sledeća tema »

[Angelina]

*



       Tihomir R. Đorđević


CIGANI I MUZIKA U SRBIJI.

Cigani već odavno imaju reputaciju osobitih svirača. Pa ne samo to, no su ih neki smatrali tvorcima i donosiocima muzike u Evropu; Franc List je, na primer, tvrdio za Madžare da nisu imali narodne muzike sve donde, dok im je Cigani nisu doneli.¹ Ciganski muzički talenat, kao važnu etničku osobinu, uzimali su poneki istraživači čak i za dokaz njihovoga izlaska iz Indije, ciganske prapostojbine, izjednačujući ih sa Lurima, koje je, na broju 10—12.000 duša po jednoj tradiciji, persijski kralj Bohram-Gur (420 — 440. po Hristu) pozvao iz Indije kao muzikante.² Kritička istraživanja odvojila su Cigane od Lura, poništila su teoriju o njihovu tako ranom izlasku iz Indije, a njihova se muzička uloga postepeno reducira i svodi na pravu meru. I od ogromne reputacije Cigana kao muzičara ostalo je mišljenje "Londonskog Kongresa" Folklor od 1891. godine, koje nije baš sa svim laskavo i koje se svodi na to:

1. Da Cigani svoje sopstvene melodije neguju obično samo u pesmi i retko ih sviraju na kakvom instrumentu, a na protiv da u sviranju neguju melodije drugih naroda, koje retko pevaju.
2. Da su kod madžarskih Cigana, koji stanuju među Madžarima i madžarski govore, u melodijama narodnih pesama sa ciganskim tekstom, bitni motivi, t. j. melodija i ritam, u isto vreme madžarski, identični sa onima, koji su karakteristični za originalne melodije madžarskog naroda. Isto je tako i sa Vlaškim, Srpskim i Slovenskim Ciganima, u koliko se može zaključiti na osnovu vrlo malo podataka, i sa Ciganima drugih zemalja.
3. Da se u melodijama ciganskih narodnih pesama različitih Cigana ipak opaža nešto zajedničko, osobito, cigansko. Takvi, karakteristični ciganski elementi nalaze se i u instrumentalnoj muzici Cigana kad sviraju melodije drugih naroda, ali oni pripadaju više individualnoj boji svirača, dok je u ciganskim pesmama to spojeno sa melodijom.
4. Da ciganski muzikanti ciganiziraju i kvare originalne narodne melodije drugih naroda, i da su u novije doba delimično iskvarili i staru, pravu madžarsku muziku.
5. Da Cigani nipošto ne mogu biti tvorci muzike nijednog naroda.³

Baveći se proučavanjem Cigana na zemljištu Kraljevine Srbije mene je uvek interesovala i ciganska uloga u muzici Srbije o kojoj se mogu čuti vrlo nejednaka mišljenja. U tom pogledu došao sam do izvesnih zaključaka, koje ovde saopštavam.

Srpski je narod i pre Cigana, koji su prvi put mogli doći među Srbe u XIV. veku i koji su i docnije sa raznih strana nadolazili, imao svoju narodnu muziku. Ta je muzika bila, pa je i danas delimično, u najprimitivnijoj masi, ostala proizvod narodne potrebe za izražavanje muzike, onako isto kakav je slučaj i sa drugim narodnim proizvodima bilo duhovne, bilo materijalne kulture njegove. U širokoj masi narodnoj ona se razvijala u nizu drugih narodnih potreba prema shvatanju, visini kulture ili i prema stranom uticaju. Nju nisu proizvodili u narodu naročiti majstori, već obične osobe iz naroda, onako isto kao i narodne pesme, igre, vez, šaranje, drvodeljstvo i t. d. Među tim osobama su u muzici neke bile veštije i bolje, neke neveštije i lošije, kao i u svima narodnim proizvodima, prema zdravlju, talentu, shvatanju i ukusu, ali je ona u opšte uzevši bila opšti i narodni proizvod i opšta tekovina, kao i sve drugo što je u širokoj primitivnoj masi narodnoj. Ta se muzika nije plaćala, već je kao, tako da kažem, domaći proizvod podmirivala potrebu, kad god bi se ukazala.

Za svoju muziku imao je narod svoje instrumente: gusle, duduk i gajde (karabe), i oni su mu bili dovoljni. Visini muzike odgovaraju i instrumenti. Na tim je instrumentima narod pratio svoje pesme (gusle) i svirao melodije pesama i melodije za igru (duduk, gajde). Narodne su melodije bile i ako često vrlo lepe, ipak proste. One za igru bile su dvojake: 1. Ili su bile melodije koje su postale od ritma od udara, uz koji su prvobitno igrali svi narodi pa i naš, i koje su u početku samo popunjavale i ulepšavale ritam, dok se najzad ritam nije, tako reći, odeo u njih, te se osećao kao ritam melodije⁴. 2. Ili su to bile melodije pesama, uz koje se igralo, koje su postepeno prenesene i na instrumente i najzad na njima ostale, te su samo svirane, a tekstovi su pesama izostavljeni. I danas još imena mnogih melodija za igru u nas nisu ništa drugo do počeci ili ostaci većinom zaboravljenih pesama, uz koje se nekad igralo⁵.

Taku muziku neguje i čuva i danas primitivna masa našega naroda, takva je bila do skora u svima selima u Srbiji, pa je takva, samo još primitivnija, bila i u našoj dubljoj starini.

Naravno ovde ne računam muziku sa nagaih dvorova, iz naših crkava i manastira i istaknutijih centara, koja je unesena sa strane, i kao viša kulturna tekovina imala svoju zasebnu istoriju, bez hvatanja korena u širokom razmeru i u širokoj masi.

Ciganska se muzika među Srbima, prema narodnoj muzici, javlja kao zanatski proizvod. Cigani se javljaju kao profesionalni svirači, muzikanti, majstori od zanata, koji rade svoj posao za nagradu, koji muziku, tako reći, prodaju kao robu, onako isto kao što se prodaje svaki zanatski proizvod i svaka zanatska majstorija.

Cigani imaju sa svim druge muzičke instrumente, različite od narodnih: violinu, zurle, šarkiju, bubanj i daire.⁶ Kao svirači zanatlije Cigani su kao i kod svakog zanata morali podešavati svoju robu prema potrebama i tražnji okoline u kojoj su. Otuda je onaj jasno konstatovani, no neobjašnjeni pojav u nauci o Ciganima, da svuda sviraju melodije i neguju muziku zemalja u kojima žive. Dolazeći u Srbiju sa različitih strana oni su donosili muziku zemalja, iz kojih su dolazili, ali joj nisu dugo ostajali verni. Njihova je muzika bila narodu strana, nerazumljiva, možda i neprijatna. Da bi mogli živeti od svog zanata, oni su morali svoju muziku podesiti potrebama i tražnji, pa su je postepeno, srazmerno brzo, napuštali i laćali se muzičke sredine u kojoj su, za koju se zna i koja je prijatna.

Današnji Cigani Srbije poreklom su sa tri strane, iz Turske, Rumunije i Madžarske.

1. Dolazeći iz Turske oni su donosili tursku muziku, u početku možda grčku, koja je na turskome zemljištu dobila grčko-tursko, zatim, po izgledu, čisto tursko obeležje, kao god i zanati i mnoge druge kulturne tekovine, koje su pod Turcima, premazane turskom bojom, prodirale među Srbe.

Za početak XIX veka veli Ami Vue, da su Cigani u Turskoj upotrebljavali kao muzičke instrumente: daire, cimbalu, bubanj i zurle⁷. Ovome treba dodati još samo violinu i šarkiju, pa imamo sve muzičke instrumente, koji su se čuli i koji se još i danas čuju u Turskoj. No na njima Cigani nisu svirali turske i istočnjačke, u turskom duhu, melodije u svom prostranstvu naroda turske države. To je bila muzika varoši, varošica, većih mesta, sajmova, sabora, neselja bogatih i moćnih Turaka i svuda gde su se Turci javljali u masi ili u vlasti. Takva je muzika bila po varošima Srbije dok su njome Turci vladali, takva je zatečena u Nišu, Pirotu, Leskovcu, Vranju i Prokuplju posle oslobođenja tih mesta, u kojima još i dan danji po malo životari. Kako je u varošima Srbije bilo malo srpskoga naroda, već je većinom bio po selima,⁸ turska je muzika malo prodirala u masu, koja je nije razumevala, niti ju je tražila. Seoski su Cigani, da bi u narodu mogli živeti od muzike, svirali narodne pesme i narodne igre, onako isto kao što i danas čine. Sa oslobođenjem Srbije od Turaka i sa srbiziranjem njenih varoši, turska se muzika ugasila i po varošima. Čočeci i zanosne istočnjačke pesme i muzika, uz koje su igrali, danas su sasvim iščezli. Nema više ni onih instrumenata tako karakterističnih za turske arije. Šarkija i daire još životare u Šapcu u kapeli Cicvarića, a poslednji predstavnik pevanja istočnjačkih sevdalinki uz cimbalu ostao je poznati Asap u Beogradu. Turska se muzika u Srbiji ugasila, Cigana je nisu sačuvali.

2. Dolazeći iz Rumunnje Cigani su donosili i rumunsku muziku. U Rumuniji od starine, pa i danas još nema ni gozbe ni veselja bez Cigana svirača (lautari). Putopisci, koji su bili u Rumunnji u toku XVI, XVII i XVIII. veka s hvalom govore o tamošnjoj ciganskoj muzici. Krajem XVIII i početkom XIX. veka pominju se kao njihovi instrumenti: violina, gitar i naj (naj ili muscalu instrumenat sastavljen iz paralelnih cevi u koje se duva⁹) Na glasu svirači u Rumuniji oni su to bili i u Srbiji. Još i sad stariji ljudi naročito u istočnoj Srbiji sa hvalom govore o nekadašnoj muzici negotinskih i Cigana. I ako Cigani nisu bili jedini prenosioci rumunske muzike u Srbiju, već je prelazila i sa masom naroda rumunskog, ipak oni zato imaju nesumnjivo najvećih zasluga, kao najbolji njezini interpretatori i kao stručni muzikanti. Prelazeći u Srbiju oni su i tu, negovali rumunsku muziku, naročito u istočioj Srbiji gde živi masa Rumuna. Mnoge igre donesene iz Rumunije, koje ili samo oblicima imena podsećaju na Rumune ili nose rumunska imena, rado su se, sa svoje elegancije i lepote igrale i dugo pominjale čak i među Srbima. Neke koje su bliske srpskom duhu i ukusu, održale su se i do danas u unutrašnjosti Srbije u dosta širokom razmeru i po varošima i po selima. Kome u Srbiji nije poznato kokonješte? Vrlo je popularna i vlahinja koju Milićević navodi kao igru u petnaest okruga Srbije¹⁰. Polak vlahinja poznata je čak u Užičkome okrugu¹¹, poluvlahinja u Kruševačkom¹², vlaška u Aleksinačkom¹³ i Niškom¹⁴, Karavlaška u Aleksinačkom¹⁵. Ali ovo su one srećne rumunske igre, koje su sebi, možda zbog lepote i nečega zajedničkog, ili i izmenjene i srbizirane, na daleko raširile granicu i za dugo obezbedile vek. Tipične vlaške igre: pete pičor¹⁶, baluca urzika¹⁷, tripazešće trej¹⁸, ciganjaska¹⁹, kacaua²⁰ propišora²¹, ungurjenjaska²² su u okruzima u kojima ima Rumuna i u kojima se traže: u Krajinskom, Požarevačkom i Ćuprijskom, ali ipak u društvu sa srpskim igrama, a tek po izuzetku, kao što je slučaj sa trapažešće²³ i prepišora²⁴ i u drugim okruzima. Isti Cigani koji su ove igre iz Rumunije donosili morali su ih dolazeći među Srbe ostavljati i navići se na srpske igre. Njihovi potomci ih danas, u čisto srpkim krajevima, ne znaju više ni po imenu. I muzički instrumenti koji su se u Rumuniji upotrebljavali, sem violine, ne mogu se naći u Srbiji. Naj životari još malo među Rumunima u Srbiji, a gitara već ni tamo više nema. Rumunska muzika kojoj su Cigani bili glavni nosioci i najbolji majstori u Srbiji odigrala je svoju ulogu vrlo brzo, Cigani joj među Srbima nisu ostali verni.

____________________

⁰¹ Fr. Liszt, Die Zigeuner und ihre Musik in Ungarn, in das deutsche ubertragen von L. Romann, Leipzig 1883, str, 299. i dalje.
⁰² Dr. A. F. Pott, Die Zigeuner in Europa und Asien, I. Halle, 1844. tr. 62.
⁰³ Odluka Londonskog Kongresa u Die Zigeuner von Erzherzog (Die Osterreish-Ungarische Monarchie in Wort und Bild. Ungarn, Bd. VI., Heft 18, str. 573.—574).
⁰⁴ Tih. R. Đorđević. Srpske narodne igre knj. I, Beograd 1907., str. 9—10 i 48—49
⁰⁵ Ibidem, str. 49—50.
⁰⁶ "U đemaneta i žurle sviraju i u daire i bubanj ili goč udaraju mahom Cigani. Seljak u nas drži da je sviranje u ove instrumente ciganski posao" (V. Karić, Srbija, Beograd, 1887, str. 199)
⁰⁷ A. Boue, La Turquie d' Europe, II, 1840, str. 114.
⁰⁸ "U vreme oslobođenja Srbije od Turaka, u početku ovoga (XIX) veka, svi Srbi behu seljaci, u varošima življahu gotovo isključivo Turci, a među njima i Grci i Cincari i tek po gdekoji Srbin, turska ulizica". (V. Karić, Srbija. str. 150).
⁰⁹ A. Candrea, Influenta Tiganilor asupra literaturii poporane romane (Revista Noua, 1894, str. 67—68)
¹⁰ M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, Beograd 1876, str 171, 219, 303, 356, 416, 514, 636, 701, 767, 865, 90, 1012, 1085, 1140: Kraljevina Srbija, Beograd, 1884, str. 329.
¹¹ M. Đ. Milićević, Knež. Srbija, str. 636.
¹² M. Đ. Milićević, Knež. Srbija, str. 767.
¹³ M. Đ. Milićević, Knež. Srbija, 821.
¹⁴ M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, 139
¹⁵ M. Đ. Milićević, Knež. Srbija, 821.
¹⁶ Ibiden 1012 ¹⁷ Ib. 1012 ¹⁸ Ib. 1012 ¹⁹ Ib. 1012  Ib. 1012 ²⁰ Ib. 1084, 1140 ²¹ 1012 ²² Ib. 30 ²³ Ib. 171 ²⁴ i 302.
.

[Angelina]

*
nastavak

Dolazeći iz Madžarske Cigani su donosili i madžarsku muziku. U Madžarskoj je sviranje obično u takvoj vezi sa Ciganima, da se tamo svaki muzikant naziva Ciganinom i izraz "zvati ili dovesti Cigane" znači "zvati ili dovesti muzikante"¹. Madžari veruju da nikakav drugi muzikant ne može kao Ciganin da izrazi karakter madžarske narodne muzike. Zbog toga je tamo bilo uvek vrlo mnogo Cigana muzikanata, i to tako omiljenih da nikakav bal ni zabava ne može biti bez njih². Cigani u Madžarskoj sviraju pretežno u štrajh instrumente: dve violine violon ili bas (Bassgeige), klarinet i cimbolu. To su obični instrumenti madžarskih ciganskih orkestara³.

I ti su Cigani preselili i Srbiju⁴ ali su muziku donesenu iz Madžarske brzo napuštali i prilagođavali se muzici, koja se u Srbiji tražila i koja je u Srbiji već postojala. Madžarska se muzika među Ciganima u Srbiji danas retko čuje. Čuveni virtuoz na violini, jagodinski Ciganin, Mija, kome je sad preko šezdeset godina kazuje, da je kad mu je bilo šesnaest godina već u veliko bio izašao na glas kao dobar svirač. Tada dođe u Jagodinu madžarski Ciganin Ferdinand sa svojom sviračkom družinom. Mija stupi kod njega u družinu kao drugi violinista i s njime je putovao i svirao 2—3 meseca. Od Ferdinanda je Mija, kako sam veli, mnogo naučio, ali u družini nije mogao duže ostati zbog materine bolesti. Mija je docnije sam zasnovao družinu, ali se u njoj ne sviraju madžarske melodije, već one iste koje sviraju i sve druge ciganske kapele u Srbiji. Ni svi se instrumenti madžarskih ciganskih kapela nisu očuvali među Ciganima u Srbiji.

Strana se dakle muzika koju su Cigani u Srbiju donosili nije održala. Nju su Cigani, ma od kuda dolazili napustili i zamenili drugom, u selima srpskom narodnom, po varošima narodnom i onom koja se tražila, a tražila se kako gde prema visini kulture i prema razvijenosti muzičkog razumevanja i ukusa.

Kad je u Srbiji u varošima počela da jača potreba za muzikom, kad su se javili prvi balovi, kad je ustanovljena prva vojna muzika (1830. godine)⁵ kad su počele da se stvaraju pevačke družine, kad su počele dolaziti muzičke kapele, i Cigani su se prenuli pošli za tim pokretom. Ne uzimajući narodne primitivne instrumente, koji bi im malo koristili, oni su pored violine počeli uzimati instrumente koji su odgovarali pokretu muzike: kontrabas, bubanj (koji nije isto što i goč ili tupan) klarinet, violu. Danas po varošima oni sviraju: marševe, valcere, fantazije, samo da bi mogli ugoditi onome što se na srpskoj muzičkoj pijaci traži. U toj svojoj žurbi oni čak i preteruju, iznose robu za koju nisu dorasli i koju ne umeju da proizvode. Za to su vrlo komičan primer seoski Cigani koji dolazeći u varoši, pa čak i u Beograd, sa svojim improviziranim kapelama sviraju stvari komplikovane, često i od velikih majstora, koje su tek iz desete ruke načuli. Njih to ne buni, oni su tu, oni nude robu i nasilno traže da se naplate, dopala se ona kome ili ne.

Iz dovde rečenog mislim da je jasno da Cigani u Srbiji neguju samo srpsku muziku ili još bolje samo onu koja u Srbiji živi ili se u Srbiji razvija. I Cigani su tu samo radi izvođenja, oni u muziku Srbije ništa nisu uneli niti su što novo stvorili. Po njima bi muzika u Srbiji ostala na prostoj primitivnoj narodnoj muzici. Muzika se van njih razvila, (u vojničkim kapelama, u pozorištu, u pevačkim društvima i na sličnim mestima), a oni su je gotovu prihvatili i na svoj način izvodili.

To se isto vidi i u pevanju Cigana. I ako su manje pevači no svirači, oni još i pevaju: po selima narodne pesme, a od skora i one koje donose iz varoši, a po varošima: narodne i umetinčke, koje čuju od pevačkih družina ili drugih horova, od pevačica, pevača i inače. Tu se još bolje vidi da oni ne idu izvan sredine u kojoj su i izvan onoga što se u toj sredini traži: oni pevaju samo srpske pesme; ni svoje ciganske ni tuđe ne pevaju dok se naročito ne traže. I tu su oni samo interpretatori onoga što u muzika živi, što se traži.

Cigani su u Srbiji i u sviranju i u pevanju samo majstori koji idu za potrebom i ukusom publike, i ništa više. I ako često puta imaju vrlo širok repertoar ne izvode drugo do ono što publika traži i što misle da će joj se dopasti.

Sasvim je drugo pitanje da li u našoj muzici ima i tuđih muzičkih elemenata. Ako ih ima oni su tu kao i tuđinske reči u našem jeziku, kao tuđinski motivi u našim šarama, kao tuđinski oblici u našnm zgradama i t. d. To je neminovno onde gde se narodi i njihove kulture dodiruju. Za to nisu bili potrebni Cigani kao posrednici. Oni su mogli tuđe elemente u našoj muzici, ako ih ima, uvećati, ali nisu uspeli da tuđu muziku među nas presade. Na protiv.

U nas se često može čuti, kako Cigani jedini neguju muziku u Srbiji. To je u mnogome tačno. Oni su u najvećem delu našega naroda jedini svirači od posla. Čak i danas sem nekoliko orkestara u Beogradu i nekoliko vojničkih kapela u Srbiji sa specijalnim namenama, muziku u Srbiji predstavljaju jedini Cigani. Oni su davali, pa i sad imaju nekoliko, istaknutih svirača sa relativno dobrim kapelama. Obdareni nesumnjivo lakim pamćenjem za muziku i dobrom tehnikom, uz to imajući za instrumenat violinu, koja je mnogo savršenija od narodnih instrumenata i baveći se neprestano muzikom oni su i narodne melodije uvek bolje svirali od narodnih svirača diletanata, i umetničku muziku izvodili, što narodni svirači nisu ni pokušavali. Živeći od toga oni su to raznosili i po narodu širili. No je li muzika od toga imala koristi, jesu li oni muziku unapredili i podigli? Odgovor je na to negativan. Primajući ma kakvu muziku Cigani joj nisu verni do kraja, niti u njoj pogađaju neguju i podižu ono, što je za nju karakteristično. Na protiv, oni je dekarakterišu i ciganiziraju. Primitivnu narodnu muziku menjaju vešto u bitnim pojedinostima, detalje na svoj način ulepšavaju ili ih, ako su lepi, do kvarenja potenciraju, ali joj dodaju ukrase, po izgledu nežne i lepe, ali koji njoj ne pripadaju. To je ono "cigansko" u narodnoj muzici, koju oni proizvode, to je ono čijem se lakom izvođenju široka masa divi. U umetničkoj muzici, gde je sve na svome mestu i gde je svako dodavanje i ukrašavanje ili van zamisli autora ili na štetu dela, Cigani čine to isto. Oni ne razumeju smisao i suštinu nijedne muzike. Ona njih, izgleda, i ne zagreva onim, što je u njoj tome namenjeno, već onim, što oni dodaju ili onim što oni misle da je najbitnije. Najlešpa i najkarakterističnija mesta oni obično učine takim da, ili ne znače ništa, ili su sasvim nešto drugo. U pesmama koje pevaju, reči, koje su u bitnoj vezi sa melodijom, najbolje pokazuju da Cigani u muzici ne razumeju šta rade. Oni ističu reči i mesta bez značaja, a zanemaruju ono što treba da se istakne ili što je još gore, njima je sve jedno koje će i kakve reči i tekst upotrebiti sa melodijom, oni se ne obziru na to što će to pokvariti i smisao i utisak pesme: Zujte s t r i n e (mesto strune); Š a b a č k o koleno (mesto slabačko); Okrom s a r m e (mesto šale); Veselo srce kudelju prede (mesto odgovarajućeg teksta), istinski su primeri, koji su pobeleženi sa usana Cigana svirača.

Na ovaj način Cigani iako neguju muziku, oni je ne podižu. Narodnoj su muzici dali jedan specijalni tip i karakter, a u masi nisu širili pravu i zdravu višu muziku, već unakaženu, ciganiziranu. Ciganska muzika nije unapređena, već na ciganski način izrađena muzika za široku masu, koja pravu muziku niti razume niti oseća, već uživa u njenom lakom izvođenju i plitkim besmislenim, ali golicavim, ukrasima. Zbog toga je ciganska muzika u Srbiji muzika široke mase, i za dugo će još ostati po vašarima, saborima, kafanama i veseljima gde svaka laka roba može da prođe. Zbog toga ona nema pristupa na koncertima i onde gde se od muzike traži ono što joj je prava namena.

Među Ciganima u Srbiji istakli su se neki i kao samostalni tvorci. Oni su, bilo radi izvođenja solo, ili radi sviranja u kapeli, stvorili po nešto originalno. Ali ni to, i ako lepo i lako svirano, nije od velikoga značaja, nije ni duboko, ni osobito lepo, a bez ikakvog je smisla. Cigani imaju i svojih pesama na ciganskome jeziku. Ali to je njihova narodna poezija koja nema veze sa onim o čemu je dovde bila reč. To su pesme koje ne idu pred publiku, sem na naročiti zahtev. Njih pevaju i žene i deca i oni koji se ne bave muzikom. U tim pesmama, i ako i one melodijama svojim pokazuju neke znake srpske sredine, ipak ima nečega njihovog specijalnog, ciganskog. One su kao takvo od specijaliog interesa za proučavanje Cigana, kao jedan zasebni etnički znak. One nemaju ničega zajedničkog sa onim što Cigani svirači i pevači za publiku proizvode. One su domaća roba, različita od zanatske. Njih čak Cigani svirači nikad ili samo na naročiti zahtev sviraju. Ono ostaju na domu, kao i sve narodno. One su primitivne, kao i sve narodno pesme. Iz njih se nije razvila nikakva muzika. Cigani su svirači trčali da podmire potrebu u onome što se traži, a njih su sasvim zanemarili. One su najmanje mogle imati uticaja na muziku u Srbiji.  

Na osnovu svega mislim:
 
1. Da Cigani svirači u Srbiji nisu ni sačuvali ni negovali nikakvu tuđu muziku, već da su samo prihvatili ono što su gotovo našli, ili što je inače uzimalo maha.
2. Da srpsku narodnu muziku nisu ni unapredili ni podigli, već da su je ciganizirali i kvarili.
3. Da višu umetničku muziku ne razumeju i da je samo iskvarenu unose u široku masu.
4. Da muzičke tvorevine njihovih majstora nemaju nikakvog značaja.
5. Da je njihova narodna muzika bila bez značaja po srpsku muziku.

Na pitanje, da li bi se i srpski Cigani mogli u sviranju uzdizati do prave umetničke visine, nije teško odgovoriti, kad se zna da su to na drugim mestima postizali.⁶ Ali ta visina, pored sve ciganske dispozicije za muziku, teško da je veća od visine, koju su drugi narodi postizali. Da li se i u koliko ovi moji zaključci mogu raširiti i na ostale Srpske Zemlje, van Srbije, ne mogu reći, jer za to nemam podataka; ali poznavajući cigansku prirodu u muzici u opšte, mislim da ni tamo nije drugojače. Stvar bi, međutim, bila od interesa, da se svuda ispita, kako bi se mogao doneti definitivan sud o ciganskoj ulozi u srpskoj muzici, koja se uloga obično dosta visoko ceni. Muzika je naša jedna grana naše kulture i treba sa sviju strana pružiti priloga, koji će je rasvetliti, Cigani su pak bili u tešnjoj vezi s tom kulturnom granom našom.

_______________________

¹ Dr. J. H. Schwieker, Die Zigeuner in Ungarn und Siebenburgen, Wien und Tesehen, 1883., str. 159.
² Ibidem 161.
³ Ibidem 159.
⁴ Za prelazak Cigana iz Madžarske u Srbiju ima pomena na više mesta u aktima naše Državne Arhive.
⁵ Mita Petrović, Finansije i ustanove obnovljene Srbije Knj. I., Beograd 1897., str. 691.
⁶ Dr. J. H. Schwicker, Die Zigeuner in Ungarn und Siehenburgen, str. 162.—168; Guido Cora, Die Zigeuner (Das Ausland 1890. Nr. 33, str. 654.)[/color]

Dr. Tihomir Đorđević, Beograd


BOSANSKA VILA
Datum izdavanja:  01.02.1910.
Arhivski materijal broj:  673614
http://www.idoconline.info

[postavljeno 28.02.2010]