sledeća tema »

[Angelina]

**

PRINCIPI OBLIKOVANJA BANIJSKE OJKAČE U PRIGREVICI


SAŽETAK: Uočavajući bogatstvo vokalne muzičke tradicije, autor ovog rada pokušava da izdvoji pojednne aspekte vokalne muzike Srba doseljenika u Vojvodini. Kao svojevrsni pandan bećarcu, koji je omiljen među Srbima starosedeocnma, Šokcima i Bunjevcima, ojkača je zauzela značajno mesto u pevačkom repertoaru Srba doseljenika, te kao takva predstavlja interesantan predmet istraživanja.


Zahvaljujući povoljnom geografskom položaju, teritorija današnje Vojvodine bila je i ostala poprište strujanja raznih etničkih grupa. Procesi migracija traju i danas, u većem ili manjem obimu.

Po završetu Drugog svetskog rata, organizovano ili pojedinačno, prostor današnje Vojvodine naselile su brojne porodice iz planinskih i ratom opustošenih krajeva tadašnje Jugoslavije.¹ Srpski živalj sa područja Banije, Korduna i Like, naselio je 14 mesta u bačkim opštinama Sombor, Apatin i Odžaci.²

U selu Prigevica, koje pripada apatinskoj opštini, žive Srbi iz Like, Banije i Bosanske Krajine.³ U okviru seoskog Kulturno-umetničkog društva (KUD-a) osnovana je Lička, Banijska i Krajiška folklorna grupa, čiji članovi na svoj način neguju pesme i igre iz rodnog kraja, nastojeći da sačuvaju svojstva svog duhovnog identiteta.

Veoma značajno mesto u repertoaru muške i ženske banijske pevačke grupe zauzima ojkača. To je forma nod čijim imenom je izraženo jedno od najarhaičnijih načina nevanja. Pretpostavlja se da je izraz ojkanje nastao od glagola ojkati, što znači otegnuto i tužno pevati, naglašavajući glas o.⁴

Ojkanje, kao način nevanja, privlačilo je mnoge sakupljače muzičko-folklorne građe i muzičke stručnjake koji su nastojali da zapišu, analiziraju, i protumače ovu izrazitu, muzičko-folklornu pojavu. Najstarije podatke o ojkanju dao je Alberto Fortis 1774. g. u svom delu Putovanje po Dalmaciji⁵ Prvi jednoglasni zapis ojkanja sa tremoliranjem, ali bez teksta, načinio je Franc Peter.⁶ O terminologiji i načinu ovog koloraturnog pevanja raspravljao je i Ludvig Kuba.⁷ Antun Dobronić je pisao o jednoglasnom i dvoglasnom ojkanju, a o ojkanju u Bosanskoj Krajini pisao je Dušan Umićević.⁸ Proučavajući višeglasne oblike u Bosni i Hercegovini, Cvjetko Rihtman je zapazio otezalicu i potresalicu, a na području Sinjske Krajine Jerko Bezić je zabeležio mušku i žensku treskavicu.⁹

Ojkanje je bilo naročito omiljeno i negovano u krajevima koje je naseljavao (ili u manjoj meri i danas naseljava) srpski narod na području Hrvatske (Dalmatinska Zagora, Lika, Banija, Kordun) i Bosne i Hercegovine.¹⁰ U pojedinim krajevima ojkanje se naziva drugim imenima, npr: vojkanje, zavijanje,¹¹ grohotanje, zerzavanje, a forma se naziva: redalice, kantalice, rozgalice, dikice, skratice, čaranac,¹² gange, rere¹³ itd.

Krajem XX veka, umesto naziva ojkanje češće je u upotrebi termin ojkača. To znači da se ojkanje, tj. pevanje, sada posmatra u sintezi sa poetskom komponentom, dakle, kao jedinstvena muzičko-poetska forma. Prateći svojevrsni evolutivni proces narodne terminologije, pod pojmom ojkanje smatralo se tremoliranje na slogu o, a sada se ono u današnjem smislu tumači kao pevanje, odnosno izvođenje ojkače. Stoga se opravdano pretpostavlja da je naziv ojkača novijeg datuma, jer se ne pojavljuje u starijim literarnim izvorima. Srbi sa Banije, Korduna i iz Like, koji danas žive u Vojvodini, upotrebljavaju ovaj nov izraz ojkača, dok Srbi iz Dalmacije sličnu formu nazivaju pesma.¹⁴

Iako u Prigrevici, na svoj način, ojkaču neguju Ličani, Krajišnici i Banijci, predmet ovog rada biće banijska ojkača.¹⁵ U cilju od ređenja ove vokalne forme, u odnosu na opšta znanja u pogledu strukture i stila, posmatraćemo je sa više aspekata, nastojeći da proniknemo prvenstveno u bit melopoetske misli.

Ojkaču odvojeno izvode žene i muškarci sedeći, stojeći ili uz igru (u kolu). Broj pevača nije striktno određen, ali ih čini najmanje troje. Solista započinje melodiju, počima, kasnije tremolira u vidu vibrata, a ostali se uključuju u određenom momentu i prate mirnim melodijskim tokom. Ulogu soliste ima onaj pevač koji peva iz sveg grla ima zvonak i prodoran glas, dobru dikciju, kako bi slušaoci jasno razumeli pevani tekst.

U izvođenju ojkače nezaobilaznu ulogu ima tambura samica sa četiri žice, na kojoj se svira instrumentalni uvod satkan od melodijskog jezgra pesme koja sledi. Uloga tambure je dvojaka: estetska (sa svrhom jasnog odvajanja primera i prevazilaženja monotonog ispredanja teksta) i funkcionalna (kao predah pevača i momenat prisećanja na dalji tekst). Tambura je zastupljena u sviranju instrumentalnog uvoda pri pevanju muške grupe, dok je u pevanju ženske grupe izostavljena zbog neadekvatnog štimovanja.¹⁶

Prilikom sedenja ili stajanja, solista se uvek nalazi u sredini nolukruga, a ostali se malo nagnu prema njemu kako bi usaglasili svoje nevanje. Ako se peva u kolu, ritmička pulsacija pokreta i pesme je usaglašena. Muškarci se hvataju na jednu stranu zatvorenog kola, a žene na drugu stranu zbog usaglašavanja u naizmeničnom nevanju — natpevavanju. U izvođenju često naizmenično peva muška i ženska grupa. Jedna grupa može ispevati jednu ili više ojkača, a zatim nastavlja druga grupa.

U prošlosti, ojkača se najčešće pevala na sajmovima, prelu, u minugima predaha pri obavljanju poljskih radova nir. u kopnji, žetvi, berbi grožđa ili vlačenju vune. U svadbenom običaju ojkača je nezaobilazni deo slobodnog — nefunkcionalnog, dela muzičkog repertoara. Ona se pevala i pri nošenju mladenkine opreme, na putu od mladenkine do mladoženjine kuće, od kuće do crkve i nazad. Neretko su se ojkačom komentarisali određeni momenti u toku svadbe, ili ličnosti, pa se na taj način može govoriti i o njenoj funkcionalnoj ulozi. Pored toga što je prisutna u svadbenom običaju, ojkača se rado peva za trpezom u raznim prilikama o krsnoj slavi, a takođe i prilikom ispraćaja momaka u vojsku, kada je tematika pesme obično rodoljubivog i ljubavnog sadržaja.

Poetska osnova ojkače je, poput bećarca, svedena na dva rimovana deseterca sa cezurom iza četvrtog sloga (X: 4.6), a tekst je proizvod prilika u kojima je pevana.¹⁷ Pevani tekst banijske ojkače odaje karakteristike ijekavskog izgovora, a pojedine reči pevaju se ekavskim (Muz. primer 5, reč devojko), što je verovatno uticaj govora vojvođanskog podneblja. Posmatrajući integralni tekst sa književnog aspekta, rima je često parna, rimuju se završeci prvog i drugog stiha (Muz. primer 1, 3, 4, 5, 7, 8 ): Npr.    

Danju orem, noću kod volova,
Nikad s malom nemam razgovora.

Ako se rimuju delovi jednog stiha, javlja se tzv. leoninska rima¹⁸ (Muz. primer 9):

Sve je tvoje, milo janje moje.

Savršeniju leoninsku rimu čine rimovani delovi oba stiha (Muz. pri mer 6):

Bećar bio, pa sam ostario,
Pa me stara ne vole bećara.

U pevanim primerima možemo uočiti reč ili skup reči — refren, koji ne ulazi u integralni sastav deseteračkog distiha.¹⁹ Jedna od njih je i eksklamacija oj, koja u melostihu ili melostrofi ima ulogu zapeva, upeva ili pripeva.²⁰ Upotrebom eksklamacije oj kao zapeva i pripreva, A. Dobronić stvara uslovnu trodelnost oblika: uvodno oj, pevani tekst, završno oj.²¹ Eksklamacija oj se sreće samostalno, ili u sklopu dužih refrena (Muz. primer 1,4,5). Ponekad se suglasnik j nađe na kraju stiha, u reči gde mu po pravopisu nije mesto, pa je moguće pretpostaviti da je to oj, koje je istakao A. Dobronić (Muz. primer 5,7,8).

Polazeći od jednostavnijih ka složenijim melopoetskim oblicima, najpre pomenimo onaj koji je zasnovan na jednom melostihu. Ponavljanjem fragmenata stiha dobija se poetski materijal koji čini sklop melostiha.²² Ako se integralnom tekstu dodaju refreni, dobijaju se raznovrsni načini:

(Muz. primer 2) — a1, (r1), a1, a2
                           4     1     4   6

(Muz. primer 6) — a1/2, a1, a1, a2, (r1)
                           2      4    4    6    4

Dvodelna forma u okviru melostrofe zasnovana je na:

a) različitim tekstovima sa istim raščlanjivanjem stiha i minimalnim melodijskim razlikama A A1
   (Muz. primer 9)
b) na istom tekstu sa različitim raščlanjivanjem stiha i jasno izraženim melodijskim razlikama A V
   (Muz. primer 8 )

Od kolikog su značaja refreni složenije strukture svedoči njihova oblikotvorna uloga u građenju melostrofe.

Po načinu nastupa, ovi refreni mogu biti:

a) dodati — na kraju stiha
   Oj, djevojko, drago jagnje moje (Muz. primer 1)
   Maro, rano, gon' goveda ravno (Muz. primer 3)
   Oj, devojko, jagodo(j) (Muz. primer 5)
   Jagnje moje (Muz. primer 6)
   Crnogorko, đevojko, Crnogorčice moja(j) (Muz. primer 7)
b) umetnuti — između delova stiha
   Oj (Muz. primer 2)
v) kombinovani — između delova i na kraju stiha²³
   Oj, djevojko... zoro plava, djevojko garava (Muz. primer 4)

Samostalnost refrena ogleda se u formi i sadržaju, ako se uzme u obzir tekstualna i muzička komponenta. Njihovom upotrebom dvodelnost melostrofe zasnovana je na:

— istom oblikovanju teksta, u čijem okviru postoji mogućnost minimalne izmene u melodiji A A1 (A1 = R, Muz. primer 1), veći stepen različitosti melodije A Av (B = R, Muz. primer 3), ili izrazit stepen razlike u melodijama A B (B = R, Muz. primer 4), sa kombinovanim nastupom refrena.
— različitom oblikovanju teksta sa većom izmenom melodije A Av (Muz. primer 5,7)

____________________

⁰¹ P. Vlahović. Migracioni procesi i etnička struktura Vojvodine. — Glasnik etnografskog muzeja, 41, Beograd, 1977, 119.
⁰² To su Bački Brestovac, Doroslovo, Sonta, Bački Gračac, Bezdan, Kolug, Kljajićevo, prigrevica, Riđica, Sombor, Apatin, Stanišić, Čonoplja i Bajmok. N. L. Gaćeša, Radovi agrarne istorije i demografije, Novi Sad, 1995, 27.
⁰³ Pre Drugog svetskog rata u Prigrevici su živeli Nemci, a selo se zvalo Sent Ivan.
⁰⁴ Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Matica srpska-Matica hrvatska, Novi Sad-Zagreb, 1976, knj. 4, 88.
⁰⁵ A. Fortis, Viaggo in Dalmazia, Vol Primo, Venezia, 1774. 91—92.
⁰⁶ F. Petter, Dalmatien in sienene verscheidenen Beziiehungen, 1, Gotha, 1857, 200.
⁰⁷ L. Kuba. Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji. — Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena. knj. IV, Zagreb. 1899. 8—9.
⁰⁸ Detaljnije videti A. Dobronić. Ojkanje, Prilog za proučavanje geneze naše pučke glazbe. — Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena. HH/1. Zagreb. 1915, 13; D. Umićević. Ojkanje u Bosanskoj Krajini. — Razvitak. br. 3—4. Banja Luka. 1939. 89.
⁰⁹ V. C. Rihtman, Polifoni oblici u narodnoj muzici Bosne i Hercegovine. — Bilten instituta za proučavanje folklora, sv. 1, Sarajevo, 1951, 14; Isti, Narodna muzika jajačkog sreza. — Bilten instituta za proučavanje folklora, sv. 2, Sarajevo, 1953, 7; J. Bezić. Muzički folklor Sinjske Krajine. — Narodna umjetnost, 5—6, Zagreb, 1968, 181.
¹⁰ U sadašnjim okolnostima teško je govoriti o tome koliko je ojkača danas prisutna u ovim krajevima.
¹¹ N. d., 7, 9.
¹² M. Rodić, Partizanski dvostih — kozarčica. — Zbornik od XXXI KSUFJ, Radoviš, 1984, Skopje, 1986, 200.
¹³ D. Rihtmant, Polifoni oblici II kategorije u narodnoj muzici Hrvatske. — Rad XVII kongresa SUFJ u Poreču 1970, Zagreb, 1972, 327.
¹⁴ V. Ivkov, Ojkača — savremen vojvođanski vokalni oblik Srba iz Hrvatske, diplomski rad, rukopis, Novi Sad, 2000, 14.
¹⁵ Terenska istraživanja sam obavila 23. I 1999. pod mentorstvom prof. dr Dragoslava Devića. Pored muzičkih primera, tom prilikom su snimljena i važna kazivanja izvođača koja se odnose na način izvođenja i funkciju ojkače, kao i narodnu terminologiju.
¹⁶ N. d., 14, 15.
¹⁷ Najznačajniji, do sada, objavljeni rad o ojkači je knjiga Nenada Grujičića Ojkača, u kojoj se razmatra prevashodno poetska osnova ovog žanra. N. Grujičić, Ojkača, Banja Luka— Beograd, 1996, 19.
¹⁸ N. d, 17, 29.
¹⁹ J. Dokmanović, Analiza refrena dužih od pevanog stiha. — Zvuk, br. 4, Sarajevo, 1981,69.
²⁰ Satvornici se sećaju da se pre pevalo joj, a sada oj.
²¹ A. Dobronić, N. d., 8, 20.
²² R. Petrović, Morfološke strukture srpskih narodnih pesama. — Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, SANU, Beograd, 1971, 208.
²³ N. d., 19, 69.

Vesna Ivkov, 2004

[Angelina]

**
nastavak

Banijsko ojkanje u Prigrevici ima ukupno 9 dvoglasnih napeva, koji u melopoetskom smislu predstavljaju modele na osnovu kojih se pevaju svi primeri (videti notni prilog). Muška grupa je izvela četiri različita napeva (Muz. primer 1,4, 6, 7), a ženska grupa pet (Muz. primer 2, 3, 5, 8, 9).

Dvoglasno pevanje ojkače karakteriše struktura sazvučja, koja odgovara stilovima starije i novije seoske tradicije.

A) Prvu grupu čine napevi koji pripadaju stilu starije tradicije (Muz. primer 1—6). Njih odlikuje nestabilna intonacija, neprecizno temperovani tonski odnosi, preovladavanje sekundnog sazvuka sa unisonim ili sekundnim završetkom.²⁴ Melodijsko-ritmičke ćelije čine nukleus nastanka melodijske linije i svojim razvijanjem, putem ponavljanja, dobijaju centralnu ulogu u formiranju napeva.²⁵ Melodiju započinje solista oscilatornim polustepenim ili celostepenim pomacima, dok se prateći glas priključuje nakon ispevanog prvog dela (članka) stiha. Koristeći ornamente, melizmatiku, vibrato, predudar, postudar tokom melodije, solista postiže svoju izrazitost u odnosu na prateći glas. Silabičan melodijski tok primećuje se samo prilikom igranja u kolu, jer puls igre nameće drugačiji karakter melodije (Muz. primer 6). Estetsko-funkcionalni odnos glasova pri pevanju ojkače baziran je na visokom stupnju međusobne zavisnosti i manifestuje se čestim stupanjem u unison sazvuk iz intervala sekunde, umanjene ili male terce kao i unisonim kretanjem oba glasa. Pored sazvuka velike i male terce, posebnu pažnju privlači pojava umanjene terce (Muz. primer 3), koja se javlja kao posledica hromatizovanog tonskog tkiva, a svojim prizvukom asocira na elemente istarskih melodija.²⁶ Kao u Istri, kretanje melodije u intervalu umanjene terce sreće se i u severozapadnoj Bosni, a pojava ovog intervala uočena je i na području Banije.²⁷ U ovim primerima ojkače nema ukrštanja glasova, osim u slučaju kada viši glas dotiče niže tonove nejasne visine i vrlo kratkog trajanja u vidu predudara ili postudara.

Notni primeri 1 i 2, u izvođenju muške i ženske grupe, međusobno su veoma slični. Ako pratimo kretanje oba glasa, primećujemo skoro identične talasaste konture melodije. Počeci melodije su isti u oba primera, kao i unisoni sazvuci na tonovima a1, as1, g1. U toku melodije upadljivo se ističe pauza koja je u oba primera približno jednakog toajanja, te ima konstruktivnu ulogu i razdvaja melostih na dva strukturalno podjednaka dela. Na osnovu njihovih osobenosti, pr. 1 i 2 možemo posmatrati i odrediti kao melodijski model ili obrazac, odnosno glas, koji je zajednički banijskoj ženskoj i muškoj grupi pevača.

Ritam napeva, koji pripadaju stilu starije seoske tradicije, pripada sistemu parlando rubato, a izuzetak čini primer koji se peva u kolu (pr. 6) i zasniva se na distributivnom ritmičkom sistemu, gde se naizmenično ponavljaju dvodelne i trodelne grupe:



Odeljci unutar melostrofe su izometrični (pr. 1, 3, 4), a u širem smislu i izoritmični, jer u ovim primerima postoje 3 ritmička motiva, koji ponavljanjem trpe izvesne promene:

(pr. 1)  
1. motiv
2. motiv
3. motiv



Veoma često je produženo trajanje 4. sloga, pa se i taj ritmički moto izdvaja kao tipičan (pr. 1, 2, 4):

(pr. 1)



U pojedinim primerima uobičajeno je duže trajanje pretposlednjeg sloga na kraju melostiha ili melostrofe (pr. 1—4):

(pr. 3)



Tonski nizovi sačinjeni su od vrlo uskih, najčešće polustepenih tonskih rastojanja:



Primer br. 3 sadrži polustepeni niz sa nestabilnim visinama tonova, dok je celostepeni razmak redovno sačuvan u odnosu hipotonike (f) i tonike (g1):



Obimi melodija obuhvataju interval čiste kvarte (pr. 6), prekomerne kvarte (pr. 2), čiste kvinte (pr. 1, 4, 5) i male sekste (pr. 3). Uski ambitusi melodija su odraz arhaičnosti muzičko-folklorne baštine, a njihovom analizom mogli bismo pobliže razjasniti poreklo napeva. Kadencijalni završeci melostrofa ovih primera većinom su statični, sa unisonim (pr. 6) ili sekundnim završetkom, a ređe su dinamični (pr. 5).

B) Drugu grupu čine napevi koji pripadaju stilu novije seoske tradicije. U banijskom ojkanju ovakvo pevanje je prisutno u samo tri primera (pr. 7, 8, 9) i njega karakterišu stabilnije intoniranje, sekundni, tercni, a ređe unisoni sazvuci sa završnom kadencom u intervalu čiste kvinte. Solista izlaže deo stiha (pr. 9) ili ceo stih (pr. 7, 8 ) i nakon toga mu se, često posle kraće pauze, pridružuje prateći glas (pr. 7, 8 ). U pojedinim primerima se uočava pojava troglasa, kada solista intonira finalis (g1), a prateći glas se deli i peva u intervalu čiste kvarte (pr. 7):



Takva pojava troglasa, koji istovremeno objedinjuje sekundni i kvintni sazvuk, može se protumačiti kao vid prožimanja starije i novije tradicije.²⁸ Ritam ovih napeva pripada sistemu parlando rubato (pr. 7, 8 ), a primer, koji se izvodi u kolu, pripada distribugivnom ritmičkom sistemu (pr. 9). U metro-ritmičkoj organizaciji postoje različite strukture:

— heterometrična i heteroritmična (pr. 7, 8 )
— izometrična i heteroritmična (pr. 9)

Tonski niz ovih primera je većinom dijatonski (pr. 8, 9), a ređe je uočljiva hromatika (pr. 7).



Ambitus melodija obuhvata oktavu (pr. 8 ), ili malu septimu (pr. 7, 9). Pri tom se gornji glas kreće u okviru tetrakorda (pr. 8 ) ili trikorda (pr. 7, 9), a donji glas ima kretanje u pentatonskom okviru. Završeci melostrofa su statični, sa intervalom čiste kvinte, koja sledi nakon sekundnog (pr. 7, 8 ) ili kvintnog sazvuka (pr. 9).

*  *  *

Kao što je bećarac jedna od najomiljenijih pesama među Srbima starosedeocima, tako i ojkača zauzima značajno mesto u muzičkom repertoaru Srba iz Hrvatske, koji danas žive u Vojvodini. Banijska muška i ženska pevačka grupa iz Prigrevice sa velikom ljubavlju i nadahnućem neguje ovu muzičko-poetsku formu u kojoj nema većih poetskih opisa, već je sve svedeno u markantnu i jasno spevanu poruku. U pogledu melodije, razlikuje se 9 različitih napeva, u okviru kojih postoji jedan zajednički u izvođenju muške i ženske grupe. Dok napevi koje je pevala muška grupa pripadaju stilu starije seoske tradicije ili imaju prelazni karakter između ova dva stila, ženska grupa podjednako uspešno peva u stilu starije i novije tradicije, pa se na osnovu toga može govoriti o svojevrsnoj bimuzikalnosti Banijske ženske pevačke grupe u Prigrevici. Na osnovu 9 notnih primera i melopoetske analize, donekle je osvetljena banijska ojkača kao svojevrsni muzičko-folklorni žanr, sa posebnim osvrtom na zakonitosti njenog oblikovanja u Prigrevici. Dalja komparativna istraživanja biće usmerena ka proučavanju muzičkih osobenosti ojkače u izvođenju ostalih doseljenih Srba u Vojvodini. Dobijeni rezultati će doprineti proučavanju ovog starog rudimentalnog oblika srpske vokalne muzike.

____________________

²⁴ D. Dević. Razvrstavanje višeglasnih oblika. — Rad XVII kongresa SUFJ u Poreču 1970, Zagreb. 1972, 320.
²⁵ O pevalju u Prigevici pisao je i B. Marijaš, O nekim zakonitostima muzičkog oblikovanja arhaičnog narodnog pevanja "Baninaca" u Vojvodini. — Rad XXXVII kongresa SUFJ, Plitvička jezera, 1990, 40.
²⁶ Glavna obeležja polifone prakse Istre i Kvarnera su istosmerno kretanje glasova u umanjenim tercama i unisoni završetak. B. Širola, Hrvatska narodna glazba, Zagreb/1942, 101.
²⁷ M. Fulanović-Šošić. Polifoni oblici Istre i sjeverozapadne Bosne. — Rad XVII kongresa SUFJ u Poreču 1970, Zagreb, 1972, 330.
²⁸ O tome piše D. Golemović, Novije seosko pevanje u Srbiji. — Glasnik stnografskog muzeja, knj. 47, Beograd, 1983, 117 — 156.

Vesna Ivkov, 2004

[Angelina]

**
nastavak





1. Danju orem, noću kod volova
ojkača

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Mihajlo Mrdjenovic, 72 god.
Prigrevica, 23. I 1999.

Danju orem, danju orem,
nocu kod volova.
Oj djevojko, oj djevojko,
drago jagnje moje.





2. Još me niko ne poljubi, diko
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Draginja Precanica, 59 god.
Prigrevica, 23. I 1999.

Jos me niko,
oj, jos me niko ne poljubi, diko.
Jos me niko ne poljubi, diko,
k'o sto znaju tvoja usta mala.





3. Grlo moje, što si mi promuklo?
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Draginja Precanica, 60 god.
Prigrevica, 23. I 1999.

Grlo moje,
grlo moje, sto si mi promuklo?
Maro rano,
Maro rano, gon' goveda ravno.





4. Blago tebi, zelena gorice
ojkača

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Mihajlo Mrdjenovic, 72 god.
Prigrevica, 23. I 1999.

Blago tebi, oj, djevojko, zelena gorice
blago j' tebi, zoro plava, djevojko garava.
Blago tebi, zelena gorice,
ti se mladis svake godinice.





5. Dođi moje, i večeras, milo
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Stana Brankovic, 69 god. ?
Prigrevica, 23. I 1999.

Dodji moje, dodji moje, i veceras, milo
i veceras milo,
oj, devojko, jagodo(j).
Dodji moje, i veceras, milo
davno j' ono u nedelju bilo.





6. Bećar bio, pa sam ostario
ojkača
— u kolu —

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Milan Ostojic,
Prigrevica, 23. I 1999.

Becar, becar bio,
becar bio, pa sam ostario, jagnje moje.
Becar bio, pa sam ostario,
pa me stara ne volebecara.





7. Mene ćaća sikiricom gura
ojkača

Banijska muska pevacka grupa
"prvači" Milan Ostojic,
Prigrevica, 11. I 1999.

Mene caca sikiricom gura
Crnogorko djevojko, Crnogorcice moja(j).
Mene caca sikiricom gura:
"Ajmo, sine, da trazimo cura."





8. Drugarice mila, ne odaj me
ojkača

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Draginja Precanica, 59 god.
Prigrevica, 23. I 1999.

Drugarice mila, ne odaj me
mila, ne odaj me
drugarice mila, ne odaj me.
Drugarice mila, ne odaj me
odacu ti sve sa srca tajne.





9. Ljub' me dragi, s koje 'oćeš strane
ojkača
— u kolu —

Banijska zenska pevacka grupa
"prvači" Milka Golubovac, 49 god.
Prigrevica, 23. I 1999.

Ljub' me, ljub' me dragi, s koje 'oces strane
sve je, sve je tvoje, milo janje moje.
Ljub' me dragi, s koje 'oces strane
sve je tvoje, milo janje moje.


IVKOV, Vesna 2004
Principi oblikovanja "banijske ojkače u Prigrevici.
U: Zbornik matice srpske za scenske umetnosti i muziku 30—31.
Ur: dr Bozidar Kovaček.
Novi Sad: Matica srpska, 7—26.

[postavljeno 19/20.11.2008]