Stari muzički instrumenti — Zanimljivosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Stari muzički instrumenti « Stari muzički instrumenti — Zanimljivosti
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stari muzički instrumenti — Zanimljivosti  (Pročitano 16753 puta)
0 članova i 3 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4454



Pogledaj profil
« poslato: Februar 13, 2011, 05:09:32 pm »

*
Noć muzeja —
Izložba starih instrumenata:



SVIRAJ SVIRČE


Ćurlikalice, diple, gusle, tambure, rogovi, gajde, zurle, tarabuke, gočovi, talambasi i drugi originalni stari instrumenti biće izloženi u Etnografskom muzeju u Beogradu — na njima će se i svirati u petoj po redu Noći muzeja, koja se održava u subotu i na kojoj će biti upriličeno 120 manifestacija i izložbi u 20 srpskih gradova

Između ove subote i nedelje, od 18 do 02 časa, u 49 zemalja održaće se manifestacija Noć muzeja. U svakoj državi u kojoj se održava spada među najpopularnije kulturne manifestacije, najviše zbog jedinstvene prilike da se s jednom ulaznicom obiđu desetine zanimljivih i maštovitih programa muzeja i galerija organizovanih specijalno za tu priliku, što osim kulture garantuje i dobar provod.

U Srbiji se Noć muzeja održava peti put. Prošle godine zabeleženo je 320.000 posetilaca, što je za više od trećinu veći broj nego na Sajmu knjiga, koji traje sedam dana, postoji 52 godine, i važi za najposećeniju kulturnu manifestaciju u nas. Ove godine programi su organizovani, osim u Beogradu i u još 20 gradova, na 120 mesta. Pre pet godina, da podsetimo, počelo se sa pet beogradskih muzeja. Sa ovoliko učesnika, srpska Noć muzeja postala je jedna od većih u svetu.




Devojke pred pevanjem,
Gruža, 1928.

Jedna od brojnih zanimljivih izložbi biće upriličena u beogradskom Etnografskom muzeju. Prvobitno osmišljena kao doprinos Etnografskog muzeja manifestaciji Noć muzeja, izložba "Sviraj svirče" je studijskom formom i karakterom prerasla tu namenu, pa će biti otvorena do polovine idućeg meseca. Njen autor, kustos Miroslav Mitrović, od preko 450 sačuvanih starih instrumenata sa svih južnoslovenskih prostora iz muzejske zbirke, izabrao je najreprezentativnije. Na izložbi preovlađuju srpski instrumenti iz vremena procvata narodne muzike u drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka. Većina su rukotvorina seljaka, svirača ili seoskih zanatlija koji su potrebama muzike prilagođavali postojeće nasleđene ili preuzete instrumente od drugih naroda i kultura. "Kada bismo pokušali da za određena područja izdvojimo najkarakterističnije instrumente, gusle bismo vezali za dinarsko stanovništvo, gajde za centralno balkansku i panonsku oblast, tamburicu za panonske oblasti, dok su se na Kosovu upotrebljavali instrumenati uglavnom istočnjačkog porekla", kaže Miroslav Mitrović.

SVIRALE I GAJDE: Prezentovane mape o rasprostranjenosti pojedinih instrumenata ukazuju da su u svim kulturnim zonama, ipak, najznačajnije i najprisutnije razne pastirske svirale koje su pratile pesmu i igru. Razlikuje se pedesetak naziva i oblika: frula (preuzeto od rumunske reči "fleur"), sviraljka, sviralče, sviravka, cevara, covara, duduk, duduče, ćurlik, ćurlikalica... Izrađivali su ih najčešće pastiri od pravih, bočnih grana određenog prečnika, nikad od stabla ili panjeva. Da su voleli svirale, da su im bile važne, dokaz su šare raznih motiva, rezbarenih ili paljenih usijanom žicom, i sve su bile vesele i razigrane. Izložene fotografije su dokaz da su ovce i jaganjci bili prvi i glavni slušaoci muzike pastirskih svirala.



Guslarka Darinka Dobrosavljević,
Mojsinje, 1932.

Da li znate šta je potrebno da bi se napravila svirala? Po receptu Dobrivoja Paunovića iz sela Pecka, neophodno je nabaviti "jednu granu u jesen isečenu da bi se tokom zime dobro osušila, i jedan oštar nož za skidanje kore". Zatim, za pravljenje lepka potrebno je "jedno belance, tri do četiri čenja utucanog belog luka, i smola veličine jajeta sa šljivinog drveta". Kad se pripremi navedeni materijal, pristupa se izradi svirale ovako: "S grane najpre skinuti koru, pa nož postaviti u srce grane i jakim udarcem čekića raspolutiti je na dve jednake polutke. Polutke preliti mlekom, da bi bolje nalegale jedna na drugu, i čvrsto ih uvezati upredenom vunom da se ne izviju. Ostaviti ih da se suše do proleća. Polutke pažljivo lepiti duž rasekotine mešavinom belanceta, belog luka i smole. Sviralu više puta premazati uljem i sirćetom da se drvo pri sviranju ne bi natapalo pljuvačkom. Stavljanjem svirale u pečenje, najčešće u ovčetinu, svirala se natapa masnoćom i tako impregnira. Ovako izrađene svirale nisu za prodaju. One slabijeg zvuka daju se deci, a one najbolje se zadrže za sebe. Svirale se ostavljaju u amanet, prelaze sa oca na sina."

I reč gajde, kao i reč frula, stranog je porekla: potiče od arapskog "gaida", "kaida", što znači melodija. Miroslav Mitrović kaže da su "gajde solo instrument. Teško je usaglasiti dvoje gajdi pa se vrlo retko udružuju. Ako se i udruže, onda samo tako što melodiju izvode unisono." Na izložbi su pokazane obe vrste gajdi s našeg prostora: istočnosrpske, gde se iz usta preko duvaljke vazduh uduvava u mešinu, i banatske, gde se vazduh utiskuje preko meha koji se drži ispod lakta.


TAMBURALO MOMČE: I gusle i tambure su žičani instrumenti, s tim što prve služe za praćenje epskih pesama, a druge, nazvane još i lirica, kemane, ćemane — za razonodu. Gusle su najpoštovaniji i najpopularniji narodni instrument srpske tradicije. One ne služe da bi se na njima sviralo, niti se na njima svira da bi se igralo — najvažniji je ep koji guslar kazuje. Kao i pastiri svirale, i gusle najčešće izrađuju sami guslari i to od jednog komada drveta, obično suvog, sabijenog javora ili oraha, a ređe od hrasta i drugih vrsta drveta, ali i od tikava. Uobičajeni recept za njihovu izradu glasi: "Najbolje gusle su izrađene od četvrtine debla javora, naročito punog, koji je rastao na sunčanoj strani. Preko izdubljene karlice zateže se ovčja, jagnjeća, jareća ili zečja koža. Strune na guslama zategnute su od glave do dugmeta, preko kobilice, i sastoje se od šezdeset konjskih dlaka iz repa ili grive najčešće belog konja, po mogućstvu pastuva, povezanih jakim koncem. Gudalo je često od tvrđeg drveta sa strunama od približno četrdesetak konjskih dlaka, lučnog izgleda." Mitrović napominje da ako gusle imaju dve strune, na njima se prate samo lirske pesme, i to često šaljivog sadržaja, a uz njihovu pratnju se katkad i igra.



Dečak sa guslama,
Kriva Feja, Vranje, 1937.

Tambura je na Balkan došla iz Turske u XIV veku, prvo se odomaćila kod muslimanskog življa u Makedoniji, Kosovu i Bosni, a u XVIII veku su je Šokci i Bunjevci preneli u Vojvodinu i Slavoniju. Tu tambura gubi izvorni istočnjački trbušasti oblik i postaje sličnija gitari. Panonska tamburica je, međutim, "autohtoni proizvod ovih prostora koji je prošao kroz niz promena oblika, zvuka i štima do sadašnjeg izgleda", objašnjava Mitrović.

Udaraljke su bile pratnja ili dopuna drugim instrumentima, pa je goč pratio zurle ili svirale, a tarabuke — tambure, mada su daire često same isticale putenost neke muslimanske pesme, a goč muškost kola kojim je pričano o junaštvu. "Gajde, doboši, rogovi, zvona, zvečke i bubnjevi korišćeni su i u magijske svrhe još u pagansko vreme. Verovalo se da rasteruju duhove, zle čini i svakojake zle sile. Prema verovanjima, demoni, anđame, karakondžule i ostale ale i bauci prestravljeni od zvukova ovih instrumenata, bežali su s mesta na kojima se čula takva muzika, škripa, buka, jaukanje, lupanje, zavijanje." —


piše: Sonja Ćirić | 15.05.2008. | Vreme
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4454



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 13, 2011, 05:10:23 pm »

*

IZLOŽBA STARIH MUZIČKIH INSTRUMENATA





Cilj izložbe "Moju pesmu da sviriš", postavka Novice Stankovića u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije, decembar 2009. — januar 2010.godine, je upoznavanje sa poluzaboravljenim i zaboravljenim narodnim muzičkim instrumentima, kao i podsećanja na segment delatnosti — organološki rad Vladimira Đorđevića, pionira etnomuzikoloških proučavanja u Srbiji. Koncepcija ekspozicije obuhvata dve različite, ali po mnogo čemu komplementarne celine.

1. Kolekciju narodnih muzičkih instrumenata — legat Vladimira Đorđevića, zaveštan muzičkom društvu "Stanković" 1925. godine.

2. Kolekciju narodnih muzičkih instrumenata  koji se čuvaju u etnološkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

1. Kolekcija narodnih muzičkih instrumenata koje je prikupio Vladimir Đorđević sopstvenim sredstvima u Makedoniji i na Kosovu i Metohiji danas pripada muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu. Veliki broj instrumenata je nestao u vihoru Drugog svetskog rata, a pojedini primerci su vidno oštećeni, što, ipak, ne umanjuje njihovu kulturnu vrednost. Kolekcijom su obuhvaćeni žičani, duvački i udarački instrumenti.






GUSLE — gudački muzički instrument o čijem poreklu postoji nekoliko hipoteza — da su slovenskog porekla, da su izum srpskog naroda ili da su prihvaćene od Arapa. Prvi pisani izvori o guslama datiraju iz 14. veka. Vezuju se za patrijarhalnu sredinu, pa su na taj način simbol nacionalnog idetiteta i prenosilac epske junačke prošlosti. Kao instrument omiljen u narodu, gusle su bogato ukrašavane rezbarijom i to motivima kosovskog boja, Prvog i Drugog srpskog ustanka, kao i simbolima zmijom i aždajom.





GAJDE — naziv potiče od arapske reči "gaida" — melodija. Pod tim imenom  ili neznatno izmenjenim susreće se na celom južnoslovenskom prostoru,  kao i kod Mađara, Bugara, Slovaka, Španaca, Portugalaca…Gajde su aerofoni, solo instrument, sastavljene od mešine i drvenih delova.





ZURLE — aerofoni muzički instrument, persijsko — turskog porekla. Područje zastupljenosti su kosovsko — metohijska oblast i Makedonija. Sastoje se od drvene cevi sa levkastim proširenjem i rupicama za sviranje, slaveca i piska s mednikom. Upotrebljavaju se u paru: dve velike ili dve male zurle. Pri sviranju se uvek drže pravo pri čemu jedan zurlaš svira melodiju, a drugi ga prati u jednom tonu, uz praznju velikog doboša — tapana.





KAVAL — aerofoni instrument, u prošlosti rasprostranjen kod balkanskih pastira. Oblika duže cilindrične cevi, od jasena, lipe, jorgovana, sa 11 rupica za odabiranje tonova. Svira se obično u duetu, u dva kavala, a zvuk koji proizvode je mek. Vlasi — stočari, u Makedoniji, smatraju ga božjim instrumentom, dok su svi ostali (zurle, gajde, tapani) đavolski.





DROMBULJA — poreklo ovog instrumenta vezuje se za Aziju. Izrađuje se od metala u vidu potkovice kroz čiju sredinu prolazi elastična opruga, koja je na jednom kraju slobodna, a na drugom pričvršćena za gvozdeni ram. Pri svirci instrument se drži među zubima, a slobodan kraj opruge trza se prstom.





DARABUKA — membranofoni instrument orijentalnog porekla, načinjen od pečene gline prilepljenom, ili tanjim koncem privezanom kožom. Pri upotrebi instrument se drži na krilu (ako svirač sedi) ili pod miškom (ako stoji), a po koži se udara prstima jedne ruke. Darabuka služi kao ritmička pratnja i najčešće se nalazi u sastavu narodnih orkestara. Teritorijalna rasprostranjenost ovog instrumenta je Makedonija i Kosovo.





TUMBELEK — membranofoni instrument, oblika plitkog suda od pečene gline prevučen kožom po kojoj se udara sa dva batića. Na dnu ima nekoliko glasnica.





DAIRE — membranofoni instrument arapskog porekla, koji se sastoji od obruča sačinjenog od drveta kestena ili javora, na kome je samo sa jedne strane razapeta ovčija ili kozja koža prilepljena domaćim kvascem ili tutkalom. U obruču je izrezano šest do osam proreza u koji se pričvršćuju pljosnati metalni kolutići koji pri udarima zveckaju. Obično se drže u levoj ruci dok se prstima desne ruke i donjim delom šake udara po koži. Daire su ritmički instrument uz čiji se ritam igra. Kao solistički instrument upotrebljavaju ga žene najčešće na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji i Bosni.





BUBANJ — membranofon, udarački instrument, koji se sastoji od šupljeg valjka, najčešće od orahovog, bukovog ili hrastovog drveta, sa razapetom kožom (telećom, ovčijom, magarećom) na obe strane. U kožu se udra maljicom i prutićem. Na freskama u Srbiji se javlja još u 14. veku.





FRULA — najzastupljeniji muzički instrument u balkansko — karpatskoj oblasti. Sam termin se smatra leksičkim ostatkom srednjovekovnih Vlaha. Frula je pastirski instrument sa piskom na zadnjoj strani, ukrašava se bojenim šarama ili metalnom žicom.





DUDUK — pastirski instrument, u okolini Bora najčešće se izrađuje od jasenovog drveta, sa šest rupica za sviranje. Ukrašava se prstenovima od rožine.





BUŠEN — signalni duvački muzički  instrument, pastirska truba od savijene kore drveta, karakteristična za područje severoistočne Srbije (Homolje, Crnorečje, Negotinska krajina), ali se susreće i kod drugih evropskih naroda (Rumuna, Mađara, Slovaka, Rusa, Skandinavaca). Bušen stočari prave u proleće, najčešće od lipove ili vrbove kore, dužine od 1,5 do 3 metra, pa se zbog dužine pri svirci oslanja na zemlju. U prošlosti je bio običaj da se bušen upotrebljava na Đurđevdan.





ŠUPELJKA — instrument sličan kavalu samo manjih dimenzija, najčešće se izrađuje od šimširovog ili drveta šljive, ali i od bivoljeg roga. Naziv ovog instrumenta potiče od cevi koja je potpuno izdubljena, šuplja i otvorena na oba kraja. Kao pastirski instrument, zastupljena je kod gotovo svih balkanskih naroda.





DVOJNICE — pastirski solistički instrument na kome se izvode setne melodije, pa se u prošlosti mogao čuti i na seoskim sedeljkama, prelima, mobama. Najčešće se izrađuje od drveta šljive, divlje kruške, bagrema, višnje, breze… Dvojnice su dvocevne svirale, sastavljene od svirale — jedinke, iste dužine u jednom komadu drveta. Rupice za sviranje raspoređene su tako da se na jednoj cevi nalaze četiri, a na drugoj tri. Pri sviranju duva se istovremeno u obe cevi pa je svirka dvoglasna. Javljaju se na čitavom južnoslovenskom prostoru, izuzimajući Sloveniju i Crnu Goru.


Kolekcija muzički instrumenti, etnološke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije, gotovo u potpunosti ilustruje zastupljenost lokalnih varijanti muzičkih instrumenata, karakterističnih za teritoriju severoistočne Srbije, odnosno okolinu Bora.

Prvi predmet u kolekciji — KAVAL nabavljen je 12. juna 1962. godine, otkupom (za 1.000 dinara), od Veljka Dikovića iz Zaječara. Pripadao je dedi Dikoviću, kovaču iz Zaječara, koji je na njemu svirao za vreme noćnih sedeljki i sličnih skupova. Instrument je izrađen od drveta, sastoji se iz dva dela: dugačkog, šupljeg, na kome se izvodi melodija i takođe, šupljeg koji ima funkciju uvlake — futrole. S prednje strane ima sedam rupica za sviranje, a osma je pozadi. Na futroli je nožem urezana godina — 1876. Pored ovog instrumenta u zbirci se nalaze frule, duduci, doboš, gusle, gajde i bušen, čije ćemo karakteristike uopšteno izdvojiti.


Tanja | Medija centar Bor

Napomena: slika šupeljke preuzeta sa Vargan
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4454



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 13, 2011, 05:10:51 pm »

*

MUZIKA KOBILINE GLAVE



Janoš Vrabel iz Čoke jedini u zemlji izrađuje kobzu i njenjare
zvane kobilina glava i slepačka violina


Srbi koji žive u Mokadu, Lurevu i Siget Sentmartonu, selima u Mađarskoj na dunavskom ostrvu Čepelu, očuvali su njenjare, drevni narodni muzički instrument. Ponekad se uz zvuke njenjara vesele na kućnim zabavama. Njenjare nazivaju još i kobilina glava i slepačka violina. U njih su u prohujalim vremenima svirali muzikanti po pustarskim čardama između Kečkemeta i Segedina, a gotovo na svakom salašu u severnom Potisju bile su po jedne njenjare.

Janoš Vrabel, slikar iz Čoke u Banatu, jedini je majstor u zemlji koji izrađuje stare muzičke instrumente — njenjare, gajde i kobze. Vrabel je svestran čovek. On je i slikar, drvodelja, livac, grnčar, istraživač...

Kuća Vrabelovih je u jednoj tihoj uličici utonuloj u zelenilo. Sva je od odaja, ateljea i majstorskih radionica. Na zidovima u kući visi mnoštvo gajdi, majušnih kožnih mehova, kobzi, njenjara, viola, kravljih rogova koji duvanjem proizvode zvuke dudurikanja. Janoš zna da uštavi jareću kožicu, ima grnčarski točak, minijaturnu peć za keramiku, tezgu za drvodeljstvo, priručnu livnicu, a na policama je bezbroj najraznorodnijeg alata. On pravi grnčarske lonce, rezbari šljivove štapove narodnim šarama, u njih sipa rastopljen mesing i olovo, pa ih kasnije oblikuje za karabe i prdaljke na gajdama.


 

Na pastirskim štapovima je ponekad čitava pastorala sa astralnim telima, tornjevima, đermovima, ovcama i pastirskim psima pulinima sve od mesinga, savršene izrade. Pored gajdi, kobzi i njenjara Vrabel je izradio i desetak čela, kao bure veliki kontrabas, razne doboše, svirale, tamburice-bisernice, samice, citre, i u sve ove instrumente ume da svira.



  
Pravim sve vrste gajdi: baranjske, levčanske, vlaške, erske, makedonske, mađarske, mokrinske krupne troglasne gajde, dvonjke, sopile. Dakle, sve vrste gajdi koje se koriste na Balkanu i panonskim prostorima. Svojevremeno sam sa Jožefom Kozakom, najboljim peštanskim gajdašem i čovekom koji o gajadama najviše zna, proputovao Banat, Baranju, Pomoravlje, Homolje, Bosnu i Mađarsku. Prikupljali smo podatke o ovom muzičkom instrumentu. Gajde su stari, pomalo đavolji muzički instrument. U dubljoj starini gajde nisu služile za muziku i veselje, već su ih koristili da njenim zvucima rasteraju zle i nečiste sile. Kad bi pastiri u proleće isterivali stoku na pašu, uvek bi jedan s gajdama išao ispred stada i zvucima rasterivao demone. I danas u Rumuniji pastiri ispred ovaca idu s frulom i tilinkom. Dokazano je da gajde daju tonove i zvuke visokih frekvencija, pa od njih beže čak i vukovi! Nekada su kod Mađara gajdaši bili uglavnom pastiri, a kod Srba mlinari. Stari mlinari su znali da se nečiste sile javljaju u gluvo doba oko vodeničnog kola, kod glavne osovine na vetrenjači i suvači, mlinu na suvi pogon. Zato su tamo za utuk služile gajde. Mešina gajdi je od kozje kože, a koza je pomalo đavolska životinja. Otuda se često na gajdama, na spoju mešine i karabe, nalazi od drveta izrezbarena đavolova glava "s rogovima".  

I piskovi na gajdama su se nekad pravili od zove ili bazge. A zova je demonsko drvo. Zova, koza, đavo... Romi se boje đavola. Ima na stotine Roma sjajnih tamburaša, a nisam video nijednog Roma da svira na gajdama. Gajdaš je, kažu, u dosluhu s đavolom!... Ako gajde s naduvanim mehom okačiš o klin na zidu, one "same sviraju". To se dešava zbog razlike atmosferskog pritiska. Otvoriš vrata, a gajde ječe! Stari su šaputali: "Đavo svira u gajde" — kazuje Vrabel.





Njenjare su komplikovan instrument. Niti su tambure, a nisu ni violina. Nalikuju kobilinoj glavi. Imaju žice kao violina, a umesto gudala muzikant okreće ručicom točkić koji dodiruje žice. Na telu njenjara umesto dirki su drveni čepovi-klapne. Točkić, žice i klapne proizvode zvuke "nje-nja-nje-nja", pa otuda naziv njenjare. Nazivaju ih i slepačka violina. U prošlosti su slepi ljudi s njenjarama obilazili panonske salaše. Njih je obično vodila devojčica. Svirali su za komad hleba, parče slanine ili za novac. Niko ih nije odbijao, jer su slepi njenjaraši imali i magijsku ulogu. Oni bi posle svirke u kokošinjcu štapom dodirivali živinu po turu "da nosi više jaja", obilazili bi s njenjarama oko salaša da rasteraju nečastive, ili bi nožem u kuhinji prekrstili šolju s mlekom "da neko kravama iz vimena 'ne ukrade' mleko". Salašari su verovali da slepi njenjaraši donose sreću. Njenjarama je svirano pastirima, čikošima i bećarima na pustarskim čardama, ali su one u panonskim krajevima uglavnom bile salašarski instrument. Na udaljenim salašima njenjare su svirale zimi prilikom veselja, svinjokolja i kad dođu komšije da probaju novo vino. Za izradu tela njenjare koristim orahovo drvo i jelovinu, a točkić pravim od divlje kruške, jer ima tvrdo i gusto stablo. Evo, pogledajte njenjare. Zaista liče na glavu kobile. Zna se da su Rusi od konjske lobanje pravili balalajke... Ja i moji sinovi Mišika i Jančika smo jedini svirači na njenjarama u našoj zemlji. Ali omladina, mladi muzičari i školska deca, vraćaju se etnomuzici — iznosi Vrabel.


       


Kobze su — nastavlja on — žičani instrument. Nalikuju lauti, a lauta nisu. Ovaj stari muzički instrument poreklom je iz Azije. Srodan je arapskom lautu (el ud), sazu i bosanskoj šargiji, jedino što kobza ima kraći vrat koji iznosi tek petnaest santimetara. Kobzu kao muzički instrument na raznim veseljima još koriste Mađari koji žive u Moldaviji. Tamo je i sačuvano nekoliko unikatnih primeraka starih kobzi. Ja sam počeo da ih izrađujem na osnovu literature. Za izradu kobzi koristim orahovo i jelovo drvo.

Janoš Vrabel je uzeo njenjare, zasvirao, i začas vreme vratio sto godina unazad. Salaš, đeram, usamljena čarda, pa beskrajna pusta, kojom, na zov "kobiline glave", u galopu tutnji ergela konja...


Tekst: Bogdan Ibrajter | JAT
Fotografije: Milan Melka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4454



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Mart 29, 2011, 04:26:17 pm »

*

KAKO JE TRUBA DOŠLA U SRBIJU

Godine 1831. osniva se Knjaževsko-serbska banda — duvački orkestar evropskog tipa,
sa kapelnikom Josifom Šlezingerom

"Truba je Srbinu rados' i žalos'. Ona ga vodi i na veselje i u rat, a ispraća ga kad umre". Ovo kaže narodni muzičar iz Valjevske Kolubare Krstivoje Subotić.

Fragment kazivanja jednog narodnog muzičara o značenju trube za našeg čoveka nekome možda deluje čudno, a nekome najblaže rečeno — preterano. Gde je "prava istina" kad je o tome reč? Truba, a sa njom i grupno muziciranje u okviru bleh orkestra, iako u osnovi strani našoj tradiciji, postali su joj veoma bliski iz više razloga. Verovatno najvažniji je taj što su ponikli iz vojne prakse koja je Srbinu, kao čoveku koji je vazda ratovao, bila veoma bliska. Jak i prodoran zvuk trube nešto je što odgovara ukusu našeg čoveka koji najviše ceni snagu, kako u životu, tako i u muzici. — Sa Zapada usvojena, a našoj tradiciji strana i na izvestan način nesumnjivo komplikovana muzička struktura, sa svojevrsnom podelom instrumenata u orkestru na: melodijske, harmonske i ritmičke, vremenom je zaživela u našoj muzičkoj praksi, kaže dr Dimitrije O. Golemović, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. On je obišao nekoliko stotina sela u Srbiji, Crnoj Gori i nekadašnjoj BIH, sakupivši pri tom na hiljade primera narodnih pesama i svirke. Autor je nekoliko knjiga i četrdesetak radova iz etnomuzikologije.

Počelo je ovako, objašnjava naš sagovornik. Posle turskog uticaja svukud, pa i u muzici (nije ni čudno što je i prvi orkestar koji je svirao na dvoru kneza Miloša bio orijentalan — "Mustafa i njegova družina" uživali su ugled zvaničnih dvorskih svirača), knez se okrenuo Evropi. Kao čovek velikih interesovanja i željan napretka, doveo je do mnogih promena u srpskom mladom građanskom društvu. Sve to dovelo je do promena i na muzičkom planu. Tako se već 1831. godine osniva Knjaževsko-serbska banda — duvački orkestar evropskog tipa, sa kapelnikom Josifom Šlezingerom. Godine 1829. na poziv Jevrema Obrenovića, Miloševog brata, osnovao je Šlezinger u Šapcu orkestar sastavljen od šesnaest muzičara, koji je prešavši u Miloševu službu popunjen novim članovima imao veoma raznolik repertoar: narodne melodije, potpurije, fantazije, marševe i druga prigodna dela za vojne i druge potrebe. Zanimljivo je da je praksa ovakvog muziciranja postala u Srbiji veoma popularna tako da je došlo do pojave više vojnih orkestara koji su u periodu od četrdesetih godina 19. veka pa sve do početka 20. veka imali stanovit razvoj, kako na planu svoga sastava, tako i repertoara.

Stranci koji su prolazili našim krajevima tokom 19. veka, videvši sklonost Srba ka orijentalnom, bili su veliki skeptici u pogledu njihovog usvajanja zapadnih tekovina, naročito kada je u pitanju bila zapadna muzika, "smatrajući da će trebati dosta vremena da ta komplikovana muzika zapada bude potpuno prihvaćena u civilnom životu Srbije". Međutim, ovdašnji ljudi pokazali su se daleko fleksibilnijim nego što se to od njih očekivalo, tako da su tu muziku usvajali veoma brzo — u skladu sa — takođe brzom transformacijom svog građanskog društva.

Limeni duvački ansambli ili bleh orkestri, iako sa solidnom i vremenski relativno dugom praksom u gradskom muziciranju, na naše selo prodiru tek početkom 20. veka, utičući na stvaranje seoskih duvačkih ansambala. Inače, "trubaštvo" kod nas dobija šire razmere posle Prvog svetskog rata, a naročito posle Drugog. Najzaslužniji za razvoj ove muzičke prakse je Dragačevski sabor trubača koji je osnovan kao takmičarski festival duvačkih seoskih orkestara 1961. godine, kaže naš sagovornik.

Za razliku od sporih i neznatnih promena u tradicionalnoj kulturi karakterističnih za nekadašnja vremena, one koje se dešavaju u novije vreme veće su i mnogo življe. Karakteristična muzička hermetičnost i samosvojnost pojedinih krajeva u prošlosti danas je umnogome narušena raznim faktorima, kaže dr Golemović. Kada je u pitanju tradicija o kojoj govorimo, najznačajniji je sigurno Dragačevski sabor trubača koji je svojim četrdesetpetogodišnjim trajanjem nužno uspostavio i neka nova merila vrednosti u ovom načinu muziciranja, koja su za njega bila kako korisna, tako i štetna.

S jedne strane, orkestri su umnogome poboljšali izvođačko umeće, a s druge strane — u tom procesu su izgubili mnogo od originalnosti i samosvojnosti, što je nužno dovelo do svojevrsne unificiranosti. Ova praksa potpomognuta raznim medijskim sredstvima učinila je takođe da, bez obzira na kvalitet, neki načini muziciranja postanu popularniji od drugih, pa tako i neka vrsta muzičkog "ideala", uzora. Ovo se naročito odnosi na svirku orkestara iz okoline Leskovca i Vranja, a razlog njihove popularnosti nesumnjivo leži u njihovom orijentalnom stilu muziciranja koji je veoma blizak našim ljudima. I ova pojava nužno rezultira unificiranjem koje, istina, ima drugačiju pozadinu, ali je to nesumnjivo u svojoj suštini. Poznat je primer muziciranja bleh-orkestra u filmu Emira Kusturice Dom za vešanje, s numerom Đurđevdan, koju izvode orkestri s jugoistoka Srbije, koja je po prikazivanju filma postala pravi muzički hit, s velikim brojem varijanata, kako u narodnoj muzičkoj praksi, tako i onih koje izvode estradne "muzičke zvezde".



SASTAV Sastav bleh-orkestara u Srbiji nacionalno je raznolik i najčešće ga čine Cigani kao ovdašnji najstariji muzički profesionalci (okolina Vranja i Leskovca, odnosno Boljevca i Zaječara), a posle njih Srbi (okolina Užica i Čačka, odnosno Boljevca i Zaječara).

STIL MUZICIRANJA Zanimljivo je da izvođačka praksa narodnih bleh-orkestara u Srbiji nije podjednako razvijena, kaže dr Golemović. Postoje tri oblasti gde se ona naročito afirmisala: okolina Leskovca i Vranja; okolina Boljevca i Zaječara, kao i okolina Čačka i Užica . Stil muziciranja u ovim "oblastima" međusobno se razlikuje tako da su, na primer, igre iz okoline Vranja i Leskovca na svome početku "uzdržane", a kasnije veoma žive, s osobinama "južnjačkog temperamenta s karakterističnim ritmovima" najčešće u ritmičkom sistemu aksak, a česta je i upotreba sinkope, naročito u igrama tipa čočeka. Igre iz okoline Boljevca i Zaječara karakteriše svojevrsna motoričnost, dok su one iz okoline Čačka i Užica "ujednačenog i ravnomernog ritma", mada ih ima i veoma živih.

Zagorka Milošević

~

NOSTALGIJA: Mićo Petrović

Ono što je za Ameriku bila vest da je umro Elvis Prisli, to je leta 2000. godine za užički kraj bila vest da je umro najbolji trubač Srbije Milovan-Mićo Petrović iz sela Dubokog, sedam kilometara od Užica. Iza Miće Petrovića ostale su četiri "Zlatne trube" osvojene na kultnom Saboru trubača u Guči, srpskom Nešvilu, kao i "Majstorsko pismo" iz Guče, najveće priznanje koje narodni trubač u Srbiji može da dobije. Zvali su ga zlatiborskim Majlsom Dejvisom. Pored standardnih folk evergrinova ("Užičanka", "Vetar duva sva se gora ljulja", "Stani, stani Ibar vodo", "Marš na Drinu"), Mićo Petrović je eksperimentisao sa muzikom meridijana, svirajući virtuozno i World music, etno drugih naroda, na primer kantri u interpretaciji dragačevske trube.

Oni srećnici koji su imali priliku da ga sa orkestrom slušaju uživo pamte maestralne deonice "Vodolije", teme iz "Kose", filma Miloša Formana ili muziku iz filmova Serđa Leonea. Klint Istvud sa šajkačom. Nego šta. A, znate li šta je "Izgubljeno jagnje"? To vam je kada Mićo Petrović rasporedi orkestar po krajevima livade i šume i onda truba doziva trubu. A kada se dozovu sve trube, kao što čoban doziva izgubljenu jagnjad, onda ceo orkestar overi da je stado na okupu. I šta onda preostaje Zlatiborcu nego da razbije čašu. Valja se. Truba je simbol užičkog kraja, a za trubački talenat Mićo je govorio da je to "božiji dar". On je izgleda bio i božiji čovek jer zašto bi ga Bog uzeo u četrdesetoj godini života i naponu kreativne snage osim da svira dragačevski džez anđelima na nebu. Iza trubačke legende ostali su naslednici — sinovi Dejan i Darko. Trubači.


Zoran Panović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4454



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 29, 2011, 04:26:42 pm »

**

RADONJA DODEROVIĆ JEDINI MAJSTOR ZA IZRADU GUSALA NA JUGU SRBIJE


PRAVI TON TRADICIJI



"Proizveo" oko 650 instrumenata, koje mnogi kupuju za ukras

GUSLE su za srpski narod oduvek bile deo identiteta. Svestan je toga i Radonja Doderović (70), jedini majstor za izradu ovog instrumenta na jugu Srbije, koji kaže da našoj tradiciji, istoriji i narodnim običajima pravi ton daju upravo gusle.

Doderović je ceo život posvetio guslama, a zanat je naučio od dede Radovana i oca Obrena, koji su mu pokazali kako da od drveta napravi sve što očima vidi. Odrastao je uz gusle i guslare u rodnom Marovcu, najudaljenijem planinskom selu u opštini Medveđa. I ovih dana je učestvovao na "Kosidbi na Marovcu", tradicionalnoj manifestaciji na Perovića livadama.

Minulih godina, više puta je pobeđivao u konkurenciji veterana i nosio se i sa mlađim koscima tog kraja. Po običaju, u svoj Marovac je iz Leskovca, gde živi, doneo gusle, da pre svega omladini pokaže instrument koji je simbol srpskog naroda.

Doderović je do sada izradio oko 650 gusala. Neke je prodavao, mnoge poklanjao rodbini i prijateljima. Kaže da mu je drago što njegovih gusala ima u domovima ne samo Srbije i Crne Gore, nego i u mnogim zemljama zapadne Evrope, Kanade i Amerike, gde naši ljudi žive, a kojima su gusle najdraži ukras u kući.

Za izradu je potrebno mnogo ljubavi, bez koje dobre gusle ne mogu da nastanu — objašnjava Doderović. — Gusle pravim isključivo od dobro osušene javorovine, a na njih stavljam kožu sa jarećeg stomaka. Za strune na gudalu ranije sam koristio dlake sa konjskog rspa, ali kako ih je sve teže naći, uspešno ih zamenjujem najtanjim i najfinijim ribarskim strunama.

Neumorni Radonja na guslama rezbari ili užarenom žicom ucrtava likove svetaca, Njegoša, vožda Karađorđa, Vuka Karadžića, Stevana Sinđelića i drugih znamenitih Srba. U šali kaže da kao što ni oružje nije za svakoga, nisu ni gusle za onoga ko nema ni stasa ni glasa.

Veliki broj alatki, koje koristi za izradu ovog instrumenta, Doderović je sam napravio u radionici u podrumu svoje porodične kuće. A zna i da osvane uz svoja dleta, turpije, i testerice, oblikujući od običnog komada javorovine predivne linije i reljefe budućih gusala.


DEO PRTLJAGA

MNOGI ne znaju da su gusle u stvari srpski narodni instrument, čija je postojbina Hercegovina — otkriva Doderović. Gusle su bile i obavezni deo prtljaga koji je donet iz Crne Gore, kada su se moji preci krajem 19. i početkom 20. veka doseljavali u Gornju Jablanicu i Marovac, koji je tada bio na granici prema turskoj teritoriji.


M. Ristović | NOVOSTI • 12 jul 2010.

[postavljeno 07.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4454



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Januar 26, 2012, 04:39:54 pm »

*

MUZIČKA (I ETNIČKA SAMOBITNOST)

Hoće li biti dovoljno instrumenata za sve?

Na selu se kod nas još početkom 19. veka muziciralo uglavnom uz svirale, dvojnice ili gajde. Pevalo se (epski ) i uz gusle. O sada vrlo popularnim instrumentima, kao što su violina, truba ili harmonika, nije bilo ni pomena. Kako se onda desilo da se neki od instrumenata koji su tek u novije vreme sa Zapada stigli na ove prostore proglase za "tipične", "naše i samo naše", a truba u nekoj vrsti euforije za "autohtoni" muzički instrument ?

— Dok su se hrišćani u Osmanskom carstvu zabavljali uz zvuke frula, dvojnica, gajdi i gusala, danas njihovi potomci orkestre trubača proglašavaju za nacionalnu tradiciju prvog reda. Ono što je bilo nezamislivo u 16. i 17. veku postalo je preovlađujuće u 20. i na početku 21. veka — primećuje muzikolog Danica Petrović, naučni savetnik u Muzikološkom institutu SANU.

— Sve je počelo tako što je knez Miloš 1831. godine dotadašnji dvorski orkestar orijentalnog tipa zamenio duvačkim sastavom predvođenim kapelnikom Josifom Šlezingerom. Slični orkestri ustanovljeni su i u drugim većim gradovima, da bi zatim bili prihvaćeni i u brojnim selima širom Srbije. Bleh orkestri, kao jedan od danas najpopularnijih oblika narodnog muziciranja, aktuelni su, tako, na ovom tlu tek od druge polovine 19. veka — podseća etnomuzikolog i kompozitor  Dimitrije Golemović, profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Prema rečima našeg sagovornika muzika jeste univerzalna umetnost, ali je ona to pre svega zahvaljujući sredstvima koja koristi, manje načinom na koji se upražnjava. Zato i postoje brojni, međusobno veoma različiti muzički stilovi širom sveta. Muzika koju čovek stvara ne zavisi od vrste instrumenta, već od svirača, jer instrument nije ništa drugo do njegova "produžena ruka".

Važno je kako i, kada je reč o prihvatanju trube u našim krajevima, važno je pitanje — "kako?". Naime, vremenom se ovde razvio muzički stil različit od drugih u svetu, te u tom smislu zaista možemo reći da je truba i naša.

Iako su limeni duvački orkestri od početka imali profesionalno muzičko vođstvo, najčešće u vidu kapelnika, praksa bleh orkestara je nesumnjivo folklorna.

— Trubaštvo se kod nas, iako pod stalnim nadzorom stručnih muzičara, razvijalo relativno slobodno, poprimivši više oblika. Sada se mogu izdvojiti tri različita stila sviranja na trubi, vezana za pojedine oblasti u Srbiji. Osobenost  jugoistočne Srbije predstavljaju romski orkestri i muzika nastala pretežno pod turskim, odnosno orijentalnim uticajima. Na severoistoku se osećaju uplivi vlaške i rumunske muzike. Treći stil, karakterističan za zapadnu Srbiju (Čačak, Užice ), zasniva se na nekim zapadnim uzorima i lokalnoj muzičkoj praksi.

Do velikog uzleta limenih duvačkih orkestara i njihovog omasovljenja došlo je naročito posle ustanovljenja "Dragačevskog sabora trubača" 1961. godine. Reditelj Emir Kusturica je uz saradnju sa kompozitorom Goranom Bregovićem koristio bleh orkestre kao značajan element muzike za neke svoje filmove.

Dakle, truba se može sresti u čitavom svetu — i u susednoj Makedoniji imamo poznatu kočansku trubu. Kada se kod nas dolazi da se sluša truba, to se čini pre svega zbog jake lokalne obojenosti i osobenog stila muziciranja.

Da je traganje za nekim po svaku cenu "originalnim" instrumentima na ovim prostorima zaludan posao pokazuje se i na primeru gusala:

— Pretpostavlja se da gusle nisu autohton balkanski instrument, već  su na njega stigle najverovatnije sa Istoka, pre mnogo vekova. Uprkos mogućoj politizaciji svega, pa tako i muzike, valja naglasiti da gusle nisu instrument nijednog pojedinačnog naroda, niti konfesije. One zapravo pripadaju jednom prostoru i ljudima koji na njemu žive, sa vrlo sličnim psihofizičkim, etnografskim, kulturološkim i drugim odlikama. Gusle su, naime, prigrlili pre svega ljudi dinarskog porekla i epsko pevanje uz gusle je u saglasju sa ostalim vidovima materijalne i duhovne kulture Dinaraca. Uz jednostavnost građe samog instrumenta, krajnje svedeni muzički izraz jeste nešto čime se pevanje uz gusle odlikuje.

Često se može čuti da su gusle instrument isključivo pravoslavnog stanovništva. Za katolike, odnosno Hrvate vezuje se tamburica panonskog tipa, a za muslimansku populaciju, odnosno Bošnjake, saz kao gradska i šargija kao seoska varijanta orijentalne tambure.

Istorijske činjenice, međutim, govore nešto drugo. Da je pevanje epskih pesama uz pratnju gusala bilo zastupljeno ne samo kod pravoslavnog, već i kod muslimanskog življa, svedoči i Matija Murko u poznatom delu "Tragom srpsko – hrvatske narodne epike". Istoričari su, između ostalog, zabeležili da se u 19. veku mnogo pevalo uz gusle na karaulama uz Drinu, kao i da su se one mogle čuti i u vreme Ramazana. Izvođenje epskih pesama uz gusle svojstveno je odranije i Hrvatima, kao što se takođe smatraju tradicionalnim (i nacionalnim) instrumentom Albanaca na Kosovu i u severnoj Albaniji.

Kao i kod trube ili gusala, u slučaju harmonike puno zavisi od toga ko i kako  na njoj svira. U vreme kada je Vuk Karadžić prikupljao narodne pesme, harmonike nije bilo u našim krajevima, a nije je ni moglo biti, jer je ovaj širom sveta omiljeni  industrijski instrument izumeo Nemac Fridrih Bušman tek 1821. godine. Ipak, se ona  poprilično odomaćila i na ovim geografskim širinama, a sviranje na harmonici preraslo u jedan od najzastupljenijih vidova muziciranja u narodu. Ako se zna, između ostalog, da su pojedine porodice iznedrile i nekoliko generacija pasioniranih harmonikaša, možemo slobodno reći da je harmonika i naša. Ukoliko neki Rus, Argentinac ili Slovenac svira  harmoniku saglasno svom biću, onda je to podjednako i ruski, argentinski ili slovenački instrument. Kada jedan Nemac, na primer, čuje srpsko kolo na harmonici, nije verovatno da će on biti spreman da tvrdi da je posredi muzika istovetna onoj koju sam upražnjava na istom instrumentu.

Tamburica je došla sa Istoka. Tamo gde su orijentalni uticaji direktniji sreću se tambure poput saza ili šargije. Postoji i panonski tip tamburica, pri čemu je u senci evropske muzike došlo do promena ne samo u konstrukciji, već i u karakteru izvođenja. Za svirače na tamburici ove vrste tipično je ujedinjavanje u orkestre sa ustrojstvom  potpuno zapadnog, evropskog  tipa.

Ako bi se sada za trenutak okrenuli svetu, bilo bi gotovo nemoguće ne primetiti nazočnost  jedne vrste popularne muzike, takozvane "vorld  mjuzik" ( World Music ), koja u sebi takođe sadrži folklornu osnovu. O kakvom fenomenu je reč?

— Posredi je relativno novija pojava, začeta  negde poslednjih decenija 20. veka, ali veoma popularna. Moglo bi se reći da ovaj, unutar sebe inače dosta heterogeni, pravac više od 20 godina vlada svetskom scenom, kao i da obuhvata više od 80 odsto CD produkcije. Predstavlja vid urbane kulture, uprkos toj, na ovaj ili onaj način, ruralnoj zasnovanosti. Na talasu velike prihvaćenosti ove muzike i mnogi domaći autori, tražeći svoje mesto na estradnoj sceni, njoj su se okrenuli, sa manje ili više uspeha. Kao i u svetu, na delu je velika stilska heterogenost. Tako se, na primer, može uočiti da Biljana Krstić u velikoj meri koristi elemente tradicionalne narodne muzike, dok je to kod Sanje Ilića i "Balkanike" više na nivou asocijacije.

Za Gorana Bregovića se obično kaže da je najviše učinio na popularizaciji naše muzike u svetu. Potpuno se slažem, ali uz jedan aneks — to što on populariše nije uopšte naša muzika. Suština onoga što Bregović zapravo radi jeste  sklapanje svojevrsnih mozaika, sastavljenih od potpuno nespojivih elemenata i muzičkih stilova. Ono što bi neko smatrao eksperimentom plasira se, tako, kao gotovi proizvod. Imajući u vidu da on jako talentovan čovek, čak i kada stvari tako stoje rezultati mogu biti zanimljivi. Sa nekog kulturološkog stanovišta, međutim, nije reč o muzici visokog kvaliteta. Posredi je dobra zabavna muzika i ništa više od toga. Tako bi Bregovića trebalo i shvatiti, kao čoveka koji stvara neku popularnu, zabavnu muziku, a ne kao popularizatora tradicionalne muzike sa ovih prostora, kako se to često čini. Muzika koju prezentuje u inostrantsvu, to nismo mi, već Goran Bregović.

Sve se to najbolje vidi u Guči, gde dolazi veliki broj inostranih orkestara, izvode njegove kompozicije i svi misle da je upravo to tradicionalna muzika sa ovih prostora.

— U Guči je, inače, na delu jedan nonsense — zapaža professor Golemović.

— Insistira se na tradicionalnoj muzici, a ceo Koncept se u praksi svodi na nešto drugo. Pod  šatrama odjekuju Bregovićeve ili novokomponovane melodije i ono što bi tebalo da budu neki prateći programi postaje praktično najvažnije. Otuda, nekako, proizilazi da je upravo zabava ono zbog čega se dolazi u Guču, a ne negovanje tradicije. Takmičenje trubača sa naglaskom na tradicionalnoj muzici i dodela nagrade "Zlatna jabuka" za izvorno sviranje, što bi po definiciji trebalo da budu ključni događaji smotre, odvijaju se tako poslednjih dana, kada je polovina posetilaca već napustila Guču. Sve to, u stvari, čini medveđu uslugu trubi i upravo je ona u najvećoj krizi u Guči, dok sve ostalo cveta.

Na  pitanje vezano za pravce razvoja i aktuelno stanje takozvane novokomponovane muzike, sagovornik "Korena" odgovara da u načelu nema ništa protiv.

— Muzika se deli na dobru i lošu, onu koja se stvara uz inspiraciju ili bez nje. To važi ne samo za novokomponovanu, već i klasičnu muziku. Često ima više iskrenosti u novokomponovanoj muzici nego u nekim simfonijama. Stoga i pojedine  novokomponovane pesme mogu, apsolutno, biti shvaćene kao antologijske. Reč je o popularnoj muzici, koja se konzumira kao i sve druge vrste popularne muzike u svetu. Važno je naglasiti i da to jeste gradska muzika, a takvom je čini njeno gradsko poreklo. Kao takva oduvek je bila pod uticajem i Zapada i Istoka. Na više orijentalnih primesa možemo naići u starim gradskim pesmama u Vranju, sevdalinkama u Bosni ili muzici nekih gradskih sredina u Crnoj Gori. U vojvođanskim gradovima, na drugoj strani, izraženija je srednjoevropska potka. Orijentalni uplivi u novokomponovanoj muzici, stoga, ne predstavljaju ništa novo i tu ne vidim razlog za kritiku. Uostalom, da ih nije bilo ostali bi bez 30 odsto reči u jeziku, 50 odsto hrane i još mnogo toga.



SVIRALA IMA SVUDA Frula je jednostavan duvački instrument sa prorezom i bridom.  Kao takva uvrštava se u univerzalne i samonikle instrumente koji su nastajali u različitim delovima sveta nezavisno jedni od drugih. Kod nas ima više varijanti naziva, nego samih tipova ovog instrumenta. Najčešći je "svirala", očigledno, slovenskog porekla. U jugoistočnoj Srbiji u opticaju je reč "duduk", koja ima koren u odgovarajućoj persijskoj reči. Naziv "frula" najverovatnije potiče od rumunske reči "fluer".

GUSLE NIKO NEĆE Zapažene odgovore na neka pitanja političke (zlo) upotrebe elemenata muzičke tradicije balkanskih naroda dao je antropolog Ivan Čolović:  
— Nema sumnje da se danas u izboru simbola balkanskih nacija više teži tome da se izbegne podudarnost sa simbolikom koju rabe susedi, bez obzira o kakvoj simbolici je reč, nego da se sačuva istorijska i etnografska verodostojnost. U očima današnjih balkanskih nacionalnih ideologa gusle imaju najpre tu lošu stranu što podsećaju na sličnost među balkanskim narodima, sličnost koju vođe tih naroda danas teško primaju. Budući da su se tokom poslednjih godina Srbi vezali za gusle, onda se Bošnjacima i Hrvatima preporučuje da taj instrument zaborave i da u muzičkoj baštini Balkana, ili čak na nekom drugom mestu, potraže kakav drugi instrument koji je još ostao, ako se tako može reći, slobodan od simboličke službe...
Prema njegovim rečima u diskursu nacionalne elite u Hrvatskoj "gusle se poslednjih godina javljaju pretežno kao simbol mračne prošlosti i simbol nametnute veze sa Srbima i Balkanom uopšte"...
Ali, ima nagoveštaja "da i u Srbiji gusle mogu da budu potisnute, za račun trube. Zar to, ipak, nije crnogorski instrument, instrument koji odgovara mentalitetu Crnogoraca?
"Sve te gusle (prilog proučavanju političke istorije jednog muzičkog instrumenta )", "Danas", Beograd


Čedomir Popović | Koreni
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: