Narodna muzika Srba u Vojvodini
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Muzički folklor Srbije « Narodna muzika Srba u Vojvodini
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Narodna muzika Srba u Vojvodini  (Pročitano 3299 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« poslato: Februar 14, 2011, 10:02:55 pm »

**

SRPSKA MUZIKA


VOJVODINA. Narodna muzika Srba u Vojvodini odraz je kulture višeetničke zajednice i njenog specificnog razvitka. Njena osnovna karakteristika je grupno muziciranje (pevanje i sviranje) zasnovano na troglasnim ili četvoroglasnim harmonijama. Ova vrsta višeglasja umnogome se razvila pod uticajem starih jednorednih ili dvorednih harmonika nemačkih doseljenika, kao i pod uticajem velikog broja pevačkih društava u kojima se glas kultivisao i uho navikavalo na sazvučja terce, kvinte, sekste ili oktave. Međutim, iako je narodna muzika brzo primila nove forme svog umetničkog izraza, ona je skoro do danas zadržala svoje starije funkcije u okvirima društvenog života.

Ustaljene forme drustvenog ponasanja dugo prenosene s kolena na koleno predstavlaju sistem u kome nista nije bilo prepusteno slucaju, a u kome je narodna muzika imala svoje prilike i mesta, prateci ljudski zivot i rad, veselja, zabave tuge i zalosti. Te prilike, koje su predstavljale drustveno kulturna zbivanja, Vojvodjani svrstavaju u dve kategorije, u male i velike prilike[/i]. Kad se dete rodi, krstava, slavi rogalj ili cosak i sl. bile su male prilike. Velike prilike na kojima se pevalo, sviralo i igralo, bile su nedelje, blagdani i svadbe.

Zalazeci jos dublje u finkcije narodne muzike, kod Banacana na primer nailazimo na novu kategorizaciju po mestu izvodjenja. Dom, kafana i sokak predstavljali su tri glavna mesta za sire drustveno komuniciranje, pa narod deli muziku na domaću, sokačku i kafansku.

Domaće pesme. U prvi kategoriju spadaju pesme koje su se izvodile u kuci. U tim domacim, intimnijim prilikama, i malim i velikim, pevale su se razne pesme, veselo ali tise i mirnije. Takve prilike nisu prolazile bez sviraca, ali je to mahom bio neko od ukucana ili iz rodbine. Pored velikog broja raznih pesama u ovim prilikama pevale su se i hajducke epske pesme koje danas zive jos samo u secanju najstarijih ljudi. Instrumentalna pratnja izvodi se na tamburi samnici, a poznato je da se ranije pevalo uz gusle.





Drugu kategoriju, mozda najobimniju, cine sokačke pesme. Ove su se pesme pevale pod vedrim nebom, na sokaku, bile su tvorevine veselih devojackih i momackih raspolozenja i predstavljale su brojni repertoar u kome se tacno znalo kako, sta i kad se peva. Sokacke pesme su imale siroki drustveno-zabavni karakter i uglavnom su bile vezane za period momkovanja i devovanja. Repertoar sokackih pesama i melodija bio je izvanredno bogat, jer je cesto ispunjavao vreme od popodne  do zore. medjutim, u okviru tog velikog broja pesama i melodija, postojala je dublja organizacija koja je izvesne pesme — vise po tekstovima nego po melodijama — i vremenski opredeljivala. Posle pozivarske pesme devojkama da dodju na sokak ili bar da izadju na prozore, pevale su se pesme koje odgovaraju vremenskom periodu "uvece", zatim "nocu", i potom, kad se momacko drustvo dobro zagreje i raspolozi, pesme "u zoru":





Pored ove vremenske kategorizacije postoji kod Banacana, na primer, jos i podela sokačkih pesama prema nacinu izvodjenja, tj. da li pevaci stoje ili hodaju i pevaju. Prva se grupa zove pesme kad se stoji u mestu, a druga kad se ide sokakom ili u 'odu. Sve pesme u 'odu zvale su se becarci. Prema objasnjenjima kazivaca sa terena, becarci su se pevali na samo dve dve do tri melodije, odnosno dve do tri sorte ili arije, ili, kako kazu u istocnom Banatu, na dva glasa. Ove sorte becaraca razlikovale su se medju sobom po melopoetskoj strukturi, pa otuda medju becarcima imamo sedmerce (4+3), osmerce (3+2+3) i deseterce (4+6). Ova tradicijom ustaljena melopoetska forma becaraca predstavljala je svakako veliku mogucnost za darovitog pojedinca da u momentu inspiracije improvizuje nove tekstove, pa onda mozda ovoliko bogastvo tekstova i njihovih varijanata na mnogo manje melodijskih okosnica:





Trecu grupu cine kafanske pesme, koje izvode uglavnom tamburaski orkestri, a i harmonikasi. Prvobitno kafana je predstavljala steciste i sastajaliste mladih ljudi zimi, kad je hladno i kad nije moglo da se ide na rogalj, i jos manje da se dugo stoji na cosku, pa se logicno i repertoar sa rogljeva preneo u kafane. Medjutim, razvitkom tamburaskih zborova koji su vremenom prerastali u poluprofesionalne i profesionalne sastave, sirio se i njihov repertoar, pa otuda ima veoma mnogo kafanskih pesama koje donesene iz drugih krajeva.


Muzička enciklopedija III
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 04, 2013, 02:04:26 am »

**

Miodrag A. Vasiljević, NARODNE PESME IZ VOJVODINE

Priredio prof. dr Dragoslav Dević, Matica srpska -Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 2009


Zahvaljujući Matici srpskoj i Zavodu za kulturu Vojvodine, publikovana je zbirka zapisa narodnih pesama sa područja Vojvodine koje je još sredinom XX veka sačinio Miodrag A. Vasiljević. Rukopis je deo fonda Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu, a na njega je skrenuo pažnju i za priređivanje se pobrinuo etnomuzikolog dr Dragoslav Dević. Svoje viđenje ove zbirke on je dao u predgovoru (str. 7-12), a pripremio je i belešku o autoru (Miodragu A. Vasiljeviću, str. 19-20), što je sve prevedeno i na engleski jezik. Na kraju knjige nalaze se popis pevača i azbučni registar pesama, a veoma je korisna i napomena u kojoj su sumirani podaci o pevačima prethodno navođeni uz pesme pojedinačno.

Iako je naslovom sugerisano obuhvatanje šireg, čitavog vojvođanskog područja, radi se mahom o pesmama iz Srema, a svega nekoliko je iz Bačke i Banata. Od ukupno 112 zapisa, neki se odnose na melodijske varijante, pa je numerisana 91 pesma, a zabeleženi su i različiti tekstovi koji se izvode na isti napev. Pojedine nepotpune tekstove priređivač je dopunio prema već publikovanim varijantama (iz zbirke Velika srpska narodna lira, Novi Sad 1893), kako bi se stekla jasnija predstava o poetskom sadržaju. Upotpunjavanje poetskih tekstova utiče na upotrebnu vrednost zapisa za pevače i poslenike u kulturi kojima je zbirka važna iz izvođačkog aspekta, ali i za samu klasifikaciju pesama. Nije eksplicitno naznačeno da li je već sam Vasiljević grupisao pesme ili je sistematizacija deo priređivačevog zahvata. Očigledno je da je ona proizašla više iz same građe nego što se vezala za klasifikacione principe poznate iz nauke, pre svega teorije narodne književnosti. Tako su izdvojene ljubavne pesme, porodične pesme, balade, zatim posleničke pesme, svadbarske pesme, objedinjene su "bećarske" i "šaljive" pesme, a zasebnu grupu čine dodolske i "ostale" pesme. Iako se grupisanje prema sadržajima pesama načelno može prihvatiti, čini se da nije precizno, na pri-mer, kod onih pesama koje su funkcionalno polivalentne - mogu se izvoditi u razli-čitim situacijama, a njihova veza sa grupom bazira se samo na aluziji na konretnu priliku (pr. 61, 62) ili je čak i potpuno izostala, pa se pesma može priključiti i nekoj drugoj grupi (pesma Sviraj, svirče, nemoj stati, broj 63, priključena je svadbenim, a i sam Vasiljević je u napomeni odredio kao "šaljivu"; slično je i sa igrom s pevanjem S one strane Dunava, br. 66, kao i drugim igrama uz koje se peva, ali nisu direktno vezane za svadbu). Sasvim je heterogena u tom smislu i grupa imenovana kao "dodolske i ostale pesme", u kojoj su se, osim tri varijante jedne dodolske pesme, našle pesme različitih sadržaja, odnosno funkcija.

Zbirka Narodne pesme iz Vojvodine Miodraga Vasiljevića nije nastala kao rezultat sistematskih etnomuzikoloških istraživanja, nego je zbirka, sudeći po beleškama o pevačima, prilikama kad su pesme zapisivane i vremenskom rasponu u kome je nastajala, specifična kompilacija zapisa sa određenog prostora. Da je tradicionalna narodna vokalna praksa sredinom prošlog veka kod Srba u Vojvodini bila vitalna svedoči činjenica da, uprkos tome što je zbirka formirana po principu slučajnog uzorka, sadrži primere većine žanrova karakterističnih za srpsku muzičko-folklornu kulturu ovog područja. Tako je obredna i običajna kategorija reprezentovana dodolskim i svadbenim pesmama, od tzv. "posleničkih" tipična je i brojna grupa "mobaških" pesama, a obuhvaćene su i karakteristične epsko-lirske pesme koje su u ovim krajevima žene izvodile solistički, bez instrumentalne pratnje, oblikujući ih prema principu koji se najčešće naziva "astalskim glasom". Takođe je zastupljen i noviji sloj, karakteristične vojvođanske gradske pesme (br. 89), ali i pesme poznate na ostalim srpskim kulturnim prostorima (pr. 68, 71, 73), pa i napevi iz drugih etničkih kultura sa kojima su kombinovani tekstovi na srpskom jeziku (br. 90). Ipak, konstatacija priređivača da "ova relativno mala zbirka prvi put daje mogućnost da celovito sagledamo osobenosti naših narodnih pesama starijeg sloja i stila, ali i one novijeg porekla koje takođe ne treba zaboraviti" (str. 7), čini se prejakom, čak i u odnosu na vojvođanski prostor, a posebno u opštem srpskom kontekstu.

Većinu pesama Vasiljević je beležio prema solističkim izvođenjima, a i one malobrojne koje mu je pevala grupa pevača notirane su jednoglasno. Izvođenje zaključaka na osnovu ovih podataka krajnje je delikatno. Naime, moguće je da su grupe zaista i pevale unisono ili makar da takva slika odgovara sazvučnoj strukturi kojoj su težili. Ipak, ne sme se ispustiti iz vida da zbirka nije rezultat sistematskih istraživanja koja bi dala potpun uvid u tradiciju regiona, da su zapisi nastajali direktno, "na sluh", u situacijama u kojima nije bilo prilike za njihovo dorađivanje, kao i da je notirano pevanje grupa koje su verovatno formirane po principu slučajnosti, kao što sugeriše, na primer, napomena da je pesmu izvodila grupa pevača na železničkoj stanici (uz pesmu br. 78). Na problematične zaključke o sazvučnoj strukturi pevanja Srba u Vojvodini skreće pažnju i priređivač (str. 9), ali se svakako ne može prihvatiti ni stav da "pesme iz ove zbirke unose više svetla u problem pojave višeglasja u Srba" (kako stoji u daljem tekstu na str. 9).

Kao što je istaknuto u Predgovoru, Narodne pesme iz Vojvodine je nevelika, ali interesantna zbirka zapisa čije je objavljivanje od značaja za različite ciljne grupe, od ljubitelja, pevača-amatera, do delatnika na polju folkloristike i etnomuzikologije. Drugim rečima, ona je doprinos ispunjavanju praznine u domenu literature za pedagoge u kulturno-umetničkim društvima, ali i izvor građe za naučnike, pre svega one čiji predmet proučavanja uključuje tradicionalnu muziku Srba iz Vojvodine.


Danka Lajić Mihajlović
UDC 821.163.41-13:398(497.113)
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: