|
Angelina
|
 |
« Odgovor #4 poslato: Novembar 04, 2013, 06:32:40 pm » |
|
*
JANOŠ VRABEL: Banatske gajde, njenjara i čardaš
Banatske ili mokrinske gajde od svih gajdi na svetu su najkomplikovanije i za izradu i za sviranje, uverava profesor likovnog vaspitanja u penziji Janoš Vrabel iz Čoke. Za izradu mnoštva narodnih arhaičnih instrumenata u Panoniji, posebno za banatske gajde, Vrabel je isto što i u graditeljstvu violina čuveni italijanski majstor Antonio Stradivari. Banatske gajde iz radionice čokanskog majstora poručuju i kupuju stvaraoci arhaične muzike iz celog sveta.Vrabela je još od srednjoškolskih dana zainteresovala tradicionalna narodna muzika i drevni instrumenti na kojima se ona izvodi. Odrastao je u paorskoj porodici, na izvoru običnog života u banatskoj ravnici. Otac, deda i pradeda, svi su paori za dubokim korenima.
— Kada odrastaš i stasavaš u seljačkoj porodici, snalažljivost i privrženost prirodi i tradiciji su ono što je sudbinski neizbežno — priča Janoš Vrabel. — Zato je i sasvim normalno što smo se od malih nogu igrali sa onim što je bilo pri ruci i od prirodnih materijala. Zove, vrbe i trske oduvek je bilo u izobilju, pa smo kao deca, od onoga što nam je priroda darivala kraj Tise i Zlatice, uspevali da napravimo dobre sviraljke. Posle, kada sam već bio srednjoškolac i student, svesno sam počeo da se bavim starim instrumentima, skupljao ih, zapisivao i crtao sve što me je interesovalo, da bi i počeo da pravim narodne instrumente.
Napravio je Vrabel za nekoliko decenija predanog i marljivog rada više hiljada instrumenata, ali što je retkost, on pravi oko četrdeset vrsta narodnih instrumenata koji izumiru i se sve ređe koriste u Panonskoj niziji. U toj lepezi arhaičnih instrumenata, pored karakterističnih za mađarsku tradiciju, nalaze se i instrumenti svih narodi sa kojima Mađari pod svodom Panonije žive zajedno vekovima, ili preciznije, čak više od jednog milenijuma.
— Ako se proučavaju instrumenti, u izvornoj tradiciji bilo kojeg naroda, mora se znati i tradicija naroda sa kojima su živeli, ko je šta od koga preuzeo, pa se onda mnogo lakše snalaziš i plivaš u tim vodama. Tako su Mađari, Rumuni, Srbi, Slovaci i svi drugi narodi u Panoniji i okruženju koristili gajde. Gajde sa panonskih prostora i okoline se mnogo razlikuju od gajdi koje koriste Škoti. Oni gajde koriste za vojne parade, a naše gajde su narodni instrument koji je u upotrebi odvajkada, da bi se ljudi veselili i čuvali izvornu tradiciju — priča Vrabel.
KOZJI MEH JE NAJBOLJI
Za gajde, ali i ostale instrumente Vrabel koristi prirodne materijale. Za gajdaski meh najbolja je kozja koza, zna se da trebaju Vrabelu, pa je nekako postalo i normalno u Coki, Jazovu, Sanadu i drugim okolnim mestima da ga pozovu da zakolje i odere koze. kozji meh je najbolji, bolji je od ovcijeg cija je koza meksa. Sviralo gajde pravi se od drveta sljive koje se u Coku doprema iz srca Sumadije. Drugi instrumenti zahtevaju orahovinu ili neku drugu vrstu drveta, a za citre najbolje drvo su omorike sa Karpata iz Erdelja, ali je teze nabaviti ga pa se citre cesce prave od "masnije" bosanske čamovine.
Pravi maestro Vrabel mađarske gajde, karakteristične po tome što imaju nešto kraće karabe, za razliku od banatskih ili mokrinskih, koje su prepoznatljive po tome što su im karaba, rog, prdaljka i laktača u odnosu na druge ogromni. Zna majstor iz Čoke i sve tajne erskih, vlaških, pa i levčanskih gajdi, koje su najstarija vrsta starih srpskih gajdi. Na područja Srbije i Balkana, u raznim krajevima, u upotrebi su i druge razne gajde, poput makedonskih, pomoravskih, baranjskih. Gajde su na prvi pogled slične, ali su po nečemu ipak razlikuju.
Srbi i Makedonci su koristili gajde sa jednocevnom sviralom, a banatske i erske gajde su sa duplocevnim sviralama. U Karpatskoj niziji Vrabel je jedini graditelj gajdi i drugih narodnih instrumenata. Doduše, pokušavaju i drugi da prave gajde, ali kada nešto zapne eto ih po instrukcije i pomoć u Čoku! Vrabel se najduže i najpredanije posvetio gajdama i narodnim instrumentima. Po gajde iz radionice Vrabela u Čoku dolaze svirači arhaične muzike iz Italije, Švedske, Japana, Kanade…
Ova vrsta banatskih gajdi koju je narod sačuvao vrlo su zanimljive. Plene karakterističnim zvukom, izgledom, pa nije čudo što su banatske gajde zahvaljujući graditeljskom umeću Janoša Vrabela stigle na mnoge maridijane. Sada se do banatskih gajdi dolazi jednostavnije i porudžbinom preko interneta, o čemu brigu vodi Janošov sin koji i svira arhaičnu muziku. A i muzičari posvećeni arhaičnim zvucima su povezani nekom vrstom iskonskih niti koje nemaju dodirnih tačaka sa internetom, ali ko zna kakvim su sve drevnim i modernim silama povezani gajdaši ove planete. Sreću se na festivalima u Engleskoj, Francuskoj, Mađarskoj i drugim zemljama, pa se i tako pročulo da se u Čoki prave najbolje banatske gajde u Panoniji, Karpatskom basenu pa i šire na ovom svetu.
Uz banatske gajde u produkciji čokanskog Stradivarija za drevne instrumente je i redak narodni instrument njenjara, neka vrsta vrteće laute, koga Vrabel uz druge drevne instrumente, takođe spasava izumiranja. U instrumentu, koji izgledom podseća na violončelo, točak koji se okreće dodiruje žice i pravi zvuke. Vrabel objašnjava da su vrsta gajdi odomaćenih kod nas azijskog porekla, a njenjara je srednjeevropski instrument. Njenjara je uveseljavala Francuze, Flamance i druge Evropljane. Ima ih raznih oblika, sličnih po izgledu na laute, violine, ali i nekog broda, još uvek spremnog da zaplovi Panonijom laganim taktovima čardaša.
Njenjere ili njenjara, kako Srbi zbog lakšeg izgovora zovu ovaj instrument, verovatno su srednjevekovni evropski trgovci doneli u ove krajeve. U 15. i 16. veku koristio se kao dvorski instrument. Na dvorovima gospode je izumro, ali je seme ostalo u okolini Segedina na salašima, gde su se ljudi uz njih veselili. Njenjara je bio instrument "običnih" muzičara, siromašnih ljudi, koji su išli da sviraju za disnotore ili na siromašnijim svadbama, gde domaćini nisu imali novca da plate ozbiljniji orkestar. U tim prilikama uz svirku na njenjari igrao se najžešći čardaš.
Janoš Vrabel je na salašu kraj Segedina pre tri decenije upoznao starog, sada već pokojnog Mihalja Baršonja, koji je na njenjaari još svirao, pa i dobro pravio ovaj instrument. Vrabel je od Baršonja naučio kako se svira i pravi njenjara. I pored ogromnog uloženog truda, pre toga nije u Čoki i okolini uspeo od njenjare pronađe ni traga.
Pravi Janoš i kobzu, vrstu azijskog instrumenta koja ima oblik sličan lauti. Kobza je opstala u rumunskom Erdelju i Moldaviji, gde se svira uz frulu, a u kombinaciji eventualno može da dođe i bubanj. Kobza ima veliko telo i kratak vrat. U najvećem je srodstvu sa turskim sazom, bosanskim šargijama, srpskom samicom. Svirka na kobzu uz pratnju frule i bubnja zvuči slično makedonskim zurlama i bubnjevima.
Kobzu su i kod nas u poslednje vreme prihvatili da sviraju neki mlađani muzičari nastavljači drevne muzičke tradicije, ali ipak za Mađare u Vojvodini najkarakterističniji instrument je citra. Pravi se u različitim oblicima. Vrabel je nekada pravio i frule, ali pošto u Kikindi frule majstorski najbolje u ovom kraju pravi Antika Sabo, već dugo se ne meša u njegovu specijalnost. Majstor iz Čoke se posvetio izradi takozvanih "tečnih instrumenata", razne vrste okarina od gline, u oblicima ptica. Od trske pravi karabe, neku vrstu jednostavnijih gajdica, na kojima je nekada mlađarija učila da svira jer gajde su bile skup instrument da bi se odmah dao početnicima.
— Banatske gajde je najteže naučiti svirati, pa zato početnicima preporučujem da krenu sa levčanskim gajdama, jer lakše su i za držanje i za sviranje — veli Vrabel. — Levčanske gajde imaju jedno sviralo i jedan bordon, zgrabiš ih, naduvaš i sviraš, a banatske imaju sviralo, rog i bordon, ukupno tri piska. Karabe, deo na kome se svira, težak je za držanje, treba raditi laktačom, u mehu održavati jednak pritisak vazduha, pumpati drugom rukom i istovremeno svirati. Zbog jednostavnijih melodija koje se sviraju na ovom instrumentu, bome treba i zapevati. Kada se sve sabere, nije lako biti gajdaš na banatskim gajdama, ali zbog lepog gajdaškog zvuka ne treba žaliti truda.
Gajdaši su nekada svirali na svadbama i drugim veseljima, a Vrabel sada najčešće zasvira na posebnim svečanostima, kada ga domaćini manifestacija pozovu. Gajdaši na severu Banata su gotovo izumrli, a najpoznatiji je svakako Kikinđanin Branislav Zarić. Kod nas se svirka na gajdama ne može naučiti nigde u muzičkoj školi, za razliku od Budimpešte gde je zaživela škola za gajdaše i sve vrste narodnih instrumenata, pa mladi mogu da uče, a Vrabel smatra da bi i kod nas bilo potrebe da se organizovano i stručno nadležne institucije pozabave očuvanjem tradicija starih narodnih instrumenata.
Milorad Mitrović | 27.05.2006. | Dnevnik — Rubrika: Društvo
|
