Isidor Bajić (1878—1915)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Isidor Bajić (1878—1915)  (Pročitano 12911 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 02:50:35 am »

**
        
         


            ISIDOR BAJIĆ

Isidor Bajić, kompozitor i muzički pisac (Kula, Bačka 10.8.1878 — Novi Sad, 15.9.1915). Studirao kompoziciju kod Kesslera na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Pošto je postavljen za nastavnika gimnazije u Novom Sadu (1901) obrazovao je gimnazijski hor i orkestar sa kojima je priređivao koncerte (naročito Svetosavske besede) koji su premašili i nivo i okvir amaterskih priredbi. Godine 1903 pokrenuo je u Novom Sadu Srpski muzički list i Srpsku muzičku biblioteku u kojoj je pretežno objavljivao kompozicije savremenih autora; 1909 osnovao je muzičku školu; jedan od pokretača Saveza srpskih pevačkih društava.

U obimnom Bajićevom stvaralaštvu izdvajaju se opera Knez Ivo od Semberije (1911) baziranoj na sintezi romanticčrskih i verističkih operskih principa, Album kompozicija koji sadržava niz klavirskih minijatura pisanih po ugledu na Čajkovskog, Schumanna, Lista, Srpska rapsodija za klavir komponovana u duhu brilijantnog virtuoziteta i Pesme ljubavi za glas i klavir, romantičarski sentimentalnog karaktera. U velikom broju Bajićevih kompozicija, naročito onih koje je pisao za komade s pevanjem, tako je prisno pogođen narodski duh da su često smatrane za narodne (Jesen stiže dunjo moja; Srpkinja; Ej ko ti kupi; Zračak viri i dr.). Veliki je broj njegovih horova koji su pisani ili na folklornoj osnovi (Iz srpske gradine; Srpski zvuci i dr.) ili su originalni (Guslareva smrt; Mornarska pesma). Mnoge svoje kompozicije Bajić je prerađivao za razne instrumentalne ili vokalne sastave, tako da se poneke pod istim naslovom pojavljuju u više verzija.

Osnovna odlika Bajićevih kompozicija jeste veoma bogata melodijska invencija; izvesni nedostaci u kompozicijonoj tehnici nisu smetali da  Bajić postane i ostane do danas najomiljeniji kompozitor Vojvodine, osobito po svojim kompozicijama za tamburaške sastave, koje je takođe pisao. Bajić se bavio i melografskim radom, tražeći pesme iz Vojvodine i okoline Vranja. Objavio je mnoge članke u raznim časopisima.



DELA

ORKESTARSKA:
Simfonija Milos Obilic; uvertira Mena; Pesme ... ; Backi napevi (za tamburaski orkestar).

KAMERNA:
Romansa za violinu i klavir; Igra za violinu i klavir.

KLAVIRSKA:
Album kompozicija; Album pesama (iz pozorisnih komada); Ukor; Srpsko cvece … …; Srpske narodne pesme iz Mokranjcevih Rukoveti;

DRAMSKA:
Opera Knez Ivo od Semberije, 1911.
Muzika za komade sa pevanjem: Seoska lola; Cukun Stana; Rakija; Divljusa i dr.
Operete i melodrami: Zrtva ljubavi; … … godina; Ksenije-Ksenija i dr.

VOKALNA:
Vise horskih … : … srpskih komita; Sokoli; Seljancice, Solo-pesme.

SPISI: Klavir i ucenja klavira, 1901; Teorija notnog pevanja, 1904 (2. izd. 1912); Nase crkveno pojanje.

Muzička enciklopedija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 02:55:21 am »

*
        
ISIDOR BAJIĆ


Bajić, Isidor (Kula 10.08.1878. — Novi Sad 15.09.1915.) srpski kompozitor i muzički pisac, rodjen u Kuli, Bačka, gimnaziju završio u Novom Sadu, a akademiju u Pešti (1901.). Bio je nastavnik muzike u Novosadskoj Srpskoj gimnaziji, horovođa i organizator muzičkog života u Novom Sadu, gde je i umro.

Razvio je višestruku delatnost, kao nastavnik muzičkog vaspitanja. U gimnaziji je pokrenuo notnu ediciju "Srpska Muzička Biblioteka" 1903. god. u kojoj je objavio priličan broj dela savremenih srpskih kompozitora. Osnovao je "Srpski muzički časopis" 1903. god. u Novom Sadu, u to doba jedini muzički časopis u srpskim krajevima, a bio je i pokretač saveza Srpskih pevačkih društava. U Novom Sadu je utemeljio muzičku školu koja i danas u tom gradu nosi Bajićevo ime i neposredni je izdanak Bajićeve škole iz 1909. godine.

Pisao vokalnu muziku, klavirske kompozicije, scensku muziku, a naročitu pažnju posvetio obradi narodnih melodija. Uz to Bajić je objavio i više teoretskih radova "Teorija notnog pevanja" (1904.), "Klavir i učenje klavira" (1906.), "Naše crkveno pojanje" (1906.). Mnogo je komponovao ne samo u narodnom duhu već i oslanjajući se na zapadnoevropske uzore. Njegove su pojedine pesme, pisane u narodnom duhu, postale u Vojvodini veoma popularne, pa se često smatraju narodnim melosom. Primer za to naročito su pozorišna dela "Seoska lola" i "Čučuk Stana" s njegovim muzičkim tačkama. Mora se spomenuti i njegova operska jednočinka "Knez Ivo od Semberije" (1910.), na tekst Branislava Nušića, pisana u duhu folklora (koji je ponegde i citiran). Druga njegova uspela dela, naprimer ciklus solo pesama: "Pesme ljubavi" i "Album kompozicija za klavir" (sadrži 7 minijatura pisanih po ugledu na Čajkovskog, Liszta, Sumana), "Srpska rapsodija za klavir" (pisana u duhu Lisztovog virtuoziteta), udaljavaju se od narodnih muzičkih osnova.

Zapisivao je i narodne napjeve u Vojvodini i u Srbiji. Tu su još i horske pesme "Sokoli", "Ej, ko ti kupi", "Zračak viri iz srpske gradine", kao i pesme: "Jesen stiže dunjo moja", "Srpkinja" itd…

Bajićevim je kompozicijama često nedostajala kompoziciono-tehnička doteranost, kako u pogledu harmonije tako i u formalnom pogledu, ali su one svojim verno pogođenim narodskim tonom odgovarale duhu sredine u kojoj su nastale, pa je stoga Isidor Bajić postao jedan od najpopularnijih kompozitora Vojvodine.

Danas u Kuli njegovo ime nosi osnovna škola i jedna od glavnih ulica.

Enciklopedija Jugoslavije — Zagreb MCMLV
Povijest glazbe - Josip Andreis — "Liber Mladost Zagreb 1976."
Prosvetina opšta enciklopedija — 1978.
Enciklopedijski leksikon — Mozaik Znanja — Muzičke umetnosti 1972.



(Ovaj HTML dokument je ustupljen od strane Udruženja građana "Contact" iz Kule.
Sva prava na ovaj HTML dokument zadržana od strane Udruženja građana "Contact" iz Kule.)[/size]

http://www.kula.org.yu


Kompozicije Isidora Bajica

— Zračak viri kroz grančice
— San dude, goro zelena
— Sve dok je tvoga blagog oka
— Po gradini mesečina
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 02:59:04 am »

*
        
ISIDOR BAJIĆ




"U Muzičkoj školi mora svaki učenik učiti i spremati se za čas — ne oslanjati se na učitelja, a sam ništa ne raditi. U Muzičkoj školi đak se upućuje na samostalan rad i dužnost, a to utiče na vaspitanje karaktera detetova.

Učenik je siguran da će dobiti dobru nastavu.

Muzička škola svestrano vaspitava učenika.

Ona ne samo da uči učenika dobro svirati, nego učeci ga teoriji muzičkih nauka, vaspitava ga da muziku kao nauku razume i da u njoj uživa. U Muzičkoj školi učenik ima priliku da se upozna sa muzičkom literaturom. Vaspitanje muzičko je u školi mnogo jeftinije nego inače.

Muzička škola je kulturni zavod koji ima ozbiljan zadatak i koji je pred javnosti odgovoran za uspeh."


Isidor Bajić
Novi Sad, 1909. godine

 
* * *


...Po povratku sa studija na Muzičkoj akademiji u Budimpešti postao je redovni nastavnik pojanja u Novosadskoj gimnaziji. Učio je đake i sviranju na violini, klaviru i tamburi, formirao orkestar i dirigovao gimnazijskim horom. Koncerti koje je priređivao, a naročito Svetosavske besede, prevazilazili su nivo i okvir amaterskih školskih priredbi.

Pokrenuo je "Srpski muzički list" i "Srpsku muzičku biblioteku", neumorno pisao po ondašnjim novosadskim časopisima i novinama, zapažene članke o muzici, a napisao je i udžbenike "Klavir i učenje klavira" (1901) i "Teoriju notnog pevanja" (1904).

Uporedo sa radom u gimnaziji predavao je u svojoj muzičkoj školi (1909), inicirao savez srpskih pevačkih društava, melografski beležio narodne pesme. U obimnom kompozitorskom stvaralaštvu izdvajaju se kompozicije za klavir, pesme za glas i klavir, horske kompozicije, orkestarske kompozicije, muzika za pozorišne komade... i opera sa nacionalnim motivima, prema istorijskoj drami Branislava Nušića "Knez Ivo od Semberije" (1914).



                 


...Istoričari muzike posebno ističu njegov "Album kompozicija", zatim "Srpsku rapsodiju" i "Pesme ljubavi"... U mnogim kompozicijama, naročito onim pisanim za komade sa pevanjem, tako je prisno pogođen narodni duh da su vremenom postale narodne (Jesen stiže, dunjo moja, Srpkinja, Ej, ko ti kupi, Zračak viri i td.)

Umro je u Novom Sadu 16. septembra 1915. godine. Imao je 37. godina.


http://www.isidorbajic.edu.rs/index.php
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 03:01:37 am »

**
        
ISIDOR BAJIĆ

Srpska muzicka istorija devetnaestog veka uglavnom je vezana za Vojvodinu. Od prvih notnih zapisa Emanuela Kolarovica, objavljenih u letopisu Matice srpske jos 1828 godine, preko plodnog stvaralastva Mite Topalovica, Josifa Marinkovica i ne manje znacajne muzicke delatnosti doseljenika Ceha, do Isisora Bajica — lezi jedan bogat period nase muzicke istorije koji se odvijao u Vojvodini — pod uticajem austrijske i madjarske i politicke i kulturne dominacije, — nizi u Srbiji — pod turskom ropstvom. Ali za razvoj srpske muzicke delatnosti u Vojvodini bile su od presudnog znacaja patriotsko-oslobodilacke teznje srpskog naroda. Tokom veka kroz muziku, kao jezik internacionalan i dostupan, i u mnogim slucajevima pozitivno delotvoran, provlacili su se borbeni tekstovi koji, inace, napisani ili izgovoreni, ne bi mogli da prodju kroz budnu ugarsku cenzuru. Za to imamo potvrde u bojovnim pesmama koje su se sirile citav niz godina, pocevsi od 1848, kroz koncertne priredbe i besede, kroz mnoga srpska pevacka drustva, medju narod.1)Patriotska misao bila je glavni pokretac svega srpskog muzickog stvaralastva u Vojvodini i u tome je njegov napredni drustveni znacaj.

Plodni rasadnik muzicke kulture predstavljala je pored Pancevackog pevackog drustva, narocito Srpska velika gimnazija u Novom Sadu. Od prvih nastojanja njenog direktora Vase Pusibrka do marljivog rada na muzici profesora Jovana Grcica, novosadska gimnazija je trajno i neumorno gajila kult ove umetnosti. To je odrzavalo u pojanju djaka u crkvi, u sistematskom negovanju horske pesme i instrumentalnom koncertiranju u djackim ansamblima i, najvise, u cuvenim svetosavskim besedama koje su, po programu a i izvodjenju, cesto nadmasivale obicno amatersko muziciranje.

Jovan Grcic, strasni ljubitelj muzike, tu ljubav prenosi je na svoje djake — uprkos tome sto mu muzika ustvari nije bila struka. Tako su nastojanjem Grcica mnogi omladinci uvedeni u muziku (medju ostalima i Tihomir Ostojic), negovali je amaterski ili je izabrali za poziv u zivotu. Medju ovima je Isidor Bajic.

Bajic kao da je od Grcica nasledio ne samo ljubav prema muzici nego i neumornu radljivost, istrajnost na svakom poslu, ambiciju da uradi i postigne sto pre i sto vise u mnogim granama muzicke delatnosti: organizatorskoj, reproduktivnoj, muzicko-literarnoj i kompozitorskoj, kao da je znao da nece ziveti vise od tridesetsedam godina i da zato treba na vreme da ispuni raznovrsne zadatkekoje je postavljao pravilan razvoj muzickog zivota u Vojvodini.

Otuda Bajic, u gimanziji, u nizim razredima, pomaze u muzickim poslovima profesoru Grcicu, od njega dobija prve casove iz klavira, a od vojnog muzicara Ruzicke iz violine, u sestom razredu vec nesto komponuje, u osmom sam diriguje ucenickim horom. Po polozenoj maturi vec je sasvim opredeljen za muziku i, po zelji ocevoj, odlazi u Pestu na pravne nauke, ali krisom od oca upisuje se i na muzicku akademiju, koju pohadja mnogo revnosnije nego pravni fakultet. Vec tada u pesti, on ispoljava jake organizatorske naklonosti: sa srpskim studentima osnica hor kojim diriguje i sa kojim priredjuje mnoge koncerte: pun ideja i radne energije, on ucestano pise profesoru Grcicu, dajuci mu sugestije za osnivanje saveza srpskih pevackih drustava, za stampanje notnih partitura srpskih kompozitora i trazeci saveta i podrsku u pisanju o srpskoj muzici za jedan madjarski muzicki leksikon.2)

Po zavrsenim studijama Bajic dolazi u Novi Sad, dobija mesto nastavnika u istoj gimnaziji u kojoj se skolovao, a pored toga razvija svoju mnogostruku aktivnost na drugim poljima. Pokrece "Srpski muzicki list", tada jedini muzicki casopis u jugoslovenskim krajevima, ispunjava svaki broj svojim prilozima, osniva usto i "Srpsku muzicku biblioteku", gde, pored svojih kompozicija, objavljuje dela svojih suvremenika srpskih kompozitora, pise udzbenike za svoje djake ("Teorija notnog pevanja", "Klavir i ucenje klavira" i dr.), prevodi strana muzicko-teoriska dela, sastavlja zbirke crkvenih pesama za upotrebu pri pojanju, sa intimnim muzickim kruzokom priredjuje mnoge muzicke veceri, osniva muzicku skolu (koja danas nosi njegovo ime) i — komponuje, mnogo i raznovrsno.

Ta Bajiceva razgranata uposlenost na mnogim stranama svakako je jedan od uzroka sto se on u kompoziciji nije mogao usavrsiti do viseg umetnickog stepena, sto zapravo nije stigao usled tezine i mnozine zadataka i kratkog svog veka, do onog stadijuma umetnicke stalozenosti koji omogucava stroze samokriticno merilo. Osim toga, Bajic je, kao jedan od retkih, u ono vreme, srpskih strucno obrazovanih muzicara u Novom Sadu, morao da zadovoljava potrebe celokupnog muzickog zivota toga grada; on je te duznosti primio na sebe kao posten srpski gradjanski rodoljub i ne sluteci da ce sve to biti na stetu njegovog licnog umetnickog usavrsavanja.

Svoje nedostatke u kompozitorskom umecu je Bajic i sam osecao; to se vidi iz jednog pisma upucenog rodjaku u Beograd, u kome pise da bi zeleo da dobije stipendiju od srpske vlade ili od dvora da bi isao u inostranstvo dalje da studira muziku. Bajic je tada cak tako ocajan i nezadovoljan tadasnjim uslovima zivota u Novom Sadu da, dalje, u pismu kaze: "Zasto hocu da napustim ovo moje mesto, mislim da ce ti biti jasno kad ti kazem da u Novom Sadu nemam dosta muzickog zivota. Pored toga, okolina je tako nemuzikalna i usto tako nezgodna da mi se u njoj ne mili ziveti."3) takva nezadovoljstva i takav gubitak samopouzdanja cesto su se javljali kod Bajica, ali su se i lako gubili posle postignutih uspeha.  

Bajic se ogledao u skoro svim muzickim oblicima: pisao je komade za klavir, za violinu i klavir, pesme za glas i klavir, horske kompozicije, tamburaske spletove, dela za raznovrsne kamerne ansamble, crkvene kompozicije, orkestarske kompozicije, muziku za mnoge pozorisne komade, operete, pa cak i jednu operu. Vec sami oblici koje je negovao ukazuju na to da je isao za potrebama i zeljama sredine i da su se raznovrsni uticaji kulturnog zivota Vojvodine na prelomu vekova odrazavali u njegovom kompozitorskom radu.

Time sto je doneo na koncertni podijum narodne obrade za tamburaski orkestar, izazvao je negodovanje tadasnje obrazovane elite, pa cak i samog profesora Grcica — ali je mislio da na taj nacin treba da prikaze i poveze muziku sela sa gradjanskom. Pisao je pesme za glas i klavir — medju kojima zbirku "Pesme ljubavi" — u kojima se kroz romanticarsko odusevljenje i makar neuku kompozicionu tehniku ogleda neposrednost u izrazu i toplina u melodijskoj liniji. To Bajicevo stvaralastvo pratile su jos za zivota njegova ostre kritike pristalica tadasnjeg modernog smera u muzici, posebno Petra Konjovica i Milana Saksa.4) Te kritike su narocito podvlacile diletantske crte i nesavremenost u Bajicevim kompozicijama. One su umnogome imale pravo. Prema stepenu i merilu tadasnjeg zapadnoevropskog stvaralastva, Bajic je odista bio u raskoraku s vremenom utoliko sto je u doba nastajanja evropske Moderne, koja se ostro suprostavljala melodiskim principima romanticara i verista, odlucno stajao na liniji melodije kao glavnog cinioca u muzickom izrazu. Bajiceve melodije su zaista bujne, tople, katkad i neposredne, ali njihova konvencionalna harmonska osnova, njihova nedovoljno zrela tehnicka obrada cine da te melodije, kao jezgro kompozicije, gube od svoje umetnicke vrednosti. Ocigledno je da je Bajic tezio za prostonarodnom i prostosrdacnom izrazu i da je u tome uspevao; medjutim, on nije bio svestan razlike izmedju narodnog (u smislu seoskog, folklornog) i malogradjanskog, tako da su njegove najpristupacnije i najpopularnije tvorevine cesto vise naginjale i podredjivale su ukusu malogradjanstine, a manje cisto narodnom — dok su mu smerovi i estetika zapadnoevropskog stvaralastva bili daleki i tudji.

U klavirskim kompozicijama pokazao je vec osecanje i smisao za klavirski stav, ali jos ne samostalnu, originalnu ideju. Medju prvim njegovim klavirskim kompozicijama nalazi se "Srpsko cvece"; u tom opusu Bajic, na nacin rukoveti, pokusava da spoji nekoliko narodnih pesama, ali jos ne uspeva da im da pecat prefinjenijeg koncertantnog stila. Njegov "Album kompozicija" i "Srpska rapsodija" vec su spretnije napisana i zrelija klavirska dela koja umnogome nose daleka obelezja klavirskog stila Sumana, Cajkovskog i narocito Lista. Sto je bio pod uticajem Lista, nije cudo. Svoje muzicko obrazovanje Bajic je stekao u Pesti, gde se tada, po smrti Listovoj, uporno i poklonicki gajio, cak i nametao novim muzickim vaspitanicima Listov virtuozno-briljantni klavirski stil Tragovi toga bravoruznog stila nalaze se narocito u "Srpskoj rapsodiji".  

U horovima je vec imao uzornog prethodnika u stevanu mokranjcu i stoga je u tim kompozicijama, bez uzaludnog lutanja i trazenja, odmah nasao najpravilniji put. Obradjivao je i harmonizovao srpske narodne pesme, pojedinacno i u spletovima, uvek tezeci da pogodi pravi narodni ton, da kompoziciono-tehnicki odgovori zahtevima pravilne obrade narodnog melosa. U tome su mu koristili i njegova melografska putovanja na kojima je sam zalazio u narod, zapisivao narodne melodije, osluskivao bilo narodnog zivota. Na takvom jednom putovanju kroz Srbiju, pred kraj svoga zivota, bajic je dosao i do same populaarne Kostane u Vranju. Po njenom pevanju (a i po melodijama svirca Ajrosa Karimanovica), zapisao je vise pesama koje predstavljaju uzore lepote narodne umetnosti i koje su inspirisale i nasu knjizevnost i muziku.

Velika ambicija i jaka volja navodile su ga cak i na misao da napise jedno sinfoninsko delo (koje bi, uostalom, bilo tada prvo delo te vrste u srpskoj muzici). O tim svojim namerama 1902 g. pisao je drugu i prijatelju Milenku Popovicu u Beograd:5)
"Ja sam naime namislio da komponujem jednu simfoninsku stvar za orkestar. Ideja mi je ova:

Miloš Veliki

1) Njegova mladost i ljubav. (Lirski deo prvi. Srpski ljubavni metodi itd.)
2) Dahijska najezda i mucenje raje (malo turski elementi, bol, jad itd.).
3) Ustanak pod Milosem. Na kraju himna slobode.

Namislio sam da to komponujem i da istu stvar Stasin orkestar6) — ako je moguce pod mojim dirigenstvom — prikaze, no ne u pozoristu izmedju cinova nego na samostalnom koncertu."

Ovako lepo zamisljena programska simfonija, koja nesumnjivo vuce svoj koren iz "Ricarda III" i "Hakona Jarla" Bezdika Smetane i Listovog "Mazepe", nije, medjutim, doprla do nasih dana.7)

Navike i prohtevi tada vladajuce klase u Vojvodini nalagali su i negovanje operete. Ali ne operete koja bi po svojim drustveno naprednim elementima, kroz pristupacnu melodiju i socijalnu satiru, znacila progres u tom obliku, nego operete austro-madjarskog poekla, iskljucivo zabavne, povrsne, sladunjavo dirljive, koja je imala za cilj da zacini bezbrizni zvot finansiskih i poslovnih velmoza, feudalaca pretstavnika politicke vlasti i rezima.Bajic, uvek u zelji da svuda stigne i sve uradi, i na tom polju je stvorio vise komada ("Zrtva ljubavi", "Sedam gladnih godina", "Ksenije i Ksenija". Ne treba ni naglasavati da su ta dela isla za becko-pestanskim, vec dobro oprobanim uzorima.

Pisao je i muziku za mnoge pozorisne komade, i strane i domace, koji su se izvodili na sceni Srpskog narodnog pozorista u Novom Sadu: za "Seoskog lolu", "Cucuk-Stanu", "Rakiju", "Divljusu", "Sarana", "Prkos", "Maksima Crnojevica" i druge, i time nastavio posao koji je u tom istom pozoristu zapoceo rano preminuli Aksentije Maksimovic.

Medju prvim srpskim kompozitorima je pristupio komponovanju opere. Za temu je uzeo "Kneza Iva od Semberije", jednocinu istorijsku dramu od Branislava Nusica, i polusao da stvori neku vrstu srpske muzicke drame. (Kao glavni tumac bio mu je proslavljeni basista Zarko Savic, u cijoj je operskoj instituciji u Beogradu delo i prvi put izvedeno 6 januara 1911.) Pred Bajicem su stajali veliki uzori dvojice Riharda: Vagnera i strausa, — ali samo mladalacki zanos njegov nije bio dovoljan da bi ovaj krupni oblik dobio pravi umetnicki izraz. Otuda, pored sentimentalno-naivnog tona koji provejava kroz celo delo i neveste instrumentacije, ima i nejedinstvenosti u stilu; ali zato ipak izveni odlomci (kao sto je vec siroko popularizovani hor "Ej, ko ti kupi" i "Srpkinja", koju je Bajic preneo u operu iz komada "Srpske zabave") osvajaju svojom neposrednom drazi, svojim interesantnim i pogodjenim nacionalnim koloritom.

Bajic, kao i mnogi drugi umetnici njegova vremena i njegove sredine, nije uvek imao lake i povoljne uslove za svoju umetnicku delatnost. utoliko vise je za divljenje jedna plemenita crta u njegovom karakteru: nesebicno zalaganje za svoje savremenike, kolege i muzicare. Ko prelistava Bajicevu privatnu korespondenciju i ko sagleda sta je on u "Muzickoj biblioteci" stampao, ne moze a da se ne uveri u to sa kolikim trudom je on doprinosio sirenju i popularisanju suvremene srpske muzike.

Pri ocrtavanju muzicarskog lika Isidora Bajica mora se istaci i njegova izvanredna prisnost sa teznjama sirokih slojeva naroda. On je znao da nadje sredstva, nacin i put kojim se najneposrednije ide k srcu prosecnog gradjanina. On nije mogao u slozenijim formama apsolutne da domasi daleko, ali je zato Bajic ostao omiljen i priznat kao tipicni, neposredni tumac osecanja svoga naroda, i zato mi danas gledamo na njega kao na zasluznog trudbenika na polju siroko popularne muzike.


Autor teksta: Stana Đurić-Klijn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN |Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 01, 2011, 03:01:57 am »

*
STOGODIŠNJICA "SRPSKOG MUZIČKOG LISTA" ISIDORA BAJIĆA


ZA BIBLIOFILE I OSTALE

Uz časopis Bajić je pokrenuo i Srpsku muzičku biblioteku u kojoj je objavljivao i dela svojih savremenika

Ove godine srpska muzička kultura beleži značajnu godišnjicu — vek od pojave "Srpskog muzičkog lista", koji je, u Novom Sadu, pokrenuo, izdavao i uređivao kompozitor, muzički pedagog i pisac Isidor Bajić (Kula, 1878 — Novi Sad, 1915). Hronološki posmatrano, to je treći po redu srpski muzički časopis, jer je pre ove muzičke revije izlazio, u Beogradu, Glasnik pevačke družine "Kornelije", objavljen 1893. i "Gudalo" koji je izlazio, u Kikindi 1886/87. pod uredništvom Milana Petrovića.

Važno je napomenuti i činjenicu da, u vremenu u kojem je izlazio, "Srpski muzički list" bio je jedini muzički časopis ne samo u Vojvodini, već i u jugoslovenskim krajevima uopšte.

Uz svoj časopis Isidor Bajić je pokrenuo i Srpsku muzičku biblioteku, u kojoj je, pored svojih kompozicija, objavljivao i dela svojih savremenika. Godine 1909. Bajić osniva, u Novom Sadu, muzičku školu koja postoji i danas i nosi njegovo ime.

O značaju ovog časopisa za širenje muzičke kulture govori poznati muzikolog Stana Đurić-Klajn u knjizi "Muzika i muzičari", gde, između ostalog, kaže i ovo: "Pretežno upućen na obaveštenje naše publike o domaćim kompozitorima i domaćem muzičkom životu, ovaj časopis je doneo priličnu građu o našoj muzici i muzičarima na početku veka; no više od samog časopisa (koji danas predstavlja pravu bibliofilsku vrednost) doprinela je širenju muzičke literature u Srpstvu Bajićeva kasnija "Muzička biblioteka", koja je donela niz priloga savremenih srpskih kompozitora od tada najstarijih (Mokranjac) do najmlađih (Milojević, Manojlović)".

U prvom broju časopisa Isidor Bajić donosi smernice rada objašnjavajući važnost izlaska ove muzičke revije. U prvom redu časopis je namenjen pevačkim družinama koje treba "da budu potpomagač sviju kulturnih momenata u narodu našem".

Isidor Bajić se zalagao za stvaranje "Saveza pevačkih družina", a dok do toga ne dođe "Srpski muzički list" će se truditi da olakša rad pevačkim društvima tako što će u prilogu donositi "pesme i kompozicije za muški i mešoviti zbor."

Isidor Bajić poziva na saradnju starije muzičare i veruje da će se na njegov muzički list pretplatiti svaka srpska kuća.
Vredno je spomenuti članak "Ovostrano srpsko narodno pozorište i pesma" u kojem autor članka govori o tome koliko je Srpsko narodno pozorište, za četrdeset godina postojanja, uradilo "da pesma i popevka što većma omili srpskom svetu", napominjući značaj dolaska Drage Stefanović-Spasić čijim radom su nastali lepši dani za pesmu u ovom pozorištu.

Pored vesti "Iz srpskog sveta", zatim "Iz slovenskog sveta" Srpski muzički list donosio je u rubrici "Dur-mol" i vesti iz muzičkog života drugih zemalja.

Biblioteka Matice srpske poseduje u originalu brojeve 1,3—4, 5—6, dok sve izašle brojeve 1—8/1903. poseduje Srpska pravoslavna crkvena opština u Novom Sadu, prema čijim primercima smo snimili fotokopije svih osam izašlih brojeva i oni se takođe čuvaju u Biblioteci Matice srpske.


Mr Milana Bikicki
http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/22-12-2003/Strane/kultura.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 01, 2011, 03:02:06 am »

*
        
REKLI SU O ISIDORU BAJIĆU...

"U njemu smo mi gledali više biće, on je za nas bio inkarnacija neke mistične lepote za kojom smo čeznuli ali koju još nismo ugledali: iz njegovog osmeha vedrog, žuborio je za nas magični ! muzike koju smo obožavali i zato smo obožavali i njega, Isidora Bajića."
Miloje Milojević


"Zamerke koje mu obično stavljaju kritičari sastoje se u pitanju: zašto on nije postao Mocart, nego je ostao Isidor Bajić? Zato, odgovoriću ja, što bačka Kula, gde se Bajić rodio nije bila Salcburg, niti je Novi Sad, gde je radio, nije mogao da se uporedi sa Bečom. U stvari mi i volimo Bajića pre svega zato što se on potpuno adaptirao na okolinu, baš kao i Mocart, i zato što niko umesto njega nebi mogao da sroči melodiju, koju znamo i kao kolo,
Oj, Srpkinjo, bud' orna".

Dragutin Gostuški


"Njegova je muza umukla u naj sudbonosnije doba, kada je ceo naš narod cvileo pod pritiskom Austro – Mađarske i Nemačke soldateske a malena Srbija bila pred evakuacijom. Njegove nade pokosila je smrt jednog jesenjeg dana, kada su topovski pucnji iz Beograda dopirali do bedema grada Petrovaradina. Mesto zvona i crkvenih pesama ovi pucnji ispratili su ga do Almaškog groblja. To je bio njegov posmrtni marš."
prota Stevan Popović


"Isidor Bajić je postavio temelje za procvat muzičkog života Novog Sada i Vojvodine, na kojima se kasnije osnivaju Opera, Vojvođanska filharmonija i Akademija umetnosti, čime i ovi naši prostori definitivno ulaze u tokove evropske muzičke kulture.
Hvala neumornom Isidoru Bajiću Isi, čije ime ostaje zabeleženo zlatnim slovima u analima vojvođanske muzičke kulture.

OŠ Isa Bajić

http://www.isidorbajic.edu.rs/ibajic.php
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Novembar 20, 2017, 12:52:41 am »

**
        
KRATAK OSVRT NA ŽIVOT I DELO ISIDORA BAJIĆA


Romantizam kao duhovni i umetnički pravac pojavio se u Evropi na Zapadu pred kraj XVIII veka i označio težnju za oslobođenjem umetničkih mogućnosti u smislu duboke subjektivnosti i strasnog poniranja u svet osećanja, mašte i čulnih senzacija. Vojvodinu je u to vreme bio zahvatio snažan talas romantičnog duha francuske kulture. A menuet, ta tipična francuska igra u svom superiornom pohodu kroz Evropu, nije zaobišao ni periferiju Austrougarske monarhije, srpsku Vojvodinu.

Dela prvih srpskih romantičara stvarana sredinom i krajem XIX veka na toj periferiji evropskih muzičkih događanja, ni onda ni danas, pogotovu nisu mogla iznenaditi ni u pogledu harmonija niti oblika, pa donekle ni ritmova, ali te kompozicije od kojih su mnoge bile inspirisane narodnim pesmama a stvarane u teško vreme nastajanja mlade srpske države, kao da svojim drobom ovaploćuju reči: "Pesma nas je održala, njojzi hvala"! Imućnije srpsko građanstvo, koje je u pogledu običaja i društvenih manira mnogo šta usvajalo od mađarske i austrijske aristokratije, prihvatilo je sa žarom mnoge vidove kulture, koje je ova, opet, prenosila iz domovine Luja XIV. Ta već formirana srpska građanska klasa, koja se je kroz društveni preobražaj iz feudalnog u kapitalistički sistem, počela se isticati i jačati kada je pod vođstvom Svetozara Miletića povela oštru borbu za nacionalna i politička prava Srba u Austrougarskoj monarhiji.

Podstrek za njihovu borbu davali su verski antagonizam, favorizovanje katoličkog stanovništva od strane vlasti i njegova dominacija u mnogim oblastima kulture. Po svome razvijenom duhovnom životu ističu se naročito dva grada: Sremski Кarlovci i Novi Sad, a u njima kao važni muzički činioci postoje, razmnožavaju se i razvijaju PEVAČKA DRUŠTVA. Starozavetni prorok Isaija je zapisao: "U početku bejaše pevanje". Uporedo s pevačkim društvima plodan rasadnik muzičke kulture u toku stoleća, i sve do prvog svetskog rata, bila je Srpska velika gimnazija, koja je među svoje nastavnike ubrajala pored ostalih Pavla Šafarika, Milovana Vidakovića i Lazu Кostića.

Više zalaganjem i požrtvovanjem pojedinih profesora (Jovana Grčića, Vase Pušibrka, Tihomira Ostojića, Isidora Bajića i drugih) i spontanom ljubavlju đaka prema muzici nego redovnom muzičkom nastavom, ova gimnazija je zadugo bila zamena za muzičku školu, filharmoniju, operu. Rezultati tih muzičkih nastojanja bile su čuvene svakogodišnje SVETOSAVSКE BESEDE, koje su znatno premašivale nivo i sadržaj običnih đačkih priredbi. Tu su sticali svoja prva izvođačka iskustva mnogi omladinci koji su potom postajali oduševljeni ljubitelji i propagatori muzičke kulture. Osnove NOTALNOM PEVANJU i MUZIKALNOJ ŠКOLI u okviru te gimnazije dao je Aleksandar Morfidis – Nisis. Izvesnog traga ostavio je i Aksentije Maksimović, dok su komppozicije Jovana Pačua nosile pečat duhovne klime svoga doba. Dugogodišnja muzička aktivnost Mite Topalovića isključivo je bila vezana za njegov rodni grad Pančevo. Iako savremenik Mokranjca i Marinkovića, i uprkos izvesnoj stilskoj uglađenosti, on nije imao Marinkovićevu harmonijsku inventivnost ni Mokranjčev afinitet prema folkloru.

Isidor Bajić rođen je 16. avgusta, 1878. godine u Kuli, u Astrougarskoj. Gimnaziju je završio u Novom Sadu a diplomirao je na muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine je radio u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora Neven i kao organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je PROJEКAT za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji. Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine.

Romantizam buja! A koji stvaralac je romantičan? Romantičan je onaj koji u sebi ima i viteškog i pesničkog duha, ko govori sa puno draži, živopisnosti i ljupkosti, ko deluje bajno, zaljubljeno, kao izmišljeno, za koga se može reći da je nestvaran, čaroban, a da s osmehom stoji pred vama! Čujem glas Isidora Bajića: "Da li sam ja romantičan, ne znam. Istina je, međutim da sam iznad svega veliki zaljubljenik u muziku i u klavir, taj božanski instrument, kako reče veliki Betoven. Istina je i to da poštujem Svetosavski zavet u Srpskoj autokefalnoj Crkvi, da ljubim svoj srpski narod i da, kako što duže, po milosti Božijoj, stvaram i dublje ulazim u posao, sve više otkrivam povezanost srpskog jezika, tog čudesnog jezika PRAMAJKE, sa Tvorcem našim Jedinim. Shvatam da moja etika izranja iz te ljubavne sprege, a da vaskrsava u kružnoj vasionskoj dalečini i tako oplemenjena postaje moja umetnička estetika! Nema dobiti! Nema interesa! Ja se ne takmičim! Nema nemuzikalnog čoveka! Moje uzbuđenje pred moju prvu Svetosavsku besedu bejaše golemo i taj STRAH GOSPODNJI trajaše godinama, a svake godine bejaše drugačiji, raznovrsniji, bogatiji".

Čujem reči dr Dragutina Gostuškog: "Isidor Bajić spada u one blagoslovene muzičare koji su, umesto da steknu ime, otišli u anonimnost! To znači da su se Bajićeve melodije toliko stopile sa narodnim muzičkim osećanjima, da su zbilja i smatrane narodnim!"

U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis matice srpske, Zastava, Sloga) Isidor Bajić, objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru polemiku sa Petrom Кonjovićem. Bajić je pokrenuo notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list.

Čujem glas Isidore Sekulić: "Vojvođani, međutim, sa velikom vokacijom, to je i u prošla i u Bajićeva vremena značilo gotovu tragediju. Možeš moći i znati šta hoćeš, ne možeš ništa postati i nikuda se popeti. Ako si muzičar, u koje zemlje muziku spadaš? U koje zemlje slikarstvo spadaš? A u koje zemlje literaturu spadaš? Nemaš države ni pečata, ni svoje hijerarhije u koju bi normalno ušao, bilo na visoku građansku dužnost bilo na visoki umetnički rang! Šta nastaje u darovitu čoveku, u moćnoj prirodi? Raspinjanje, bes, stid od života, mizantropija, samomržnja, otrovan karakter, bežanje ma kuda, u Srbiju, u Crnu Goru, u svet, dođavola! Život Srba u austrijskom inostranstvu donosio je sobom da je i prosečan Vojvođanin ostajao nepoverljiv i nemiran i rasrdljiv. A izuzetni ljudi su bili i ostali naletni, eksplozivni, svojeglavi, neusavetni! Svetozar Miletić, Đura Jakšić, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić."

A jedan od tih izuzetnih srpskih delija, Isidor Bajić, zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom Кarlovačkih bogoslova 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanjem srpskog crkvenog pojanja ...

A Novi Sad je početkom 1848. godine bio političko središte Srpskog revolucionarnog pokreta u Južnoj Ugarskoj. Srbi u gradu pokreću niz akcija u borbi za stvaranje Srpske opštinske uprave i ostvarenja nacinalne slobode. Međutim, blizina petrovaradinske tvrđave koju su držali Mađari, ugrožavala je grad i bila fatalna za srpski pokret uopšte. Mađari su topovima sa tvrđave katastrofalno bombardovali Novi Sad, koji je skroz porušen i opustošen. No, nije dugo potrajalo, a Novi Sad je iz pepela počeo ponovo da raste i razvija se. Novom snagom i poletom, koji je pulsirao svom snagom, organizovale su se u Novom Sadu prve javne priredbe, koncerti i balovi.

Isidor Bajić je duboko osećao da je muzika duša svih umetnosti, da muzika produbljuje sve čega se dotakne. Život sa muzikom je za Isidora Bajića od samog početka bio jedini mogući život, on je za njega značio muzičko biti ili ne biti. Ali Bajić nije bio kompozitor kome je bio cilj komponovanje "na narodnu"! Njegov interes je bio složeniji, težnja raznovrsnija nego što je njegov muzički duh mogao da podnese. Bajićev đak piše: "Bio je on svima nama IDEAL, u njemu smo mi gledali VIŠE BIĆE"! A njegova dela su ciklusi solo pesama: Pesme ljubavi, Album pesama u duhu srpskih narodnih pesama, Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti, Seljančice, Jesen stiže dunjo moja. Klavirske kompozicije: Album kompozicija za glasovir, Za Kosovo — Kumanovo za Slivnicu — Bregalnicu, Srpska rapsodija. Komadi s pevanjem: Đido, Rakija, Divljuša. Opere: Knez Ivo od Semberije ... svedoče o časnom, istrajnom, požrtvovanom, neprekidno nadahnutom stvaralačkom radu Isidora Bajića do poslednjeg daha!

Naš poznati muzikolog i pisac Gordana Кrajačić kaže da je njena prva asocijacija na Isidora Bajića njegov "sjajni hor" "Srpkinja!", koji imaju na repertoaru gotovo svi naši horovi i ma koliko puta da ga je slušala izmamio bi joj suzu! A njegova divna, efektna kompozicija za glas i klavir "Veruj da te ljubim" čuje se bar nekoliko puta na svakom pevačkom takmičenju kod nas! Živeti u Novom Sadu, biti profesor Srpske velike gimnazije, na koju je Pešta budnim okom pazila, i pisati simfoniju koja ne veliča Franca Jozefa nego Miloša Obilića, nije bila obična stvar! I u tome počiva osobiti značaj njegove ličnosti!

A Antun Dobronić u "Glasniku službenog lista Srpske pravoslavne patrijaršije" piše: "Isidor Bajić svim žarom svoje duše uneo se u crkvenu muziku. Ja ne mogu zaboraviti sa kakvom je pažnjom slušao vizantijsko pojanje kad smo pohodili svetogorske manastire!"

A meni se čini da je baš tada kroz duhovno iskustvo pravoslavnih otaca Isidor Bajić shvatio da je transcendencija dar i dejstvo Duha Svetoga, i to dar čoveku za njegovu težnju istini bitija i za njegovu svest o slobodi i da ga nikoja svakidašnjica koja ne krije SUDBINU ne može zaustaviti! Jer, u svakoj istini, pravednosti i dobroti je plod Duha Svetog!

Isidor Bajić je umro 15.09.1915. godine u Novom Sadu, u Austrougarskoj, u svojoj 37 godini života!

Autor: Miodrag Čolaković

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: