Komad s pevanjem
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Komad s pevanjem  (Pročitano 12464 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 14, 2011, 12:13:24 am »

*
                                                                                                                                                   UDK 792.028 : 782.8

GOVOR — PEVANJE

...Na našim pozorišnim scenama, u XVIII i XIX veku, javlja se specifičan žanr–komad sa pevanjem. To su scenska dela u prozi, praćena muzičkim tačkama, solističkim, horskim, plesnim i orkestriranim. U početku su to romantičarske drame sa muzičkim solo tačkama, uvertirama, intermedijima, intermecima. Stil glumačke igre, pa i pevanja, pod izrazitim je uticajem u početku nemačkog zingšpil (Singspiel), potom i francuskog pozorišnog stila, a kasnije se vraća srpskoj tradiciji i folkloru. Komad sa pevanjem, kao muzičko-dramska forma, postao je veoma popularan, tako da se gotovo nije mogao zamisliti pozorišni repertoar bez muzičkog pozorišta. Postoje čak svedočenja savremenika da je publika bivala veoma nezadovoljna i čak napuštala predstave koje nisu imale muzička intermeca i pevanje.

Jedan od najpopularnijih i najviše izvođenih komada sa pevanjem, svakako je Koštana, Borisava Stankovića. Analizirajući ovo delo, profesor Predrag Bajčetić ističe da je Koštana, zapravo, komad o veselju, "po didaskalijama, najmanje, pucnjava se čuje dva puta, svirka u daljini devet i na sceni pet puta, pesma se upliće u dešavanja trideset šest puta". P. Bajčetić govori o pevanju i pesmi kao izrazu u narodnim komadima i sledeće: "Pesma je ispovest ličnosti, ona zamenjuje monolog, kazuje ono što ne sme da se zna, i ne ume da se iskaže. Pesma je nagoveštaj sudbine, ona zamenjuje drevni hor, kazuje da su iste grehe i drugi počinili, iste patnje i drugi podnosili."[10]

U radnje srpskih komada sa pevanjem, pre svega, melodrame, potom komedije i tragedije, utkane su pesme koje su pevane u intermedijama, ali su i deo radnje komada, kao, npr. u komediji Đido, Janka Veselinovića. Za komedije srpskih pisaca poput Joakima Vujića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića i drugih, prerađivali su folklorne elemente, već postojeće narodne i gradske pesme, ili komponovali potpuno novu muziku, kompozitori: Josip Šlezinger, Stevan Stojanović Mokranjac, Stanislav Binički, Davorin Jenko i drugi. Jedna od najstarijih pesama, pevanih na srpskim pozornicama, datira iz 1734. ili 1736. godine. Ova pesma je pevana u Traedokomediji koju je sastavio Manuil Kozačinskij. Sačuvana je zahvaljujući melografskom zapisu Kornelija Stankovića.[11]

Komad sa pevanjem ostaje veoma popularan do Drugog svetskog rata. Kasnije, stari srpski komadi sa pevanjem, osim povremeno Koštane, gotovo da nisu ni izvođeni na našim scenama.[12]

[12] Nakon više decenija zaborava, srpski komadi sa pevanjem: Kreštalica i Šnajderski kalfa Joakima Vujića, Adam i berberin prvi ljudi Jakova Ignjatovića, Podvala Milovana Glišića i Đido Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, izvedeni su kao predstava pod nazivom Komendijaši — medaljoni iz starih srpskih komedija, na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 25. 11. 2001. godine. Ova predstava igra se u stalnom repertoaru Narodnog pozorišta. Dramski tekst je za izvođenje priredio prof. Predrag Bajčetić, koji je predstavu i režirao, u saradnji sa Slobodanom Beštićem. U predstavi igraju studenti III godine Glume Fakulteta dramskih umetnosti, u klasi docenta Anite Mančić, a saradnici na scenskom pevanju i kompletnoj muzičkoj obradi pesama su: mr Marina Marković i mr Aleksandar Miletić. Savetnik za izbor pesama je Katarina Tomašević, muzikolog. Pesme su izvedene u originalnim verzijama, izdvojene iz stare srpske muzičke i teatarske baštine. Ovom prilikom, Narodno pozorište je izdalo i knjigu sa kompletnim tekstovima, kao i Pesmaricu u kojoj se nalaze tekstovi pesama i note – klavirski izvod. Melografski zapisi sačuvani su zahvaljujući kompozitorima kao što su: Josip Šlezinger, Stevan Stojanović Mokranjac, Stanislav Binički, Kornelije Stanković, Isidor Bajić i drugi, koji su poznate narodne pesme obrađivali, ali i komponovali potpuno originalnu muziku za određene komade. Sve pesme izvedene su po originalnim partiturama, uglavnom na osnovu klavirskog izvoda, a capella, tj. bez muzičke pratnje, osim horskih pesama koje prati instrumentalna muzika sa matrice, u obradi mr Aleksandra Miletića, koji je komponovao i muziku za Kreštalicu, budući da nema sačuvanog notnog materijala za pesme koje su u tekstu navedene. Za neke pesme kao, na primer: Raslo mi je badem drvo, Oj goro ti visoka rasteš i druge, pretpostavlja se da su spevane pre dve stotine godina.

_______________

LITERATURA:

10. Lhotka-Kalinski, Ivo, Umjenost pjevanja, Školska knjiga, Zagreb, 1975.
11. Marković, Marina, Glumac i glas (Prilozi), Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd, 1997.
12. Marković, Marina, Dah, disanje - osnov glumačke kretivnosti, Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd 2001.


Marina Marković
Deo teksta preuzet sa: http://www.komunikacija.org.yu/komunikacija/casopisi/zbornikfdu/5/d25/html_ser_lat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 14, 2011, 12:13:44 am »

*

KOMAD S PEVANJEM — NAJUSPEŠNIJI DRAMSKI ŽANR U SRPSKOM POZORIŠTU

Obično se ističe kako su dominantne teme dela srpskih dramatičara pripadale istorijskoj prošlosti i da su upravo te drame imale najveće scenske uspehe. Ali, najčešće, najpopularniji istorijski komadi bili su propraćeni muzikom, koja je znatno doprinosila njihovoj atraktivnosti. Milan Grol (1876—1952), jedan od najznačajnijih srpskih pozorišnih poslenika tokom prve polovine XX veka, dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, kritičar i pisac značajnih ogleda o pozorišnoj umetnosti i portreta više beogradskih glumaca sa početka našega stoleća, s pravom je konstatovao:

"Glumci-pevači i komadi s pevanjem zauzimaju značajno mesto u istoriji beogradskog pozorišta i našeg pozorišta uopšte. Iako se i glumci-pevači i komadi s pevanjem na prvi pogled izdvajaju kao poseban rod, u istoriji našeg pozorišta oni su sastavni deo jedne nerazlučne celine. U prvim danima našega pozorišta bilo je malo komada u kojima se nije čula pesma. Ona je umetana gde god je to bilo moguće, da olakša publici svarivanje romantičnih tirada i da joj upotpuni štimung sentimentalne arije, koje su one sadržavale u patetičnom ritmu drame isto koliko u tim umetničkim umetcima. Pod uticajem istih zakona pod kojima se razvijala u čitavoj Evropi melodrama, u širokim slojevima publike u drugoj polovini XIX veka, razvijalo se i pozorište u mladoj i naivnoj publici našoj do kraja toga veka".1

I zaista, već se na pozornici Knjažesko-serbskog teatra Joakima Vujića (1772—1847) u Kragujevcu, 1835, pojavljuju komadi s pevanjem. Pored ostalih dela, na sceni toga teatra izvode se dva Vujićeva komada — Nagraždenije i nakazanije i Šnajderski kalfa ili Sestra iz Iriga — za koje je muziku komponovao Josif Šlezinger (1794—1870). Kompozitor i dirigent, osnivač Knjažesko-serbske voene bande, Šlezinger će sarađivati i prilikom prikazivanja pozorišnih predstava u Kragujevcu, 1840, pod vođstvom Atanasija Nikolića (1802—1882) i, ubuduće, u beogradskom Teatru na đumruku, 1841—1842. Najpre je on komponovao muziku za Nikolićevu istorijsku dramu Ženidba cara Dušana, koja se čak smatrala za "neku vrstu opere".2 Takođe, Šlezinger je komponovao muziku i za komad Kraljević Marko i Arapin Atanasija Nikolića, koji je prikazan kao druga predstava Teatra na đumruku, kao i za Sterijina dela San Kraljevića Marka i Sraženije na Kosovskom polju, pa se može tvrditi kako je on jedan od utemeljivača komada s pevanjem u našem pozorištu. Postoje svedočanstva prema kojima su komadi s pevanjem imali povoljnu recepciju kod gledalaca prvih pozorišnih predstava u Kragujevcu i Beogradu.3

Iako je u narednom periodu, po prestanku prikazivanja predstava u Teatru na đumruku, kada su se u Beogradu odmenjivale različite glumačke trupe, počev od Pozorišne družine Nikole Đurkovića (1812—1875) iz Pančeva (1847—1848) sve do istorijskog gostovanja Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (1867—1868), bilo manje komada s pevanjem na repertoaru, zbog nemogućnosti angažovanja orkestra, ne može se reći da taj žanr zamire. A već u prvoj sezoni (1868/69) Narodnog pozorišta u Beogradu od devetnaest premijerno prikazanih domaćih dela — šest su komadi s pevanjem, i to: Crna kraljica, čarobna igra u dva čina s predigrom, s pevanjem Josipa Frajdenrajha, San na javi, slika iz prošlosti srpske Jovana Subotića, sa muzikom Aksentija Maksimovića, Dobrila i Milenko, tragedija u pet činova, s pevanjem Matije Bana — muzika Aksentija Maksimovića i Dragutina Reša, Srpske Cveti Matije Bana, sa muzikom Aksentija Maksimovića i Dragutina Reša, Graničari ili Slava na Ilijevu, pozorišna igra u tri čina, s pevanjem Josipa Frajdenrajha i Zidanje Ravanice, pozorišna igra u tri čina, s pevanjem Atanasija Nikolića, muziku komponovali Josif Šlezinger i Davorin Jenko. Prilikom otvaranja novosagrađene zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu, kao što je poznato, prikazana je slika iz narodnog života u tri čina, u stihovima, s pevanjem i svirkom Posmrtna slava Kneza Mihaila, za koju je muziku komponovao Dragutin Reš, da bi se, potom, tokom prve sezone u zgradi, izvodili komadi s pevanjem: Saćurica i šubara Ilije Okrugića Sremca, sa muzikom Dragutina Reša, zatim Čovek bez srca, drama iz našega društvenoga života u tri čina, s pevanjem Milorada Popovića Šapčanina, sa muzikom Dragutina Reša, pa junačka igra u tri čina, s pevanjem Crnogorci, J. Cara i A. Vitkovića.

Slično je bilo i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Već u prvoj njegovoj sezoni (1861/62) prikazana su tri istorijska komada s pevanjem, i to: Ajduk Veljko Jovana Dragaševića, sa muzikom Petra Dimića, Ajduci Jovana Sterije Popovića, sa muzikom Nikole Đurkovića i San Kraljevića Marka Jovana Sterije Popovića, sa muzikom Nikole Đurkovića i Josifa Šlezingera. Narednih sezona u tom pozorištu prikazuju se komadi sa istorijskim temama gotovo uvek propraćeni muzikom raznih kompozitora: Seoba Srbalja Ćure Jakšića, Kraljević Marko i Arapin Atanasija Nikolića, Miloš Obilić Jovana Subotića, Dobrila i Milenko i Smrt Kneza Dobroslava Matije Bana itd. Muzika doprinosi efektnijem prikazu negdašnjih podviga srpskih junaka i, kako je uočio Milan Grol, ona se umeće u komade ne bi li olakšala recepciju romantičarskih tirada, koje, najčešće povišenim glasom, izgovaraju protagonisti, svečano deklamujući brojne monologe koji su najčešće u stihovima.

Zbog svega navedenog samo se delimično može prihvatiti tumačenje odrednice Komad s pevanjem ili Pučki igrokaz s pevanjem objavljeno u Rečniku književnih termina:

"Vrsta drame iz narodnog, najčešće seoskog ili malovaroškog (palanačkog) života, sa folklorno-idiličnim, realističko-komičnim, odnosno romantično-patriotskim sadržajem, u kojoj je reč podređena pesmi, a poetska ili idejna poruka — komičnom ili patetičnom zapletu".4

Pevanje u pozorišnim komadima u našem pozorištu javlja se najpre u dramama istorijske tematike i u funkciji je pojačavanja njihovih dramskih efekata, da bi najveće udele, pa i uspehe, dostiglo u popularnim komadima iz narodnog života. Međutim, ne smeju se zanemariti uspesi dramskih dela istorijske tematike i zbog toga upravo od njih treba poći u definisanju komada s pevanjem.

Tragedije poznatih pisaca propraćene su na beogradskoj pozornici muzikom. Takav slučaj bio je sa Sterijinim delom Boj na Kosovu, koja je od 1870. do 1911. prikazana ukupno devetnaest puta; Sterijini Hajduci imali su nešto manji uspeh – od 1870. do 1907.  prikazani su ukupno 11 puta. Za oba dela muziku je komponovao Dragutin Reš i, potom, preradio Davorin Jenko. A Maksim Crnojević Laze Kostića izvodio se u adaptaciji Antonija Hadžića i sa muzikom Aksentija Maksimovića. Delo je u razdoblju od 1870. do 1910. izvedeno 29 puta. Merima ili Oslobođenje Bošnjaka, narodna drama u četiri čina, u stihovima, s pevanjem, koju je napisao i za pozorište preradio Matija Ban 1862. izvedena je sa muzikom Davorina Jenka od 1871. do 1907. ukupno 30 puta. Markova sablja, alegorija u dva dela, s pevanjem Jovana Đorđevića prvi put je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana 12. avgusta 1872, u čast punoletstva i stupanja na presto kralja Milana Obrenovića, propraćena je muzikom Davorina Jenka. Reč je o uvertiri i narodnoj himni Bože pravde. To delo Jovana Đorđevića prikazano je u beogradskom Narodnom pozorištu do 1908. ukupno 44 puta.

Davorin Jenko (1835—1914), Slovenac poreklom, delovao je od 1863. do 1865. kao dirigent Srpskog crkvenog pevačkog društva u Beču, a od 1865. do 1877. bio je horovođa Beogradskog pevačkog društva. Od 1871. do 1902. veoma je aktivan kao dirigent i kompozitor Narodnog pozorišta u Beogradu i u tom svojstvu komponovao je muziku za više od 90 pozorišnih komada. On nije komponovao muziku samo za istorijske drame, nego i za komedije i komade iz narodnog života. Iako su pojedine Trifkovićeve komedije i u Beogradu izvođene sa muzikom Aksentija Maksimovića, za neke je komponovao muziku Davorin Jenko. Takav je slučaj sa komedijom Izbiračica, koja je od 1873. do 1911. na beogradskoj sceni izvedena ukupno 20 puta, dok je Mladost Dositeja Obradovića prikazivana u razdoblju 1874—1914. ukupno 13 puta. Komedija Milovana Đ. Glišića Podvala prikazana je sa muzikom Davorina Jenka, u razdoblju 1883—1909. ukupno 41 put, što je predstavljalo zamašan uspeh. Nešto manje uspeha imala je Devojačka kletva, slika iz narodnog života u tri čina, s pevanjem Ljubinka Petrovića, izvođena je sa muzikom Davorina Jenka (s uvertirom) od 1887. do 1901. ukupno 33 puta, a slika iz srpske prošlosti Zadužbina Milorada Popovića Šapčanina, sa muzikom Davorina Jenka, prikazana je od 1891. do 1912. ukupno 39 puta.

Od komada s pevanjem najveći uspeh imao je Đido Janka Veselinovića i Dragoslava Brzaka. Sa muzikom Davorina Jenka, koja se svrstava među najbolje njegove partiture, to delo imalo je od 1892. do 1913. ukupno 81 izvođenje. Treba napomenuti da je Narodno pozorište izvelo taj komad 21. novembra 1894. prilikom obeležavanja dvadeset petogodišnjice svoga doma. Takođe, prilikom gostovanja u Skoplju, 27. H 1909, Narodno pozorište izvodi Đida, koji je na programu njegovog gostovanja i u inostranstvu, u Sofiji, 7. maja 1912. I na pojedinim svečanim predstavama izvodio se Đido, u celosti, ili samo prvi čin.5

Po broju izvođenja Đido nema premca na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu kad je reč o delima srpskih pisaca. Ni komad Potera Janka Veselinovića i Ilije Stanojevića, za koji je muziku sa uvertirom takođe komponovao Davorin Jenko, neće sustići Đida: od 1895. do 1913. to delo izvedeno je ukupno 50 puta. Sličnu sudbinu imaće i komad glumca Velje Miljkovića prema pripoveci Stevana Sremca Ivkova slava, opet sa muzikom Davorina Jenka: doživeće 43 izvođenja, za razliku od istoimenog komada Dragomira Brzaka i Stevana Sremca, sa muzikom Stevana Mokranjca, koji je od 1901. do 1914. izveden samo 6 puta. Komad Čučuk Stana Milorada M. Petrovića, sa muzikom Stevana Hristića, imaće od 1907. do 1912. ukupno 16 izvođenja. Međutim, Bora Stanković sa Koštanom doživeće trijumf. Od 1900. do 1914. to delo prikazano je 50 puta, najpre sa muzikom koju je aranžirao Dragutin Pokorni, od 1901. sa muzikom Stevana Mokranjca, a od 1910. sa muzikom Petra Krstića. Zbog tako velikih uspeha Đida i Koštane pozabavićemo se nešto više scenskim sudbinama tih dela.

I

Đida je Janko Veselinovića počeo da piše 1891. pod uticajem Milovana Đ. Glišića, koji ga je najverovatnije, podsticao za takav poduhvat. U poslu mu se ubrzo pridružuje Dragomir Brzak, koji se ogledao na pozornici najvećma pišući komade prema tuđim zamislima. U takvoj funkciji treba posmatrati i njegovo koautorstvo sa Jankom Veselinovićem prilikom stvaranja Đida.

Na prvom izvođenju Đido nije naišao na povoljan prijem, što danas može izgledati neverovatno. Čak je jedan kritičar napisao kako dotad pozorište "nije imalo prilike da se ovoliko obruka" kao sa predstavom Đida.6 Druga, opširnija reagovanja kritičara doći će tek posle dužeg vremena. Tako će jedan kritičar, svodeći bilans pozorišne sezone, pisati:

"Od sviju originalnih drama što smo imali prilike videti ove godine na našoj sceni, najbolja je Đido. Pisci su pogrešili, koliko se meni čini, što nisu imali kuraži, da napišu pravu dramu, nego su, s grdnom mukom, sklopili neku neodređenu sliku iz narodnog života sa mnogo muzike i pevanja, i za koju je dosta teško reći, šta je upravo u stvari: obična slika iz narodnog života, kao Jurmusa i Fatima, ili nešto drugo, nešto više i bolje, sa više literarne pretenzije. Dosta to, da se čitava tri čina Đido razvija kao najobičnija slika, kojoj je sva svrha da nam zabavi oči šarenim narodnim odelom, a uši pesmom i muzikom. Đido je dakle pun izlišnosti, koje su glavnu stvar, dramski momenat u njemu (koji je kao što znate jedan slučaj iz patrijarhalnog života; sudar oca despotske ćudi i sina u kome je ljubav probudila čoveka, koga je ljubav oslobodila i junačku mu krv zagrejala) bez malo sa svim zatrpale. Osim toga, pisci su imali malo naivnu želju da što više narodnih običaja strpaju u svoju dramu, da ako je moguće ućušnu u njen uski okvir narodni život u svoj njegovoj potpunosti i sa svim njegovim pojedinostima, tako da nam ni za nepuna tri sahata prođu ispred očiju, i izbori, i agitacije u oči njih, i prelo, i proševina, i otmica, i svadba. Na žalost, sve su nam te stvari prošle ispred očiju mnogo brže no što je trebalo. Mi smo mnogo više videli no što smo mogli razumeti i zapamtiti. Za Žila Verna se kaže, da sa svojim čitaocima putuje oko sveta železnicom i pokazuje im ga kroz prozor iz vagona. Tako bi se bar nešto moglo reći i o piscima Đide. Prva četiri čina slike ređaju se bez prekida i komentara. To je ona stara izreka: Što više građe, sve manje obrade. To je srpski život snimljen spolja, bačen pred publiku bez ikakve studije, prosto onako kao što je ostao u oku jednog običnog gledaoca. Sve to, i još više, opaziće svaki od nas, čim se makne iz Beograda. Šta mi očekujemo od naših književnika, to nije da nam kažu šta je prelo, jer to je Vuk bolje od njih objasnio, nego da jedan put ispitaju i otkriju tu seljačku dušu u svoj njenoj naivnoj silini i malo oporoj svežini. I u tome pogledu, u ń činu Đide ima mnogo više crta iz narodnog života, no u svoj onoj panorami pre toga".7
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 14, 2011, 12:14:09 am »

*
nastavak

Međutim, ovakve, nepovoljne ocene kritike nisu, srećom, uticale na gledaoce, koji su pokazali veliko zanimanje za Đida. Zato je taj komad posle premijere koja je održana 7. I 1892. prikazan još 13 puta do kraja iste godine, a do kraja sezone — ukupno 16 puta! Tek naredne, 1893, dakle više od godinu dana posle prvog izvođenja pojaviće se jedna iscrpna kritika, u kojoj, pored ostalog, čitamo:

"Ono što pisca odlikuje kao pripovedača, odlikuje ga i kao dramatika. Dobro crtanje karaktera, poznavanje domaćih odnosa u naših seljaka, način govora, sve je to u Đidi, ali nema onoga, što uvek treba da je u dobroj pripoveci ili drami, nema radnje. Janko je ogledalo, koje prima sve utiske spolja, ali ih nesređeno daje. On ih ne studira dublje. Kod njega nema celine i zapleta. Čini nam se, da to dolazi od brzine u njegovom radu, zbog lakog shvatanja svoga rada, u kome se ogleda veliki talenat". — Posle ovog u suštini tačnog opažanja kritičar nastavlja:

"Tako u Đidi viđamo iste mane. Nu ovde viđamo pogrešnu zamisao u samoj glavnoj ličnosti. Zdravko, glavni junak, treba da je Đida. Ko je poznat sa seoskim životom zna, da je Đida obično prvi momak u selu i po junaštvu i po lepoti, i po pevanju i sviranju u sviralu, i po dosetljivosti i uglađenosti u ophođenju. Svuda ćete ga naći prvog, i u kolu i na prelu, i u radu i svuda se on odlikuje naročito kod devojaka i momaka, svi ga priznaju za njihovog đidu. Zdravko nije ovo, što bi trebalo, ili upravo Zdravko nam u radnji samoj nije iznet kao takav. Za njega se samo priča da je junak, ali mi to ne vidimo. Iznet je samo jedan momenat, gde ga vidimo kao đidu, u poslednjem činu, i pisac je s toga svojoj slici dao natpis Đido. Od Zdravka je mnogo ozbiljniji karakter njegovoga karde Milića. On ima sve crte ozbiljna i trezvena seljačka momka. Hoće i da bije protivnika, ume i da peva i da svira, dosetljiv je u svakoj neprilici i pomaže drugarski svome pobratimu.

Maksim, gazdinsko dete, iznet je kao kontrast đidi. Razmaženo derište, po malo šašavo, s kime se zbija šala, koga i devojke ismevaju, vrlo je pogođen tip, ali je nezgodno uveden u radnju. Čini nam se da je nedostojno jednoga đide, da se takmiči sa slabotinjom fizičkom i umnom. Do duše ovaj đida Jankov malo je utekao od Maksima, pa se ne vidi ta razlika?

Kritičar dalje hvali slike izborne agitacije na selu:

"Što se naročito mora pohvaliti u ovoj slici to je izborna borba, u kojoj se naročito ističu nekoliko tipova. Pisac je i sam učestvovao u ovoj borbi i poznaje duh našeg narodnog političkog života. U oči obećaće ti seljak sve, pa će ići čak toliko daleko, da će tražiti i primati mito, ali kad bude glasao, odužiće se svojoj savesti, glasaće za koga je pravedno još ranije rešen da glasa, smešeći se iz prikrajka onome, koji ga podmićuje. To je karakterna crta u narodu, kao god i prelaženje iz partije u partiju, samo ono nije tako daleko, kao što ga pisac iznosi, da se za glasanje traži i paklica duvana".

Potom kritičar, prepričavajući tok radnje komada, analizuje pojedine situacije, zamerajući neprirodno Marinkovo potraživanje pištolja od svoje žene ne bi li ubio sina koji hoće da se oženi protiv očeve volje: "Ali znajući pak Marinka kao odlučna i oštra čoveka, otpala bi gornja postavka, jer žena mora poslušati onakva muža, ma i njoj samoj smrt predstojala. Ali ipak harmonije radi osećaja materinskih, mi bismo ovu scenu zamenili logičnijom, da on sam uzima pištolj u onoj razdraženosti, pa naleta na sina".

Zanimljivo je da kritičar nepovoljno ocenjuje sliku prela u prvom činu, koji se inače, često i samostalno izvodio:

"Prelo u prvom činu je dosta mršavo. Humor je, pored nekih "slanih" poskočica, veoma nategnut, kad se uzme da je predmet govora bio ono benasto momče, koje je još moralo dobiti i ime Maksim. Kao da je glavno na ovome prelu da i Ljubica pored ostalih drugarica dobije svoga dragana u Zdravku, i to je pored lepih pesama u ovom činu srećno izvršeno".

Karakterističan je zaključak ove kritike:

"I ako pisac s ovakvom lakoćom obrađuje i ostale svoje radove, onda će on ostati jedan obični pozorišni književnik, koji će lepim pesmama i scenarijom, puniti pozorišnu kuću, ali književnosti vrlo malo koristiti. Ovim radom Veselinović je s Brzakom, koji je valja tu da mu čuva književnički strah, malo odmakao od Ljubinkove Devojačke kletve i Glišićeva Dva cvancika.

Ni autor ove iscrpne kritike Veselinovićevog Đida nije zadovoljan premijernim izvođenjem, pa zaključuje:

"Da bi ovakvi komadi mogli imati uspeha na pozornici, treba da su u dobrim glumačkim snagama pojedine uloge. Ali ma da su one bile u rukama dobrih glumaca, ipak ovi nisu mogli ništa učiniti. Osim g. Anastasijevića (Marinko) koji se odlikovao igrom, i g. Pavlovića (Milić), koji se odlikovao pevanjem, ostali su predstavljači, gotovo da kažemo, slabi. Čudnovato zaista, da naši glumci bolje prikazuju kakve francuske grofove, grofice, kneževe i prinčeve, razne istorijske junake i junakinje, a našeg seljaka, koji im je tu svaki dan pred očima, ne mogu bar ni da podražavaju".8

Danas je teško dokonati šta je kritičare nagnalo da nepovoljno pišu o prvom izvođenju Đida. Istina, možda je to najpre, sam reditelj predstave Đura Rajković (1837—1902), koji je u beogradskom Narodnom pozorištu i glumio. "Rajkovićeva režija bila je rutinerska, sa dobrim isticanjem scenskih efekata" — piše o njemu Borivoje Stojković.9 Da li kao reditelj nije uspeo da u većoj meri angažuje glumce zbog toga, što su, kako izgleda, glavnu pažnju usredsredili na pevačke zadatke? — Danas ne možemo ništa pouzdano odgovoriti na to pitanje, tim pre što nam nije poznata ni podela uloga prilikom prvog izvođenja. O glumačkoj podeli možemo govoriti samo delimično, na osnovu  kritičarskih zapisa i drugih dokumenata, budući da plakat premijere nije sačuvan. Već smo iz kritike koju smo citirali saznali da je Marinka igrao Toša Anastasijević (1852—1895), glumac o kome Borivoje Stojković piše: "Iako je bio vrlo darovit i jedan od najobrazovanijih glumaca u ansamblu, u početku se probijao i sporo i teško, a u zrelim godinama se razvijao umetnički lepo. (...) Tumačio je umetnički odmereno dramske i karakterne uloge".10 Treba reći da je on bio slušalac prve Glumačke škole u Beogradu, 1870, koja je Narodnom pozorištu dala više talentovanih glumaca. Milića je tumačio popularni Raja Pavlović (1861—1933). "Svojim toplim baritonom, i dikcijom s kristalnim samoglasnicima i čistim naglaskom Šumadinca ispod Bukulje, Raja Pavlović načinio je u ovo doba popularnom narodnu melodiju. Ne samo Jenko, nego i Marinković i Mokranjac obraćali su se često Raji Pavloviću kada im je trebalo proveravati verzije narodnih motiva. Raja Pavlović važio je kao pevač sa nepogrešnim osećanjem za ono što je ili što nije iz čistog izvora narodnog. I uspeh narodnog komada s pevanjem došao je dobrim delom zaslugom tog rasnog narodnog pevača, čiji su dugi puni tonovi zvučali široko kao pesma pastira njegovog seljačkog kraja" — piše o prvom tumaču Milića u Đidu Milan Grol.11

Prema jednoj sačuvanoj fotografiji u beogradskom Muzeju pozorišne umetnosti Ljubicu je na premijeri mogla igrati Vela Nigrinova (1862-1908), inače naturalizovana Slovenka (otac Čeh, mati, kako je sama kazivala, Slovenka, mada se govorilo da je ona bila nemačkog porekla). Nigrinova je bila muzikalna, pa je nastupala i prilikom izvođenja opere Kavalerija rustikana u Beogradu (1906) kao Santuca. Poznata po studioznoj pripremi uloga verovatno je i svoj zadatak u Đidu savesno obavila, mada je teško reći kako je i  pevala naše melodije, koje je pripremio Davorin Jenko, njen prijatelj, koji je i posredovao oko njenog angažmana u Beogradu.

Postoje svedočanstva da je Janko Veselinović prisustvovao probama Đida i davao savete kako da se interpretiraju pesme. O tome piše Branislav Nušić:

"Janko nije Đidi dao samo reč, već i pesmu. On je svaki dan dolazio Davorinu Jenku, i pevao mu — a umeo je lepo pevati — a Jenko mu pesmu stavljao u note. I malo mu to bilo, već je svaki bogovetni dan išao na vežbe hora te pomagao Jenku, jer Jenko, i pored dobre volje, nije umeo u note ubeležiti one podvike i usklike u refrenima mačvanskih pesama, niti lično naučiti hor tome. Tako je hor više uz Janka naučio pesme u Đidi. Pa ipak, Janko nije smeo da pusti hor na premijeri bez svoga prisustva, bojeći se da mu njegova mila mačvanska pesma ne posrne. On se oblačio u svoje seosko odelo, umešao se u hor u prvome činu, na prelu, i pevao s horom, a zatim, po prvom činu, skidao seosko odelo i oblačio svoje civilno, učiteljsko odelo, i pojavljivao se u loži stričevoj kao autor. Tako je činio na premijeri i na nekoliko repriza zatim.

Zato je pesma iz Đide onako uspela i preplavila Beograd; zato je Jankov Đido stao nepokolebljivo na beogradsku scenu i postao najomiljeniji komad tadašnjeg repertoara. Pesma iz Đide zarazila je beogradske sevdalije, zaglušila je beogradske kafane i pronela se iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz sela u selo".12

Kao što se zna, uspeh kod publike na premijeri nije izostao, a tako je bilo i prilikom brojnih repriza. Ako, verovatno, nije bio zadovoljan mišljenjima kritičara, Janko Veselinović morao je biti više nego zadovoljan tantijemama koje je dobijao na blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu. O tome piše Stanoje Filipović, biograf Veselinovićev:

"Đido je donosio svome autoru velike prihode i bio najsigurniji žirant Jankov. Kada je jednom prilikom Janko uzeo Nušića za žiranta, nije mogao dobiti kredit; a kada je pokazao kakve prihode prima od predstava Đida, onda je kredit bio obezbeđen".13

U Novom Sadu, najpre, Janko Veselinović doživljava neuspeh kada je poslao Đida na konkurs Matice srpske. "Đido je crpljen iz narodnog života, ali je tako slabe vrednosti da ga je bilo šteta i čitati. Zajemačno je to jedan od prvih pokušaja kakvog početnika na tom polju" — ocenili su recenzenti Milan A. Jovanović i Stevan Milovanov.14 U Srpskom narodnom pozorištu Đido je kod publike postigao veliki uspeh, uz povoljne kritike. Posle premijere 1894. u Velikoj Kikindi, prikazan je 5. II 1895. u novom Sadu, da bi, do 1913. doživeo ukupno 70 izvođenja, uvrstivši se među najviše prikazivane komade u razdoblju do Prvog svetskog rata.

Cenjen kao pripovedač, Veselinović je lagano sticao priznanja i kao pozorišni pisac. Možda je to i stoga što se u pozorištu javio kao prvi koautor, u Đidu sa Dragomirom Brzakom, u Poteri sa popularnim glumcem Čiča Ilijom Stanojevićem. Međutim, on je, ipak, glavni autor kada su ta dela u pitanju, što opaža i Borivoje Stojković: "Dobrom poznavaocu Veselinovićevog pripovedačkog stila biće jasno da je on tvorac najvećeg dela dramskog teksta u tim komadima, a Brzak i Stanojević su to najverovatnije prilagodili sceni. Oba komada, a naročito Đido, koji ima i izvesnih lepota i zanimljivosti u karakterizaciji likova, datim ponekad krepkim izvornim bojama, sa stvarnim ili poetski ozračenim prizorima, predstavljaju produžavanje komada iz narodnog života Glišića, ili čak jednog Ljubinka Petrovića."

Tek posmrtno, Veselinović dobija možda najveću književnu satisfakciju kada je u pitanju njegov Đido: godine 1908. u redovnom kolu, kao 115. knjigu, posle velikog uspeha na pozorišnim scenama, Srpska književna zadruga štampala je to delo.

Nema sumnje da je Đido nadživeo svoje pisce, jer se prikazuje na mnogim našim pozorišnim scenama tako reći sve do naših dana. Pored Sofije, Đido je prikazan i u Pragu. Đida su izvodili naši logoraši u Nežideru, za vreme Prvog svetskog rata, izvodilo ga je i vojničko pozorište na Solunskom frontu. Tokom Prvog svetskog rata izvođen je i u pojedinim francuskim gradovima, zatim u zarobljeničkim pozorištima u Austriji i Nemačkoj. Kako navodi Stanoje Filipović, Đido je izvođen i u Sjedinjenim Američkim Državama na sceni tamošnjeg Srpskog narodnog pozorišta.15

I u međuratnom periodu Đido je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, ali i drugih pozorišnih kuća.

Prilikom obnove Đida u beogradskom Narodnom pozorištu, 1923, kritika je delo dočekala blagonaklono, čak i sa simpatijama:

"Posle tolikih godina preksinoć je preko naše scene prešlo jedno naše lepo, idilično, mačvansko selo iz prošlog veka. Gledali smo te strasne, romantične otmice jaranica, ašikovanja po prelima i na mesečini, uz večernji cvrkut ptica, uz taj romantični detalj, što nam ga je režiser prijatno pružio, i, najzad smo videli i jednu izbornu podvalu. — Đido, nesumnjivo, ima svoju lepu i jaku tradiciju, i ona će uvek privlačiti jednu zahvalnu i oduševljenu publiku, koja će u plahim "đidijadama" Jankovih seljaka naći jedno pravo uživanje. Ali, ipak, ima nešto snažno što nas privlači ovim pesmama i tom govoru, jer kroz njih peva i govori poezija naših seljaka, progovara onaj idilični štimung što ga nosi naš seljak. I ma koliko da se ukusom odmaklo od ove naivne Jankove idile, ipak, gledati Đidu, to znači: kao doći na jedan bistri izvor i umiti se njegovom svežom vodom. Po koji put, to je možda i potrebno".16

U međuratnom periodu Đido se prikazivao redovno, gotovo svake sezone u Narodnom pozorištu, što ubedljivo govori da je i dalje imao zahvalne gledaoce. Prikazan je pedesetak puta, što ga svrstava među češće izvođena dela. Narodno pozorište u Beogradu prikazalo je Đida prilikom svog prvog gostovanja u Zagrebu (1924), i to sa muzikom Stanislava Biničkog, i to kao prvu predstavu u nizu od četiri (pored dela Nušića, Bojića i Živojina Vukadinovića). Pored toga, treba istaći da je Đido na repertoaru i drugih pozorišnih kuća a prikazuju ga i pozorišni amateri.

Za vreme okupacije u Beogradu je Đido jedan od prvih komada kojim se obnavlja pozorišni život. Godine 1941. najpre ga u Beogradu izvodi Umetničko pozorište na kalemegdanskoj Letnjoj pozornici, a potom i Narodno pozorište, koje obnovom Đida obeležava stogodišnjicu od prve pozorišne predstave u glavnom gradu.

U razdoblju posle Drugog svetskog rata Đido se ređe izvodi. Trebalo je da prođe blizu četrvrt veka pa da se, 1968. pojavi na repertoaru Savremenog pozorišta, i to na sceni na Crvenom krstu, u režiji Minje Dedića. Ta predstava doživeće 98 izvođenja, što, opet, govori da je Đido i tada imao svoju publiku. Taj uspeh ne predstavlja iznenađenje: kao što je Đido, zajedno sa ostalim brojnim komadima s pevanjem, imao povoljan prijem kod publike još prilikom prvog izvođenja prvenstveno zahvaljujući tome što su se u gledalištu uglavnom nalazili ljudi pretežno poreklom sa sela, pa im je bilo i prijatno i zanimljivo da gledaju i izazivaju sećanja na vlastiti negdašnji život, ta pojava nije prestala ni u zahuktalom velegradu, koji je asimilovao i još to čini — brojne pridošlice sa sela. Ako se pri tom istakne da je i sam nivo izvođenja, gotovo uvek zavidne visine, obezbeđivao pun umetnički doživljaj — eto odgonetke uspeha komada s pevanjem na našoj pozorišnoj sceni tokom više od jednog stoleća.

I posle Đida biće još komada s pevanjem u srpskom pozorištu. Ukazali smo već na pojavu Koštane Bore Stankovića, koja je i danas prisutna na našim scenama. To delo, sva je prilika, nadmašilo je Đida po broju izvođenja i na izvestan način izdvojilo se od niza prethodnih komada s pevanjem iz narodnog života ili iz palanačke sredine, na šta je ukazao Jovan Skerlić:

"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šarenih slika iz narodnog života, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje".17

Podsetimo još na onaj izvanredno tačan Skerlićev zaključak:

"Koštana je dobro, istinski umetničko delo, jer je puno života, jer se preliva njime i nekom dubokom intimnom, bolnom poezijom. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan ovakav snažan i emotivan "komad života" kao što je četvrti čin Koštane, koji je jedna od najlepših, najpoetskijih i najdubljih pesama cele naše književnosti".

Ni danas ovaj Skerlićev sud nije ništa izgubio u aktuelnosti. Jer, bilo je i posle Koštane još komada s pevanjem na srpskoj pozornici. Napomenimo da je među dramama Svetozara Ćorovića izvođenim u beogradskom Narodnom pozorištu u razdoblju od 1897. do Prvog svetskog rata bilo i tri komada s pevanjem — Adembeg (1905), Ajiša (1907) i Zulumćar (1912). Hercegovačko podneblje, život i naravi ljudi, običaji i verovanja – bili su novo tematsko područje, koje je naišlo na lep odziv beogradskih gledalaca. Od Ćorovićevih komada s pevanjem najviše izvođenja u razdoblju do Prvog svetskog rata imali su Adembeg i Zulumćar.

Ne treba mimoići i pojavu jednog Nušićevog dela: podstaknut velikim uspehom kod beogradske publike pozorišne igre Put oko zemlje za osamdeset dana Adolfa DžEnerija i Žila Verna, koji je najviše prikazivan komad u Narodnom pozorištu do Prvog svetskog rata — ukupno 100 izvođenja! — Branislav Nušić napisao je svoj Put oko sveta, premijerno prikazan 1913, sa muzikom Stanislava Biničkog. Zajedno sa komadom Čiča Ilije Stanojevića Dorćolska posla, premijerno prikazanim 1909. to su dva najčešće prikazivana komada s pevanjem u godinama neposredno pred Prvi svetski rat. Ako se Nušićevo delo može žanrovski označiti kao muzička revija, kako je to učinio Milutin Čekić18, komad Dorćolska posla to nije, ali bez obzira na žanrovske razlike — oba dela izvode se u pozorištu do naših dana, što ukazuje da je komad s pevanjem, uprkos svemu, odoleo iskušenjima vremena.


Raško V. Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 14, 2011, 12:14:28 am »

**

ĐIDO


"Pozorisni komad iz zivota Đido napisao je knjizevnik Janko Veselinovic, a doradio Dragomir Brzak. Muziku je napisao Davorin Jenko (1835-1914). Laka i dopadljiva, folklornog karaktera, muzika se sastojala od dvanaest odlomaka, muzickih tacaka (uvodna muzika - uvertira, solo pesme, dueti i horovi), koji su se umetali u tok dramske radnje.





Sadrzaj komada zasniva se na sukobu generacija i prici o ljubavi dvoje mladih u jednom srpskom selu.

Ocevi Ljubice i Zdravka zavadjeni su zbog vlasti i izbora novog kmeta u selu, pa se ljubav mladih ne moze ostvariti. Medjutim, Ljubica bezi za zdravka iste veceri kad u njenu kucu stizu prosci da je vode Maksimu, momku kojeg joj je nametnuo njen otac. Dolazak ljubicin u zdravkovu kucu izaziva sukob izmedju oca i sina. Ali, otac Marinko shvata da mu je sin postao odrastao covek i da ima prava na svoj zivot i svoju ljubav. Ponosan zbog njegove odlucnosti, naziva ga junakom, Đidom, i prihvata Ljubicu.

Komad se srecno zavrsava veseljem obeju porodica i zajednickom pesmom.

Uticaj folklora je izrazit ne samo u muzici za ovaj komad vec i u sadrzaju, scenskoj postavi i kostimima."


[postavljeno 21.10.008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 14, 2011, 12:14:45 am »

**

ĐIDO


ĐIDO, slika iz seoskog zivota u 5 cinova, s pevanjem; skice 1892

U Beogradu je 7. VI 1892. godine u NP prikazana premijera pozorisnog komada Janka Veselinovica (1862—1905) i Dragomira Brzaka Đido; pozorisne pesme i muziku komponovao je kapelnik NP u Beogradu Davorin Jenko. Postoji secanje Branislava Nusica u kome se tvrdi da je pesme za Đidu prvobitno trebao da napise Stevan Mokranjac: "Đidu je trebalo on da izradi, ali kako nije stigao na vremu, izradu je na sebe uzeo Jenko". U zaostavstini Stevana Mokranjca postoji nekoliko rukopisa pesama iz Đide, koje donekle, potvrdjuju Nusicevu tvrdju. Radi se o trima pesmama iz ovog pozorisnog komada.

1. Ko ti kupi kondurice, za glas i klavir; partitura u prepisu S. D. Klokica, nedatirana, u MI, IX An 476; MI, XI An 506.

2. Osu se nebo zvezdama, za glas i klavir. Nalazi se u ASANU, 1445—VII/2. Pisana mastilom, str. 1-2; uz pesmu dodata i druga: Ikonija i stanija zadele pistolje, koja nije iz Đide. Ispod stoji zapis: "Mom dragom priki, Paji Pavlovicu. Vlajko Bogdanovic, pisar sudski, 10. juna 1889 g., beograd." Partituru je, ocito, pevac Pavlovic ustupio Stevanu Mokranjcu na koriscenje.

3. Urodile jagodale, ver meni, za bas. Naslov i note pisao D. Brzak crnim mastilom. Nalazi se u ASANU, 14455-VIII/9. Pesmu je, verovatno, Brzak ustupio na koriscenje Stevanu Mokranjcu. Postoji jos jedan rukopis ove pesme u MI, IX An 476; to je pocetna skica, bez potpisa, nedovrsena, sa pocetkom pesme Urodile jagodale i pripevom: Ne gubi dane.

Đorđe Perić

[postavljeno 07.11.008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 14, 2011, 12:15:02 am »

*
I. Scenaska muzika — komadi sa pevanjem
  
  
ĐIDO


Muzika za komad s pevanjem Đido, Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, napisana je 1892. godine. Iste godine delo je premijerno izvedeno na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i od tada je dugo bio na repertoaru ove institucije kao jedan od najpopularnijih komada s muzikom Davorina Jenka i uopšte među delima ovog žanra do Prvog svetskog rata. U međuratnom periodu, 1922. godine, Stanislav Binički je revidirao partituru i ponovo su se mogle čuti omiljene pesme iz ovog komada.

Đido je narodna reč koja označava hrabrog mladića, a odnosi se na glavnog junaka pozorišnog ostvarenja, Zdravka. Ova "slika iz seoskog života u pet činova s pevanjem", predstavlja događaje iz mačvanskog sela. Ljubica i Zdravko su zaljubljeni jedno u drugo, ali ta ljubav je neostvariva zbog zavade njihovih očeva. Međutim, svojom upornošću i neustrašivošću pred očevim gnevom, Zdravko izaziva njegovo oduševljenje i dobija blagoslov da se oženi devojkom koju voli.

Za ovaj komad Jenko je napisao dvanaest muzičkih numera, uključujući orkestarsku uvertiru (vidi poglavlje o orkestarskim kompozicijama), za kojom slede:

Osu se nebo zvezdama (ženski duet)
Urodile žute kruške (hor)
Milić ide strančicom (solo sopran)
Gde ćeš biti mala Kejo (solo tenor)
Kiša ide (solo tenor)
Sinđirići zveče (solo tenor sa horom)
Urodile jagodale (hor)
Moj đerdane (ženski duet)
Oj, Ljubo, Ljubo (solo tenor)
Ko ti kupi srma jelek (hor)


FINALE

Numere su jednostavno koncipirane, najčešće oblika strofične pesme sa instrumentalnim uvodom i kodom. One su komponovane u duhu folklora ili sadrže citate narodnih pesama. Instrumentalne deonice podržavaju vokalne, horska faktura je homofona, akordska i harmonski jezik podrazumeva uglavnom sled akorada osnovnih funkcija. S obzirom na činjenicu da su muzičke numere u komadima s pevanjem izvodili glumci i glumice, koji su igrali u predstavi, razumljivo da ni muzičke tačke nisu mogle biti tehnički zahtevne.


* * *

ĐIDO


(koncertna uvertira za orkestar, klavirska verzija kompozicije)

Za razliku od prethodnih, uvertira Đido nije koncertna, već uvodna numera u istoimeni komad s pevanjem. Koncepcija dela je uslovljena ulogom uvoda u dramsko delo koje sledi i potrebom da se tematski poveže sa numerama koje se izvode tokom samog komada. S obzirom na činjenicu da je reč o komadu koji nosi podnaslov "slika iz seoskog života", nije neobično što je muzički materijal numera zasnovan na folkloru, te se i citati narodnih pesama ili njihove varijacije javljaju i u instrumentalnom uvodu.

Uvertira Đido započinje laganim uvodom (Adagio, 3/4), poput drugih Jenkovih uvertira. Međutim, u početnim taktovima u G-duru, u deonici violončela, donosi se melodija iz dueta Moj đerdane, koja se ponavlja. Posle oba izlaganja teme, drveni duvački instrumenti izvode prateći motiv iz prve numere, dueta Osu se nebo zvezdama.

Potom sledi Allegro u d-mollu (takt 2/4), u kome se tri puta javlja melodija iz pete numere, hora Sinđirići zveče, te se može govoriti o obrisima ronda u koncepciji dela. Između pojava pomenute osnovne teme pratimo anticipaciju materijala treće numere, Milić ide strančicom, u deonicama flauta, klarineta, i oboa, kao i druge numere, Urodile žute kruške. Pred završnu reprizu glavne teme umetnut je Andante igrački odsek u narodnom duhu. Na kompozitorovu inspiraciju narodnom muzikom ukazuje tzv. gajdaški bas — skokoviti pokret po tonovima tonike i dominante, kao i variranje motiva u melodijskoj liniji. Delo se završava brzom Codom u osnovnom tonalitetu, G-duru, zasnovanoj na motivima iz pesme Urodile žute kruške.

Dostupna je partitura (za orkestar sastavljen iz flauta, klarineta, oboa, fagota, horni, truba, trombona, udaraljki i gudača), kao i verzija za klavir uvertire Đido.


http://www.msdjenko.edu.yu
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: