Vasa Jovanović (1872—1943)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasa Jovanović (1872—1943)  (Pročitano 8117 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 03:31:14 am »

**



VASA JOVANOVIĆ
(Novi Sad, 1872 - Kovilj, 1943)

Savremenik Mite Oreškovića, bio je Vojvođanin VASA JOVANOVIĆ, (rođen 13.1.1872. godine u Novom Sadu). Iako samouk (u muzičku umetnost upućivao ga je kompozitor i dirigent Dragutin Hruza, Čeh, koji je službovao u Vukovaru) bio je jedan od najvrsnijih vojvođanskih tamburaša i gotovo je celog života imao "svoju školu" u kojoj je obrazovao mnoge tamburaše. Njegov orkestar, koji je u to vreme bio najbolji u Bačkoj gostovao je po Austro-Ugarskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Češkoj, Rusiji i Engleskoj. Tokom I Svetskog rata boravio je u Parizu, gde je 17.8.1917. godine napisao i koračnicu SLOBODA. Priredio je 77 SMESA NARODNIH PESAMA I IGARA za tambure i komponovao je 50 koračnica od kojih su najpoznatije KOVILJ, STRAŽILOVO, MARŠ UDRUŽENJA, VARDAR, VARDAR, NEMANJIĆ i BEZIMENI MARŠ  — još 1943. godina, za vreme okupacije, koji je po njegovoj želji kasnije nazvan NARODNI FRONT. Osim navedenih koračnica Vasa Jovanović je autor i kola NESTAŠKO, DANICA i drugih kojih je bilo ukupno 15. Umro je 21.6.1943 godine u Kovilju.


ŽICE TAMBURICE II
Glavni i odgovorni urednik BORIS ČERNOGUBOV
izdavač: SAVEZ MUZIČKIH DRUŠTAVA VOJVODINE
Novi Sad, aprila 1985.


Prilog člana Skypi
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 10:00:01 pm »

**

TAMBURAŠ I KOMPOZITOR VASA JOVANOVIĆ


Podatke o kompozitoru i tamburašu Vasi Jovanoviću (Novi Sad, 1872 — Donji Kovill, 1943) ne tražimo u enciklopedijama, tamo ih nećemo naći. On za našu muzikologiju gotovo da ne postoji. O njemu su malo pisali neki listovi za vreme prošlog rata (ILUSTROVANA NEDELJA i SRPSKO KOLO u Novom Sadu) Ono malo što je pisano, to je bez velike vrednosti, jer su podaci nesigurni, sa dosta proizvoljnosti i senzacionalizma, nepotpuni. A Vasa Jovanović zaslužuje da se o njemu zna mnogo. Imao je život bogat i zanimljin, a stvorio je i ostavio za sobom lepo delo.

Sa muzikom se, kao dete, upoznaje preko tamburaša u očuhovoj gostionici u Donjem Kovilju, ali je najviše naučio i muzičku pismenost savladao kod Čeha Karela (Dragutina) Hruze, kompozitora i tamburaša, privatno. U Srba tada još nije bilo nikakve muzičke škole. Muziku, tj. muzičku pismenost učio je sa velikim žarom. Sa svojih devetnaest godina kreće po Evropi na turneju koja će trajati, sa kraćim prekilima, preko dvadeset godina. Svira u Rusiji, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Engleskoj, Češkoj, Austriji, Mađarskoj. To su bile godine kada je njegov tamburaški zbor BELI ORAO (osnovan 1901) stekao veliki ugled, godine kada se "uveče obuvao, a ujutru izuvao", nastupajući u najuglednijim koncertnim salama Odese, Berlina, Lajpciga, Drezdena, Budimpešte, Breslave, Zagreba, Novog Sada, Praga, Pariza, Londona, Haga, Anversa, Brisela, Beograda, Galca, Bukurešta... Ovu turneju prekida pred I svetski rat, da bi je u ratu prinudno nastavio, povlačeći se preko Albanije u Francusku, deleći tešku sulbinu svoga naroda.

Rodoljub i napredno orijentisani Jovanović, direktor i prva tamburica, oduševljava publiku svojom virtuoznošću, svojom privlačnom pojavom i lepim baritonom. Za svaki nastup pred publikom članovi ansambla su oblačili nacionalne nošnje. Skupocena odeća iz Šumadije, Crne Gore, Hrvatske ili rodnog kraja Vojvodine, bila je uvek obavezni deo njihovog prtljaga. U ono doba srpska trobojka se vila za vreme koncerata Jovanovićevog tamburaškog zbora po evropskim metropolama. A to su godine kada je Vasa Jonanović bio austrougarski državljanin!

Na toj svojoj dugoj turneji Jovanović je stekao veliki broj poznanika i prijatelja, o čemu i danas svedoče debeli albumi sačuvanih fotografija i razglednica. Članovi njegovog zbora bili su najviše ljudi iz njegovog Kovilja, ali ih je bilo i iz drugih krajeva Vojvodine, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Češke i drugih zemalja, raznih nacionalnosti. Među njegovim učenicima je bilo od Roma do Nemaca. Mnogi su tamburu zavoleli zahvaljujući baš Jovanoviću. Strpljiv, blag, taktičan, pošten i širokogrud, sa "večntim" smeškom na usnama, lako je osposobljavao nove tamburaše kojih je bilo preko stotine (čija se imena znaju). Taj pedagoški rad Vase Jovanonića treba posebno istaći.

Član Jovanovićevog BELOG ORLA bio je, pored ostalih, i Novosađanin Marko Nešić (1873—1938), poznati kompozitor. tamburaš, pesnik, esperantista, jedan od prvaka naprednog radničkog pokreta u Novom Sadu između dvaju ratova. Tu je i Markova supruga Mileva, zatim romantična Vasina ljubav, lepa Nemica Olga Kvicau i mnogi drugi, znani i neznani.

Vasa Jovanović se nije bavio političkim radom. Sav se bio posvetio muzici, tamburi. Ali, boraveći u Nemačkoj, gde se onda kuvala napredna socijalistička i komunistička misao, i on je bio zahvaćen naprednim idejama. U Lajpcigu je, na primer, boravio istih godina (1900. i 1901 kada je Lenjin tamo štampao svoju ISKRU. Na svojem repertoaru, sastavljenom pretežno od srpskog narodnog melosa i dela ozbiljne muzičks literature, imao je Jovanović i revolucionarne melodije. Marko Nešić 1903. godine moli da mu Vasa pošalje iz Lajpciga u Novi Sad reči MARSELJEZE, što ovaj rado čini. Tako su Jovanović i Nešić izvodili ovu kompoziciju mnogo pre nego što će je 1909. na naš jezik prevesti D. Kapetanović i što će tek od 1911. biti izvođena u pevačkim društvima ondašnje Vojvoline. U zaostavštini Vase Jovanovića nađena je i aranžovana INTERNACIONALA, a poznata prolteterska pesma BUDI SE ISTOK I ZAPAD ukomponovana je 1937. u Jovanovićevu koračnicu NARODNI FRONT.

U početku pravi proleter koji živi samo od svoje tambure, Jovanović je po svojsm socijalnom položaju morao biti napredno opredeljen. To će doći do izražaja kada bude uvideo kakva se bura podigla iz njemu mile Nemačke, kada fišizam bude i njemu došao u pohode. Za vreme prošlog rata fašisti odvode njegove sinove, a njega i porodicu zlostavljaju. To njegovo srce nije moglo izdržati. Umro je ne dočekavši kraj rata, ne dočekavši da još jednsm vidi sinove. A ni Vasinim sinovi Miloš i Milutin nisu dočekali kraj rata. Za slobodu su, kao i mnogi drugi, dali svoje mlade živote.

Ono što će Vasu Jovanovića staviti u red poznatih imena srpske muzike, to su, koliko njegovo propagiranje naše muzike, njegov pedagoški rad, toliko i njegove kompozicije. To su gotovo isključivo instrumentalna dela, komponovana i aranžovana za tamburaški zbor. Najviše je koračnica, igara i potpurija (SMESA) narodnih melodija: srpskih, mađarskih, rumunskih, nemačkih i raznih slovenskih naroda. U Jovanovićevom radu značajno mesto zauzimaju dobri aranžmani za tamburaški zbor klasične i popularne muzičke literature.

Iako je tek 1974. goline štampana jedna Jovanovićeva kompozicija, one su se decenijama ipak u prepisima širile i izvodile i kod nas, i u inostranstvu. Postoje uveravanja Jovanovićevih učenika i rodbine da je njegov zbor snimio negde dve gramofonske ploče oko I svetskog rata (možda i pre). Neki od učenika i rodbine su imali te ploče, ali u kompozitorovoj zaostavštini o tome nema podataka. Postoji samo nada da se do tih podataka sigurno dođe.

Kada je već reč o zaostavštini ovog zanimljivog čoveka, onda treba reći da je, zahvaljujući kćeri i zetu, sačuvana dragocena i obimna građa koja dozvoljava rekonstrukciju Jovanovićevog života i rada. I ne samo njegovog. Tu su oko 2.500 razglednica upućenih Jovanoviću (najviše do I svetskog rata), zatim fotografije njegovih i drugih orkestara, fotografije prijatelja i poznanika, kao i predmeti koji su mu pripadali, od kojih je svakako najznačajnija njegova tamburica. (Bez ove dokumentacije ni ovaj tekst ne bi imao ovoliko podataka).

Plodni kompozitorski rad Vase Jovanovića bio je u osnovnom toku razvoja srpske muzike njegovog doba, razvoju koji vodi ka izgrađivanju nacioialnog stila. Jovanović živi i stvara u duhu romantičarskog rodoljublja, koje se kod nas dugo zadržava. Bio je jedan od onih, kako na jednom mestu kaže naš vrsini muzikolog Stana Đurić-Klajn, koji su "uz sopstvena izgaranja, kraće ili duže, nešto značili i zračili u našoj muzičkoj prošlosti".





Boško Brzić
VESTI MUZEJA GRADA NOVOG SADA
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 10:00:09 pm »

*
NEOPRAVDANO ZAPOSTAVLJENI KOMPOZITOR I TAMBURAŠ
S našom pesmom prošao Evropu


VASA JOVANOVIĆ

Vasa Jovanović nema "svoju" ulicu, trg, niti muzičku manifestaciju,
iako je još za života bio cenjen muzičar

Tamburaš i kompozitor Vasa Jovanović rođen je 1872. u Novom Sadu, a umro i sahranjen u Kovilju 1943. Dakle, reč je o čoveku iz našeg zavičaja. Još kao dečak zavoleo je muziku koju je učio sam, bez škole, a oko desete godine bio je ravan odraslim sviračima - tamburašima. Već u dvadesetoj godini dobija poziv za gostovanje u Hamburgu. Kao odrastao, muziku uči od profesora Dragutina (Karla) Hruzea, jednog od najvećih imena tamburaške muzike u ono vreme. Kasnije će, kada bude imao prilike za to, muziku slušati i na nemačkim konzervatorijumima (Drezden, Lajpcig). Iako je iz našega kraja, njega je proslavio njegov misionarski rad po našim, južnoslovenskim zemljama, ali i širom Evrope - gotovo bez prekida više od dvadeset godina i o sopstvenom trošku. Prema njegovim zapisima, proputovao je i muzički obeležio samo u jednoj turneji: Rumu, Inđiju, Zemun, Beograd, Pančevo, Kovin, Smederevo, Belu Crkvu, Vršac, Čakovo, Temišvar, Kikindu, Veliki Bečkerek, Jarkovac, Boku, Itebej, Turski Bečej, Madjarski Bečej, Sentu, Tursku Kanjižu, Mađarsku Kanjižu, Segedin, Suboticu, Sombor, Osijek, Belišće, Našice, Daruvar, Pakrac, Lipik, Gradišku, Jasenovac, Sisak, Zagreb, Ljubljanu, Goricu itd. U inostranstvu, u ono vreme, imao je koncerte (u pojedinim gradovima i na desetak mesta): u Altenburgu, Anversu, Berlinu, Beču, Bremenu, Breslavu (Vroclav), Briselu, Budimpešti, Bukureštu, Diseldorfu, Erfurtu, Keninsbergu, Lajpcigu, Londonu, Magdeburgu, Nikolajevu, Odesi, Osnabriku, Parizu, Požunu (Bratislava), Frankfurtu, Hamburgu, Hagu, Hanoveru, Štetinu (Šćećin) i dr.

Prema tome, slobodno se može reći da je proneo srpski narodni melos, našu narodnu pesmu i našu tamburicu, naš narodni instrument, širom Evrope. Uzgred, Marko Nešić, naš istaknuti muzički radnik (tamburaš, kompozitor), sa suprugom Milevom, bio je svojevremeno član orkestra Vase Jovanovića.

Vasa Jovanović je bio kapelnik, kompozitor, aranžer i pedagog, melograf. Na repertoaru nije imao samo tradicionalnu muziku našeg i drugih evropskih naroda, već je bio aranžer i izvođač popularnih arija i fragmenata ozbiljne, klasične muzike sopstvenih transkripcija kompozitora kao što su Bize, Smetana, Lehar, Vagner, Rosini, Verdi, Flotov, Linke, Doniceti, Maskanji, Guno, Ofenbah... Radi potpunije ilustracije Jovanovićevog stvaralaštva, samo da navedem nekoliko naslova njegovih dela: marševi "Sloboda", "Milutin", "Stražilovo", pesma "Povratak", "Smesa br. 27", Šest kola za tamburaški orkestar i drugo, ali je još mnogo ostalo u rukopisu i čeka objavljivanje. Ni literatura o Jovanoviću nije mala. O njemu i njegovom muziciranju pisano je u Evropi i kod nas još u njegovo doba, ali i u naše, a izuzetno afirmativno o svim vidovima njegovoga umetničkog rada. Kao instrumentalista, primaš, u mnogim prilikama zaslužio je i dobio visoka priznanja od najstručnijih muzičara, pa je za razne firme do 1913. godine snimio više gramofonskih ploča.

Uprkos svemu, Vasa Jovanović nigde nema "svoju" ulicu, trg, niti muzičku manifestaciju, iako je on to kao prvi tamburaš već odavno zaslužio. Predlažem da se ubuduće jedna tamburaška manifestacija nazove "Bisernica Vase Jovanovića" i da mu se odužimo bar onoliko koliko primašu Janiki Balažu, koga sam takođe cenio i s njime drugovao.

Ukoliko neko želi više da sazna o Jovanoviću, to može pročitati u knjizi "Vasa Jovanović, tamburaš i kompozitor", gde će naći i bogatu literaturu o njemu.


Mr Boško Brzić, Budisava
Dnevnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 10:00:16 pm »

**
UDC 78.071.1:929 Jovanović V.
792.071.2.028:929 Milutinović D.






KOMPOZITOR VASA JOVANOVIĆ
I GLUMAC DOBRICA MILUTINOVIĆ

Povodom pedesete godišnjice Dobričine smrti

Kako su se upoznala ova dvojica umetnika, savremenika i prijatelja, to ne znamo tačno, ne znamo ni mesto ni druge okolnosti. Samo znamo da su bili veliki prijatelji i da je iz tog odnosa nastalo jedno zanimljivo muzičko delo.

O Vasi Jovanoviću (Novi Sad, 1872 — Donji Kovilj, 1943) za njegova života malo je pisano. Gotovo da bi se moglo reći da je objavljen samo jedan nedovršeni feljton u časopisima Ilustrovana nedelja i Srpsko kolo za vreme Drugoga svetskog rata, upravo u septembru 1943. i martu—aprilu 1944. godine (Koviljčanin Gojko Janić na osnovu razgovora sa Jovanovićem). A opet, s druge strane, ni sam Jovanović, koliko nam je poznato, ništa od svojih brojnih kompozicija nije objavio za života. A po onoj poznatoj: "Što nije zabeleženo, kao da nije ni postojalo." Međutim, zabeleženo jeste, samo objavljeno nije. Nije a, evo, biće, makar i posle toliko decenija.

Prijatelj Vase Jovanovića, jedan od najomiljenijih i najznačajnijih glumaca i pevača srpske i jugoslovenske pozorišne scene Dobrivoj Dobrica Milutinović (Niš, 1880 — Beograd, 1956), član Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, posetio je Kovilj neposredno pred rat dvaput, drugi put u martu 1941. O tome događaju, u vreme kada je Dobrica bio na vrhuncu svojih umetničkih sposobnosti i svoje glumačke slave, još uvek se u Kovilju od najstarijih može ponešto čuti. Dobrica je posetio Kovilj, ali ne na Vasin neposredni poziv. Da li je Jovanović nekome u Kovilju pričao o svome drugovanju sa Milutinovićem, pa je ta priča bila dovoljna da se ovaj pozove u Kovilj, i to je samo za nagađanje, pretpostavka.

U ovo vreme, o kome govorimo, u Kovilj je nekako prispela putujuća pozorišna trupa Milenka Popovića. Trupa se zadržala u selu više dana, pa su u njenim predstavama, u manjim ulogama, učestvovali i neki Koviljčani. Omladinci Uroš Kolarov i Božidar Milošević odu u Beograd i u Kovilj pozovu Dobricu koji se neočekivano rado odazvao. Dobrica je došao sam. Kolona fijakera išla je pred Dobricu na obližnju železničku stanicu u Budisavi. Dolazak simpatičnog i stasitog Dobrice za Koviljčane je bila prava svečanost, doživljaj koji se ne zaboravlja. Dobrica je boravio u krugu porodice Uroša Kolarova, preko dana, a noćivao kod učitelja Zlatoja Stefanovića i njegove porodice. Dakle, kada je Dobrica došao u Kovilj, on je Popovićevu trupu zatekao, pa je tu i sam preuzeo neke uloge. U Zulumćaru Svetozara Ćorovića preuzeo je glavnu ulogu, Selim-bega. Preuzeo je i ulogu Hajduk-Veljkovog oca u drami Jovana Dragaševića Ajduk Veljko. U ovome delu su sudelovali i Koviljčani Kosta Grujin, Omer Kolarov i drugi. Kao čuveni recitator (snimio je davno recitacije na gramofonske ploče), Dobrica Milutinović je na jednoj predstavi i recitovao. Ove predstave su se izvodile u Mihajlovićevoj (Despininoj) kući i "Kod Vajvera", gde je bila sala sa pozornicom, binom, a u istoj zgradi bio je i stan Kolarovih. Uroš Kolarov, koji nam je o ovim događajima pričao osamdesetih godina prošloga veka, kaže da je Dobrica recitovao nekoliko pesama. To su bile pesme Zastava srpska trobojna, Šef železničke stanice (o maloj Lu koju je voz pregazio) i pesma o ljubavi majke i sina.

Kada je Dobrica došao u Kovilj, on se raspitivao za svojega prijatelja Vasu Jovanovića sa kojim je nekada drugovao u Beogradu i Zagrebu, i kojega je veoma poštovao. Rekli su mu da Jovanović leži kod kuće bolestan. Onda je Dobrica pitao da li bi mogao Vasu posetiti. Uroš Kolarov, Vasin bliski prijatelj, i njegovi drugovi rado su odveli Dobricu Vasinoj kući. Vasa se obradovao Dobričinoj poseti i pridigao se u krevetu govoreći: "Drago mi je, gospodine Milutinoviću, što ste me se setil." Na to mu je Dobrica odgovorio da ga Vasa ne oslovljava kao gospodina, nego da on sam zaslužuje veliko Dobričino poštovanje kao umetnik i dobar čovek koji ga je kao mladića pomagao.

Naime, kada je Vasa Jovanović još pred Prvi svetski rat radio u Beogradu, upoznao se sa Dobricom kod "Srpskog kralja". Za svoj rezervisani sto, koji je imao kao kapelnik tamburaškog zbora "Beli grad", Vasa je često i rado primao mladoga glumca i boema. Boraveći pre Drugoga svetskog rata u Zagrebu, Jovanović se često sastajao sa Dobricom Milutinovićem u gostionici na Preradovićevom trgu (u istoj zgradi je bio i kino "Kapitol"). Tako su se dvojica umetnika veoma zbližili i sprijateljili. Može biti da je to prijateljstvo bilo glavni razlog što je Dobrica rado pristao da ide u Kovilj. Prilikom ove posete Dobrica se fotografisao sa grupom Koviljčana, ali ne i sa Vasom koji je tada bio bolestan.

Svoje prijateljstvo sa Dobricom Miluginovićem Vasa Jovanović nastoji da ovekoveči posvećujući mu svoje poslednje datirano delo, koračnicu Dobrica (Donji Kovilj, 22. maja 1943), gde je na partituri napisao: "Ovo muzičko delo posvećujem mom Dobrici". Pošto je Jovanović naprasno umro nepunih mesec dana od komponovanja (21. juna 1943), a kompozicija nije ni do danas štampana, verovatno da Dobrica u onim ratnim vremenima otežanih komunikacija nije ni znao čime je Vasa Jovanović okitio njihovo prijateljstvo.

Ni mi nismo bili u prilici da čujemo ovo delo u živom izvođenju. Kako je na jednome mestu naš kompozitor, aranžer i tamburaški dirigent Sava Vukosavljev (1914—1996) napisao: "Kao originalni stvaralac (Vasa Jovanović) dao je najviše u svojim marševima i kolima", ni mi ne sumnjamo da ćemo jednom u izvođenju slušati ovu kompoziciju i u njoj uživati.




Razglednica Vase Jovanovića supruzi Jelisaveti dok je sa zborom "Beli orao" radio
i stanovao u hotelu "Podrinje", Kraljev trg 9.


NAPOMENA. Originalni rukopis ove kompozicije nalazi se kod autora ovoga teksta, kao i svi drugi rukopisi koji su ostali posle Vase Jovanovića. Vasina kći Danica i zet Radovan Penić sa celokupnom arhivom Jovanovićevom poklonili su ih autoru posle objavljivanja knjige Vasa Jovanović, tamburaš i kompozitor (Novi Sad 1993). Ovaj tekst je napisan uz pomoć izjava Uroša Kolarova, Danice i Radovana Penića i Jovanke Stefanović. Kompozicija Dobrica je u prepisu Radovana Penića.

Prema našim saznanjima iz postojeće dokumentacije koja nam je od Jovanovića ostala, u Beogradu je njegov tamburaški zbor svirao nekoliko godina, sa izvesnim prekidima, na sledećim mestima: Hotel "Srpski kralj", Ulica Uzun-Mirkova (1909), "Pozorišna kafana" (1910), Hotel "Takovo" (1910-11), Hagel "Bulevar" (1911), Hogel "Opera" (1911), Hotel "Imperijal" (1914), Hotel "Podrinje", Kraljev trg br. 9 (1924), "Borov park", Ulica kralja Aleksandra br. 246 (1926), Hotel "Slavija" (1928), a u Zagrebu: Kavana "Jadran", kod Pere Kolarova, Ilica br. 55 (1928) i još jednom lokalu, možda istom, 1938.

Jovanka Stefanović, učiteljica u penziji i domaćica Dobrice Milutinovića, ispričala je još jednu zgodu, kako je grupa prijatella vodila gosta do obližnjeg manastira Kovilja a na tabli iznad jedne gostionice Dobrica pročitao prezime vlasnikovo, pa pitao otkuda ti Rankovići u Kovilju. Odgovore mu da se vlasnik doselio iz sremskoga sela Bukovca, a on im reče da su možebiti rod, jer i njegova mati je iz iste familije.


Boško Brzić

http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2007/0352-97380735191B.pdf
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 01, 2011, 10:00:36 pm »

**




Ovo muzičko delo posvećujem mom Dobrici, čika Vasa
Vasa Jovanović
Donji Kovilj, 22.V 1943.


http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2007/0352-97380735191B.pdf
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: