Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači [Etno muzika] « Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis"
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis"  (Pročitano 15899 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 03:48:42 am »

*




SLOBODAN TRKULJA

Slobodan Trkulja (rođen 29. maja 1977. u Odžacima) je srpski muzičar, multi-instrumentalista, kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Trkulja sa svojim sastavom "Balkanopolis" izvodi muziku inspirisanu tradicijom Srbije i Balkana ali na nov i moderan način. Njihov zvuk na zapadu tretiraju kao novi pravac u muzici zvani "Moderna tradicija Balkana". Za poslednjih 10 godina, pod uticajem zvuka "Balkanopolisa", nastali su mnogi muzički sastavi koji idu njihovim stopama.

Živi u Holandiji.

Slobodan nije pohađao muzičku školu i instrumente je sam učio, prvo klarinet, zatim narodne instrumente. U profesionalnom folklornom ansamblu "Kolo" iz Beograda počeo je da svira sa 14, a kada mu je bilo 15 godina, proglašen je za najboljeg instrumentalistu na festivalu muzičkih društava Vojvodine. 1998. godine je, kao jedan od prvih nosilaca pokreta moderne tradicije u Srbiji radio šou program na 3K, svirajući kaval, frulu i gajde (nosio je pletenice i kiku). Gostuje u Švedskoj kao umetnički lider u "Međunarodnom etno kampu" i predstavlja balkanske zemlje na "Miksu svetske muzike" u Stokholmu. 1997. kreće sa sviranjem moderne tradicije po novosadskim klubovima i osniva svoj sastav "Balkanopolis", sa kojim održava koncerte i objavljuje nezavisno CD izdanje "Let iznad Balkana".

Slobodan Trkulja na promotivnoj fotografiji za Beoviziju 2007. Slobodan Trkulja je završio karlovačku gimnaziju. Godine 1998. odlazi u Amsterdam, gde upisuje Amsterdamski džez konzervatorijum, odsek za saksofon, instrument koji je tek svirao nepunih godinu i po dana. Godine 1999. neposredno pred bombardovanje se vraća u Srbiju i prekida školovanje do završetka Nato agresije. Nastavlja sa školom od februara 2000. 2004 diplomira, a 2007. magistrira sa najvišom ocenom, CUM LAUDE sa svim počastima. Za magistarski koncert je nagrađen.

Od 11. godine svira klarinet, a od 15. godine Trkulja je posedovao i svirao: tri para gajdi, diple, dvojnice, kaval, frule, akustičnu gitaru, od 18-teflautu 19-te tenor saksofon. Danas uz sve ove svira i tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon, a holandski večernji list NRC Handelsblad ga je nazvao i "jednim od najlepših muških glasova Balkana".

Trkulja je sarađivao sa brojnim džez sastavima i filharmonijskim orkestrima. U Amsterdamu se pridružio višenacionalnom gruv-džez sastavu "Turqumstances", na čijim nastupima su se izdvajali njegova sola i dvojci sa klarinetistom Oguzom Bujukberberom. Osim ovoga, ubrzo se probio na latino džez sceni, proputujući zemlje Beneluksa sa Latino big bendom Edija Martineza iz Kolumbije. Holandski duvački ansambl je na tradicionalnom novogodišnjem koncertu 1. januara 2002. sa Trkuljom izveo njegovo Pitagorino oro u amsterdamskom Koncertgebouwu. Nastup na ovom koncertu, koji direktno prenosi holandska televizija, bio je visoka tačka Trkuljine karijere, naišao na odlične kritike i doneo mu prepoznatljivost u Holandiji. Usledio je i niz nastupa kao gostujući solista sa Jazz Orchestra of Concertgebouw. 2002. godine, na Nacionalnom džez takmičenju Holandije, sa "Balkanopolisom" stiže do finala i osvaja nagradu "najbolji novi talent". 15. septembra iste godine, učestvuje na dobrotvornom koncertu etno muzike "Kuća na putu" u beogradskom Sava centru sa blagoslovom patrijarha Pavla. 2003. godine je bio jedan od glavnih solista u prestižnom projektu "Izmešani orasi" Tea Huka i Metropol Orkestra. Na dobrotvornom koncertu "Dar za Hilandar", 13. aprila 2004. u Sava centru je svirao narodnu pesmu Lepe moje crne oči. 3. decembra 2004. održao je u Sava centru gala solistički koncert uz Balkanopolis saBeogradskom filharmonijom pod dirigentskom palicom Arjana Tina pod nazivom Prizivanje kiše , koji je povodom završetka holandskog predsedavanja EU organizovala Ambasada Holandije u Beogradu. DVD i CD snimak sa koncerta je najavljen za izdanje u maju mesecu 2007. 6. februara 2005. je osvojio holandsku Erasmus džez nagradu svirajući saksofon i klarinet 45 min samo sa bubnjarem Arijem den Burom. Nagrada je osim novčane od Roterdamskog konzervatorijuma nosila i izvestan broj koncerata na poznatim džez scenama u Holandiji. Iste godine je svirao na koncertu neo-balkanske muzike "Večiti most" 28. avgusta u okviru izložbe Ekspo 2005. u Japanu predstavljajući Srbiju. Nastupio je i na Egzitu 2006 potpuno sam na sceni pred oko 3000 ljudi.

Trkuljinu muziku opisuju kao "savremenu i umetnički inteligentnu sintezu tradicionalne srpske muzike i modernog džeza i fuzije", "asimetričnih taktova Balkana i udarnih ritmova modernog fanka", koja ishoduje "neviđenim primerima ritmičnih vatrometa". Ne libi se egzotičnih, gotovo delirijumskih taktova poput 25/8, ili u vokalnim duetima sa Goranom Miloševićem, bubnjarom i vokalistom, balkanskog pevanja sa minimalnim intervalima, koje proizvodi snažan efekat u melanholičnim baladama. Sam za sebe kaže da nije žanrovski uzak i da za njega stvaranje muzike ne podleže bilo kakvoj vrsti klasifikacije. Pre odlaska u Amsterdam svirao je sa sastavom "Garavi sokak". Na njegovim albumima ima pesama od popa preko etna i ambijentalne muzike do džeza i fanka. Sarađivao je sa muzičarima raznih provenijencija u Srbiji: Kornelijem Kovačem, Ortodoks keltsima, Gocom Tržan, Slađanom Milošević, Vasilom Hadžimanovim, Banetom Krstićem, Lajkom Feliksom, pomogao u osnivanju i kreiranju zvuka Sanje Ilića i "Balkanike", sa odsecima za etnomuziokologiju novosadske i beogradske Akademije umetnosti, kao i sa muzičarima poput Avišaj Kohena, Dika Oatsa, Petera Herbolchajmera, Martin Fondse oktambla, Stijana Karstensena, Jana Kuipera, Erika Fluimansa, Martina Fondsea. Svirao je sa harmonikašem Petrom Ralčevim, kavalistom Teodosijem Spasovim, i drugima, pevao u srpskom crkvenom horu u Holandiji.

"Jedna od karakteristika tradicionalne muzike je da je sentiment pesama toliko prepoznatljiv da uopšte nije potrebno znati jezik da biste razumeli pesmu. Ova muzika komunicira na nivou emocija, na nekom pra jeziku, Božijem jeziku, bliskom svakom ljudskom biću. Zato je toliko cenjena. Pesme koje pevam i sviram su podjednako doživeli ljudi u Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj i mnogim drugim zemljama u kojima su ih slušali."
Slobodan Trkulja

Na Beoviziji 2007. Slobodan Trkulja i Balkanopolis su nastupili sa autorskom numerom Nebo kombinujući tradicionalni napev i vizantijsko crkveno pojanje. Osvojili su drugo mesto sa 10 poena u teleglasanju i 7 u glasovima žirija, kao i nagradu za najbolju interpretaciju i nagradu kluba obožavatelja Pesme Evrovizije (OGAE Srbija). Pesma Nebo bila je predstavnik OGAE Srbija na godišnjem takmičenju OGAE druga šansa 2007. u Sloveniji, na kojem je zauzela 14. mesto.


Izvori:
Intervju sa Ružicom Vrhovac za gitara.co.yu
Biografija, intervju i opis albuma na Balkanmediji
Biografija na muzičkom mrežnom mestu Radio Holandije
Biografija povodom kocerta "Večiti most" u okviru Ekspoa 2005.


http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 03:49:07 am »

*

SLOBODAN TRKULJA — DISKOGRAFIJA U SRBIJI



ALBUMI

Let iznad Balkana, nezavisno izdanje
Prizivanje kiše, PGP-RTS 2002.



YouTube: Slobodan Trkulja —  Lepe moje crne oči
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 03:49:28 am »

*

SLOBODAN TRKULJA


Sve do poslednjih nekoliko godina, svetu skoro da uopšte nije bila poznata srpska tradicionalna muzika. Danas su, pak, srpske muzičke teme snimljene, između ostalog, i u "Real World"-u Pitera Gabrijela u Britaniji, jednom od najboljih muzičkih studija na svetu. Za to je zaslužan naš svestrani umetnik evropskog renomea, Slobodan Trkulja, i njegov sastav "Balkanopolis". Ovaj muzičar, multi-instrumentalista, kompozitor i pevač vizantijskog i grlenog stila, rođen 1977. godine u Odžacima, zajedno sa "Balkanopolisom" na nov i moderan način svetu predstavlja muziku inspirisanu srpskom i balkanskom tradicijom, muziku koja se na zapadu smatra novim pravcem i naziva "modernom tradicijom Balkana''.

Slobodan Trkulja je samouki muzičar. Najpre je svirao samo klarinet, ali je ubrzo prešao i na različite narodne instrumente: gajde, diple, dvojnice, kaval , frulu, i mnoge druge. Već sa petnaest godina proglašen je za najboljeg instrumentalistu na festivalu muzičkih društava Vojvodine. Sa dvadeset, osnovao je "Balkanopolis" sa kojim od tada održava koncerte i snima albume. Posle nepunih godinu i po dana sviranja saksofona, 1998. godine, Trkulja je primljen na amsterdamski džez konzervatorijum, gde je 2007. i magistrirao, sa najvišom ocenom i uz sve počasti. Tema njegovog magistarskog rada bila je uvođenje srpske tradicionalne muzike u svetske muzičke tokove.

Iza Trkulje su brojni nastupi, nagrade i priznanja. Nekoliko puta je nastupio u prestižnom amsterdamskom "Concertgebouw"-u, a više puta bio na sceni sa Beogradskom filharmonijom i čuvenim holandskim Metropol orkestrom, sa kojim su nastupale i velike svetske zvezde kao što su Andrea Bočeli, Džo Koker, Selin Dion, Elvis Kostelo i drugi. Trkulja je i sam sarađivao sa svetski poznatim muzičarima, poput producenta Ričarda Evansa, ili basiste Džona Giblina, a holandski večernji list "NRC Handelsblad" nazvao ga je "jednim od najlepših muških glasova Balkana". Pa ipak, slika umetničkih dometa Slobodana Trkulje ostaje nepotpuna ako se među sve njegove postignute uspehe ne ubroji i to što je uspeo da srpsku izvornu muziku predstavi domaćoj i stranoj publici. Sam Trkulja kaže da je jedna od karakteristika tradicionalne muzike upravo to da su osećanja u pesmama toliko prepoznatljiva, da nije potrebno poznavati jezik da bi se pesma razumela: "Ova muzika komunicira na nivou emocija, na nekom prajeziku, Božjem jeziku, bliskom svakom ljudskom biću. Zato je toliko cenjena". Možda je upravo to razlog što su našu muziku u njegovom izvođenju jednako lepo prihvatili ljudi iz Holandije, Nemačke, Francuske, ali i drugih zemalja i delova sveta u kojima je nastupao.

Muzika Slobodana Trkulje puna je egzotičnih ritmova i taktova poput 25/8, kao i balkanskog pevanja sa minimalnim intervalima, koje daje snažan melanholični izraz njegovim baladama. Na njegovim nastupima briše se granica između muzičkih stilova, kao i granica između publike i izvođača. Klasična, moderna, džez, duhovna, vizantijska i srpska tradicionalna muzika, izvedena na petnaestak različitih instrumenata, kod Trkulje pronalaze savršen spoj. On je na bini slobodan, poletan, posvećen i veoma prisan sa publikom, sa kojom razgovara tokom celog koncerta, trudeći se da je uključi u izvođenje svojih kompozicija, što na njegovim koncertima stvara posebnu atmosferu.

Čak i kao ličnost, može se reći da je Trkulja poseban. Za razliku od drugih, on se ne pojavljuje često u medijima, već pušta da njegova dela sama govore. Publika oseća da njega vodi jedino istinska ljubav prema muzici. Samim tim, vrlo brzo mu je poklonila ljubav i poverenje, a njegovi koncerti rasprodati su i po nekoliko nedelja unapred.
Moja Srbija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 03:49:56 am »

*
SLOBODAN TRKULJA


MUZIČKI ČUDOTVORAC: ČOVEK KOJI JE VRATIO ŽIVOT U ČAČAK

Koliko smo umorni. Koliko smo nesrećni. Koliko razočarani. Koliko ravnodušni. Koliko ubijeni, mrtvi!
 
Ima li strašnijeg stiha od onog Njegoševog Pleme moje snom mrtvijem spava!
 
Koliko varijanti pitanja kako da se probudimo, kako da odahnemo, udahnemo, osvestimo se, iznova obradujemo, oduševimo, raspoložimo za novi početak, novu borbu, novu pobedu — život sam?
 
Neće to uspeti politika, barem ne ova koja je i sama jadna i bedna, dnevna i sitna, prolazna i gadna.
 
Neće to uspeti ni ekonomija, telesna i skučena, niska i bezosećajna.
 
Neće tu pomoći ni moćni mediji, prazni i ništavni, bezvredni i uzaludni.
 
Ko zna da li to može i kultura, sluđena i osiromašena, komercijalizovana i rasprodata?
 
Koliko to danas uopšte može porodica, razvedena, bezdetna, raslabljena, nesigurna?
 
Uveren sam da to može Crkva, misionarska, ujedinjena, samopožrtvovana, narodna, milosrdna, pastirska.
 
Ali da to može jedan čovek — to je nemoguće!


KO JE OVAJ ČOVEK?




Koncert sa 15 instrumenata, a jednog umetnika. Saksofon, klarinet, frula, gitara, gajde, bubnjevi i udaraljke svih vrsta, a samo jedan muzičar koji na svima njima svira. Beležeći sopstveni snimak sa svakog pojedinačno, postepeno sve uklapa stvarajući orkestarski zvuk.
 
Ako je ovo moguće, onda su i sva druga čuda moguća!

Slobodan Trkulja u Čačku! Prepuna velika sala Doma kulture povodom gradske i crkvene slave Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Preko 700 uglavnom crkvenih ljudi došlo da čuje velikog umetnika i da uživa u duhovnoj i etno muzici. Svi udobno zavaljeni u foteljama, pomalo umorni od svega što život nosi, ali ipak zainteresovani da prisustvuju modernoj muzičkoj bajci.
 
A onda na veliku scenu stupa veliki muzičar koga na ovaj način ipak niko nije očekivao, čak ni oni koji dobro poznaju njegovo delo. Prikazuje svoj ogromni talenat, ali još i više svoju ogromnu ljubav prema svome narodu i njegovoj maternjoj melodiji.

On je raskošni muzičar na 15 instrumenata, on je i vokalni solista prebogatih glasovnih mogućnosti, ali on je i okretni scenski umetnik koji ume sa publikom. Ponekad podseća na indijanskog vrača i poglavicu plemena, ponekad na srpskog pastira, a ponekad na savremenu muzičku zvezdu.
 
Silazi sa scene u narod. Istovremeno svira i komunicira sa publikom, poziva narod da ustane, od najmlađih do najstarijih, posebno one koji se opiru, kojima je teško da naprave pokret, i sve ih poziva na pesmu, na igru, na radost, na ljubav, na buđenje. Sala oživljava, ljudi se bude, proživljavaju, poveruju u sebe, na tren oslobode se svih strahova i žive život. To može samo muzika, posebno nacionalna, i posebno nacionalni muzički genije.


MUZIČKI ČUDOTVORAC

Vratio je život u naš grad makar na kratko. Kad da nas je vaskrsao iz svih naših premora, nezadovoljstava i beznađa. Muzički čudotvorac koji podiže poklekle i malodušne. Muzički vođa mrtvog plemena koji mu daje novi život.
 
Ne znam koliko raznih svetskih mitova i narodnih verovanja govori o neobičnom muzičaru, najčešće frulašu, koji je kadar da za sobom povede mase koje neodoljivo slede njegovu čarobnu muziku. Za takvo nešto kadar je i Slobodan Trkulja. Na kraju koncerta omladina ide za njim kroz salu i izlazi na scenu, a on se povlači u publiku i traži aplauze ne za sebe već za probuđenu duhovnu i muzičku decu. Zajedno sa njima kliče Srbiji i pita se kako možemo propasti ako imamo ovakvu omladinu?

Ko je ovaj čovek? Ne znam, ali zna Bog koji mu je dao talenat! A on ga hrišćanski umnožava, pa potom razdaje i deli sa svima nama, muzički služeći svome narodu i vraćajući mu veru u život.
 
U pravu je Momčilo Nastasijević: Dublje je dno spasenju nego propasti!


Autor: Boško Obradović, Objavljeno: 25.05.2010. | Dveri Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 01, 2011, 03:50:19 am »

*

SLOBODAN TRKULJA: Panonski svetionici





MULTIINSTRUMENTALISTA
I ŽANROVSKI GLOBALISTA


Kako se brzo zaboravlja... kada panonski vetrovi brišu, kada unuci sve ređe posećuju babe i dede koji pričaju priče kako se nekad... kada se salaši prodaju u bescenje, a mleko prosipa po kaldrmi. Jako se brzo zaboravlja. Ko će još pamtiti prvog. Prvog u bilo čemu, a ponajmanje u muzici.

Ko se još seća ko je napisao pesmu "Jesenje lišće", ko je doneo prvi klavir u naš šor, ko je osnovao muzičku školu. Koga je to na dolmi Novi Sad dočekivao kao dobitnika prve nagrade na takmičenju u Beču, i koga je obožavao kao Violetu Valeri u "Travijati". Ko je to pod istu kapu stavio operu, balet, koncertnu agenciju, filharmoniju, pa mu ni to nije bilo dosta već dodao i Akademiju. Ko je tajno đake vodio na koncerte orguljaša, a ko svirao na džez festivalu. Zašto se Jovica zvao Fidžerald i ko je pravio žurke u M-u. Ko je hteo da ukine, a ko da zakine... Šta današnjim klincima znači Isina, Rudikina, Đoletova pesma. Šta danas znači Srpska Atina i seća li se sredovečni Novosađanin šta mu je otac pevao kada su njegovu porodicu kolonizovali u Vojvodinu.

Da li je sve to izbrisala košava sa Dunava ili... Čak i oni koji po službenoj dužnosti beleže sadašnjost, da bi ona jednoga dana mogla da postane istorija, rade i radili su to za činovničku platu, a ona nikada nije davala podstrek za valjano udubljivanje, a kamoli posvećivanje. Oni posvećeni danas ispisuju oblake nebeskim perima. Kako, i na koji volšeban način je onda preživela pesma ispevana pod fenjerom nekog sokaka, il' melodija nastala na fruli u deliću beskrajne puste. Kako se uopšte prepozna zvuk gajdi skriven u runu stada ovaca i kako, kada su mnogi pragovi vojvođanskih pruga nestali, a stanice izbrisane iz voznog reda, kako su opstale kraiške, dalmatinske, bošnjačke, i pesme crnogorske tradicije. Kako su svi ti panonski svetionici obasjali put baš Slobodanu Trkulji?

Rođen tek 1977, završio Karlovačku gimnaziju, svirao u Sonji i Garavom sokaku, svirao klarinet svugde samo ne u muzičkoj školi, pa ga zbog toga nisu ni primili na Akademiju. Dosetio se mladi Trkulja da počne da uči saksofon, znajući da ne sme nikome dozvoliti da mu se meša u sviranje klarineta, i učeći saks tek nešto manje od dve godine, položio je prijemni na džez akademiji, odsek saksofon u Amsterdamu, gde je ove godine magistrirao s najvišom ocenom na temu Uvođenje srpske tradicionalne muzike u svetske muzičke tokove.

Slobodan Trkulja, multiinstrumentalista, kolekcionar instrumenata, žanrovski globalista, takmičarski finalista. Kada peva to su pevane molitve, a kada svira to su muzičke bahanalije. Rečju, muzički megaloman. Da li može ovakva biografija?

Sve te stvari sam zamišljao, usuđivao se da maštam. Ali nabrajanje zvuči malo holivudski. Ja se držim onog: pazi šta želiš — može ti se ostvariti!... Nije baš sve tako jednostavno, jer bez kučeta i mačeta se može, ali bez novca i dva obroka dnevno malo je teže. Ne žalim se, no izmestiti sebe iz miljea u kojem si bio blago ušuškan i gde se teži blagoj pasivnosti, nije jednostavno, jer u belom svetu nije tako. Moraš da se odrekneš te sigurnosti koju ti pruža dom. Ja sam, zapravo, sebe uvek izmeštao gotovo onog trena kada sam došao u situaciju da ovde lepo živim od dobre svirke, svojim umećem i talentom. Trudim se da budem umetnički realan, ali uvek vođen. Ovde se ipak opustiš, a napolju jačaš lišavajući se komfora, jer se tek tada uključuje instinkt samoodržanja.

Kako je na toj distanci zvučao naš folklor? Da li bi ti zvučao isto i da si ostao?

Sigurno da je ta razdaljina učinila svoje, i distanca je definitivno dobra stvar i muzika koju sada sviram produkt je mog drugačijeg traganja. Ja sam u Holandiji upoznao veliki broj ljudi — muzičara, i tada sam shvatio da JA njima mogu ponuditi samo svoju, a ne njihovu muziku. Suprotno bi bilo gotovo apsurdno. Definitivno, mi svetu ne treba da prezentujemo svet, već nas; da predstavimo svoju porodicu, a pod tim podrazumevam Srbiju i svu tradiciju koju nosimo kao deo srpskog naroda. I ovde je trebalo da prođe vremena i da neke stvari sazru, pa da se shvati i prihvati ono što mi (Balkanopolis i ja) radimo.


PRESTONICA KOJOJ, IPAK, NEŠTO FALI

Novi Sad, i da ništa ne promeni, može da živi od stare slave još jako dugo. Ipak, Sting je došao u Novi Sad jer Beogradska arena nije bila spremna, a bilo lepo vreme pa... Egizt donosi velika imena, zvezde... svako od nas bi tu dodao još štošta. Potpuno sam ubeđen da je Novi Sad kulturna prestonica — bio i ostao. On ima publiku koja voli da izađe uveče, od tinejdžera do sredovečnih bračnih parova, okupi se ekipa na našoj klupskoj svirci. To je šarm Novog Sada. Ali, grad, ipak, zaslužuje brojnija i drugačija gostovanja za koja je pozorište malo, Spens neozbiljan. Meni lično ovde nedostaje jedna scena poput Centra "Sava", koja bi bila ispunjena i posebnim projektima, od opere pa do programa svih žanrova. Ovde zaista postoji brojna publika koja čezne da se nešto desi. Moj otac je slušao uživo Majlsa Deivisa i Luja Armstronga, i on ode na Egzit, ali to nije za njega. Nama treba da dođe Hulio Iglesijas, ali ne da svira u pozorištu za 1.300 ljudi. Programi sa džez, pop, rok, klasičnim programima. Dakle, tek kada imaš dvoranu, onda krenu projekti, pare... Mislim da je Novi Sad zreo za to.

Nedavni koncert u Centru "Sava" sa jednim od najpriznatijih svetskih orkestara "Metropola" posvetio si Koviljskom manastiru i projektu borbe protiv narkomanije pod nazivom "Zemlja živih"?

Muzika koju stvaram izvire iz ovog naroda i pripada ovom narodu. Kada se vratiš kući shvatiš u jednom trenutku da ima još ljudi koji se bore na svoj način. Ljudi koji su zavisni od droge, kako ja to doživljavam, to su postali u svom poimanju nedostatka ljubavi. Ti ljudi imaju problem, i onog trenutka kad to priznaju, oni su doneli odluku da nešto promene. To je do njih, i oni ne mogu dalje sami. Od tog trenutka moramo mi, njihova okolina, da učinimo sve da im vrata ne budu zatvorena, da im ne pokažemo prezrenje ili odbacivanje, već, naprotiv, ljubav i mogućnost da se izleče. Bio sam u prilici da vidim i one koji su pri kraju puta izlečenja, video sam i momka na početku tog velikog iskušenja, u stanju kada mu život visi o koncu. Mislim da o tome jako otvoreno treba pričati; zgrozio sam se kada su me nakon snimanja dela emisije u Kovilju pojedini roditelji zvali i tražili da se na ekranu lica tih mladića zamagle. To ne mogu da razumem, jer su za mene ti ljudi heroji, jer su se uhvatili u koštac sa svojom mukom i preuzeli odgovornost – to je pitanje života ili smrti. To su mladi ljudi budući očevi, a mi ih se stidimo i marginalizujemo ih. Ja zaista mislim da treba da budemo uz njih, za mene je to bolest i ne mogu da prihvatim da se bolesnika sramimo, da ga se odričemo i ne govorimo o tome zbog nekog stida. Problem je u njihovoj praznini koju su popunjavali anestezijom jedinom za koju su znali, ili im je bila nametnuta, i treba se vratiti na ono zbog čega je ta praznina nastala.

Govorio si o maštanjima, a da li si na odabiru ovog puta postavio sebi ciljeve: Njujork ili...?

To je klasična priča svih koji krenu na taj put. If I can make it there — I can make it anywhere... Ja nisam imao predstavu, zapravo, o čemi pričam: slava, novine, holivudski sindrom. To je sve šarena laža. Sebe, naravno, bodriš, ja to mogu, ali na kraju celog tog putovanja dođeš do suštine. Shvatio sam da ne težim slavi. Kada dođeš na raskršće na kom spoznaš da lebdiš izmeđi priče o karijeri i o posvećivanju muzike, kada shvatiš da postaješ sluga muzici, a ne ona tebi, onda se stvari promene.

Da li na tom putu postoji zamka da u tim turbulentnim događanjima — "nastup na izložbi Ekspo 2005" u Japanu, titula u Holandiji "ajlepši glas Balkana", novogodišnji koncert u sali Koncertgebaua, nastupi u Centru "Sava" s Beogradskom filharmonijom a potom i orkestrom "Metropola" — umetnik postane ovisnik?

To sve jesu zamke, jer imaš dva puta: jedan izuzetno lak i drugi — veoma težak. Možeš da kreneš da se pojavljuješ u medijima, da se slikaš za novine, možeš da se okreneš egocentričnom promovisanju sebe, a ne onoga što radiš. Vrlo brzo mi je postalo jasno da taj put vodi u propast. Tu je sve, pa i muzika, posvećeno tvom egu, pre svega, gordosti. Na drugom putu muzika je centar, ti si njen sluga i moraš sebe da se odrekneš. Granica tu jeste tanka, ali je veoma jasna. Sve što si nabrojala jesu stvari koje su se dogodile i jeste iskušenje bilo veliko, ali za mene je spas u veri, u poimanju da je muzika bogocentrična, to je moj izbor i moj put. Ako sva ljubav i lepota pripadaju Gospodu, onda i moj talenat nije moj, jer, kako kaže Rambo, talenat jeste opojna droga i može se dobiti samo od Boga. Ako ti svoj talenat neguješ na taj način i sa tom svrhom, onda će muzika krenuti svojim putem.

Muzička tradicija Srbije je specijalizovana radnja u koju ti često zalaziš sa posebnim poštovanjem, i odabiraš šta ćeš uzeti. Da li si upoznat sa ponudom u svetskim muzičkim mega marketima, na megalomanskim muzičkim scenama? Šta je sa svetskom muzičkom berzom? Kakav si ti broker i kako odabiraš u šta ćeš ulagati?

Upravo se nalazim na jednoj prekretnici, na raskršću. Upoznat sam sa svetskom scenom, bendovima, kako koja muzika prolazi, kako se kreiraju festivali i moram reći da je to sve jedna velika politika. Mnoge stvari su veoma promišljeno postavljene, pa smo tako i mi ovih dana sa orkestrom "Metropola" potpisali dokument o saradnji koja podrazumeva snimanje CD-a. Dakle, to je naša zajednička želja da svetu nadalje zajedno predstavljamo muzičku tradiciju Balkana, pre svega srpsku modernu tradiciju. U tom protokolu se kaže da smatramo da je spajanje srpske moderne tradicije, koju "Balkanopolis" neguje, i zvuka orkestra "Metropola", čini značajan korak u negovanju i prezentovanju naše tradicije, u čega ulažemo sve svoje znanje i umeće. Ja sam samo tu da pazim da se od početka sve kvalitetno razvija i ide svojim putem, pa se, recimo, nakon potpisivanja tog protokola ukazala zaista fenomenalna mogućnost da "Balkanopolis" svoj deo matrijala snimi u studiju Pitera Gebrijela u Britaniji. To je nešto zaista posebno jer je Piter Gebrijel čovek koji je prvi prepoznao i čak definisao tzv. svetsku muziku (njorld music), svojim hitom sa francuskom grupom "Deep Forest", kada je uzeo temu pesme "Da li znaješ, mila mamo", i time započeo novo razdoblje, novi muzički pravac na svetskoj muzičkoj sceni. Do sada su s Balkana uglavnom prolazili braš bendovi i ciganski sastavi, a ima toliko toga da se predstavi — od šest do sedam vrsti gajdi u Srbiji, pa sve do ansambala najrazličitijih frula, muzičkih tema. Tako da, eto, nakon ovih deset godina i puta koji je "Balkanopolis" strpljivo prelazio, sada imamo snimanje srpskih muzičkih tema u studiju Pitera Gebrijela, da bi se nakon toga, u Holandiji, orkestar "Metropola" utkao u naše "narodno platno" i da bismo svetu zajedno dali nešto sasvim novo.

U tvom pevanju se oseća pevana molitva. Da li pevaš na bogosluženjima?

U Amsterdamu sam bio u crkvenom horu i učestvovao sam u liturgijama. Kada sam u Srbiji, odlazim u Koviljski manastir i po blagoslovu vladike Porfirija dozvoljeno mi je da... u stvari, reći ću, dozvoljeno mi je da stojim uz pojce. Moje znanje i umeće je skromno i smatram velikim blagoslovom što mogu, uz ljude čija je molitva toliko jaka i koji tako divno i uzvišeno pevaju, učestvujem u službi. Mislim da je kroz tu vrstu liturgijskog života i nastala pesma "Nebo i molitva". Vizantija je prirodno izašla iz mene i imao sam privilegiju da tu pesmu poklonim ljudima i doživim da slično osećanje posle prepoznam i u ljudima koji je slušaju.

Gotovo drastično drugačiju vrstu emocija daruješ svirajući svoje instrumente, što pokatkad prelazi u muzičke bahanalije. Da li je to potreba tvoje prirode ili umentičke kreacije... ili za tebe tu nema razlike?

Meni su duvački instrumenti bliski... možda se radi o bojama... sve je to isto... klarinet je majka svih instrumenata, suptilan, traži pažnju... i kada ga savladaš, sviranje saksofona je kao vožnja auto putem... emocije su različite. Bjork kaže da su to emotivni pejzaži... oni sami nađu svoj put... ti instrumenti su tu, u mom koferu i kao što moraš u toku dana da pojedeš komad hleba, popiješ gutljaj vode, tako uzmeš i neki instrument i sviraš...

Otišao si sa starim saksofonom bez stipendije i bilo kakve podrške. Grad i naša zemlja mahom na takav način ispraća talente, da bi se po povratku dičili svojim zvezdama. Kako doživljavaš Novi Sad po povratku?

Adresa u mojoj ličnoj karti uvek je bila novosadska, mada ponekad nisam siguran na kojoj se adresi trenutno nalazim. Moj put je bio put vere, nade i ljubavi, i ja sam srećan i ispunjen. Bez iskrene posvećenosti nema ispunjenja. Vratiću se na onu gordost i egocentričnost koja predstavlja ne ispunjenje već prazninu u ljudima koji rade sebe radi. Oni neminovno tu prazninu moraju da popune starletama, skupim automobilima, novcem, drogom... Nagrade i priznanja su stalna iskušenja za skretanje na stranputicu. Ja sam zaista srećan što sam odabrao onaj drugi put, jer sam kroz liturgijski život ispunjen i srećan u "zajedničarenju", što sa ljudima oko sebe delim ono čime se bavim, ono što sam odabrao, i što svesno ostajem u službi muzike. To je najlepša stvar koja mi se dogodila na ovom putovanju.

* * *

Na kraju smo razmenjali čestitke.
... da se budite radosni i srećni
u svakom danu u Novoj godini...

* * *

Uvod za intervju sa Slobodanom Trkuljom nastao je pre mog susreta sa njim, kada sam se čak upitala da li imamo prava na Novu godinu kada godinama ništa ne menjamo. Nakon razgovora u kome je bilo puno smeha, poštovanja, opravdanog nadanja i htenja, poželela sam da Nova godina ipak dođe, jer smo dobili jedan novi svetionik u našem okruženju. Hvala Slobodanu Trkulji na intervjuu, a vama, poštovani čitaoci, od srca DRUGAČIJU NOVU GODINU želi.


Jovanka Stepanović
Dnevnik, 31. decembar 2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 24, 2013, 04:53:54 pm »

*
SLOBODAN TRKULJA


U SLUŽBI TRADICIJE, MUZIKE I EMOCIJA

Slobodan Trkulja — od samoukog muzičara do magistrature na prestižnom amsterdamskom džez konzervatorijumu *"Božjom voljom, jednog momenta, obreo sam se u manastiru Kovilj, čuo vizantijsko pojanje i potpuno 'poludeo' za njim" * "Uz pravu kombinaciju modernog ritma i tradicionalne muzike, ona postaje bezgranična pista na koju čovek može svakog momenta da sleti i da uzleti"*

Kaže da je osećao kako će, pre ili kasnije, svet početi da se okreće prema njegovoj zamisli, ali nijednu priliku ne propušta da se zahvali Bogu što ga je blagoslovio talentom, korenima koji su ga preporučili celom svetu i drvetu od koga su napravljeni instrumenti na kojima od detinjstva svira. Slobodan Trkulja je multiinstrumentalista, kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Sa svojom grupom "Balkanopolis" izvodi muziku inspirisanu tradicijom Srbije i Balkana. Kraljevo je bilo na mapi turneje kojom ovog proleća obilazi Srbiju. Radi se o spektakularnom solo nastupu pod imenom "Muzika sa 15 instrumenata" posle kog publika izlazi raspamećena što su, kada Trkulja peva to "pevane molitve", a kada svira "muzičke bahanalije".

Rođen je 1977. godine, završio gimnaziju u Sremskim Karlovcima, klarinet svirao svugde, sem u muzičkoj školi. Dosetio se da počne da uči saksofon. Nije ga svirao ni punih godinu i po dana kad je položio prijemni na džez akademiji, odsek saksofon u Amsterdamu. Možda najlepši kompliment upućuju mu oni koji kažu da je "Slobodan Trkulja u muzici, ono što je Novak Đoković u tenisu!" Ali, taj momak koji u muzičku tradiciju Srbije zalazi često i sa posebnim poštovanjem, smatra da nikad umetnik o sebi ne sme da misli da je veliki. Posebno, kad mu je dat Božji dar, a Slobodan Trkulja ga definitivno ima. Slobodan Trkulja

Onog momenta kad se zadovoljiš svojom trenutnom pozicijom, ti si izgubio. Jer, čovek stalno mora da se trudi da bude bolji. U sportu, mora da bude bolji od ostalih, ali u muzici je nešto drugačije: svakog dana moraš biti bolji, nego što si bio juče. Prosto, stalno moraš da imaš neki prostor za napredak jer, muzika je kao svemir — potpuno bezgranična, sa milijardu mogućnosti. Kao u slikarstvu, koliko vekova ljudi slikaju i nikad niko nije nacrtao istu sliku, osim kad su baš kopirali namerno.

Svaki čovek određene stvari vidi na različiti način. Tako ja muziku čujem na neki svoj način i puno vremena mi je trebalo da formulišem svoj muzički izraz, da sve te boje koje imam upotrebim na način koji će zaista podražavati načine na koje ja doživljavam srpsku tradicionalnu muziku. Ja sam odrastao na rokenrolu, bavim se tradicionalnom, a obožavam simfonijsku muziku. Obožavam ruske kompozitore, Rahmanjinova posebno, volim klasičarske teksture sa puno boja, puno instrumenata koji sačinjavaju jedan zvuk, a opet sam nekako vrlo tradicionalan i čovek koji voli gajde, jer je odrastao na njihovom zvuku, na zvuku frule, dipli i dvojnica, na zvuku tradicionalnog grlenog pevanja.

Božjom voljom, jednog momenta, obreo sam se u manastiru Kovilj, čuo vizantijsko pojanje i potpuno "poludeo" za njim! Ta muzika me je zaista izmenila, i duhovno, kao osobu. Mnogo sam se promenio, za jednog čoveka koji je pre toga sebi bio centar sveta, egoističan — sad odjednom više nije bilo mesta. A danas sam potpuno svestan kako je dovoljno samo u jednom momen tu da pomisliš: "Jao, pa ovo je baš fantastično. Ma super mi ide!" Već u sledećem momentu shvatiš da je put koji si prešao jako mali u poređenju sa onim stvarima koje treba da uradiš. Prosto, čovek stvarno mora da stražari nad samim sobom, da ne bi upao u klopku da o sebi misli da je veliki umetnik, da radi nešto veliko! Bitno je da radiš, da se trudiš, da svakog dana daš sve od sebe, da imaš otvoreno srce i da se Bogu moliš da te drži na tom pravom putu da ne bi negde skrenuo u samoljublje. U umetnosti su te stvari stvarno presudne. Jer, za odražavanje emocija najvažnije je da ti odražavaš onog koji je stvoritelj svega toga: slike, zvuka, tebe samog kao čoveka.

Jako je bitno da čovek shvati na kom je mestu. A kada to shvatiš, onda vidiš koliko si mali i ne možeš nešto mnogo da se "duvaš" i da budeš u poziciji da se nešto veličaš i gordiš… Ipak, kao čovek, imaš pravo na jednu neizmernu radost što ti je sve to dato i što imaš talenat da određene stvari razumeš i da taj talenat možeš da upotrebiš za bogougodne stvari. Na kraju, ostane, taj momenat tišine, pre nego što uzmeš instrument, a kad krene muzika, onda sve, apsolutno sve ima smisla.

Slobodanova učiteljica Amalija Kučmaš usmerila ga je na osnovnu muzičku školu i klarinet, ali kad je budući multiinstrumentalista otkrio ne parne ritmove, kompletna priča o vežbanju etida i skala momen talno je pala u vodu, a počelo je lagano otkrivanje suštine i načina sviranja naše muzike. Na njegove i nastupe "Balkanopolisa" najpre su dolazili oni što su unapred znali šta mogu da očekuju.

Na nastupe su sad počeli da dolaze i neki znatiželjni ljudi koji mi priđu posle koncerta i kažu: "Mi pojma nismo ima li čime se baviš, ni šta konkretno radiš… Nešto smo na čuli i zainteresovali smo se da dođemo…" Reakcije su, uglavnom iste. Srpska tradicionalna muzika je fantastična, ima iskrenu emociju, toliko je duboka i ukorenjena, neisfolirana. U njoj nema laži, nema prevare… Srpskoj poeziji i narodnoj pesmi, onoj staroj više vekova koja je prošla taj zub vremena, svaki izvođač doda nešto svoje da je "uobliči". Zato se i dešava da ti, u nekoj 2009. godini, čuješ neku tradicionalnu pesmu koja te potpuno osvoji zato što to nije ono: "A, dušo, a gde si bio sinoć? Bio sam kod kuće, kako si mi nedostajala, patio sam… (repuje, prim. aut.) Ti si bila tamo negde, da nisi možda s drugim..?" Brate, kakvi su to odnosi? Ja te stvari prosto ne razumem, jer komunikaciju s ljudima zasnivam na jednom potpuno drugačijem odnosu. Insistiram na otvorenom, iskrenom odnosu, punom ljubavi, čovekoljublja. Potrebno je da poštujemo i volimo jedni druge, to je pravo slavni pristup. Ne možeš da živiš pravoslavno, a da pevaš neku drugačiju muziku.

Sve su naše stare pesme o ljubavima, o čežnji, o ljubavima koje se nisu desile… Zbog nekih okolnosti momak i devojka nisu mogli da se uzmu, pa je poezija između to dvoje ljudi tako suptilno i nenametljivo prikazana. Sve emocije su u nekim metaforama, sve je u nekim pričama koje, možda, mogu da razumeju samo njih dvoje. Kao kad bi taj momak došao u kuću te devojke, a ona počela da peva pesmu, sve bi njome mogla da mu ispriča, a da ostali baš i ne znaju da je to upućeno njemu. To su meni fantastične stvari. Srpska poezija je puna prenesenih značenja, simbola, raznih … fale mi reči… verovatno bih lakše mogao da odsviram, nego ovo da izrazim. To objašnjava imena nekih pesama koje sam napisao: "Zlatna jabuka" je vrlo ljubavna pesma, momak dolazi da prosi devojku, da priča sa njom. Kad se to stavi u kontekst sadašnjih mladih generacija, to uopšte nije "kul". Sad ja, kao, nešto berem jabuke, tu neka mlada devojka… Ma, odmahnu glavom, kažu: "Čoveče, ja idem u klub, barim gotivnu devojku…" Muzika koja se sluša u klubovima, a koju mladi vole je isključivo moderna produkcija.

Čak i ako se kaže da je dva puta nastupio u prestižnom amsterdamskom Concertgebou, da je više puta nastupao na sceni sa čuvenim Metropol orkestrom i Beogradskom filharmonijom i da je sarađivao sa svetski poznatim muzičarima — slika umetničkih dometa Slobodana Trkulje biće i dalje nepotpuna.

Grupu "Balkanopolis" vodim već deset godina. Čitava poenta je bila da spojim dva sveta, svet moderne produkcije i tradicionalne muzike. Prosto, znao sam da je to moguće, ali treba vremena. Treba dosta truda, rada, znanja. Zato sam otišao u Holandiju, magistrirao, vratio se u Srbiju. Imali smo koncert sa "Metropol orkestrom", s jednim od najboljih svetskih orkestara i opet smo dobili tu neku klasičnu teksturu, ali smo se trudili da ta slika bude vrlo moderna i — to su ljudi osetili. Naša muzika nema granicu, ona je otprilike kao "Politikin zabavnik", od 7 do 77 godina. Svi ti ljudi nalaze inspiraciju i emociju u njoj.


Piše Marina Dabić | Časopis Sloboda
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 24, 2013, 05:17:42 pm »

*
INTERVJU: SLOBODAN TRKULJA


MUZIKA JE ZA MENE PRE SVEGA LJUBAV

Ako kažemo da je dvaput nastupio u prestižnom amsterdamskom Concertgebouwu, da je nastupao više puta na sceni s čuvenim holandskim Metropol orkestrom i Beogradskom filharmonijom, te sarađivao sa svetski poznatim muzičarima — slika umetničkih dometa Slobodana Trkulje biće i dalje nepotpuna. Odmalena gajeći ljubav prema muzici ovog podneblja, uspeo je da srpsku izvornu pevanu reč predstavi našoj i stranoj publici. Mediji su puno pisali o njegovom aktuelnom albumu, koji je proteklih meseci stvaran u studiju Pitera Gejbrijela. Ovih dana album je priveden kraju, a Slobodanu predstoje samostalni koncerti u Srbiji, gde će u okviru večeri "Muzika sa 15 instrumenata" nastupiti najpre 13. januara u beogradskom Madlenijanumu, a zatim 27. januara u novosadskom SNP-u.

"Hteo sam da se osvrnem na vreme kada sam kao klinac u sobi svirao klarinet ili neki drugi instrument, kad se nisam spremao za akademiju i velike koncerte s Metropolom, sa sto ljudi na sceni. Ta energija i ljubav koju imaš kada kao dete sviraš samo zarad te lepote zvuka i muzike koju proizvodiš — dovele su me na ideju da napravim samostalne koncerte. Želim da podelim s drugima emociju koju muzika, kao čovekov dar, nepobitno ima. Biće to koncerti na kojima ću pokušati da pričam s ljudima na raznim instrumentima, bez unapred pripremljenog scenarija", priča na početku razgovora za GL Slobodan Trkulja.

Samostalni koncerti održavaće se pod motom "Muzika sa 15 instrumenata". Koliko ti instrumenata sviraš? Mislim da to mnoge zanima, naročito najmlađe koji nalaze inspiraciju u tvojoj muzici?

Nije najbitnije koliko instrumenata sviram. Novinari su ranije to često potencirali kao neku atrakciju. Redovno su tražili da im pobrojim instrumente koje sviram, tako da sam u jednom momentu šiznuo i otišao da izbrojim sve instrumente. Rekao sam im da sviram 14 instrumenata, a one koje su slični nisam dvaput brojao. To su uglavnom duvački instrumenti. Među poslednjima koje sam počeo da sviram jeste jermenski duduk, koji me je totalno osvojio. U pesmi "Nebo", koju sam pevao na Beoviziji, može se čuti njegov zvuk. U taj instrument zaljubio sam se na prvi ton jer proizvodi zvuk najbliži ljudskom glasu. Bog nam je dao da možemo proizvoditi zvuk, bojiti ga i atrikulisati. Kako bih rekao, postoji šest milijardi ljudi i isto toliko različitih boja glasova. Jermenski duduk je, s druge strane, instrument koji dolazi iz jedne pravoslavne zemlje i na njemu se izvodi duhovna i svetovna muzika. Sad me zanimaju i žičani instrumenti kao makedonska tambura i drugi koje sviram.
 
Poslednjih meseci si snimao album u Gebrijelovom čuvenom "Real World" studiju. Kakva iskustva nosiš iz Britanije?

Album je sniman prvenstveno u duhu onoga što bi se moglo nazvati album za svetsko tržište sa svim standardima koji se takvim albumom moraju zadovoljiti. Album i jeste stoga sniman u jednom od najpoznatijih studija na planeti. Pri tom, album je rađen sa Gebrijelovim producentom, sa izvanrednim aranžmanima i sa čuvenim Metropol simfonijskim orestrom iz Holandije tako da je dobio širinu.

Ima tu i rok zvuka, te britanskog popa koji se provlači, ali osnovna je ideja potčinjena jednom albumu ovdašnje tradicionalne muzike, srpske muzike, pa je album sačuvao tu jednu duhovnost i iskrenost.

Kakve su reakcije kolega sa Zapada?

Po reakcijama onih koji su čuli album prilikom snimanja u Britaniji shvatili smo da smo napravili album koji će nas dovesti na svetsku muzičku pozornicu. Ja sam srećan i bez toga, a i s tim, da tako kažem. Znaš, ja nemam lobi iza sebe i nikog ko to gura, sem jedne istinske ljubavi prema muzici i mogu reći strasti prema muzici i to je ono što me vodi. Ali vodi me i ta velika želja da u bilo kojoj prodavnici u svetu možeš da uđeš i da kao što možeš naći muziku drugih nacija isto tako možeš naći i muziku koja je porođena ovde i koja je srpska muzika. Meni je to san. Ja sam svirao s raznim ljudima, s vrhunskim muzičarima. Volim tursku muziku, volim grčku muziku. Reći ću prosto, volim muziku ma odakle ona dolazila. Ali, mislim da se nije još desilo da se pojavi jedan istinski album srpske muzike u svetu koji će predstaviti istovremeno duh ovih prostora i duhovnu Srbiju.

O Srbiji su u svetu stizale razne, uglavnom negativne vesti, dok si ti u istom tom svetu najpre studirao, a potom stvarao muziku kao umetnik iz Srbije. Jesi li imao problema i neprijatnosti zbog toga?

Bilo je toga, ali ja sam uvek govorio na sve to: "Ja ne mrzim nikog!". Imam prijatelja sa svih strana sveta, pa i Hrvata i jednog dobrog prijatelja Albanca. Kad smo se upoznali na studijama u Holandiji on mi je prvi dan rekao: "Mi smo neprijatelji". Ja sam mu na to odgovorio: "Mi možemo da budemo neprijatelji jedino da ti na moj solo sviraš pogrešne akorde". Kasnije smo se sprijateljili. Ljudi na Zapadu, obični, ljudi kapiraju sve. Shvataju da si deo Evrope, hrišćanskog sveta, da nosiš neke talente i to nisu male stvari.

U holandskim novinama su buktali napisi o tebi s naslovima nalik onom: "Rodio se srpski genije!". Svetski mediji nazivali su te "najlepšim glasom Balkana", no tvoj život je uvek išao jednom mirnijom stranom, možda nekad težom. Da li umetnik mora da bude ponekad spreman na žrtvu zarad svoje umetnosti?

Prolaziš kroz svašta. Jednoga dana dobijem nagradu i sve novine u Holandiji pišu o meni, a sledećeg nemam šta da jedem, niti da platim rentu za stan, ali novac je varljiv, što se kaže fatamorgana. Jednog dana ga imaš, drugog manje, trećeg nimalo. Čovek mora da ruši prepreke, time se razvija, ne stoji i nalikuje na božansko biće.


MODERNA TRADICIJA

Slobodan Trkulja je rođen 29. maja 1977. godine u Odžacima. Multi-instrumentalista je kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Trkulja sa svojim sastavom "Balkanopolis" izvodi muziku inspirisanu tradicijom Srbije i Balkana. Njihov zvuk na zapadu tretiraju kao novi pravac u muzici zvani "Moderna tradicija Balkana". Na Nacionalnom džez takmičenju Holandije sa svojim "Balkanopolisom" Trkulja je stigao do finala osvajivši nagradu "Najbolji novi talent 2002", a, pored ostalih, osvojio je i holandsku Erasmus džez (2005) nagradu. Poneo je i niz drugih nagrada, a školovao se na džez odseku Kraljevskog konzervatorijuma u Amsterdamu gde mu je matični akademski instrument bio saksofon na kom je i magistrirao.


Građanski list | subota, 20. decembar 2008.

Objavljeno na sajtu gradjanski.rs | naslovi.net
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: