|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 03:01:37 am » |
|
**
ISIDOR BAJIĆ
Srpska muzicka istorija devetnaestog veka uglavnom je vezana za Vojvodinu. Od prvih notnih zapisa Emanuela Kolarovica, objavljenih u letopisu Matice srpske jos 1828 godine, preko plodnog stvaralastva Mite Topalovica, Josifa Marinkovica i ne manje znacajne muzicke delatnosti doseljenika Ceha, do Isisora Bajica — lezi jedan bogat period nase muzicke istorije koji se odvijao u Vojvodini — pod uticajem austrijske i madjarske i politicke i kulturne dominacije, — nizi u Srbiji — pod turskom ropstvom. Ali za razvoj srpske muzicke delatnosti u Vojvodini bile su od presudnog znacaja patriotsko-oslobodilacke teznje srpskog naroda. Tokom veka kroz muziku, kao jezik internacionalan i dostupan, i u mnogim slucajevima pozitivno delotvoran, provlacili su se borbeni tekstovi koji, inace, napisani ili izgovoreni, ne bi mogli da prodju kroz budnu ugarsku cenzuru. Za to imamo potvrde u bojovnim pesmama koje su se sirile citav niz godina, pocevsi od 1848, kroz koncertne priredbe i besede, kroz mnoga srpska pevacka drustva, medju narod.1)Patriotska misao bila je glavni pokretac svega srpskog muzickog stvaralastva u Vojvodini i u tome je njegov napredni drustveni znacaj.
Plodni rasadnik muzicke kulture predstavljala je pored Pancevackog pevackog drustva, narocito Srpska velika gimnazija u Novom Sadu. Od prvih nastojanja njenog direktora Vase Pusibrka do marljivog rada na muzici profesora Jovana Grcica, novosadska gimnazija je trajno i neumorno gajila kult ove umetnosti. To je odrzavalo u pojanju djaka u crkvi, u sistematskom negovanju horske pesme i instrumentalnom koncertiranju u djackim ansamblima i, najvise, u cuvenim svetosavskim besedama koje su, po programu a i izvodjenju, cesto nadmasivale obicno amatersko muziciranje.
Jovan Grcic, strasni ljubitelj muzike, tu ljubav prenosi je na svoje djake — uprkos tome sto mu muzika ustvari nije bila struka. Tako su nastojanjem Grcica mnogi omladinci uvedeni u muziku (medju ostalima i Tihomir Ostojic), negovali je amaterski ili je izabrali za poziv u zivotu. Medju ovima je Isidor Bajic.
Bajic kao da je od Grcica nasledio ne samo ljubav prema muzici nego i neumornu radljivost, istrajnost na svakom poslu, ambiciju da uradi i postigne sto pre i sto vise u mnogim granama muzicke delatnosti: organizatorskoj, reproduktivnoj, muzicko-literarnoj i kompozitorskoj, kao da je znao da nece ziveti vise od tridesetsedam godina i da zato treba na vreme da ispuni raznovrsne zadatkekoje je postavljao pravilan razvoj muzickog zivota u Vojvodini.
Otuda Bajic, u gimanziji, u nizim razredima, pomaze u muzickim poslovima profesoru Grcicu, od njega dobija prve casove iz klavira, a od vojnog muzicara Ruzicke iz violine, u sestom razredu vec nesto komponuje, u osmom sam diriguje ucenickim horom. Po polozenoj maturi vec je sasvim opredeljen za muziku i, po zelji ocevoj, odlazi u Pestu na pravne nauke, ali krisom od oca upisuje se i na muzicku akademiju, koju pohadja mnogo revnosnije nego pravni fakultet. Vec tada u pesti, on ispoljava jake organizatorske naklonosti: sa srpskim studentima osnica hor kojim diriguje i sa kojim priredjuje mnoge koncerte: pun ideja i radne energije, on ucestano pise profesoru Grcicu, dajuci mu sugestije za osnivanje saveza srpskih pevackih drustava, za stampanje notnih partitura srpskih kompozitora i trazeci saveta i podrsku u pisanju o srpskoj muzici za jedan madjarski muzicki leksikon.2)
Po zavrsenim studijama Bajic dolazi u Novi Sad, dobija mesto nastavnika u istoj gimnaziji u kojoj se skolovao, a pored toga razvija svoju mnogostruku aktivnost na drugim poljima. Pokrece "Srpski muzicki list", tada jedini muzicki casopis u jugoslovenskim krajevima, ispunjava svaki broj svojim prilozima, osniva usto i "Srpsku muzicku biblioteku", gde, pored svojih kompozicija, objavljuje dela svojih suvremenika srpskih kompozitora, pise udzbenike za svoje djake ("Teorija notnog pevanja", "Klavir i ucenje klavira" i dr.), prevodi strana muzicko-teoriska dela, sastavlja zbirke crkvenih pesama za upotrebu pri pojanju, sa intimnim muzickim kruzokom priredjuje mnoge muzicke veceri, osniva muzicku skolu (koja danas nosi njegovo ime) i — komponuje, mnogo i raznovrsno.
Ta Bajiceva razgranata uposlenost na mnogim stranama svakako je jedan od uzroka sto se on u kompoziciji nije mogao usavrsiti do viseg umetnickog stepena, sto zapravo nije stigao usled tezine i mnozine zadataka i kratkog svog veka, do onog stadijuma umetnicke stalozenosti koji omogucava stroze samokriticno merilo. Osim toga, Bajic je, kao jedan od retkih, u ono vreme, srpskih strucno obrazovanih muzicara u Novom Sadu, morao da zadovoljava potrebe celokupnog muzickog zivota toga grada; on je te duznosti primio na sebe kao posten srpski gradjanski rodoljub i ne sluteci da ce sve to biti na stetu njegovog licnog umetnickog usavrsavanja.
Svoje nedostatke u kompozitorskom umecu je Bajic i sam osecao; to se vidi iz jednog pisma upucenog rodjaku u Beograd, u kome pise da bi zeleo da dobije stipendiju od srpske vlade ili od dvora da bi isao u inostranstvo dalje da studira muziku. Bajic je tada cak tako ocajan i nezadovoljan tadasnjim uslovima zivota u Novom Sadu da, dalje, u pismu kaze: "Zasto hocu da napustim ovo moje mesto, mislim da ce ti biti jasno kad ti kazem da u Novom Sadu nemam dosta muzickog zivota. Pored toga, okolina je tako nemuzikalna i usto tako nezgodna da mi se u njoj ne mili ziveti."3) takva nezadovoljstva i takav gubitak samopouzdanja cesto su se javljali kod Bajica, ali su se i lako gubili posle postignutih uspeha.
Bajic se ogledao u skoro svim muzickim oblicima: pisao je komade za klavir, za violinu i klavir, pesme za glas i klavir, horske kompozicije, tamburaske spletove, dela za raznovrsne kamerne ansamble, crkvene kompozicije, orkestarske kompozicije, muziku za mnoge pozorisne komade, operete, pa cak i jednu operu. Vec sami oblici koje je negovao ukazuju na to da je isao za potrebama i zeljama sredine i da su se raznovrsni uticaji kulturnog zivota Vojvodine na prelomu vekova odrazavali u njegovom kompozitorskom radu.
Time sto je doneo na koncertni podijum narodne obrade za tamburaski orkestar, izazvao je negodovanje tadasnje obrazovane elite, pa cak i samog profesora Grcica — ali je mislio da na taj nacin treba da prikaze i poveze muziku sela sa gradjanskom. Pisao je pesme za glas i klavir — medju kojima zbirku "Pesme ljubavi" — u kojima se kroz romanticarsko odusevljenje i makar neuku kompozicionu tehniku ogleda neposrednost u izrazu i toplina u melodijskoj liniji. To Bajicevo stvaralastvo pratile su jos za zivota njegova ostre kritike pristalica tadasnjeg modernog smera u muzici, posebno Petra Konjovica i Milana Saksa.4) Te kritike su narocito podvlacile diletantske crte i nesavremenost u Bajicevim kompozicijama. One su umnogome imale pravo. Prema stepenu i merilu tadasnjeg zapadnoevropskog stvaralastva, Bajic je odista bio u raskoraku s vremenom utoliko sto je u doba nastajanja evropske Moderne, koja se ostro suprostavljala melodiskim principima romanticara i verista, odlucno stajao na liniji melodije kao glavnog cinioca u muzickom izrazu. Bajiceve melodije su zaista bujne, tople, katkad i neposredne, ali njihova konvencionalna harmonska osnova, njihova nedovoljno zrela tehnicka obrada cine da te melodije, kao jezgro kompozicije, gube od svoje umetnicke vrednosti. Ocigledno je da je Bajic tezio za prostonarodnom i prostosrdacnom izrazu i da je u tome uspevao; medjutim, on nije bio svestan razlike izmedju narodnog (u smislu seoskog, folklornog) i malogradjanskog, tako da su njegove najpristupacnije i najpopularnije tvorevine cesto vise naginjale i podredjivale su ukusu malogradjanstine, a manje cisto narodnom — dok su mu smerovi i estetika zapadnoevropskog stvaralastva bili daleki i tudji.
U klavirskim kompozicijama pokazao je vec osecanje i smisao za klavirski stav, ali jos ne samostalnu, originalnu ideju. Medju prvim njegovim klavirskim kompozicijama nalazi se "Srpsko cvece"; u tom opusu Bajic, na nacin rukoveti, pokusava da spoji nekoliko narodnih pesama, ali jos ne uspeva da im da pecat prefinjenijeg koncertantnog stila. Njegov "Album kompozicija" i "Srpska rapsodija" vec su spretnije napisana i zrelija klavirska dela koja umnogome nose daleka obelezja klavirskog stila Sumana, Cajkovskog i narocito Lista. Sto je bio pod uticajem Lista, nije cudo. Svoje muzicko obrazovanje Bajic je stekao u Pesti, gde se tada, po smrti Listovoj, uporno i poklonicki gajio, cak i nametao novim muzickim vaspitanicima Listov virtuozno-briljantni klavirski stil Tragovi toga bravoruznog stila nalaze se narocito u "Srpskoj rapsodiji".
U horovima je vec imao uzornog prethodnika u stevanu mokranjcu i stoga je u tim kompozicijama, bez uzaludnog lutanja i trazenja, odmah nasao najpravilniji put. Obradjivao je i harmonizovao srpske narodne pesme, pojedinacno i u spletovima, uvek tezeci da pogodi pravi narodni ton, da kompoziciono-tehnicki odgovori zahtevima pravilne obrade narodnog melosa. U tome su mu koristili i njegova melografska putovanja na kojima je sam zalazio u narod, zapisivao narodne melodije, osluskivao bilo narodnog zivota. Na takvom jednom putovanju kroz Srbiju, pred kraj svoga zivota, bajic je dosao i do same populaarne Kostane u Vranju. Po njenom pevanju (a i po melodijama svirca Ajrosa Karimanovica), zapisao je vise pesama koje predstavljaju uzore lepote narodne umetnosti i koje su inspirisale i nasu knjizevnost i muziku.
Velika ambicija i jaka volja navodile su ga cak i na misao da napise jedno sinfoninsko delo (koje bi, uostalom, bilo tada prvo delo te vrste u srpskoj muzici). O tim svojim namerama 1902 g. pisao je drugu i prijatelju Milenku Popovicu u Beograd:5)
"Ja sam naime namislio da komponujem jednu simfoninsku stvar za orkestar. Ideja mi je ova:
Miloš Veliki
1) Njegova mladost i ljubav. (Lirski deo prvi. Srpski ljubavni metodi itd.)
2) Dahijska najezda i mucenje raje (malo turski elementi, bol, jad itd.).
3) Ustanak pod Milosem. Na kraju himna slobode.
Namislio sam da to komponujem i da istu stvar Stasin orkestar6) — ako je moguce pod mojim dirigenstvom — prikaze, no ne u pozoristu izmedju cinova nego na samostalnom koncertu."
Ovako lepo zamisljena programska simfonija, koja nesumnjivo vuce svoj koren iz "Ricarda III" i "Hakona Jarla" Bezdika Smetane i Listovog "Mazepe", nije, medjutim, doprla do nasih dana.7)
Navike i prohtevi tada vladajuce klase u Vojvodini nalagali su i negovanje operete. Ali ne operete koja bi po svojim drustveno naprednim elementima, kroz pristupacnu melodiju i socijalnu satiru, znacila progres u tom obliku, nego operete austro-madjarskog poekla, iskljucivo zabavne, povrsne, sladunjavo dirljive, koja je imala za cilj da zacini bezbrizni zvot finansiskih i poslovnih velmoza, feudalaca pretstavnika politicke vlasti i rezima.Bajic, uvek u zelji da svuda stigne i sve uradi, i na tom polju je stvorio vise komada ("Zrtva ljubavi", "Sedam gladnih godina", "Ksenije i Ksenija". Ne treba ni naglasavati da su ta dela isla za becko-pestanskim, vec dobro oprobanim uzorima.
Pisao je i muziku za mnoge pozorisne komade, i strane i domace, koji su se izvodili na sceni Srpskog narodnog pozorista u Novom Sadu: za "Seoskog lolu", "Cucuk-Stanu", "Rakiju", "Divljusu", "Sarana", "Prkos", "Maksima Crnojevica" i druge, i time nastavio posao koji je u tom istom pozoristu zapoceo rano preminuli Aksentije Maksimovic.
Medju prvim srpskim kompozitorima je pristupio komponovanju opere. Za temu je uzeo "Kneza Iva od Semberije", jednocinu istorijsku dramu od Branislava Nusica, i polusao da stvori neku vrstu srpske muzicke drame. (Kao glavni tumac bio mu je proslavljeni basista Zarko Savic, u cijoj je operskoj instituciji u Beogradu delo i prvi put izvedeno 6 januara 1911.) Pred Bajicem su stajali veliki uzori dvojice Riharda: Vagnera i strausa, — ali samo mladalacki zanos njegov nije bio dovoljan da bi ovaj krupni oblik dobio pravi umetnicki izraz. Otuda, pored sentimentalno-naivnog tona koji provejava kroz celo delo i neveste instrumentacije, ima i nejedinstvenosti u stilu; ali zato ipak izveni odlomci (kao sto je vec siroko popularizovani hor "Ej, ko ti kupi" i "Srpkinja", koju je Bajic preneo u operu iz komada "Srpske zabave") osvajaju svojom neposrednom drazi, svojim interesantnim i pogodjenim nacionalnim koloritom.
Bajic, kao i mnogi drugi umetnici njegova vremena i njegove sredine, nije uvek imao lake i povoljne uslove za svoju umetnicku delatnost. utoliko vise je za divljenje jedna plemenita crta u njegovom karakteru: nesebicno zalaganje za svoje savremenike, kolege i muzicare. Ko prelistava Bajicevu privatnu korespondenciju i ko sagleda sta je on u "Muzickoj biblioteci" stampao, ne moze a da se ne uveri u to sa kolikim trudom je on doprinosio sirenju i popularisanju suvremene srpske muzike.
Pri ocrtavanju muzicarskog lika Isidora Bajica mora se istaci i njegova izvanredna prisnost sa teznjama sirokih slojeva naroda. On je znao da nadje sredstva, nacin i put kojim se najneposrednije ide k srcu prosecnog gradjanina. On nije mogao u slozenijim formama apsolutne da domasi daleko, ali je zato Bajic ostao omiljen i priznat kao tipicni, neposredni tumac osecanja svoga naroda, i zato mi danas gledamo na njega kao na zasluznog trudbenika na polju siroko popularne muzike.
Autor teksta: Stana Đurić-Klijn
MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN |Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
|
