|
Angelina
|
 |
« Odgovor #2 poslato: Februar 14, 2011, 12:14:09 am » |
|
*
nastavak
Međutim, ovakve, nepovoljne ocene kritike nisu, srećom, uticale na gledaoce, koji su pokazali veliko zanimanje za Đida. Zato je taj komad posle premijere koja je održana 7. I 1892. prikazan još 13 puta do kraja iste godine, a do kraja sezone — ukupno 16 puta! Tek naredne, 1893, dakle više od godinu dana posle prvog izvođenja pojaviće se jedna iscrpna kritika, u kojoj, pored ostalog, čitamo:
"Ono što pisca odlikuje kao pripovedača, odlikuje ga i kao dramatika. Dobro crtanje karaktera, poznavanje domaćih odnosa u naših seljaka, način govora, sve je to u Đidi, ali nema onoga, što uvek treba da je u dobroj pripoveci ili drami, nema radnje. Janko je ogledalo, koje prima sve utiske spolja, ali ih nesređeno daje. On ih ne studira dublje. Kod njega nema celine i zapleta. Čini nam se, da to dolazi od brzine u njegovom radu, zbog lakog shvatanja svoga rada, u kome se ogleda veliki talenat". — Posle ovog u suštini tačnog opažanja kritičar nastavlja:
"Tako u Đidi viđamo iste mane. Nu ovde viđamo pogrešnu zamisao u samoj glavnoj ličnosti. Zdravko, glavni junak, treba da je Đida. Ko je poznat sa seoskim životom zna, da je Đida obično prvi momak u selu i po junaštvu i po lepoti, i po pevanju i sviranju u sviralu, i po dosetljivosti i uglađenosti u ophođenju. Svuda ćete ga naći prvog, i u kolu i na prelu, i u radu i svuda se on odlikuje naročito kod devojaka i momaka, svi ga priznaju za njihovog đidu. Zdravko nije ovo, što bi trebalo, ili upravo Zdravko nam u radnji samoj nije iznet kao takav. Za njega se samo priča da je junak, ali mi to ne vidimo. Iznet je samo jedan momenat, gde ga vidimo kao đidu, u poslednjem činu, i pisac je s toga svojoj slici dao natpis Đido. Od Zdravka je mnogo ozbiljniji karakter njegovoga karde Milića. On ima sve crte ozbiljna i trezvena seljačka momka. Hoće i da bije protivnika, ume i da peva i da svira, dosetljiv je u svakoj neprilici i pomaže drugarski svome pobratimu.
Maksim, gazdinsko dete, iznet je kao kontrast đidi. Razmaženo derište, po malo šašavo, s kime se zbija šala, koga i devojke ismevaju, vrlo je pogođen tip, ali je nezgodno uveden u radnju. Čini nam se da je nedostojno jednoga đide, da se takmiči sa slabotinjom fizičkom i umnom. Do duše ovaj đida Jankov malo je utekao od Maksima, pa se ne vidi ta razlika?
Kritičar dalje hvali slike izborne agitacije na selu:
"Što se naročito mora pohvaliti u ovoj slici to je izborna borba, u kojoj se naročito ističu nekoliko tipova. Pisac je i sam učestvovao u ovoj borbi i poznaje duh našeg narodnog političkog života. U oči obećaće ti seljak sve, pa će ići čak toliko daleko, da će tražiti i primati mito, ali kad bude glasao, odužiće se svojoj savesti, glasaće za koga je pravedno još ranije rešen da glasa, smešeći se iz prikrajka onome, koji ga podmićuje. To je karakterna crta u narodu, kao god i prelaženje iz partije u partiju, samo ono nije tako daleko, kao što ga pisac iznosi, da se za glasanje traži i paklica duvana".
Potom kritičar, prepričavajući tok radnje komada, analizuje pojedine situacije, zamerajući neprirodno Marinkovo potraživanje pištolja od svoje žene ne bi li ubio sina koji hoće da se oženi protiv očeve volje: "Ali znajući pak Marinka kao odlučna i oštra čoveka, otpala bi gornja postavka, jer žena mora poslušati onakva muža, ma i njoj samoj smrt predstojala. Ali ipak harmonije radi osećaja materinskih, mi bismo ovu scenu zamenili logičnijom, da on sam uzima pištolj u onoj razdraženosti, pa naleta na sina".
Zanimljivo je da kritičar nepovoljno ocenjuje sliku prela u prvom činu, koji se inače, često i samostalno izvodio:
"Prelo u prvom činu je dosta mršavo. Humor je, pored nekih "slanih" poskočica, veoma nategnut, kad se uzme da je predmet govora bio ono benasto momče, koje je još moralo dobiti i ime Maksim. Kao da je glavno na ovome prelu da i Ljubica pored ostalih drugarica dobije svoga dragana u Zdravku, i to je pored lepih pesama u ovom činu srećno izvršeno".
Karakterističan je zaključak ove kritike:
"I ako pisac s ovakvom lakoćom obrađuje i ostale svoje radove, onda će on ostati jedan obični pozorišni književnik, koji će lepim pesmama i scenarijom, puniti pozorišnu kuću, ali književnosti vrlo malo koristiti. Ovim radom Veselinović je s Brzakom, koji je valja tu da mu čuva književnički strah, malo odmakao od Ljubinkove Devojačke kletve i Glišićeva Dva cvancika.
Ni autor ove iscrpne kritike Veselinovićevog Đida nije zadovoljan premijernim izvođenjem, pa zaključuje:
"Da bi ovakvi komadi mogli imati uspeha na pozornici, treba da su u dobrim glumačkim snagama pojedine uloge. Ali ma da su one bile u rukama dobrih glumaca, ipak ovi nisu mogli ništa učiniti. Osim g. Anastasijevića (Marinko) koji se odlikovao igrom, i g. Pavlovića (Milić), koji se odlikovao pevanjem, ostali su predstavljači, gotovo da kažemo, slabi. Čudnovato zaista, da naši glumci bolje prikazuju kakve francuske grofove, grofice, kneževe i prinčeve, razne istorijske junake i junakinje, a našeg seljaka, koji im je tu svaki dan pred očima, ne mogu bar ni da podražavaju".8
Danas je teško dokonati šta je kritičare nagnalo da nepovoljno pišu o prvom izvođenju Đida. Istina, možda je to najpre, sam reditelj predstave Đura Rajković (1837—1902), koji je u beogradskom Narodnom pozorištu i glumio. "Rajkovićeva režija bila je rutinerska, sa dobrim isticanjem scenskih efekata" — piše o njemu Borivoje Stojković.9 Da li kao reditelj nije uspeo da u većoj meri angažuje glumce zbog toga, što su, kako izgleda, glavnu pažnju usredsredili na pevačke zadatke? — Danas ne možemo ništa pouzdano odgovoriti na to pitanje, tim pre što nam nije poznata ni podela uloga prilikom prvog izvođenja. O glumačkoj podeli možemo govoriti samo delimično, na osnovu kritičarskih zapisa i drugih dokumenata, budući da plakat premijere nije sačuvan. Već smo iz kritike koju smo citirali saznali da je Marinka igrao Toša Anastasijević (1852—1895), glumac o kome Borivoje Stojković piše: "Iako je bio vrlo darovit i jedan od najobrazovanijih glumaca u ansamblu, u početku se probijao i sporo i teško, a u zrelim godinama se razvijao umetnički lepo. (...) Tumačio je umetnički odmereno dramske i karakterne uloge".10 Treba reći da je on bio slušalac prve Glumačke škole u Beogradu, 1870, koja je Narodnom pozorištu dala više talentovanih glumaca. Milića je tumačio popularni Raja Pavlović (1861—1933). "Svojim toplim baritonom, i dikcijom s kristalnim samoglasnicima i čistim naglaskom Šumadinca ispod Bukulje, Raja Pavlović načinio je u ovo doba popularnom narodnu melodiju. Ne samo Jenko, nego i Marinković i Mokranjac obraćali su se često Raji Pavloviću kada im je trebalo proveravati verzije narodnih motiva. Raja Pavlović važio je kao pevač sa nepogrešnim osećanjem za ono što je ili što nije iz čistog izvora narodnog. I uspeh narodnog komada s pevanjem došao je dobrim delom zaslugom tog rasnog narodnog pevača, čiji su dugi puni tonovi zvučali široko kao pesma pastira njegovog seljačkog kraja" — piše o prvom tumaču Milića u Đidu Milan Grol.11
Prema jednoj sačuvanoj fotografiji u beogradskom Muzeju pozorišne umetnosti Ljubicu je na premijeri mogla igrati Vela Nigrinova (1862-1908), inače naturalizovana Slovenka (otac Čeh, mati, kako je sama kazivala, Slovenka, mada se govorilo da je ona bila nemačkog porekla). Nigrinova je bila muzikalna, pa je nastupala i prilikom izvođenja opere Kavalerija rustikana u Beogradu (1906) kao Santuca. Poznata po studioznoj pripremi uloga verovatno je i svoj zadatak u Đidu savesno obavila, mada je teško reći kako je i pevala naše melodije, koje je pripremio Davorin Jenko, njen prijatelj, koji je i posredovao oko njenog angažmana u Beogradu.
Postoje svedočanstva da je Janko Veselinović prisustvovao probama Đida i davao savete kako da se interpretiraju pesme. O tome piše Branislav Nušić:
"Janko nije Đidi dao samo reč, već i pesmu. On je svaki dan dolazio Davorinu Jenku, i pevao mu — a umeo je lepo pevati — a Jenko mu pesmu stavljao u note. I malo mu to bilo, već je svaki bogovetni dan išao na vežbe hora te pomagao Jenku, jer Jenko, i pored dobre volje, nije umeo u note ubeležiti one podvike i usklike u refrenima mačvanskih pesama, niti lično naučiti hor tome. Tako je hor više uz Janka naučio pesme u Đidi. Pa ipak, Janko nije smeo da pusti hor na premijeri bez svoga prisustva, bojeći se da mu njegova mila mačvanska pesma ne posrne. On se oblačio u svoje seosko odelo, umešao se u hor u prvome činu, na prelu, i pevao s horom, a zatim, po prvom činu, skidao seosko odelo i oblačio svoje civilno, učiteljsko odelo, i pojavljivao se u loži stričevoj kao autor. Tako je činio na premijeri i na nekoliko repriza zatim.
Zato je pesma iz Đide onako uspela i preplavila Beograd; zato je Jankov Đido stao nepokolebljivo na beogradsku scenu i postao najomiljeniji komad tadašnjeg repertoara. Pesma iz Đide zarazila je beogradske sevdalije, zaglušila je beogradske kafane i pronela se iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz sela u selo".12
Kao što se zna, uspeh kod publike na premijeri nije izostao, a tako je bilo i prilikom brojnih repriza. Ako, verovatno, nije bio zadovoljan mišljenjima kritičara, Janko Veselinović morao je biti više nego zadovoljan tantijemama koje je dobijao na blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu. O tome piše Stanoje Filipović, biograf Veselinovićev:
"Đido je donosio svome autoru velike prihode i bio najsigurniji žirant Jankov. Kada je jednom prilikom Janko uzeo Nušića za žiranta, nije mogao dobiti kredit; a kada je pokazao kakve prihode prima od predstava Đida, onda je kredit bio obezbeđen".13
U Novom Sadu, najpre, Janko Veselinović doživljava neuspeh kada je poslao Đida na konkurs Matice srpske. "Đido je crpljen iz narodnog života, ali je tako slabe vrednosti da ga je bilo šteta i čitati. Zajemačno je to jedan od prvih pokušaja kakvog početnika na tom polju" — ocenili su recenzenti Milan A. Jovanović i Stevan Milovanov.14 U Srpskom narodnom pozorištu Đido je kod publike postigao veliki uspeh, uz povoljne kritike. Posle premijere 1894. u Velikoj Kikindi, prikazan je 5. II 1895. u novom Sadu, da bi, do 1913. doživeo ukupno 70 izvođenja, uvrstivši se među najviše prikazivane komade u razdoblju do Prvog svetskog rata.
Cenjen kao pripovedač, Veselinović je lagano sticao priznanja i kao pozorišni pisac. Možda je to i stoga što se u pozorištu javio kao prvi koautor, u Đidu sa Dragomirom Brzakom, u Poteri sa popularnim glumcem Čiča Ilijom Stanojevićem. Međutim, on je, ipak, glavni autor kada su ta dela u pitanju, što opaža i Borivoje Stojković: "Dobrom poznavaocu Veselinovićevog pripovedačkog stila biće jasno da je on tvorac najvećeg dela dramskog teksta u tim komadima, a Brzak i Stanojević su to najverovatnije prilagodili sceni. Oba komada, a naročito Đido, koji ima i izvesnih lepota i zanimljivosti u karakterizaciji likova, datim ponekad krepkim izvornim bojama, sa stvarnim ili poetski ozračenim prizorima, predstavljaju produžavanje komada iz narodnog života Glišića, ili čak jednog Ljubinka Petrovića."
Tek posmrtno, Veselinović dobija možda najveću književnu satisfakciju kada je u pitanju njegov Đido: godine 1908. u redovnom kolu, kao 115. knjigu, posle velikog uspeha na pozorišnim scenama, Srpska književna zadruga štampala je to delo.
Nema sumnje da je Đido nadživeo svoje pisce, jer se prikazuje na mnogim našim pozorišnim scenama tako reći sve do naših dana. Pored Sofije, Đido je prikazan i u Pragu. Đida su izvodili naši logoraši u Nežideru, za vreme Prvog svetskog rata, izvodilo ga je i vojničko pozorište na Solunskom frontu. Tokom Prvog svetskog rata izvođen je i u pojedinim francuskim gradovima, zatim u zarobljeničkim pozorištima u Austriji i Nemačkoj. Kako navodi Stanoje Filipović, Đido je izvođen i u Sjedinjenim Američkim Državama na sceni tamošnjeg Srpskog narodnog pozorišta.15
I u međuratnom periodu Đido je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, ali i drugih pozorišnih kuća.
Prilikom obnove Đida u beogradskom Narodnom pozorištu, 1923, kritika je delo dočekala blagonaklono, čak i sa simpatijama:
"Posle tolikih godina preksinoć je preko naše scene prešlo jedno naše lepo, idilično, mačvansko selo iz prošlog veka. Gledali smo te strasne, romantične otmice jaranica, ašikovanja po prelima i na mesečini, uz večernji cvrkut ptica, uz taj romantični detalj, što nam ga je režiser prijatno pružio, i, najzad smo videli i jednu izbornu podvalu. — Đido, nesumnjivo, ima svoju lepu i jaku tradiciju, i ona će uvek privlačiti jednu zahvalnu i oduševljenu publiku, koja će u plahim "đidijadama" Jankovih seljaka naći jedno pravo uživanje. Ali, ipak, ima nešto snažno što nas privlači ovim pesmama i tom govoru, jer kroz njih peva i govori poezija naših seljaka, progovara onaj idilični štimung što ga nosi naš seljak. I ma koliko da se ukusom odmaklo od ove naivne Jankove idile, ipak, gledati Đidu, to znači: kao doći na jedan bistri izvor i umiti se njegovom svežom vodom. Po koji put, to je možda i potrebno".16
U međuratnom periodu Đido se prikazivao redovno, gotovo svake sezone u Narodnom pozorištu, što ubedljivo govori da je i dalje imao zahvalne gledaoce. Prikazan je pedesetak puta, što ga svrstava među češće izvođena dela. Narodno pozorište u Beogradu prikazalo je Đida prilikom svog prvog gostovanja u Zagrebu (1924), i to sa muzikom Stanislava Biničkog, i to kao prvu predstavu u nizu od četiri (pored dela Nušića, Bojića i Živojina Vukadinovića). Pored toga, treba istaći da je Đido na repertoaru i drugih pozorišnih kuća a prikazuju ga i pozorišni amateri.
Za vreme okupacije u Beogradu je Đido jedan od prvih komada kojim se obnavlja pozorišni život. Godine 1941. najpre ga u Beogradu izvodi Umetničko pozorište na kalemegdanskoj Letnjoj pozornici, a potom i Narodno pozorište, koje obnovom Đida obeležava stogodišnjicu od prve pozorišne predstave u glavnom gradu.
U razdoblju posle Drugog svetskog rata Đido se ređe izvodi. Trebalo je da prođe blizu četrvrt veka pa da se, 1968. pojavi na repertoaru Savremenog pozorišta, i to na sceni na Crvenom krstu, u režiji Minje Dedića. Ta predstava doživeće 98 izvođenja, što, opet, govori da je Đido i tada imao svoju publiku. Taj uspeh ne predstavlja iznenađenje: kao što je Đido, zajedno sa ostalim brojnim komadima s pevanjem, imao povoljan prijem kod publike još prilikom prvog izvođenja prvenstveno zahvaljujući tome što su se u gledalištu uglavnom nalazili ljudi pretežno poreklom sa sela, pa im je bilo i prijatno i zanimljivo da gledaju i izazivaju sećanja na vlastiti negdašnji život, ta pojava nije prestala ni u zahuktalom velegradu, koji je asimilovao i još to čini — brojne pridošlice sa sela. Ako se pri tom istakne da je i sam nivo izvođenja, gotovo uvek zavidne visine, obezbeđivao pun umetnički doživljaj — eto odgonetke uspeha komada s pevanjem na našoj pozorišnoj sceni tokom više od jednog stoleća.
I posle Đida biće još komada s pevanjem u srpskom pozorištu. Ukazali smo već na pojavu Koštane Bore Stankovića, koja je i danas prisutna na našim scenama. To delo, sva je prilika, nadmašilo je Đida po broju izvođenja i na izvestan način izdvojilo se od niza prethodnih komada s pevanjem iz narodnog života ili iz palanačke sredine, na šta je ukazao Jovan Skerlić:
"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šarenih slika iz narodnog života, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje".17
Podsetimo još na onaj izvanredno tačan Skerlićev zaključak:
"Koštana je dobro, istinski umetničko delo, jer je puno života, jer se preliva njime i nekom dubokom intimnom, bolnom poezijom. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan ovakav snažan i emotivan "komad života" kao što je četvrti čin Koštane, koji je jedna od najlepših, najpoetskijih i najdubljih pesama cele naše književnosti".
Ni danas ovaj Skerlićev sud nije ništa izgubio u aktuelnosti. Jer, bilo je i posle Koštane još komada s pevanjem na srpskoj pozornici. Napomenimo da je među dramama Svetozara Ćorovića izvođenim u beogradskom Narodnom pozorištu u razdoblju od 1897. do Prvog svetskog rata bilo i tri komada s pevanjem — Adembeg (1905), Ajiša (1907) i Zulumćar (1912). Hercegovačko podneblje, život i naravi ljudi, običaji i verovanja – bili su novo tematsko područje, koje je naišlo na lep odziv beogradskih gledalaca. Od Ćorovićevih komada s pevanjem najviše izvođenja u razdoblju do Prvog svetskog rata imali su Adembeg i Zulumćar.
Ne treba mimoići i pojavu jednog Nušićevog dela: podstaknut velikim uspehom kod beogradske publike pozorišne igre Put oko zemlje za osamdeset dana Adolfa DžEnerija i Žila Verna, koji je najviše prikazivan komad u Narodnom pozorištu do Prvog svetskog rata — ukupno 100 izvođenja! — Branislav Nušić napisao je svoj Put oko sveta, premijerno prikazan 1913, sa muzikom Stanislava Biničkog. Zajedno sa komadom Čiča Ilije Stanojevića Dorćolska posla, premijerno prikazanim 1909. to su dva najčešće prikazivana komada s pevanjem u godinama neposredno pred Prvi svetski rat. Ako se Nušićevo delo može žanrovski označiti kao muzička revija, kako je to učinio Milutin Čekić18, komad Dorćolska posla to nije, ali bez obzira na žanrovske razlike — oba dela izvode se u pozorištu do naših dana, što ukazuje da je komad s pevanjem, uprkos svemu, odoleo iskušenjima vremena.
Raško V. Jovanović
|
