
 
Jenko je kroz sav svoj život bio panslavistički orijentisan i utapao se u ideale sveslovenske uzajamnosti. Na programima pevačkih društava koja je vodio nalaze se pored srpskih i slovenačke, hrvatske i češke kompozicije, sasvim u stilu njegovih sveslovenskih nazora. On je potpuno vladao srpskom vokalnom muzikom sve do pojave Marinkovića i Mokranjca. Doduše, metodi kojima se služio u svoj imumetničkim tvorevinama bili su drukčiji od Mokranjčevih, ali su u osnovama težili istom cilju i služili istoj ideologiji. Upoređujući Marinkovića i Mokranjca sa Jenkom, dr Milojević je pravilno zaključio da su "oni bili i ostali horski kompozitori par excellence, dok je Jenko bio nedostižni stvaralac i vokalnih i instrumentalnih oblika, sposoban da i pozorištu vanredno korisno služi... Njegove tvorevine odlikuje uz bogatu invenciju izvanredna plodnost i širokopoteznost kojima je Jenko posezao na razna kompozitorska područja i stvarao dela iz kojih izbija prava i čista muzičarska priroda, neposredia muzička fantazija koja na mahove hoće da se uspne i do monumentalnosti".
 
I najzad, da zaključim ovaj osvrt na Jenkov život i delo opet jednim citatom preuzetim iz lista "Pozorište" iz 1887:
 
"Što Jenkovoj muzici daje naročitu draž i vrednost, što je u našoj duši tako prikladna i što je tako lepo razumemo i volimo, jeste narodni jezik, kojim govori njegova umetnost; jer iz njegovih motiva ističe čista narodna slovenska duša. Narodni motivi ogledaju se u svima njegovim muzičkim radovima; njegova je muzika većim delom izraz narodne duše, narodnog osećanja, zato i godi toliko duhu i ukusu našem".


Gordana Krajačić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 01, 2011, 02:11:39 pm »

*

BOGOVI SILNI
(četvoroglasni muški hor, tekst: Đura Jakšić)
  
Potresna pesma Đure Jakšića inspirisala je Davorina Jenka da komponuje horsko ostvarenje Bogovi silni za muški hor, svakako, ne dostižući umetničku vrednost poetskog teksta.

Bogovi silni naših otaca,
Primite svoga poroda dar,
Prostite naše grehove teške,
Svojega gneva stišajte žar.

Bogovi mira, sa svetim mirom
Mirnoga Srba darujte dom!
Bogovi rata, u tesnoj borbi
Srbinu svakom darujte grom!


Kompozicija je zasnovana na izmenjivanju dva odseka (a b a b1 a), u F-duru, u umerenom tempu i 4/4 taktu, poput mnogih rodoljubivih horskih pesama. Tretman teksta je silabičan, što znači da se svaki slog teksta peva na jedan ton, da bi se tekst iskazao što jasnije. U kompozicijama ove vrste tekst je, zapravo, bio primaran element u odnosu na muziku. Delo je prožeto četvrtinskim hodom, a često je primenjena i ritmička figura.
        
Na taj način dolazi do nepravilne akcentuacije pojedinih reči, kao blagoslovite ili praštajte. Pokušaj oslikavanja smisla stihova zapaža se u izvesnim momentima, kao, na primer, kada se na reči Mirnoga Srba darujte dom! javlja modulacija iz C-dura u a-moll, a stih izvode solisti u pianissimo dinamici, kao da se podvlači tragičnost činjenice da Srbi nemaju svoj dom. Odmah zatim, pomenuti stihovi koji označavaju obraćanje bogu rata, obeleženi su novim tempom Allegro con fuoco, pevanjem čitavog hora, forte.



"BOŽE PRAVDE", srpska himna
(četvoroglasni muški hor, tekst: Jovan Đorđević)

Dramski pisac Jovan Đorđević i Davorin Jenko nisu ni slutili da će njihova zajednička tvorevina Bože pravde, zahvaljujući svojoj velikoj popularnosti, biti proglašena srpskom himnom za vreme vladavine Milana Obrenovića. Naime, za pozorišni komad Markova sablja Jovana Đorđevića, Jenko je komponovao nekoliko muzičkih numera, među kojima je bila i horska pesma Bože pravde. Komad je napisan povodom stupanja na presto Milana Obrenovića i tom prilikom je i izveden. Prilikom brojnih izvođenja ove numere, da bi ubrzo postao običaj da se ustaje na zvuk prvih taktova hora. Na taj način se horska numera osamostalila i pevala van prvobitnog okvira, prilikom različitih manifestacija, u brojnim mestima širom Srbije, ali i van granica zemlje.

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
Cuj i odsad naše glase,
I odsad nam budi spas!

Moćnom rukom vodi,
brani Budućnosti srpske brod;
Bože spasi, Bože hrani
našeg kralja i naš rod!
                  
Aleksandra, Bože, hrani,
Moli ti se sav naš rod!

  
Kompozicija je u Andante maestoso tempu, u C-duru, takta 4/4 i odlikuje se simetričnom strukturom. Svaki odsek trodelne pesme (a b c) odvija se po četvorotaktima, odnosno dvotaktima. U skladu sa himničnim karakterom dela, insistira se na smenjivanju dominantne i tonične funkcije, kako u okviru tonaliteta, tako i u odnosu na alterovane akorde.

Tekst, posvećen želji za slobodom Srbije, zaključen pohvalom u čast Aleksandra Obrenovića, donosi se silabično u svim horskim deonicama, uz povremenu pojavu melizama u najvišem glasu. Kao u mnogim rodoljubivim kompozicijama marševskog ritma, koji se odlikuje pravilnim smenjivanjem naglašene i nenaglašene ritmičke jedinice, dolazi do nepravilnog naglašavanja pojedinih reči. Tako se, u trećem taktu, peva reč propasti sa akcentiranim drugim slogom.

Delo Bože pravde je namenjeno muškom horu, ali se, prilikom različitih izvođenja, prilagođavalo različitim ansamblima, te je publikovano i za mešoviti hor.


Muzička škola 'Davorin Jenko'
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 01, 2011, 02:11:59 pm »

*

I. SCENSKA MUZIKA — komadi sa pevanjem

  
ĐIDO
 
Muzika za komad s pevanjem Đido, Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, napisana je 1892. godine. Iste godine delo je premijerno izvedeno na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i od tada je dugo bio na repertoaru ove institucije kao jedan od najpopularnijih komada s muzikom Davorina Jenka i uopšte među delima ovog žanra do Prvog svetskog rata. U međuratnom periodu, 1922. godine, Stanislav Binički je revidirao partituru i ponovo su se mogle čuti omiljene pesme iz ovog komada.

Đido je narodna reč koja označava hrabrog mladića, a odnosi se na glavnog junaka pozorišnog ostvarenja, Zdravka. Ova "slika iz seoskog života u pet činova s pevanjem", predstavlja događaje iz mačvanskog sela. Ljubica i Zdravko su zaljubljeni jedno u drugo, ali ta ljubav je neostvariva zbog zavade njihovih očeva. Međutim, svojom upornošću i neustrašivošću pred očevim gnevom, Zdravko izaziva njegovo oduševljenje i dobija blagoslov da se oženi devojkom koju voli.

Za ovaj komad Jenko je napisao dvanaest muzičkih numera, uključujući orkestarsku uvertiru (vidi poglavlje o orkestarskim kompozicijama), za kojom slede:

Osu se nebo zvezdama (ženski duet)
Urodile žute kruške (hor)
Milić ide strančicom (solo sopran)
Gde ćeš biti mala Kejo (solo tenor)
Kiša ide (solo tenor)
Sinđirići zveče (solo tenor sa horom)
Urodile jagodale (hor)
Moj đerdane (ženski duet)
Oj, Ljubo, Ljubo (solo tenor)
Ko ti kupi srma jelek (hor)

Finale.

Numere su jednostavno koncipirane, najčešće oblika strofične pesme sa instrumentalnim uvodom i kodom. One su komponovane u duhu folklora ili sadrže citate narodnih pesama. Instrumentalne deonice podržavaju vokalne, horska faktura je homofona, akordska i harmonski jezik podrazumeva uglavnom sled akorada osnovnih funkcija. S obzirom na činjenicu da su muzičke numere u komadima s pevanjem izvodili glumci i glumice, koji su igrali u predstavi, razumljivo da ni muzičke tačke nisu mogle biti tehnički zahtevne.


* * *

ĐIDO
(koncertna uvertira za orkestar, klavirska verzija kompozicije)

Za razliku od prethodnih, uvertira Đido nije koncertna, već uvodna numera u istoimeni komad s pevanjem. Koncepcija dela je uslovljena ulogom uvoda u dramsko delo koje sledi i potrebom da se tematski poveže sa numerama koje se izvode tokom samog komada. S obzirom na činjenicu da je reč o komadu koji nosi podnaslov "slika iz seoskog života", nije neobično što je muzički materijal numera zasnovan na folkloru, te se i citati narodnih pesama ili njihove varijacije javljaju i u instrumentalnom uvodu.

Uvertira Đido započinje laganim uvodom (Adagio, 3/4), poput drugih Jenkovih uvertira. Međutim, u početnim taktovima u G-duru, u deonici violončela, donosi se melodija iz dueta Moj đerdane, koja se ponavlja. Posle oba izlaganja teme, drveni duvački instrumenti izvode prateći motiv iz prve numere, dueta Osu se nebo zvezdama.

Potom sledi Allegro u d-mollu (takt 2/4), u kome se tri puta javlja melodija iz pete numere, hora Sinđirići zveče, te se može govoriti o obrisima ronda u koncepciji dela. Između pojava pomenute osnovne teme pratimo anticipaciju materijala treće numere, Milić ide strančicom, u deonicama flauta, klarineta, i oboa, kao i druge numere, Urodile žute kruške. Pred završnu reprizu glavne teme umetnut je Andante igrački odsek u narodnom duhu. Na kompozitorovu inspiraciju narodnom muzikom ukazuje tzv. gajdaški bas - skokoviti pokret po tonovima tonike i dominante, kao i variranje motiva u melodijskoj liniji. Delo se završava brzom Codom u osnovnom tonalitetu, G-duru, zasnovanoj na motivima iz pesme Urodile žute kruške.

Dostupna je partitura (za orkestar sastavljen iz flauta, klarineta, oboa, fagota, horni, truba, trombona, udaraljki i gudača), kao i verzija za klavir uvertire Đido.



UKOR / GDE SI DUŠO, GDE SI 'RANO

Popularni stihovi Branka Radičevića našli su odjeka u kompozicijama različitih muzičkih stvaralaca, među njima i u solo-pesmi Davorina Jenka. Strofična forma Brankove pesme uslovila je i (dvodelan) strofičan muzički oblik — pevaju se četiri strofe, od kojih dve na jednu, a dve na drugu melodiju. Međutim, stihovima različite dužine (u strofi se smenjuju osmerac i šesterac) odgovaraju iste formalne mikrojedinice (dvotakti). Oba odseka su u istom tempu (Andante con moto), taktu (4/4) i tonalitetu (f-moll).

Kompozicija je uokvirena korespondentnim dvotaktima klavirskog parta, te su uvod i Coda indentični. Prvi odsek pesme je mali period, a drugi, rečenica klasičnog tipa (2+2+4). Muzički tok podrazumeva sled simetričnih celina mikro strukture, uglavnom dvotaktnih. Svi dvotakti se odlikuju indentičnim ritmičkim početkom — punktiranom četvrtinom i osmunom.

Melodija je obima oktave, odvija se u okviru harmonskog f-molla. Zapravo, čitav prvi odsek se peva u opsegu kvinte (tonika — dominanta), a u drugom odseku se širenjem melodijskog obima postiže izvesna gradacija. Izvođenje melodije ove pesme ne postavlja tehničke teškoće. obuhvata lestvične tonove, izuzev hromatske skretnice na početku rečenica iz prvog odseka. Mahom postupna melodika glasa udvojena je u višoj deonici klavirskog parta, Što je u drugom delu kompozicije, praćeno osminskom figuracijom u sekstolama.

Harmonski jezik dela podrazumeva pojavu osnovnih funkcija. Jedini alterovan akord predstavlja pomenuta hromatska skretnica harmonizovana kao zamenik dominantne dominante.

        

MLADA JELKA
  
Svoju solo — pesmu Mlada Jelka na Banove stihove Jenko je nazvao romansom, imenom kojim su se označavale solo — pesme u ruskoj muzičkoj literaturi od početka XIX veka, a to podrazumeva, prema enciklopedijskom određenju, "umetnički složeniju, solističku vokalnu kompoziciju s pratnjom".

Uvod od dva takta nagoveštava materijal početnog odseka pesme i zaokružen je kadencom u g-mollu. Romansa je oblikovana kao složena trodelna pesma (A B A1). Prvo odsek, koji se varirao ponavlja, zasnovan je na izmenjivanju dva kontrastna materijala (a b a1 b), dok centralni deo kompozicije sadrži dva tematska srodna pododseka (c c1). Na nivou celine se javnja kontrast u tempu i taktu (12/8 — 4/4) između odseka.

Dakle, u okviru početnog odseka pesme pratimo pojavu kraće muzičke misli, u g-mollu, praćenu akordima u klavirskom partu, u ritmu s jedne strane, (a a1), a, s druge strane mali period raspevaniju melodiju prožetu skokovima, šireg opsega, u d-mollu, nad razločenim akordima u deonici klavira (b).

Drugi deo romanse (Moderato-Andante sostenuto) je dramatičniji, odlikuje se insistiranjem na punktiranom ritmu, ponavljanju tonova, dinamičkim kontrastima, povremenim tremolom u nižem registru klavira u tridesetdvojkama. Tonalni plan ovog odseka takođe obuhvata g-moll i d-moll, a jedinstvo ove obimnije kompozicije je dostignuto i tematskom povezanošću pododseka b i c1 (uporedi taktove 15 — 19, sa 53 — 56).

Cini se da je muzičko osmišljavanje kompozicije samo donekle u sadejstvu sa poetskim tekstom. Naime u prvom odseku pesme pratimo Jelkinu čežnju za Jankom, kojeg poziva da joj tajno dođe, jer nju strogo čuva očeva straža. Janko joj odgovara da će doći, uprkos svim preprekama. Njegove reči:

Da i oluj more diže
iz ponora dna,
ti me, Jelka, čekaj istom
doć ću ti ja.


kao i sledeće stihove koji govore da ga je Jelka čekala čitave noći, a on nije došao, čine pomenuti dramatični centralni odsek pesme. Tematska povezanost materijala iz prvog i drugog odseka opravdane je činjenicom da je u oba pododseka reč o Jankovom govoru devojci. Međutim, tragičan završetak teksta — Janko je održao reč i ipak došao u zoru:

Al na prs'ma nož
sred grdne rane zab'jen mu


kao da nije adekvatno rešen. Umesto očekivane gradacije u dramaturškom toku, usled sleda dramatičnih događaja, kompozitor se vraća na početni odsek kojim se delo zaokružuje.


Muzička škola 'Davorin Jenko'
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 01, 2011, 02:12:43 pm »

**

JENKO — MOKRANJAC, ISTO DOBA — RAZLIČITI PUTEVI


Živeli su u isto vreme i umrli iste godine, 1914. dvojica velikana svoga doba, Jenko i Mokranjac, mnogo više različiti u svojim životnim i stvaralačkim putevima, kao i po delatnostima na polju muzike, nego što se ukrštaju i povlače dodirne tačke i uspostavljaju koordinate. Veoma poštovan u srpskoj sredini, od trenutka kada je došao najpre u Pančevo 1863. godine, a zatim u Beograd 1865. godine, Jenko je veći deo svojih aktivnosti posvetio pozorištu i pozorišnoj muzici, baveći se svim onim što je u momentu u kojem su se snage orkestra i solista tek formirale, mogao da pripremi pojavu i nastanak prve srpske opere. Tako su nastale mnoge muzike za drame, jedna opereta, niz orkestarskih uvertira...
 
Mokranjac na operu nije pomišljao. Od vremena studija i redovnih poseta Operi u Minhenu i Lajpcigu, on se u Srbiji isključivo bavio horskim izvođaštvom i horskim stvaralaštvom. I upravo na tom planu, dirigentskom, pronalazimo mnoge zajedničke elemente.
 
Prvo beogradsko pevačko društvo koje je bilo rasadnik muzičkih talenata i koje je polako, tokom decenija narastalo u značaju i kvalitetu, u nekoliko navrata imalo je za svog dirigenta upravo Davorina Jenka, koji i na planu horskog izvođaštva čini dobru podlogu za pojavu Mokranjca. Prvi period njegovog rada u Društvu bio je od 1865—1869 godine, drugi od 1870—1872, treći od 1873—75 i poslednji tokom prve polovine 1877. godine. Tačno deset godina posle poslednjeg rukovođenja horom na njegovo čelo doći će Mokranjac. Razlozi Jenkovog prestanka rada sa Prvim beogradskim pevačkim društvom, reklo bi se, bili su loši uslovi za dirigenta, koji su se u sledećim navratima popravljali, ali ne tako ubedljivo kako je on očekivao. Hor je u tom periodu imao veoma raznovrsne programe, a sam Jenko se kao kompozitor na tim programima pojavljivao vrlo često, dakle u obema ulogama, kao kompozitor i dirigent, što će, kako znamo, činiti i Mokranjacu najvećoj meri, izvodeći mnoge rukoveti premijerno upravo sa ovim ansamblom.
 
Period Jenkovog boravka u ovom horskom ansamblu zapamćen je po želji i potrebi da se u "rad Društva uvodi muzički profesionalizam"1
 
Veliki deo stvaralaštva Davorina Jenka upravo čine mnoge horske kompozicije, od budnica, rodoljubivih horskih pesama, preko romantičarskih, lirskih, do mnogih solo pesama. Veliku popularnost u narodu, ali i među kolegama, muzičarima, postigao je upravo svojim horovima i solo pesmama. Posebno je bio vešt u pisanju himničkih horova ("Naprej, zastava slave", "Bože pravde", slovenačka i srpska himna), kao i himnama posvećenim raznim društvima i horskim ansamblima.
 
U tom delu stvaralaštva zajedničke niti povezuju takoreći sve kompozitore ne samo toga doba, već i prethodnog i budućih vremena, jer su, kako je poznato, male vokalne forme, solo pesme i horovi u izvođenju raznih, mnogih društava za dugo vremena činile jedini repertoar muzičkog života u Srbiji.
 
Citati i stilizacije narodnih pesama zajednička su komponenta oba stvaralaštva, s tim što je Jenko svoje vrhunce ostvarivao u pojedinačnim minijaturama, a Mokranjac na planu rapsodičnih, rukovetnih formi i spleta više pesama u cikličniu formu.
 
Za današnjeg slušaoca prosto je neverovatno koliko je Jenko uspeo da "uđe" i da se saživi sa folklorom srpskog naroda i da poeziju romantičarskih pesnika pretoči u muziku na način da te solo pesme i horovi budu bliski, prepoznatljivi i neverovatno popularni do danas, da ih narod prihvati i peva kao svoje. Možda je najbolji primer za to solo pesma "Ukor" na stihove Branka Radičevića ("Gde si, dušo, gde si, rano"), koja se u narodu danas izvodi kao starogradska i sevdalijska, a njeni koreni se zaboravljaju. Iako su mnogi kompozitori komponovali na iste Radičevićeve stihove, samo je ova tako blisko dodirnula narodni ukus.
 
Mnogo je Mokranjčevih horskih pesama koje se rado pevaju, izdvojeno od rukoveti i Liturgije, ali od solo pesama, kojih nema mnogo, ni jedna nije dostigla popularnost Jenkove.
 
Odnos dvojice velikana svoga doba, Slovenca Davorina Jenka i našeg Stevana Mokranjca, najbolje karakterišu tople reči samog Mokranjca:
 
"U ono doba nismo imali boljega predstavnnka za umetničku pesmu od Jenka, i zato smo ga svi voleli, volimo ga i volećemo ga kao najboljeg od sviju Slovena muzičara, koji su kod nas radili."2
 
Pored mnogih Čeha, srisku muzičku kulturu druge polovine 19. veka i početka 20. oplodio je dugogodišnji rad Davorina Jenka (1835—1914), veoma talentovanog muzičara, školovanog u Beču i Pragu, zainteresovanog za srpski muzički folklor, za narodne pesme našeg naroda, za vokalnu muziku, što je sve na istoj stvaralačkoj liniji sa Mokranjcem. I po svom stvaralačkom opusu, kao i po delatnosti u Beogradskom pevačkom društvu, Jenko predstavlja sponu između delatnosti Kornelija Stankovića, koga je u Društvu nasledio, i Mokranjca, koji će doći posle njega.
 
Ako je Jenko svojom dugogodišnjom pozorišnom delatnošću, kao kapelnik Narodnog pozorišta, postavio temelje orkestarskoj i scenskoj muzici u Srbiji, Mokranjac je to isto učinio na polju duhovne i svetovne horske muzike, u sasvim drugačijim formama, ali na istoj, nacionalnoj osnovi.
 
Za razliku od mnogih Čeha koji su stalno pokušavali da se odazovu srpskom nacionalnom idiomu i da progovore u tom duhu, često sasvim naivno i nevešto, Jenko je snagom svog talenta veoma iskreno, pažljivo i sa velikim smislom za narodnu melodiju i ritam ušao u suštinu nacionalnog bića srpskog naroda. Dugo vremena, sve do pojave Marinkovića i Mokranjca, Jenko je bio jedini pravi muzičar, pa duboko poštovanje njegovih mlađih kolega i savremenika nikoga ne čudi.
 
Ono što je radio sa muzičarima u orkestru, učeći ih najpre elementarnim znanjima o muzici i sviranju na instrumentu, predstavljalo je predspremu za njegov bogati i dugogodišnji dirigentski rad, kao horskog i pozorišnog dirigenta i kao organizatora muzičkog života. S obzirom na Kornelijev kratak život i dugotrajno bavljenje van Srbije, pre Mokranjca nije bilo značajnije muzičke ličnosti, komletnije i kvalitetnije, čije su duboke brazde bile polazne za neizbrisive Mokranjčeve tragove u našoj muzičkoj istoriji. Otuda i ljubav i toplina sa kojom je Mokranjac govorio o svom velikom prethodniku, duboki pijetet koji je osećao prema njegovom znalačkom, radoznalom duhu.
 
Osvajajući različita polja stvaralaštva, provodili su svoje živote najpre u inostranstvu, tokom godina studija, jedan u Beču i Pragu, drugi u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, a pre toga, Jenko u Sloveniji, Mokranjac u Negotinu, pa u Beogradu. Umrli su iste godine, ali obojica daleko od Beograda, Jenko u Ljubljani, u koju se vratio četiri godine pre smrti, Mokranjac u Skoplju.
 
Iako pripadnici različitih generacija, obojica su predstavljali u skromnoj i nerazvijenoj sredini u kojoj su delovali, one tračke profesionalizma koji su tek počeli da ukazuju na puteve razvoja muzičke umetnosti u Srbiji. Ako je Kornelije bio najtalentovaniji prethodnik Mokranjca, Jenko je ostavio najdublje tragove u svim domenima svoje široke delatnosti kojima je Mokranjac, na zasvođenim i utemeljenim putevima, sasvim sigurno mogao da pođe.

 
Branko Radović

____________

1 Danica Petrović, Bogdan Đaković, Tatjana Marković, Prvo beogradsko pevačko društvo, 150 godina, SANU, Muzikološki institut SANU, Galerija SANU, Beograd, 2004, str. 19
2 Citirano po: Andreis, Cvetko, Djurić-Klajn, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Školska knjiga, Zagreb, 1962, str. 604.


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Maj 28, 2012, 11:43:06 pm »

*
DAVORIN JENKO, HOROVOĐA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG
DRUŠTVA, NAPISAO JE MELODIJU ZA SLOVENAČKU I SRPSKU HIMNU



BOŽE SPASI AKTUELNOG KRALJA

Slovenac Davorin Jenko bio jepoznati pobornik "slovenstva u pesmi" a autor stihova "Bože pravde", Jovan Đorđević, bio je poznati pobornik — kraljeva. Stihovi "Bože spasi, Bože hrani" napisani su kao oda za krunisanje kralja Milana, onda su "popravljeni" za kralja Petra, da bi "šaranje po tekstu" bilo završeno preporukom "našeg kralja", Bogu da ga brani i hrani, ma kako se kralj zvao

Iz alegorije "Markova sablja" književnika i prevodioca, osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i jednog od osnivača i upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu Jovana Đorđevića, koji je u mladosti pisao i stihove, izdvojena je pesma "Bože pravde" i proglašena za srpsku himnu. Bez ikakve sumnje veoma je zanimljivo kako je iz pozorišnog komada proistekla narodna himna koja se na istorijskoj sceni odista dugo zadržala.

Kompozitor i horovođa Davorin Jenko, poreklom Slovenac, koji je dugo živeo u Pančevu i Beogradu, veoma je zaslužan za razvoj muzike i artikulisanje kroz nju nacionalnih osećanja Srba. Njegova nastojanja da proširi i probudi muzičku kulturu u srpskom narodu podržavao je i hvalio i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili". Dok je godinama živeo i radio u Pančevu stvorio je melodije koje su postale veoma popularne, i to ne samo u "prekom" s leve strane Dunava i Save, nego i Matici Srbiji.

SABLJO MOJA, DIMISKIJO

A kada je prešao u prestonicu i u njoj spustio svoje životno sidro, ubrzo se istakao kao horovođa Beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je poznati i priznati kompozitor muzike za veliki broj "komada s pevanjem", kakvi su bili čuveni "Đido", "Markova sablja", "Seoska lola", "Potera", "Pribislav i Božena", "Vračara"... Sem toga, dobar glas u srpskom rodu je stekao i komponovanjem romantičarski intoniranih pesama za horove poput "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "Što ćutiš, Srbine tužni"... Na koncertnim podijumima i posle njegove smrti izvođene su uvertire kao što su "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar"... Nisu zaboravljene ni njegove pesme za soliste, recimo "Jelka" i "Ukor"... Čak dve njegove kompozicije dobile su status nacionalnih himni: "Naprej, zastava Slave" i "Bože pravde".

POZNATI PROTIVNIK "NEMAŠTINE"

U Beogradskom narodnom pozorištu, u kojem se zaposlio 1871. Jenko je mnogo radio, i to sve što je u vezi s njegovom strukom, tako da se može s razlogom tvrditi da je delotvornošću svog angažovanja sasvim opravdao poverenje i zaslužio godišnju platu od 250 talira. Štaviše, uz odgovoran rad na spremanju i uvežbavanju horova za nastup na koncertnom podijumu, Jenko se poduhvatio i obučavanju glumaca u pevanju. U prvoj godini ovog veka, u tek pokrenutom "Srpskom književnom glasniku", zauzimanjem braće Popovića — Bogdana i Pavla i Jovana Skerlića, u četvrtoj svesci tog časopisa koji će postati najugledniji u srpskom narodu u toku četiri decenije svog izlaženja, Stevan Mokranjac je našao da je uputno da, prikazujući zbirku Jenkovih primera scenske muzike "Seoska lola", i nesebično ga hvaleći, ukaže i na to da je autor "poznati protivnik nemaštine", odnosno da je "veliki pobornik slovenstva u pesmi" i da, kao poentu, izloži svoju autoritativnu konstataciju o pesmama koji su sišle sa pozornice u narod, zaživele i raširile se u njemu. Valjda se time iskazuje najveće priznanje!

U "Knjizi o himni" Milivoje Pavlović ("Nova knjiga" Beograd 1984.) između ostalog napominje: "Pripremajući muziku za komad "Markova sablja" Jovana Đorđevića, Jenko je opet slučajno, komponovao muziku buduće srpske (delom i jugoslovenske) himne "Bože pravde". Smatra se međutim, da je Srbe više zadužio nizom romansi koje se danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce žudi", "Gde si dušo, gde si, rano".

A da je srpski narod umeo da oceni vrednost melodija Davorina Jenka i da mu se na dostojanstven način oduži, uverljivo i nenametljivo potvrđuje činjenica da je on još 1869. godine kao prvi i neko vreme jedini muzičar, bio primljen za člana Srpskog učenog društva koje se smatra za prethodnika Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je i član Matice srpske, jedne od najstarijih kulturnih institucija srpskog naroda.

Davorin Jenko je u Beogradu živeo i radio do 1912. dve godine pred svoju smrt. Naime, provodeći najveći deo vremena u radu u Narodnom pozorištu, bio se zbližio s glumicom Velom Nigrinovom, takođe Slovenkom, koja mu je postala verna i nezamenljiva prijateljica. Kada je ona umrla shvatio je da se radi o nenadoknadivom gubitku, kako za pozorište, tako i na njegovom ličnom planu i rešio je da se vrati u Ljubljanu, gde je posle duge i teške bolesti umro 25. novembra 1914.

TESTAMENT NAPISAN ĆIRILICOM

Na njegovoj sahrani se svirala pesma "Na grobih" koju je sam komponovao. Ali, mrlju na taj čin su nanele austrijske vlasti koje, tretirajući ga kao srpskog podanika, nisu dozvolile ni održavanje prigodnog, oproštajnog govora. A još gore od toga je došlo kada je otpečaćen pokojnikov testament, napisan ćirilicom, u kojem je stajalo da se deo njegove ostavštine upotrebi za školovanje srpskih siromašnih studenata.

Kada je posle tri godine u ljubljanskom sudu završena ostavinska parnica (testament je od sudskog tumača u Gracu bio preveden na nemački jezik), počela je vansudska vanredna procedura. Naime, izgovarajući se okolnošću da su tada Srbija i Austrija bile u ratu i da su za to svi međusobni sporazumi postali nevažeći. Ministarstvo pravde u Beču je odlučilo da ni poslednja Jenkova volja ne bude sprovedena u delo... A radilo se zapravo o Slovencu koji je na kulturnom polju zadužio srpski narod, ali je i Sloveniji mnogo dao pre svega pesmom "Naprej, zastava Slave na boj, junačka kri..." koja se uistinu odlikuje svim osobinama slovenačke nacionalne svečane pesme.


Deo teksta preuzet sa sajta: Srpsko nasleđe
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Septembar 04, 2013, 12:24:37 am »

*

STRUNO SLOVENSKA
(Davorin Jenku, kompozitoru)
— akrostrih — 

Da li si ikada mislio
Amanet tvoj da ostane
Večnost lepote od Boga darivane?
O, reko vaseljene,
Reko talasa što muzikom pene!
Iskonski, od tvoga Dvorja
Na podavalska borja.
Utvo zlatokrila
 
Jesu li POBRATIMLJA
Eho STRUNAMA bila
Nasušan ko hleb SRBINE TUŽNI?
Kada su BOGOVI SILNI NAŠIH OTACA
Ustali za NAPREJ ZASTAVE SLAVE
 
S visina gde se pobede plave.
Ti, zvezdonošo,
Ratniče ljubavi,
Ukrotitelju lepote!
Nek milozvuci horova
Iskre rađanje Bogova.
 
Sa ovih tihih prostora
Vez tvojih gorja, dolova
Edenski vrt otvara.
Stoletna šuma zvukova!
Lovim i ovog proleća
Osmehe belih oblaka.
Već godinama liju.
Evo, na izvorištu te piju.
Nebeski zvuci čudesni
Sa struna tvojih slavenskih
Kaleme sebi mladice.
Obzorje Boga
Jednoga!

 
Zorica Bajaš-Skrinjak
Beograd, 10. april 2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Decembar 04, 2014, 11:00:43 pm »

**

KAKO PAMTIMO DAVORINA JENKA


Davorin Jenko (1835—1914), kompozitor i dirigent, "čovek dve domovine" panslovenskih uverenja, Slovenac po rođenju koji je preko četrdeset godina živeo i stvarao u Beogradu, prethodno i u Pančevu, ostavio je delo koje se do danas smatra značajnim i u Srbiji i u Sloveniji. Ovaj rad se bavi pre svega pitanjem kako se konstruiše društveno pamćenje koje se odnosi na Davorina Jenka, tako što kroz vreme prati načine na koje se Jenko pamti i načine na koje se o njemu govori u Srbiji i Sloveniji. U radu se pretpostavlja da načini konstrukcije društvenog pamćenja govore najpre o onima koji pamte, pa tek onda o samom Jenku i njegovom stvaralaštvu.


UVOD

Moderna društva čiji je identitet u velikoj meri zasnovan na konstrukciji istorijskog pamćenja imaju specifičnu potrebu za negovanjem kulture sećanja i posebno za njenom personifikacijom kroz određene ličnosti u tom okviru. Poštovanje pokojnika, odnosno njihov drugi život u sećanju/pamćenju, predstavlja izvor i središte onoga što bi trebalo da označava pojam kultura sećanja, kako je to primetio Jan Asman (Assmann 2005: 39—40).1 Pokojnici nastavljaju da žive u sećanju/ pamćenju onih koji ostaju, i to važi koliko u sferi privatnosti toliko, ili možda još više, u javnoj sferi modernih društava, u kojoj zajednica pamti svoje velikane odnosno heroje, bilo da se radi o ratnicima i državnicima ili o naučnicima i umetnicima. Da bi pamćenje trajalo što duže, znamenite ličnosti ovekovečavaju se upisivanjem u ritualno vreme i prostor, kroz jednu kompleksnu društvenu produkciju mesta sećanja (Nora 2006). Mada bi velikani kao paradigmatične ličnosti trebalo da budu nosioci univerzalnih vrednosti, mnogi od njih su, takođe, u javnom prostoru postali i protagonisti simboličkih ratova koji treba da pokažu prednost i veličinu svojeg u odnosu na tuđe.

Postajući opšte (nacionalno) dobro, velikani postaju i protagonisti svakodnevnih, trivijalnih, pa i politički upotrebljivih diskursa. U našem delu sveta, gde su vernakularne kulture često mnogo bliže nego što to žele da priznaju kreatori nacionalnih granica, a i te granice su tokom novije istorije bile promenljive, odnos naše : tuđe dobija na kompleksnosti.

Ovaj rad je posvećen Davorinu Jenku, muzičaru koji svojim životom i delatnošću povezuje (bar) dva naroda i dve kulture — Srbe i Slovence. U Jenkovoj biografiji jedna činjenica odmah pada u oči — on je kompozitor i slovenačke narodne himne Naprej, zastava Slave i srpske državne himne Bože, pravde. Ta činjenica, kao i sećanje na rasprave koje su u javnosti u Srbiji vođene početkom devedesetih godina prošlog veka o izboru nove (odnosno povratku stare) srpske himne, kada se prethodna država — Jugoslavija — već bila raspala i delotvornost njenih simbola bila ozbiljno dovedena u pitanje, a u kojima se pominjao i Davorin Jenko,2 podstakla me je da za temu rada u okviru projekta Kulturne i naučne teze Srba i Slovenaca od XIX do XXI veka izaberem baš ovu ličnost, preciznije da se bavim načinom na koji se konstruiše društveno pamćenje vezano za nju u Srbiji i Sloveniji u toku dužeg vremenskog perioda, u kojem su i političke granice i sami srpsko-slovenački odnosi podlegali promenama, oscilirajući između tuđeg i svojeg, dalekog i bliskog, prijateljstea i neprijateljstva.

Davorin Jenko tokom dugih godina koje je proveo u srpskom okruženju nije izgubio veze sa krajem i kulturom iz kojih je potekao, ali je znatno duže i u zrelijim fazama delovao u srpskoj kulturi. On je, štaviše, jedan od tvoraca srpske nacionalne kulture u vreme njenog inicijalnog formulisanja, a pri tom ga je moguće odrediti kao stranca.3 Takav položaj me je podstakao da pored prethodno postavljenog pitanja postavim i jedno specifičnije, naime, kako u srpskoj nacionalnoj kulturi funkcioniše stranac kao njen tvorac, odnosno, kako se konstruiše društveno pamćenje vezano za njega. U Jenkovom slučaju, imam u vidu da se propustljivost simboličkih i političkih granica između Srbije i Slovenije menjala tokom prethodnog veka.4


KO JE BIO DAVORIN JENKO?5

Davorin Jenko rodio se 9. novembra 1835. u Dvorju kod Cerklja.6 Kršteno ime mu je bilo Martin. Školovao se najpre u Kranju, gimnaziju je pohađao u Ljubljani i Trstu (1848—1858), a studije pravau Beču (1858—1862) (Cvetko 1952: 4—9). U periodu studija, uključio se u aktivnosti studentske omladine u Beču koji je tada bio jedan od centara političkog života i raznovrsnih kulturnih aktivnosti različitih naroda Austrougarske monarhije.7

Iako formalno nije stekao nikakvo muzičko obrazovanje, od mladosti je pokazivao izrazitu naklonost prema muzici, kojom u bečkom periodu počinje aktivno da se bavi. Ubrzo se afirmisao kao kompozitor i horovođa, ne samo među slovenačkim već i među drugim tadašnjim studentima — aktivistima različitih slovenskih naroda (ibid: 10—26). U to vreme, što je bilo u duhu vremena u krugovima u kojima se kretao, promenio je ime Martin u narodno Davorin (isto: 12). Počeo da komponuje i da izdaje zbirke svojih kompozicija, od kojih je najznačajnija svakako budnica na tekst Simona Jenka, koja vrlo brzo postaje neformalna himna slovenačkog naroda — Naprej zastava Slave (1860). Pesma postaje izuzetno popularna i kod Čeha i Hrvata (ibid: 27—40).

Jenko je uspešno završio studije prava, ali se opredelio za muziku kao svoju profesiju. Odazvavši se na poziv Srpskog crkvenog pevačkog društva iz Pančeva da preuzme mesto horovođe, 1862. godine napušta Beč (ibid: 41). Njegov relativno kratkotrajan rad u ovom gradu, u to vreme na granici Austrougarske i Srbije, ostavio je značajnog traga u razvoju horske, ali i solo i crkvene muzike. U Pančevu, Jenko provodi tri godine — rukovodi horom, komponuje, priređuje besede, ali već 1865. godine prelazi u Beograd, gde preuzima dužnost horovođe Beogradskog pevačkog društva koju će obavljati sledećih dvanaest godina, upravo u periodu kada Beogradsko pevačko društvo postaje centar muzičkih zbivanjau Srbiji (ibid: 59-86).8

Godinu 1870. proveo je delimično u Pragu, gde je usavršavao muzičko obrazovanje (ibid: 66—72). Posle povratka u Beograd nastaju i njegove instrumentalne kompozicije — uvertire — veliki korak napred za gotovo sasvim nerazvijenu instrumentalnu muziku u Srbiji (ibid: 138—146; Gajić 1996: 16).

Iste godine, kao već poznati muzičar u beogradskoj sredini, prihvatio je poziv novoosnovanog Narodnog pozorišta u Beogradu da preuzme rukovođenje horom, a ubrzo zatim i orkestrom. Obeležio je sledeće tri decenije rada u Narodnom pozorištu, a taj period predstavlja i vrhunac njegovog sopstvenog razvoja kao kompozitora i muzičara. Napisao je muziku za oko devedeset pozorišnih komada, čime je postao verovatno najplodniji stvaralac pozorišne muzike u Srbiji do danas (Cvetko 1952: 103—137; Gajić 1996: 16—21). On je i tvorac prve srpske operete Vračara ili Baba Hrka.9

Vrhunac stvaralaštva predstavlja muzika za istorijsku dramu D. J. Ilića Pribislav i Božana (1894), koja ima elemente opere (Cvetko 1952: 129—134). Njegove kompozicije, posebno scenske i solo pesme, sticale su ogromnu popularnost, a njegova muzika bila je prisutna i u javnom i političkom životu tadašnje Srbije (ibid: 178—179). Jedna Jenkova kompozicija — hor iz istorijske drame Jovana Đorđevića Markova sablja postala je 1882. godine srpska državna himna — Bože pravde (ibid: 96-99).10

Jenko je za života doživeo značajna priznanja za svoj rad. Pored ostalog, postao je član Srpskog učenog društva 1869. godine, a ukazom Kralja Milana 1887. godine i jedan od dvanaest članova-osnivača Srpske kraljevske akademije (ibid: 151).11

Tokom četrdeset godina života u Srbiji nije prekidao veze sa rodnim krajem. Vratio se u Sloveniju posle smrti svoje životne saputnice, glumice Narodnog pozorišta Vele Nigrinove (1862—1908). Umro je u Ljubljani 25. novembra 1914. godine, u trenutku kad već izbija rat između dve zemlje u kojima je proveo život i ostvario se kao umetnik — Austrougarske i Srbije (ibid: 158—167).

Jenkov doprinos razvoju muzike ocenjen je veoma pozitivno bilo da se on posmatra u kontekstu slovenačke, bilo srpske kulture, bilo čak u kontekstu formiranja jugoslovenskog muzičkog stila.12 U Srbiji se taj doprinos smata posebno dragocenim, s obzirom na ukupno stanje muzičke kulture u vreme kad je Jenko delovao (Cvetko 1952: 84—85). Istoričari muzike obično konstatuju da je Jenko premostio vremenski jaz između Kornelija Stankovića i Stevana Mokranjca, da je do pojave ovog drugog bio centralna figura muzičkog života u Srbiji, da je ne samo bio plodan stvaralac više muzičkih žanrova, nego je kao kapelnik Narodnog pozorišta doprinosio uvođenju kriterijuma u muzičko izvođaštvo, te da je verovatno najplodniji stvaralac scenske muzike u Srbiji sve do danas, koji je utro put operskoj muzici kod Srba,13 kao i začetnik instrumentalne muzike, koju pre njega u ovoj sredini gotovo niko nije stvarao (v. npr. Matović 1997). Jenkov doprinos muzičkoj kulturi Srbije nas vodi užem pitanju njegovog doprinosa razvoju srpske nacionalne kulture, i još uže, srpskog muzičkog nacionalizma, odnosno Jenkove recepcije u tom smislu u srpskoj sredini. Ovde ću se osvrnuti na njegov rad u beogradskom Narodnom pozorištu, koji je u tom smislu najindikativniji, postavljajući ga u širi kulturno-istorijski kontekst.


DAVORIN JENKO I SRPSKA NACIONALNA KULTURA

Ceo XIX vek, a posebno njegova druga polovina, u srpskom društvu predstavlja period pun dramatičnih promena. Mlado srpsko društvo istovremeno se oslobađa od viševekovne turske vlasti, stvara nezavisnu nacionalnu državu i nacionalnu kulturu, građansku klasu i urbanu kulturu, okrećući se evropskim uzorima. Centri evropeizacije Srbije bili su tada malobrojni gradovi, a pre svega Beograd koji se tek 1867. godine potpuno oslobađa prisustva turske vojske i administracije (Noris 2002:131). Srpsko građanstvo u nastajanju rešeno je da se oslobodi svega što liči na pet vekova pod turskom vlašću i često uspeva da za kratko vreme ostvari promene koje spolja deluju fascinantno, čak i kada se na duže staze pokazuju nesolidnim (Noris 2002: 119—149; Stojanović 2008).

Intenzivne društvene i kulturne promene ogledaju se i u demografskim promenama — već u prvoj polovini XIX veka Srbija postaje izrazito zemlja imigracije, koja broj stanovnika uvećava pre svega mehaničkim prilivom. Beograd je predvodnik i u ovim promenama — kada se Davorin Jenko šezdesetih godina XIX veka doselio u njega, grad je imao oko 20 000 a kad je početkom XX veka odlazio, oko 90 000 stanovnika (Prošić-Dvornić 2006: 108). Među doseljenicima preovlađuju etnički Srbi iz okruženja, ali se, većinom iz Austrougarske doseljavaju i Austrijanci, Česi, Jevreji, Italijani, najčešće ljudi sa obrazovanjem ili kapitalom koji je u Srbiji nedostajao. Kao što se redovno događa u procesima imigracije, i ovi doseljenici prolaze kroz procese integracije koji nisu uvek jednosmerni. Mnogi su veoma dobro prihvaćeni, a njihov proces integracije završio se potpunom asimilacijom i samo dalekim sećanjem na drugačije poreklo. Ipak, bilo je i distanciranja i predrasuda, pa i pokušaja da se u nekim oblastima spreči doseljavanje stranaca (Prošić-Dvornić 2006: 95-99).14

Druga polovina XIX veka donosi nastojanja elite na stvaranju nacionalne države i nacionalne kulture odozgo (Prošić-Dvornić 2006: 75—84). Nacionalni projekat podrazumevao je okretanje Evropi i izgradnju nacionalne kulture — s jedne strane evropeizaciju, a sa druge srbizaciju, posrbljavanje kulture i društva. Od četrdesetih godina XIX veka počinje izgradnja institucija koje promovišu nacionalno zajedništvo i kulturu zasnovane na jeziku, veri i istoriji, odnosno na potrazi za autentičnošću i neponovljivošću kulture koja svoje izvore ima u narodnoj poeziji, veri, običajima, itd, što je proces karakterističan za narode u istočnoj Evropi tog doba, i ne samo za njih (ibid: 78—79). Buđenje narodnog duha i razvoj nacionalne kulture obeležen je četrdesetih godina XIX veka panslavizmom, ali opšteslovensko osećanje kod Srba vremenom jenjava kao suviše apstraktno pred posebnim nacionalnim osećanjima. Slovenske veze slabe, a razvoj nacionalne kulture sve više ide u pravcu izgradnje ekskluzivno srpske kulture (Skerlić 1966: 159—172).15

Zakasneli romantizam šezdesetih i sedamdesetih godina u Srbiji doživljava vrhunac u obožavanju naroda i korišćenju folklora i srednjevekovne istorije u svim vidovima umetnosti. U književnosti se ovaj duh polako prevazilazi od osamdesetih godina XIX veka (ibid: 273—289). Muzička umetnost, čiji razvoj u Srbiji inače kasni, i u tom pogledu će kasniti za evropskim uzorima možda i više nego drugi oblici stvaralaštva i nacionalne kulture (Tomašević 1987: 169).

Kada Jenko 1870. godine postaje kapelnik orkestra Narodnog pozorišta, ta ustanova predstavlja ključnu nacionalnu i kulturnu ustanovu — hram patriotske religije (Timotijević 2005), epicentar kako evropeizacije tako i nacionalizacije srpske kulture kroz celu drugu polovinu XIX veka (Stojanović 2008: 196). I sama urbana geografija Beograda činila je od Narodnog pozorišta centralnu ustanovu društvenog života i nacionalne kulture (ibid: 195). Politike repertoara zapravo imaju za cilj kreiranje patriotskog duha nacije. Na sceni su komadi sa istorijskom nacionalnom tematikom, ali osim njih i mnogo popularniji komadi s pevanjem iz narodnog života — domaći, a još češće posrbljeni — francuski, nemački, mađarski, ruski (ibid: 200—208).16 Za gotovo sva scenska dela muziku piše Davorin Jenko, a najgledanije predstave u celom periodu od osnivanja pozorišta do Prvog svetskog rata bile su Seoska lola i Đido17 (ibid: 213).

Davorin Jenko, dakle, stvara i unapređuje muzičku kulturu glavnog grada i čitave Srbije "u vreme kada je srpska duhovna atmosfera bila mešavina seoske idiličnosti, patriotske borbenosti i novograđanske uglađenosti" (Gajić 1996: 12), ali i stvaranja zametaka velegradskog duha, boemije i kosmopolitizma Beograda, a pre svega, stvaranja nacionalne kulture u kojoj je muzika imala poseban značaj. Jenko u početku, i kada komponuje na nedvosmisleno patriotske (srpske) tekstove, ne koristi folklornu muzičku formu ili bar ne koristi izričito srpski folklor, pošto ga u početku i ne poznaje dovoljno. Romantizam i nacionalizam u Srbiji u drugoj polovini XIX veka, međutim, tražio je, u duhu omladine, da kulturni obrasci poprime nedvosmisleno srpski karakter, u slučaju muzike, direktnim korišćenjem folklora. U Jenkovom slučaju, ovo je pretpostavljalo proces kulturne integracije i ulaženja u lokalne kulturne kodove. Dug boravak u srpskoj sredini, otvorenost prema srpskoj kulturi i romantičarska sklonost prema korišćenju folklora uopšte, omogućio je Jenku da sve više — intuitivno, pošto nije sistematski proučavao srpski folklor — ulazi u njegovu suštinu i koristi njegove obrasce, kao inspiraciju, interpretaciju ili direktan citat.18 Ovaj put se može pratiti od Vračare, preko Devojačke kletve, Zadužbine, Šokice, Jurmuse i Fatime do Đida, koji se smatra vrhuncem Jenkovog zrelog korišćenja folklora u scenskoj muzici (v. Cvetko 1952: 128—129; Matović 1997: 349—350). Elementi folklora vremenom postaju prisutni u Jenkovoj muzici i u drugim muzičkim žanrovima. Takođe međutim, treba pomenuti i da je paralelno sa ovim Jenko stvarao i druga svoja zrela možda i najuspelija ostvarenja, poput Pribislava i Božane, dela sa elementima opere, koja "ne odlikuje izričito oslanjanje na srpsku narodnu motiviku" (Cvetko 1952: 181).

U oceni Jenkovog dela u istorijskoj perspektivi, preovlađuju mišljenja da se on može odrediti kao stvaralac srpske muzike nacionalnog stila bar u određenom smislu, štaviše i kao neosporno srpski muzičar, iako je srpski nacionalni stil, odnosno srpski muzički nacionalizam razumeo i sprovodio "na svoj način" (ibid: 180). Različiti muzikolozi ne podrazumevaju, međutim, uvek iste kriterijume za određenje pripadnosti jednog stvaraoca nacionalnom stilu. Posebno se lome koplja o pitanju odnosa nacionalnog stila i folklora — dok se za jedne on podrazumeva, za druge je predmet problematizacije.19 Neki muzikolozi određuju tri kriterijuma po kojima se neki muzičar može odrediti na ovaj način: najpre, pedagoški rad na uzdizanju ukusa publike i rad na unapređenju opšteg nivoa muzike u određenoj sredini; zatim, razvoj nacionalne svesti kroz pobuđivanje patriotskih osećanja kod publike, i najzad, upotreba folklornih elemenata, citiranih ili stilizovanih. Jenko se u potpunosti uklapa u ovakvo viđenje muzičkog stvaraoca nacionalnog stila (v. Matović 1997). I u jednom drugačijem viđenju ove problematike, koji nacionalni stil definiše kao jednu vrstu dosezanja autoreferentne tradicije i ostvarivanja umetničke individualnosti u okviru nje, a ne samo kao puko citiranje ili obradu folklornih elemenata ili podsticanje patriotskih osećanja, Davorin Jenko nalazi svoje mesto (Tomašević 1987: 176).

Ali ako su kasnija kritika i istorija muzike Jenka određivali kao stvaraoca muzike srpskog nacionalnog stila, štaviše i srpskog (kao u jednom periodu i slovenačkog) muzičkog nacionalizma, odnosno u jednom periodu i kao začetnika jugoslovenstva u muzici, kako su ga percipirali savremenici? Ovde se vraćam na pitanje Jenkovog nesrpskog porekla kao eventualno značajnog u percepciji od strane same sredine u kojoj je radio. Jenko je s jedne strane bio veoma popularan i dobro prihvaćen od strane jednog, pretpostavljeno većeg, dela muzičke javnosti, pa i od vladajućih krugova, tako da bi se mogao odrediti i kao "državni kompozitor", ali je takođe tokom boravka u srpskoj sredini njegova sposobnost da kao stranac prodre u suštinu srpske kulture i da na "pravi način" kreira muziku (srpskog) nacionalnog stila više puta dovođena u pitanje. Ta vrsta kritike upućivana je pre svega od strane zastupnika izrazito nacionalne struje u srpskoj kulturi, koja je u procesima izgradnje nacionalne kulture tragala za kulturnom autentičnošću i čistotom. Pomenuto je već da je do 1871. godine tu struju predvodilo i artikulisalo udruženje Ujedinjene omladine srpske, ali i posle njegovog formalnog kraja, ideja čisto srpske kulture kao ideala imala je uticaja na kulturni i javni život (Skerlić 1966). Paradoks Jenkovog položaja bio je u tome što je on sam prihvatio srpsku sredinu bez mnogo predarsuda zahvaljujući svojim panslovenskim idejama (a i ta sredina je njega u većini prihvatila), ali je od određenih krugova baš zbog tih, po njihovom shvatanju suviše širokih uverenja, bio kritikovan i odbacivan.

Tako je Beogradsko pevačko društvo (dalje BPD), u svoje vreme izraziti centar srpskog muzičkog nacionalizma, i bar u jednom delu svog članstva izraziti sledbenik omladinskih ideja, više puta imalo trvenja sa svojim horovođom o odnosu srpskog i opšteslovenskog u repertoaru hora. Godine 1872. sukob je otvoreno izbio kada je odbor Društva pokušao da skine sa repertoara slovenačku pesmu Molitev, inače Jenkovu kompoziciju (Cvetko 1952: 168). Kompozicija je tada ostala na repertoaru, ali su i nezadovoljstva ostala da tinjaju. Sličan sukob ponovo je izbio 1875. i trajao sve do Jenkovog napuštanja društva 1877. godine. Na jednoj od sednica odbora Društva je rečeno i da Jenko svojom repertoarskom politikom predstavlja prepreku ostvarenju ciljeva društva. Pod tim su se podrazumevali ciljevi afirmacije srpskog muzičkog nacionalizma. Neki članovi odbora su međutim, istakli i Jenkove zasluge za razvoj hora. Jenko je na kraju napustio BPD, a njihovi odnosi su ostali zategnuti (ibid: 168—172). To se videlo kada je 1887. godine društvo Davorje, čiji je Jenko bio počasni član, pokrenulo inicijativu za proslavu 25 godina umetnikovog rada. BPD i Crkveno pevačko društvo Kornelije insistirali su da se iz pozivnice izbriše da je Jenko delao na polju srpske muzike i na kraju su i odbili da sudeluju na proslavi (ibid: 172—175). U svim ovim događajima možda su se odražavali i zavisti i lične netrpeljivosti, pa i konkurentski odnosi između samih horova (ibid: 175—176), ali je činjenica da su rasprave i kritike u Jenkovom slučaju uzimale formu pitanja — da li je njegovo stvaralaštvo dovoljno srpsko, s obzirom na njegovo nesrpsko poreklo. Jenku je takođe zamerano od savremenika da njegova muzika u pesmama ne prati akcenat srpskog jezika, jer, pretpostavljeno, on tim jezikom nije vladao kao maternjim, ali i ovde se radi o dvostrukom aršinu — do Josifa Marinkovića praćenje akcenta u muzici nije bio obavezan princip ni za srpske kompozitore (v. ibid: 92—93).

Ako bismo pokušali da odredimo identitet Davorina Jenka i njegovog ukupnog dela, šire gledano, po svemu što se o njemu zna, mogli bismo ga odrediti kao čoveka slovenačkog porekla i pripadnosti, snažnih panslovenskih uverenja, koji je takođe i, tokom dugih godina života u srpskom okruženju, relativno dobro integrisan u srpsko društvo. Što se tiče identiteta koje se može pripisati njegovom delu, Jenka možemo smatrati u određenim aspektima, odnosno periodima stvaralaštva, i kao srpskog, i kao slovenačkog, pa i kao jugoslovenskog kompozitora. U različitim kontekstima i za različite potrebe, u kasnijim tumačenjima i pamćenju Jenkovog života i dela, međutim, često su se izdvajale ili naglašavale samo neke strane njegovog kompleksnog identiteta, dok su se druge prenebregavale, što će se videti i u načinima na koje se Jenko pamti i na koje se o njemu govori.

Mladena Prelić

________________

01 O problemima društvenog / kolektivnog pamćenja, kulturi sećanja i teorijskim pristupima tim i srodnim fenomenima, videti npr. Brkljačić i Prlenda, 2006; Kuljić, 2006.
02 Mislim posebno na jednu izjavu Vuka Draškovića, s početka devedesetih godina prošlog veka. Ona je data u svojstvu predsednika SPO, populističke, u to vreme izrazito nacionalno orijentisane, vodeće opozicione partije, koja se najviše zalagala da Bože pravde bude ponovo izabrana za himnu Srbije. Na žalost, nisam uspela da je dokumentujem do završetka ovog teksta, ali (po sećanju) u njoj je komentarisana adekvatnost slovenačke etničke/nacionalne pripadnosti Davorina Jenka, kao kompozitora nekadašnje i potencijalno buduće državne himne Srbije. Bilo je to vreme izuzetno zaoštrenih srpsko-slovenačkih odnosa. Drašković je rekao da to ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem, naprotiv, činjenica da je Slovenac kompozitor prave srpske himne pokazuje da su Slovenci nekad bili iskreni prijatelji Srba i da bi to, da su verni samima sebi, trebalo da budu i danas, ali da su nam oni, zbog svojih sebičnih interesa, okrenuli leđa.
03 Jenkov slučaj stranca kao tvorca nacionalne kulture nije usamljen u Srbiji XIX veka, pogotovo u muzici — setimo se na primer, Jozefa Šlezingera, i mnogih čeških muzičara.
04 Ta "promenljiva propustljivost" podrazumeva svakako i period života dva naroda u zajedničkoj državi i pokušaj formiranja "jugoslovenske kulture" u čemu je i Jenkovo stvaralaštvo, odnosno njegova naknadna interpretacija imala određenu ulogu.
05 Najpodrobniju, zapravo jedinu obuhvatnu stručnu monografiju o Jenku do sada je dao slovenački muzikolog Dragotin Cvetko (Cvetko 1952), pa ću se u ovom kratkom osvrtu na nju oslanjati.
06 Dvorje (Cerklje na Gorenjskem); Cerklje su gradić i opština u Gorenjskoj, u blizini Kranja.
07 U godinama mladosti, još od gimnazijskih dana, ali posebno u bečkom periodu, Jenko se zbližio sa pokretom mladoslovenaca. Njegovo rodoljublje istovremeno je podrazumevalo i snažno panslovensko usmerenje, koje je zadržao čitavog života (Cvetko 1952: 10—13).
08 Srpska muzička scena bila je u to vreme još u povojima. Jedini domaći muzički stvaralac kod Srba tada je bio Kornelije Stanković, koji je upravo te, 1865. godine, prerano preminuo.
09 Ova opereta je izvedena prvi put u Narodnom pozorištu 1882. godine (Cvetko 1952: 123—126; Stojanović 2008: 212).
10 Markova sablja izvedena je prvi put 1872. godine. Videti više u radu Anice Sabo u ovoj publikaciji.
11 Interesantno je da je Jenko izabran za člana Akademije kao strani državljanin, što je bio presedan. Srpsko državljanstvo je dobio na sopstveni zahtev 22. novembra 1894. godine (Cvetko 1952: 149).
12 O Jenku su pisali nir. Konjović 1919: 128—129; Milojević 1935; Cvetko 1952; Perčević 1969; Đurić-Klajn 1971: 62—67; Pejović 1991; Matović 1997 i drugi. Jedini izuzetak u oceni Jenkovog doprinosa srpskoj muzičkoj kulturi predstavlja tekst u Spomenici Beogradskog pevačkog društva (Spomenica 1903), o čemu će kasnije biti još reči. Određenje Jenka kao začetnika muzičkog jugoslovenstva, može se, očekivano, naći u tekstovima između dva i neposredno posle Drugog svetskog rata (Konjović 1919: 128—129, 1947: 48—50; Cvetko 1952: 189).
13 Prva opera domaćeg autora, Na uranku Stanislava Biničkog, izvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1903. godine (Stojanović 2008: 217).
14 Još na prelazu XIX u XX vek, oko trećina stanovnika bila je rođena u Beogradu, trećina u unutrašnjosti Srbije, a trećina u inostranstvu (Prošić-Dvornić 2006: 110).
15 Jedan od motiva koji su društvo odveli u ovom pravcu bio je taj što je Srbija bila opterećena nastojanjima za priznanje pune nezavisnosti, kao i ratovima za zaokruživanje državne teritorije kako je ona percipirana u to vreme, pa se i nacionalna ideologija formulisala u skladu sa tim.
16 Iako Stojanović (2008: 217—228) iznosi drugačije mišljenje, u vreme Jenkovog stvaralačkog delovanja, komadi s pevanjem su između ostalog imali zadatak da doprinose stvaranju nacije u čemu je muzika igrala ključnu ulogu (v. Dragović 1995). Muzika koja budi osećanja, "nosi", širi se na celokupnu zamišljenu zajednicu i ujedinjuje je u zajedničkim emocijama, lakše nego drugi oblici nacionalne propagande. Kako je napisao jedan kritičar povodom izvođenja Devojačke kletve, veoma popularnog komada sa Jenkovom muzikom, 1887. godine: "I kod nas se primećuje silna privlaka muzike na osećaje našeg sveta. Očevidno je da se ona voli i gaji više nego druge veštine! A to će biti s toga što ona ne iziskuje mišljenja, vać samo obilnog osećanja, pa se u njoj može uživati." (nav. prema Marković 1995: 140). Horovi u komadima s pevanjem obično imaju folklorni prizvuk, ako već nisu direktni citati preuzeti iz folklora. Pošto horovi u komadima s pevanjem predstavljaju relativno samostalne muzičke celine ubačene u tok dramske radnje — one se i lako "otkidaju" iz dramskog teksta i nalaze svoj samostalan put do publike. Na taj način je ostvarivan stalni međusobni uticaj pesama sa scene i gradskog folklora (v. npr. Perić, 1995: 153—154; Matović 1995).
17 Seoska lola, posrbljena verzija ("posrba") mađarskog komada sa pevanjem Endre Tota, davala se na sceni Narodnog pozorišta od 1878. do 1911. godine 78 puta. Đido, slika iz seoskog života s pevanjem, autora Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, bio je na repertoaru od 1892. do 1913. godine i izveden je 82 puta (Stojanović 2008: 212).
18 Kako ističu neki muzikolozi, uspešnost ovog poduhvata Jenko duguje tome što se "vidno srodio sa muzičkim okruženjem koje je upijao vremenski duže nego prerano preminuli Kornelije Stanković" (Matović 1997: 353—354). Posredno, ovo zapažanje pretpostavlja da se kultura uči, kako u slučaju pripadanja po rođenju, tako i u slučaju naknadnog uključivanja u nju. Značajno je u tom smislu i zapažanje da ne može da se uoči razlika u tretmanu folklora od strane stranih (najčešće čeških) i domaćih stvaralaca u Srbiji u to vreme (Tomašević 1987: 176).
19 Da upotreba folklora jednog naroda sama po sebi ne izražava identitet ni samog dela, a još manje umetnika koji ga koristi, obično se kao najočigledniji primer među mnogima daje opera Karmen, francuskog kompozitora Žorža Bizea (Tomašević 1987: 173—174). Ipak postoji snažan stereotip koji ovo poistovećuje. Dobar primer je slučaj Jozefa Hajdna, koji je u pojedinim delima koristio hrvatski folkor i time izazvao raspravu među istoričarima muzike o tome da li je on sam bio hrvatskog porekla, što je na kraju odbačeno kao neutemeljeno.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Decembar 11, 2014, 08:11:23 pm »

**
nastavak


MESTA SEĆANJA

Proslave i obeležavanje različitih Jenkovih godišnjica počinju još za umetnikovog života. Već je pomenuta 25-godišnjica Jenkovog stvaralaštva 1887. godine u Beogradu, koja je izazvala i određene kontraverze (Cvetko 1952: 172). Povodom 30 godina rada u Narodnom pozorištu, 1901. godine je na toj sceni izvedena predstava Đido, a umetnika je više institucija i sam kolektiv Narodnog pozorišta ovenčao lovorovim vencima (AMPUS). Kada je Jenko već prešao u Ljubljanu, Glazbena matica je 1910. godine priredila svečanu proslavu "u spomen pedesetogodišnjice slovenačke narodne himne 'Naprej zastava Slave!ć.2"

Sahrana Davorina Jenka u novembru 1914. godine prošla je, međutim, veoma skromno, s obzirom da je tada već bio započeo Prvi svetski rat. Kao srpskom državljaninu, pri tome i slovenačkom rodoljubu i kompozitoru poznatih budnica, austrougarske vlasti ne dozvoljavaju nikakve počasti koji bi mogle da prerastu u političke manifestacije. Glazbena matica je jedino organizovala da pored groba na ljubljanskim Žalama njen hor otpeva Jenkovu kompoziciju Blagor mu (Cvetko 1952: 155—156).

S obzirom na te okolnosti, srpska i slovenačka kultura imale su prilike da se od Jenka dostojno oproste tek naknadno. Njegovo mesto u panteonu nacionalne kulture ostalo je neprikosnoveno i u novoj državi Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Kao Slovenac-pansloven koji je veliki deo života proveo u Srbiji, Jenko se svojom ukupnom biografijom uklapao u politiku konstruisanja kulture "troimenog naroda", a zatim i jugoslovenske kulture između dva rata.21 Uz to, Jenko je postao "većinski" kompozitor himne nove države, hibridne tvorevine sastavljene od po jedne strofe pesama Bože pravde, Lijepa naša domovino i Naprej, zastava Slave,22 pa mu se stoga ukazuje dužna pažnja i u novoj državi. Tako, na primer, u Beogradu 1930. godine jedna ulica na Zvezdari dobija njegovo ime (UTB 2004: 321—322).23 Takođe, kada je 1937. godine osnovana Muzička akademija, u predvorju je postavljena spomen ploča kojom se, pored ostalih, izražava zahvalnost i Davorinu Jenku na doprinosu razvoju muzike "na šumadijskim stranama".24 U Ljubljani, na groblju Žale, na Jenkovom grobu je postavljena bista, rad vajara Lojze Dolinara.25 U gradskom prostoru Ljubljane uređuje se Aleja kompozitora — to je kolonada spomenika značajnih kompozitora u Vegovoj ulici ispred zgrade Glazbene matice.26

Ali najbolja prilika za organizaciju društvenog pamćenja vezanog za Jenka ukazala se 1935. godine, kada se navršavalo 100 godina od umetnikovog rođenja. Tada je organizovana velika državna proslava, koja je bila locirana u Cerklje, Beogradu i Ljubljani.

Proslava je otpočela u Cerklju te godine u septembru, svečanim otkrivanjem spomenika na centralnom trgu — Jenkovog poprsja na visokom stubu. Bista je ista kao ona na Jenkovom grobu, a bila je usmerena tako da gleda u pravcu Jenkove rodne kuće. Mesto gde se ta kuća inače nalazila do 1931. ili 1932. godine obeleženo je Vrtom sećanja.27 Takođe, osnovna škola u Cerklju je dobila Jenkovo ime. Na kuću u centru naselja, koju je umetnik kupio za sebe i koristio je kad je u Creklju, Glazbena maticaje postavila tablu. Spomenik je otkrio Fran Kimovec uz prigodni govor, a zatim je usledila svečanost uz učešće brojnih lokalnih horova i orkestara, i narodno veselje (AMPUS; NUK).

Drugi deo proslave, održan u Beogradu i Ljubljani, vezan je za datum Jenkovog rođenja. Tako je 9. novembra u Beogradu u Narodnom pozorištu posle svečane besede Miloja Milojevića izvedena opereta Vračara (NUK).

U Ljubljani je proslava trajala tri dana — pored svečanog koncerta 8. novembra u Slovenačkoj filharmoniji, 9. novembra je održana svečanost u ljubljanskoj operi, a 10. novembra je ispred kuće u Kolodvorskoj 11 u kojoj je Davorin Jenko završio život otkriven spomenik (AMPUS, NUK).28

Tako su ovom prilikom trajno obeleženi mesto rođenja, mesto smrti, a prethodno i grob umetnika. Spomenikom u centru Cerklja Jenku je dat simbolički značaj kao najvažnijoj ličnosti svog rodnog kraja.

Drugi svetski rat je, međutim, doneo promene u simboličkom pejzažu Cerklja — između ostalog, nemački okupatori su sistematski uništavali znake slovenačke kulture. Čim su zauzeli mesto 1941. godine, oborili su spomenik u centru naselja, skinuli tablu sa Jenkove kuće, i promenili ime škole.29

Prvih godina posle rata se o Jenku nije mnogo govorilo u njegovom rodnom kraju. Po mišljenju današnjih Cerkljana — "ili nije kultura došla na red ili nije bio podoban" s obzirom da je bio kompozitor himne "stare Jugoslavije" i državni kompozitor Kraljevine Srbije. Međutim, nasuprot ovom zapažanju, u Srbiji se već 1947. štampa Konjovićeva Knjiga o muzici sa esejima i kritikama pisanim između dva rata, u kojoj se autor veoma pohvalno izražava o Jenkovoj ulozi u istoriji srpske i jugoslovenske muzike (Konjović 1947: 48—50),30 a 1952. godine vodeći slovenački muzikolog Dragotin Cvetko objavljuje sve do danas najobuhvatniju monografiju o Jenku u izdanju Srpske akademije nauka (Cvetko 1952). Godine 1953. muzička škola u Rakovici dobija njegovo ime na inicijativu školskog odbora u kome su i predstavnici Saveza boraca (Stefanović 1996: 162).

Moglo bi se možda zaključiti da se nova vlast već tada osetila dovoljno samopouzdanom da kontroliše moguća učitavanja značenja i da iz Jenkove biografije uzme ono što se uklapa u novu ideologiju — da zadrži panslavizam interpretiran kao jugoslovenstvo i srpsko-slovenačke kulturne veze, a da izbriše veze sa monarhijom odnosno i sa Kraljevinom Srbijom i sa "starom" Jugoslavijom. Pod uticajem primera iz Rakovice, i u Cerklju se od 1954. godine Osnovna škola ponovo nazvala po Jenku.31 Godina 1954. zapravo predstavlja četrdesetogodišnjicu Jenkove smrti i možda je tim povodom baš tada takođe odlučeno i da se arhitekta Jože Plečnik pozove da preuredi centralni trg u Cerklju i da se na njega ponovo vrati Jenkov spomenik.32 Godine 1959. u Cerklju je osnovan i muški hor Davorin Jenko, koji, mada ima i drugi repertoar "gaji kult Davorina Jenka". Horovođa je Jožef Močnik.33 Tako se slavni Cerkljanin vratio u simbolički centar svog rodnog kraja.

U godinama koje slede, Jenkova potencijalna uloga simbola jugoslovenskog zajedništva na kulturnom planu postepeno, međutim, slabi. Jugoslovenstvo posle Drugog svetskog rata nije bilo koncipirano kao melting pot, nego kao neka vrsta balansa između nacija i nacionalnih kultura. U tome je možda jedan od razloga što se Jenkova ličnost i delo sve manje koristila u simbolizaciji jugoslovenske uzajamnosti, jer nije bilo koncepta jugoslovenske kulture,34 Kad je jugoslovenstvo postepeno počelo da se rastače, ne samo na kulturnom, nego i na političkom planu, još je manje bilo potrebe za njegovom simbolizacijom. Pored toga, možda je jedan od razloga što je Jenkova stvaralačka ličnost pomalo bivala skrajnuta bio i taj što je pravac kome je pripadao —romantizam — bio pomalo skrajnut u modernističkim tendencijama XX veka koje su, ako nisu nastojale da sa njom potpuno raskinu, tragale za drugačijom tradicijom. U skladu s tim, jedini trag proslave 150 godina umetnikovog rođenja, 1985. godine, našla sam u Cerklju, gde je umetnik zadržao status najistaknutije ličnosti svog rodnog mesta. Takođe je interesantno da je 100 godina nastanka pesme Naprej (1960) obeležen, recimo, među slovenačkom emigracijom u Argentini, mnogo više nego u samoj Sloveniji.35 Što se tiče popularizacije Jenkovog rada, u Sloveniji na primer, 1980. godine, u ediciji Znameniti Slovenci, objavljena je popularna varijanta Jenkove biografije (Cvetko 1980).

Raspad jugoslovenske države i osamostaljenje nekadašnjih federalnih jedinica doneli su između ostalog i nove konfiguracije društvenog pamćenja. Ime Davorina Jenka se u Srbiji, a i u Sloveniji vraća javnoj pažnji kad krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina ovi procesi uzimaju maha — novim državama, pored ostalog, trebaju i novi (ili, kako će se pokazati — stari) državni simboli. I u Srbiji i u Sloveniji krajem osamdesetih godina prošlog veka postaju sve glasnije rasprave o povratku prethodnih nacionalnih simbola državama i narodima čiji je poseban nacionalni identitet navodno bio ugrožen u federativnoj zajednici. U Sloveniji, uprkos tome što nije bila bez podrške u javnosti, budnica Naprej ipak ne dobija status državne himne. Umesto toga za himnu je proglašena Zdravica sa tekstom France Prešerna i muzikom Stanka Premrla (NUK), a Naprej je postala himna slovenačke vojske (Uredba 1995). U Srbiji Jenkova kompozicija pobeđuje političke otpore, mada je za to trebalo malo više vremena — Bože pravde postaje himna Srbije 2004. godine.36 U oba slučaja u javnosti je sporan bio tekst, a ne melodija.37

Tako se Davorin Jenko našao u srcu jedne rasprave kojaje imala ne samo kulturnu nego i visoko političku dimenziju, mada on sam nije bio njen povod — rasprava se vodila o kontinuitetu nacionalne kulture, o nacionalnom identitetu i političkoj korektnosti teksta nove/stare himne, a ne o Jenkovoj muzici. Ipak, i njegova "nesrpska" pripadnost u jednom trenutku je postala predmet rasprave u javnosti u Srbiji, što sam pomenula na početku teksta.

Čini se, međutim, da se ni ona nije toliko direktno ticala samog Jenka, nego je u ovom kontekstu iskorišćena kao politička poruka savremenim građanima Slovenije i njihovom političkom rukovodstvu od strane jednog srpskog političara.

U diskursima koji prate Jenka, posebno koji prate određenje njegovog kulturnog ili etničkog identiteta i identiteta njegovog dela tokom vremena, svakako je moguće prepoznati ideološki nivo. Ovde nema mesta za detaljnu diskurzivnu analizu, pa navodim samo nekoliko primera, više kao ilustraciju duha vremena.38

Krajem XIX i početkom XX veka — u većini tekstova koji izlaze u Srbiji (ili koje izdaju Srbi izvan tadašnje srpske države), uz konstataciju da je Jenko Slovenac, najčešće se dodaje da je pripadnik bratskog, prijateljskog, srodnog naroda. Konstrukcija slovenskog i jugoslovenskog zajedništva otpočela je pre nastanka same države. Na primer, na stranicama Bosanske vile 1903. godine smatra se da je Jenko "najmiliji srpski kompozitor, brat Slovenac, u čijoj muzici se izražava opšta slovenska crta blagosti i patnje. ... Njegove pjesme su rasprostrte po cijelome srpstvu i nema ni jednoga Srbina koji te melodije ne pjeva, koji za njih ne zna i koje ga ne oduševljavaju" (AMPUS). Ali do stvaranja zajedničke države, uprkos čak i zvaničnih priznanja Jenka kao stvaraoca srpske nacionalne kulture,39 ima i tekstova u kojima se naglašava da on, kao Slovenac, nije mogao da razume i razvija srpsku nacionalnu muziku (Spomenica 1903: 20). Sa nastankom zajedničke države, zvanično se podupire državna ideologija u okviru koje Jenko, autor zajedničke hibridne himne, postaje i simbol zajedništva — pobratimstva Srba i Slovenaca, začetnik jugoslovenstva u muzici.40" Granice između jugoslovenskih naroda su u zvaničnoj ideologiji tada deklarisane kao porozne,41 a oba naroda jedan drugog nazivaju bratskim, ističući patnje jednih i drugih kroz istoriju i međusobno razumevanje.42

Jugoslovenski narodi se označavaju kao bratski i saradnički i u drugoj Jugoslaviji, posebno u vreme njenih početaka. Primer te retorike zbližavanja može se naći u stručnoj literaturi o Jenku početkom pedesetih godina: Jenko je predano voleo i staru i novu domovinu (Cvetko 1952: 163), bio je "i Slovenac i Srbin u jednom licu, u suštini još uvek onakav kakav je bio kao mladić, pun sveslovenski usmerenog duha koji nije izneverio do poslednjeg daha" (ibid: 163—164). On je prvi ideolog jugoslovenstva u muzici (ibid: 189), i u toj oblasti je, razvijajući veze među Srbima i Slovencima, nastavio delo Kopitara i Vuka (ibid: 3).

Nasuprot ovome, pet decenija kasnije, u sasvim drugačijoj političkoj atmosferi i drugačijim državnim granicama, u slovenačkoj publicistici nailazimo na primer retorike distanciranja: Jenko u Beogradu nije imao pogodnih uslova za rad (Močnik 2004: 171).

U Srbiji je bio samo iz materijalne nužde: "kruh mu je dajala tujina in moral ji je služiti" (ibid: 174). Tamo je stekao mnogo prijatelja, ali i mnogo neprijatelja, gušio se u preuskim okvirima, ali je uprkos tome stvorio značajno delo (ibid: 175). U Srbiji se nije nikad odomaćio, voleo je samo svoj rodni kraj (ibid: 176).43

Na drugoj (srpskoj) strani, na kraju XX veka, Jenko se u nekim tekstovima nedvosmisleno određuje kao stranac (Gajić 1996: 11), ali se zato u nekim drugim potencira njegov navodno usvojeni srpski etnički/nacionalni identitet (npr. voleo je Srbe, svojim pesmama podsticao je srpski patriotizam, pisao je ćirilicom, ostavio je testament na ćirilici u korist srpskih studenata). Kao kompozitor stare/nove srpske himne čija obnova u kontekstu tranzicije može da se čita i kao povratak tradicionalnih nacionalnih vrednosti, Jenko više u interpretaciji ne može da bude stranac koji nas nije razumeo. Da bi se razrešila kontraverza stranca kao himnopisca naše stare autentične nacionalne himne — pronađena je u srpskoj publicistici devedesetih godina prošlog veka formula koja se ponavlja i na patriotski orijentisanim internet forumima, po kojoj je Jenko, iako po rođenju stranac, postao sasvim naš. Jenko je u ovoj interpretaciji postao potpuni srpski rodoljub, na čuđenje, pa i zgražanje, naših neprijatelja, poput na primer, austrougarskih vlasti.44

Ipak, sa smirivanjem konfliktne situacije s kraja XX veka, između Srba i Slovenaca dolazi i faza obnavljanja pokidanih veza i negovanja dobrosusedskih odnosa. Postepeno se vraća i dobrosusedska retorika, a ona koja je vezana za Jenka može se povremeno naći u novinskim tekstovima ili na internet forumima.45

U Srbiji je danas Davorin Jenko kompozitor državne himne, ali njegova ličnost i stvaralaštvo nisu predmet nekog posebnog proslavljanja ili obeležavanja. Zato današnji zvanični diskurs o njemu nije uvek očigledan.46 Muzička škola "Davorin Jenko" ipak na određeni način sistematski održava uspomenu na umetnika. Osim što je izdala monografiju za potrebe učenika muzičkih škola, ali i šire zainteresovane publike, o ličnosti i radu Davorina Jenka (Đurđević i Radovanović 1995), škola od 2002. godine organizuje međunarodno muzičko takmičenje za mlade pijaniste i duvače, pod imenom ovog kompozitora.47 U Beogradu se takođe u Arhivu Muzikološkog instituta čuvaju muzikalije zavedene pod 40 arhivskih brojeva, kao i rukopisna biografija Davorina Jenka, autora Petra Krstića, Jenkovog naslednika na mestu kapelnika orkestra Narodnog Pozorišta (Krstić AMISANU).48 Može se reći da je zapravo najdublji trag u pamćenju ostavila Jenkova muzika, ali paradoksalno, sam autor je tada najčešće potpuno zaboravljen.49 Do oživljavanja Jenkove muzike na sceni došlo je 2001. godine u Narodnom pozorištu, kada je na repertoar postavljen komad Komendijaši, kompilacija iz pet devetnaestovekovnih komedija sa pevanjem sa srpskih scena (Hubač 2001).50

U Ljubljani je Jenko solidnije "upisan u gradski pejzaž" — tu su mu postavljena tri već pomenuta spomenika o kojima se staraju Glazbena matica i Udruženje kompozitora Slovenije, ali pravi centar Jenkovog kulta nalazi se danas u Cerklju. Ne samo da su mu posvećena dva spomenika, i da njegovo ime nose centralni trg i škola, pa i jedan lokalni restoran,51 nego i odgovarajući (komemorativni) rituali, proslave značajnih godišnjica rođenja i smrti koje najčešće organizuje kulturno društvo i hor pod Jenkovim imenom. I druge značajne godišnjice služe kao povod prigodnih proslava, na primer, 150-godišnjica komponovanja pesme Naprej svečano je obeležena u maju 2010. godine. Jenko živi i u pamćenju i pričama istaknutijih meštana — organizatora lokalnog kulturnog života. Štaviše u Cerklju se u trezoru Gorenjske banke čuva i njegova posmrtna maska.52 Postoji i inicijativa da se Jenkov rođendan proglasi danom opštine.

S obe strane novih državnih granica, Davorin Jenko se danas, negde manje, negde više, pamti kao značajan stvaralac, ali se, sasvim u skladu sa današnjim kontekstom, kroz konstrukciju pamćenja više ne ističe srpsko-slovenačka uzajamnost, zajedništvo, još manje jugoslovenstvo. Ni u udruženjima Srba u Sloveniji, kao ni Slovenaca u Srbiji, ne neguje se posebno sećanje na Jenka,53 pogotovo ne kao nekog simbola srpsko-slovenačke kulturne saradnje, još manje kao simbola zajedništva — danas ne postoji nikakva društvena potreba, nikakva osnova u savremenim kulturnim, društvenim, a posebno političkim okolnostima koja bi takav simbol tražila. I kada se navodi da je "stvaralac sa dva opusa", Davorin Jenko je danas u Sloveniji pre svega slovenački, a u Srbiji srpski kompozitor (slovenačkog porekla), autor srpske himne, zaslužan za razvoj muzičke kulture i srpskog muzičkog romantizma. I kada se govori o komunikaciji između dva naroda/države, reč je o nezavisnim, jasno razgraničenim entitetima.54

U pisanju ovog teksta, namera mi je bila da podsetim na jednu značajnu ličnost i u srpskoj i u slovenačkoj, pre svega muzičkoj, kulturi i u komunikaciji između te dve kulture. Ta ličnost je u nekim periodima služila i kao simbol srpsko-slovenačkog, odnosno jugoslovenskog zajedništva i uzajamnosti, međutim, danas u društvenom pamćenju više ne funkcioniše na taj način. S obzirom na okolnosti koje formiraju društveno pamćenje, to može biti očekivano i razumljivo. Da bi se razumelo jedno vreme i ličnosti koje u njemu deluju — neophodno je rekonstruisati što podrobnije društvenoistorijski kontekst. Takođe, da bi se razumelo i samo društveno pamćenje i njegovi mehanizmi i ideologije, treba ga postaviti u društvenoistorijski kontekst u kome se formira.

Mladena Prelić

_________________

20 Na programu u velikoj dvorani hotela Unpon bile su isključivo Jenkove kompozicije i iz slovenačkog i iz srpskog perioda (NUK).
21 Kao jedan primer načina na koji je ta kultura hibridizovana, videti u ovoj publikaciji rad Lade Stevanović.
22 Pesmu Lijepa naša domovino komponovao je Josif Runjanin 1846. godine.
23 Ulica se i danas zove Jenkova, nalazi se između ulice Dimitrija Tucovića i Slavujevog venca.
24 Pored Jenka, tu su i K. Stanković, J. Marinković i St. Mokranjac. Videti rad A. Sabo u ovoj publikaciji..
25 Na toj parceli će se od 1936. godine sahranjivati i drugi značajni slovenački kompozitori, a Jenkov grob sa bistom zauzeće u njoj centralno mesto (Terenski podatak, Ljubljana, jun 2009). .
26 Urbanističko rešenje Aleje, kao i većeg dela centra Ljubljane između dva rata, dao je Jože Plečnik, a ono je izvedeno 1932. godine. Jenkovu bistu ponovo radi Lojze Dolinar, a zanimljivo je da se u Aleji slovenačkih kompozitora odmah pored Jenkove nalazi i bista Stevana St. Mokranjca — znak da su u to vreme granice između tadašnjih jugoslovenskih naroda i kultura bile propustljive (Terenski podaci, Ljubljana, jun 2009)..
27 Spominski vrtec (vrt sećanja), je mala ograđena bašta u kojoj je obelisk sa Jenkovim imenom i prigodnim tekstom. Vrt postoji i danas, a o njemu se brinu učenici Osnovne škole Davorim Jenko (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009).
28 Autor spomenika u vidu stuba je Jože Plečnik. Deo Kolodvorske u kome je bila ova kuća se danas zove Mala ulica, a sama kuća više ne postoji (Terenski podatak, Ljubljana, jun 2009).
29 Terenski podatak, Cerklje, 1. avgust 2009.
30 Radi se o tekstu Muzika u Srba, koji je prethodno štampan 1919. godine (Konjović 1919: 119—150).
31 Dve škole održale su pobratimske odnose sve do danas. Veze nisu prekidane ni devedesetih godina prošlog veka uprkos teškoćama, iako nisu više tako intenzivne kao pre (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009
32 Jenkovu predratnu bistu meštani su uspeli da sakriju i sačuvaju tokom rata. Trg na kojem se spomenik nalazi danas takođe nosi Jenkovo ime, ali nisam ustanovila od kada (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009).
33 Cerklje je vrlo poznato po horovima. Ima ih četiri, a po Jenku je nazvan muški, jer je on uglavnom pisao za muške horove (Terenski podaci, Cerklje, 1. avgust 2009).
34 Primer vezan za Jenka u ovom smsislu može se naći u Enciklopediji Jugoslavije, gde se o jugoslovenstvu u muzici govori kao o nekoj vrsti zablude, nečemu nerealnom (Enciklopedija Jugoslavije 1960: 484).
35 Terenski podaci, jun 2009, Ljubljana, i 1. avgust 2009, Cerklje. Ovde bi moglo da se otvori pitanje značenja pesme Naprej... u slovenačkoj nacionalnoj kulturi nekad i danas, ali to bi prevazišlo nužno ograničene okvire ovog rada, mada mu tematski svakako pripada.
36 Tada se zapravo radilo o preporuci Narodne skupštine. Bože pravde je kao himna Srbije unesena u Ustav 2006. godine, a zakon o državnim simbolima izglasan je konačno u maju 2009. godine (Zakon 2009, http://www.parlament.gov.rs). Videti i rad A. Sabo u ovoj publikaciji.
37 U slučaju teksta Simona Jenka — neprimerenom je smatrana borbenost, pozivanje na oružje (NUK), a u slučaju Jovana Đorđevića — monarhizam, neprimeren republičkom državnom uređenju. Oni koji su podržavali Jenkove kompozicije u oba slučaja su se pozivali na "prave" nacionalne tradicije.
38 Kao izvor sam koristila sve tekstove do kojih sam došla baveći se ovom temom (štampa, arhiv, stručna literatura, publicistika, internet), ne ulazeći ovom prilikom u pitanje njihove hijerarhije.
39 Imam u vidu, na primer, na proglašenje Bože pravde za himnu 1882. godine, i Jenkovo članstvo u najprestižnijim nacionalnim ustanovama.
40 Pored već pomenutih primera, u izvorima i literaturi koju sam koristila Jenko se pominje kao slovenački i jugoslovenski muzičar u tekstu u listu Slovenec iz 1924. godine, povodom deset godina od smrti (NUK).
41 Ne ulazim na ovom mestu u veoma složenu problematiku kulturne politike i "stare" i "nove" Jugoslavije.
42 Politika od 22. septembra 1935, na primer, pišući o proslavi 100 godina Jenkovog rođenja u Cerklju kaže: "Slovenačkom narodu je bio nametnut jaram, a Jenko je kroz muziku dao oduška svom napaćenom srcu i srcu svog ugnjetenog naroda." Srpske novine zahvaljuju Jenku kao Slovencu na doprinosu srpskoj muzici (AMPUS), dok slovenačke novine iz istog vremena citiraju govor Frana Kimovca u kojem on, između ostalog, zahvaljuje srpskoj sredini što je primila Jenka i omogućila mu da razvije svoj talenat (NUK).
43 Zanimljiva je i konstatacija u istom tekstu da je Jenko, kao kompozitor pesme Naprej koja je podsticala narodnu svest Slovenaca, navodno često bio nepoželjan i u Austrougarskoj, i u karađorđevićevskoj, i u komunističkoj Jugoslaviji (Močnik 2004: 173). '
44 Tekst Bože spasi aktuelnog kralja (Srpsko nasleđe 1998), može se videti na: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/03/article-04.html. Neke delove ponavlja, na primer, desničarski Forum srpskih patriota (http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=483).
45 Recimo, tekst Davorin Jenko, skladatelj dveh narodov. Nadarjen in vztrajen glasbeni samouk z dvema opusoma, u ljubljanskom Delu od 26. avgusta 1998. godine (NUK), zatim neki internet forumi (npr. http://www.paluba.info/smf/opste-diskusije/znameniti-ljudi-koji-nas-povezuju).
46 Ovo ne mora da bude nužno izraz odnosa kulturne javnosti prema Davorinu Jenku. U Srbiji je inače kultura sećanja, kao i briga o kulturnom nasleđu nedovoljno razvijena.
47 Može se videš na: http://www.msdjenko.edu.rs/ser/index.html.
48 Arhiv Narodnog pozorišta uništavan je tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Arhiv Muzeja pozorišne umetnosti Srbije sadrži vrlo malo podataka o Jenku.
49 Pesme koje su do danas zadržale najširu popularnost su na primer Ukor (Gde si dušo, gde si rano) na tekst Branka Radičevića i posebno Tiho, noći, moje zlato spava, na tekst J. J. Zmaja.
50 Jenkova muzika izvedena je u okviru delova komada Potera i Đido.
51 Picerija Pod Jenkovom lipom nalazi se nedaleko od mesta gde je nekad bila Jenkova rodna kuća
52 Izradu maske naručio je političar, takođe Cerkljanin, Ivan Hribar. Terenski podatak, 1. avgust 2009, Cerklje. Nije mi poznato ko je masku izradio.
53 Na osnovu razgovora sa članovima ovakvih društava u Ljubljani (juni 2009) i Beogradu (septembar 2009).
54 Videš npr. izveštaj sa proslave 150 godina pesme Naprej u Cerklju (Dnevnik.si2010). Može se videti na: http://www.dnevnik.si/novice/slovenija/1042359818.



Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" | Negotin, 2014
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Decembar 11, 2014, 10:40:27 pm »

**

JENKO I VELA
povodom stogodišnjice smrti Davorina Jenka


JENKO

Od dragog urednika časopisa "Buktinja"" gospodina Vučkovića dobijam krajem maja molbu da za novi broj napišem članak o Davorinu Jenku!

"Ali ja sam već pisala o njemu i Vi ste to objavili u 26. broju 2010. godine!"

Uz komplimenat o mom pisanju lako me ubeđuje da se ponovo osvrnem na Jenka! I daje (kao i obično vrlo dug rok, od gotovo dva meseca, da mu pošaljem tekst, jer časopis izlazi u septembru, u vreme "Mokranjčevih dana"!

Ali mene "kopka" Jenko odmah iako je junska "završica" i svi se utrkuju u koncertima i operskim predstavama! "Muzika klasika" ima svoj festival na Kalemegdanu, svake večeri ima i po nekoliko humanitarnih koncerata za postradale od katastrofalne poplave (već su me u prodavnici do mene zapamtili da stalno kupujem deterdžente) jer sa njima krećem na koncerte uveče, u operi se pojavljuju neka nova lica u ustaljenom repertoaru! Onda, tu je i "Noć muzeja", promocija moje nove knjige, "morska nedelja", pribavljanje akreditacija za festivale koje ću posetiti letos. Pomno pratim sve to i pišem utiske! Sve mi je povod! Ali Jenko me stalno intrigira i kad god počnem o njemu da razmišljam osećam se kao slikar pred belim platnom neodlučan da povuče prvi potez! On pravi skice, pisac obično koncepte u kojima naznačava teze koje će kasnije razmatrati. Ali ja ovoga puta neću o Jenku koga svi znaju, o Jenku panslavisti, o mladom Jenku koji u Beču okuplja sebi srodne i piše slovenačku himnu "Naprej zastava slave", o Jenku koji postaje horovođa u Pančevačkom srpskom crkvenom pevačkom društvu, o Jenku koji je na čelu Beogradskog pevačkog društva, o dirigentu Beogradske opere i autoru tzv. komada s pevanjem, o srpskoj himni "Bože pravde" koja je upravo izronila iz jednog od njih (iz "Markove sablje"), o Jenku akademiku koji je umesto pozdravne besede dao da se emituju dve njegove uvertire ("Milan" i "Kosovo"). Pokušaću da se fokusiram na Jenka — čoveka, usamljenika daleko od domovine, Jenka koji stanuje u Beogradu, ali da li živi u njemu? Ovde radi, dobija priznanja, "čini čuda" u Narodnom pozornštu, koje još zvanično nema operu (to će tek 1920. osnovati Stanislav Binički), ali on izvodi i operske predstave na volšeban način, on, ako nema obou, da tu deonicu da svira viola, a umesto klarineta — violončelo... To ne zvuči baš kako treba, sigurno i ja bih jako volela da mogu danas da čujem kako je to zapravo izgledalo sa neukim muzičarima i nabeđenim primadonama. Ali Jenko je sigurno morao biti i vrlo strpljiv čovek da sve te pevače i instrumentaliste obuči i pouči, da transponuje određene deonice, da zajedno s njima "vežba" i da "istera" na kraju kvalitet koji bi ga zadovoljio. Posle Beča i njihove velelepne Državne opere, posle predstava koje je hudoženstveno vodio Gustav Maler, mora da je Jenku u Beogradu bilo "tesno", ali on o tome nije govorio. Prihvatio je naš grad, a i on njega. U Narodnom pozorištu u Beogradu proveo je gotovo ceo svoj radni vek. Nastupao je kao dirigent od 1871. do 1902. godine i zato vreme je aranžirao i adaptirao postojeću scensku muziku i komponovao muziku za komade srpskih ili inostranih pisaca koja je bila inspirisana i narodnom melodikom. Roksanda Pejović je pišući o "Srpskim i slovenačkim muzičkim vezama u XIX i prvim decenijama XX veka" u "Zvuku" (broj 6, 1995. godine) zapazila: "Doprineo je relativno solidnom nivou muzike u scenskim komadima, pa i u pojedinim operetama. Njegove rado slušane melodične pesmice, često nacionalno obojene, pogodovale su ukusu negdašnje publike, ali i uticale na put koji je vodio profesionalizmu. To je bio razlog što su komadi sa njegovom muzikom, među kojima je bio i nekada popularni "Seoski lola", izvođeni i u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu sa velikim uspehom".


VELA

Ali negde u dnu duše, u onom skrivenom delu koji se zove "intima" Jenko je imao svoju Velu, lepoticu i družbenicu, prijateljicu i sabesednicu koja je radi njega napustila sve svoje i svoju Sloveniju i došla u potpuno nepoznati grad i u njemu ostala do kraja života!

Bila je to Vela Nigrinova, potonja prvakinja Drame Narodnog pozorišta koja je naučila jezik za samo godinu dana, glumeći vrhunski bez stranačkog naglaska, ostvarujući — što je potpuno neverovatno za naše današnje pojmove čak četiri stotine uloga — repertoar na kojem bi joj svako mogao pozavideti! Glumica koju su zvali "srpska Sara Bernar" i "naša Eleonora Duze" zauzela je jedno od najvažnijih mesta u istoriji srpskog teatra.

Na sceni Narodnog pozorišta, gde je stigla već sa 20 godina, 1882. i ostvarila je obiman i raznovrstan repertoar (pojavila se na pozorišnoj sceni 1876. godine u ljubljanskom "Dramatičnom društvu"). Već je za sobom imala tridesetak uloga ostvarenih u Ljubljani. Bila je lepe pojave, bujnog temperamenta i snažne glumačke individualnosti, kritičari su je cenili, a publika obožavala. Tu je zatekla prvakinju čuvenu Milku Grgurovu, ali njoj je bilo već 42 godine i mogla je da igra uloge sredovečnih heroina, a pozorištu je bila potrebna mlada glumica za uloge poput Julije ili Ofelije.

Vela je imala dva brata i četiri sestre od koj ih su tri bile vezane za pozorište. Jedna od njih, Matilda, pevala je manje partije u operama. Ubrzo se udala za češkog dirigenta Bohumira Brzobohatog, koji je radio u Narodnom pozorištu u Pragu. Ona je pevala u nemačkim pozorištima u Mariboru i u Karlovim Varima. Najmlađa sestra, osam godina mlađa od Vele, najprofesionalnije se bavila pozorištem. Izašla je na scenu sa 14, 15 godina (kao i njene sestre), nastupala kao glumica i pevačica i ostvarila oko dve stotine uloga.

Vela (Augustina) Nigrinova je posedovala izraziti glumački dar, uzdržanu mimiku, scensku (a i vanscensku) lepotu. Njen duboki alt i, za ono vreme, izuzetno studiozna obrada uloga, omogućili su joj veliki uspeh.

Bila je smeštena u Jenkovom domu. Činjenica je da je u domu sa Jenkom govorila slovenački, te je prihvatanje finesa srpskog jezika išlo sporije. Učitelj srpskog jezika bio joj je Petar Petrović, pesnik, nazvan "Divlji Njegoš". Sama je samokritički izjavila da joj je trebalo tri godine da savlada srpski jezik sa finesama u modulaciji fraze i opštoj intonaciji govora. Todor Vilovski je u rubrici "Videlo" "Iz pozorišta" već 1885. uočio:

"... Možemo mirnom savešću reći, da će g-đca Nigrinova biti dobra glumica, jer joj se ne može odreći glumački dar i vrednoća".

U Muzeju pozorišne umetnosti sačuvan je zapis:

"Na koncertu koji je u Narodnom pozorištu priređen kao završna predstava letnje sezone, 20. juna, Nigrinova je zajedno sa gospođicom Frosinelom otpevala "Jesenju poemu" Milorada Popovića Šapčanina, tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, koju je 'za dvopev s pratnjom orkestra složio Davorin Jenko'".

Kolika je njena moć kao glumice bila velika, svedoči i zapis iz "Videla" kritičara A. Živaljevića:

"'Šokicu' sam čitao pre dva ili tri meseca, i tada mi se nije dopala. Gledao sam je kad se predstavljala i ona me je — zanela... Glavnu i naslovnu ulogu igrala je g-đica Nigrinova sa najboljim uspehom".

Član ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu postala je šest godina kasnije. Njena pojava u predstavi "Debora" bila je pravi umetnički događaj. Od tada se brzo razvijala i uspešno ulazila u teški dramski repertoar tumačeći likove romantičnih ili tragičnih heroina.

Posle šest godina provedenih u Narodnom pozorištu 1888. stekla je status stalnog člana Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta. U pozorišnom odboru bili su tada Milorad Popović Šapčanin, dr Laza Lazarević, Ljuba Kovačević i Milovan Glišić. Sve do ove godine u arhivskim dokumentima stajalo je uvek Avgusta ili Avgustina, a od 1888. ona se potpisivala ćirilicom sa Velika Nigrinova. Šapčanin, koji je voleo da sve prekrštava i posrbljava dao joj je nadimak Velika pa kako Velika nije izgledalo baš bogzna kako srpski, ono se preobratilo u Vela (on je kasnije često smatran njenim zaštitnikom).

O komadu s pevanjem Davorina Jenka "Ženski raj" kritičar je 30. januara 1885. u "Ustavnosti" zapisao:

"Potpuno smo zadovoljni sa g-com Nigrinovom (Madlina) koja nas je iznenadila pravim srpskim akcentom i dokazala da nije baš tako strašan taj srpski jezik".

U "Dnevnom listu" objavljeno je u maju 1891. u broju 61 sa simpatijom za glavnu glumicu sledeće obaveštenje:

"Zbog bolesti naše vrle i ljubljene umetnice gospođice Nigrinove, morao se skinuti sa repertoara oglašeni novitet 'Milo za drago' od Brzaka i staviće se na red čim to zdravlje gospođice Nigrinove dopusti".

Posle deset godina u Srbiji gostovala je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. "Dnevni list" (u junu 1892, u broju 25) navodi: "Glas joj je jak, simpatičan i zvučan, ponekad i peva u komadima i uloge uvek uči napamet. Pritom sa mnogo smisla odabira svoju garderobu za scenu".

Stari novosadski časopis "Pozorište" nije štedeo pohvale uvaženoj gošći. U broju 3 iz 1892. je zapisano:

"Po prirodi mlada, lepa i umiljata, zadobija odmah svakoga neusiljenom igrom svojom, čim se samo pojavi na pozornici. Oči su joj pune čara, pune milja, al umeju i da zasevnu i munjevitim sevom svojim i da zagrmi kao grom, i da zaguče kao golub. Svaku reč izgovara jasno i razgovetno, naglašavajući ih kao što treba. Pokreti tela uvek su u potpunoj saglasnosti sa govorom joj. Uvek teži da postigne igrom svojom u svemu potpunu harmoniju koja treba da vlada u glumačkoj kao i u svakoj drugoj umetnosti".

Dopisnik beogradskog "Dnevnog lista" citira navode svog kolege iz novosadskog "Branika" i piše:

"... G-đica Vela Nigrinova ostavlja takav utisak u našim grudima da ne bismo mogli zaboraviti ni kad bi hteli".

Žorž One je bio još oduševljeniji ("Pozorište" broj 7, 1892): "O Grethen, pojava tvoja i prikaz tvoj u svezi sa davnašnjim zamišljajem mojim stvori u duši mojoj mira, onog blaženog mira, koji ovlada čovekom, kad vidi ono pošteno, čestito i krasno. Neka ti je hvala sa ovo nekoliko reči!"

A u "Dnevnom listu" je zapisano (broj 63, 1894): "... Nigrinova beše savršena, nedostižna Julija onakva kakvu je pesnik zamišljao, kakva se mogla roditi samo pod večno plavim nebom Italije... Nigrinova potpuno zaslužuje titulu umetnice, i ona je danas jedina u hramu naše Talije punim pravom nosi".

Godine 1895. prvi put se pominje da se zakašljala na sceni.

Možda je to bio početak teške bolesti koja se maiifestovala deset godina kasnije. "Videlo" je objavilo (u broju 96 iz 1896):

"Gđica je Nigrinova preko ferija bila u svojoj 'deželi' u Kranjskoj. Alpinski zrak i cvijeće osvježiše joj grudi i rashladiše čelo. Vratila se iz rodnog kraja kao ljubak ženski Antej".

Gustav Matoš u "Večernjim novostima" (u broju 333, u maju 1897) zapisuje:

"Tu čudnovatu narav sastavnjaju dva na oko — ekstrema: nesalomljiva energija i suptilna osećajnost. To je Minjona s muškim srcem. Čudnovito odista! Njezina samonikla umjetnost cvate kao rijedak i nježan rhododendron (alpijski cvijet) na granitu tvrde volje!"

Jedna tužba iz 1902. svedoči o hronično teškom materijalnom položaju glumaca; beogradska prometna banka tužila je Velu Nigrinovu zbog duga od 600 dinara (plata joj je tada bila 320 dinara).

Posle gostovanja u Pragu, upravnik pozorišta Šmoranc rekao je saradniku "Beogradskih novina":

"Verujte da tako odlično na našoj pozornici nije umirala još nijedna umetnica" (u broju 280 iz 1907. godine). Tada joj je ponuđen angažman u češkom Narodnom pozorištu, ali ga je odbila izjavivši da joj je Srbija "najdraža otadžbina". Zavolela je srpsku sredinu i saživela se sa duhom i mentalitetom Beograda. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine radila je kao dobrovoljna bolničarka i šila rublje za srpske vojnike i ranjenike.

U rodnu Ljubljanu je stigla posle Zagreba i Praga sa punim oreolom slave. Potom je gostovala i u Osijeku.

Nemilostivi recenzenti primetili su 1904. da se Nigrinova ugojila. Njen stil glume s vremenom je postao prevaziđen. Navodi se njena anahrona patetika. Njene uloge su posle 1905. sve češće realističko-naturalističke. Ona se oslobodila teatralnih efekata u korist spontanosti. Krajem 1905. bila je "jače bolesna", a početkom 1906. objavljeno je da je ozbiljno obolela; 13. januara je operisana. Milorad Gavrilović ju je svakodnevno posećivao. Uoči operacije 7. januara je načinila testament u kome je za "univerzalnog naslednika svog celokupnog imanja postavila svog pravog, isprobanog i dugogodišnjeg odanog prijatelja Davorina Jenka", kako navodi Dragotin Cvetko u svojoj monografiji o Jenku. I on je načinio testament kojom je njoj ostavio "svoju kuću u Dositejevoj br. 33 sa baštom i malom baštenskom kućicom, kao i sav novac koji bi se prilikom njegove smrti zatekao u Beogradskoj zadruzi u knjizi XIII list 835, uz dodatak da od tog novca Nigrinova isplati trošak oko njegovog pogreba i da isplati po 200 dinara njegovoj dugogodišnjoj sluškinji i bratu njegovom Francu".

Vela se spremala za proslavu 25-godišnjice umetničkog rada u Beogradu 10. oktobra 1907. Navodi se da su ulaznice za tu predstavu rasprodate "od orkestra do tavana" i da ih je još jedan put toliko bilo ne bi ih više bilo". Tako je sutradan organizovana i repriza. Tom prilikom Vela je rekla:

"Ja sam zadovoljna što me voli publika. Volim svoj rad. To je moja sreća, moj život".

Kolege i publika obasuli su je poklonima.

Jovan Grčić pisao je u "Braniku" (u broju 228 iz 1907. godine):

"... Nigrinova je jedna od najdarovitijih, najinteligentnijih, najambicioznij ih, najvrednij ih i najsavesnijih naših do sada glumica". U dvadesetpetogodišnjoj karijeri, Nigrinova je ostala zapamćena kao Julija ("Romeo i Julija"). Ofelija ("Kralj Lir"), Margaret Gotje ("Dama s kamslijama"), Eboli ("Don Karlos"), Esmeralda ("Zvonar Bogorodičine crkve"), Safo, Marija Stjuart.

Vela je 15. maja 1908. igrala razvratnu vizantijsku caricu "Teodoru" poslednji put. U pauzi između IV i V čina izbacilaje ogromnu količinu krvi. Odbila je da se predstava prekine.

U njenoj poslednjoj godini života sarađivala je i dalje sa Jenkom. Sa slovenačkog na srpski prevela je Finžgarov komad iz narodnog života "Divlji lovac", za koji je Jenko napisao muziku. Bilo je predviđeno da bude izveden 1908. godine, ali se pojavio tek 1914. Posle "Teodore" pripremala je "Sveti plamen" Pola Hervijea, koji je trebalo da se prikaže 20. maja. Nakon premijere je planirala da ode na lečenje. Ali bolest je diktirala drugačiji tok. Krajem maja otputovalaje u Beč i na savet tamošnjih lekara otišla je u vazdušnu banju Nojhaus.

Jesen ju je zatekla u Beogradu teško bolesnu i na ivici snage. Početkom novembra javljeno je da je izgubljena svaka nada. 19. novembra po starom a 31. po novom kalendaru, tačno u ponoć 1908. je preminula.

Na njenoj sahrani bilo je nekoliko hiljada ljudi; nošeno je petnaest venaca. Na belim trakama venca Davorina Jenka pisalo je: "Velo — zbogom za uvek — Davorin". Milorad Gavrilović održao je oproštajni govor pred Narodnim pozorištem.

Jenko je izgubio "jedinu radost svog srca". Bilo mu je 73 godine. U pismu Evgeniji Vivken, udovici kompozitora Vivkena, pisao je:

"... To je za mene težak udarac sudbine. Kako mi je teško u duši; pod stare dane sam ostao sam na svetu..."

Iznurena napornim radom, sagorevajući iz jedne u drugu ulogu velikog repertoara, umrla je u 45. godini. Njena prerana smrt bila je jedan od najpotresnijih događaja toga doba u srpskoj prestonici.


JENKO I JANKO

Vela Nigrinova je, zbog svoje neobične lepote i izuzetne pojave, izazivala nemir u muškim srcima gde god bi se pojavila. "Poznato je da su zbog nje i dva ondašnja ministra izašla na dvoboj", pričao je Radiša Dragićević.

Po Turlakovu (a on se bar razume u žene), dve žene svih vremena u Beogradu bile su dve Slovenke: Vela Nigrinova i Valerija Hejbalova. Jedna glumica, druga operska primadona.

Veoma lepa priča o opčinjenosti Velinom lepotom vezana je za književnika Janka Veselinovića. Ono što je do sada poznato, Vela stasitom Mačvaninu za to nije posredno davala nikakvog povoda, niti je odgovarala na njegove ljubavne signale.

Zbog nje je Janko Veselinović napisao čuveni pozorišni komad Đido i ulogu Ljubice namenio upravo njoj. Janko je čak u prvom činu ovoga komada oblačio mačvansku nošnju i u horu pevao da bi Velin nastup bio još uspešniji.

Vela Nigrinova (1862—1908) bila je u stvari naturalizovana Slovenka (otac Čeh, mati, kako je sama kazivala, Slovenka, mada se govorilo da je ona bila nemačkog porekla). Nigrinova je bila muzikalna, pa je nastupala i prilikom izvođenja opere Kaealerija rustikana u Beogradu (1906) kao Santuca. Poznata po studioznoj pripremi uloga, verovatno je i svoj zadatak u Đidu savesno obavila, mada je teško reći kako je i pevala naše melodije, koje je pripremio Davorin Jenko, njen prijatelj, koji je i posredovao oko njenog angažmana u Beogradu.

Postoje svedočanstva da je Janko Veselinović prisustvovao probama Đida i davao savete kako da se interpretiraju pesme. O tome piše Branislav Nušić:

"Janko nije Đidi dao samo reč, već i pesmu. On je svaki dan dolazio Davorinu Jenku, i pevao mu — a umeo je lepo pevati — a Jenko mu pesmu stavljao u note. I malo mu to bilo, već je svaki bogovetni dan išao na vežbe hora te pomagao Jenku, jer Jenko, i pored dobre volje, nije umeo u note ubeležiti one podvike i usklike u refrenima mačvanskih pesama, niti lično naučiti hor tome. Tako je hor više uz Janka naučio pesme u Đidi. Pa ipak, Janko nije smeo da pusti hor na premijeri bez svoga prisustva, bojeći se da mu njegova mila mačvanska pesma ne posrne. On se oblačio u svoje seosko odelo, umešao se u hor u prvome činu, na prelu, i pevao s horom, a zatim, po prvom činu, skidao seosko odelo i oblačio svoje civilno, učiteljsko odelo, i pojavljivao se u loži stričevoj kao autor. Tako je činio na premijeri i na nekoliko repriza zatim.

Zato je pesma iz Đide onako uspela i preplavila Beograd; zato je Jankov Đido stao nepokolebljivo na beogradsku scenu i postao najomiljeniji komad tadašnjeg repertoara. Pesma iz Đide zarazila je beogradske sevdalije, zaglušila je beogradske kafane i pronela se iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz sela u selo".

Kao što se zna, uspeh kod publike na premijeri nije izostao, a tako je bilo i prilikom mnogih repriza. Ako, verovatno, nije bio zadovoljan mišljenjima kritičara, Janko Veselinović morao je biti više nego zadovoljan tantijemama koje je dobijao na blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu. O tome piše Stanoje Filipović, biograf Veselinovićev:

"Đido je donosio svome autoru velike prihode i bio najsigurniji žirant Jankov. Kada je jednom prilikom Janko uzeo Nušića za žiranta nije mogao dobiti kredit; a kada je pokazao kakve prihode prima od predstava Đida, onda je kredit bio obezbeđen".


LJUBAVNE NOTE

Najlepše note koje je znao, Jenko je pisao za Velu! Zamišljao je nju u glavnim ulogama svojih komada. Pisao nežne solo pesme koje je ona pevala. Gledao je svakodnevno kako hoda, kako se smeje, kako uči jezik i uloge. Radi njega Vela je ostavila rodnu Ljubljanu, braću i sestre, prijatelje, pozoršte u kojem se već afirmisala — sve — i došla u potpuno nepoznatu sredinu da počne život iz početka. Učila je novi jezik i nove uloge, upoznavala nove ljude koji bi je ubrzo zavoleli. Ali ona je volela samo njega, Jenka. Bio je 27 godina stariji od nje, suvonjav i proćelav, duboko predan radu. Ona — lepotica, u cvetu mladosti, talentovana, obožavana. Muškarci se uplaše od tako lepih i sposobnih žena. Nisu svi kao Vagner, pa i naš Stevan Mokranjac, imali smelosti da se ožene skoro četvrt veka mlađim ženama od sebe. Jenko se povukao pred mlađima, atraktivnijima po spoljašnosti, spremnijim da joj dele komplimente. On je to činio pogledima, osmesima, muzikom. Nikada joj nije ponudio brak, ali možda bi brak i uništio tu uzvišenu ogromnu ljubav koju su imali jedno za drugo.

Velu su obožavali mnogi, čak bili spremni i da poginu radi nje u dvoboju. Ali ona je volela samo Jenka. Poklonila mu je svoju mladost, sve svoje vreme u njegovom domu i na probama u Narodnom pozorištu, sve usamljene šetnje po kranjskim gorama, sva letovanja koja je jedino sa njim želela da provede. Njihovi testamnenti najrečitije govore koliko su se oni istinski voleli, koliko su iskonski pripadali jedno drugom. Njen je pogotovo pun nežnih ženskih reči bez trunke razočaranja kojim ga je opisala. I u samrtnom času mislila je na Jenka. I posle trideset godina njihova ljubav se nije ugasila, samo je kroz sve te minute, dane i decenije dobijala u kvalitetu, sazrevala, postajala sve plemenitija.

Ja nisam ni pesnik ni kompozitor. Da jesam, možda bih mogla da napišem kao Jenko neki komad s pevanjem o Veli i Jenku. Samo sam, i sama zadivljena njihovom vezom, poželela da im posvetim ove skrome redove.

Gordana Krajačić


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" | Negotin, 2014
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: