Gajde
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Gajde  (Pročitano 5279 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« poslato: Februar 13, 2011, 04:40:10 pm »

*

GAJDE




Napravljene su od ovčije mešine i drveta. Mešina je presvučena šarenim platnom — "cicom". Imaju i mali meh za naduvavanje mešine. Karabe su dvocevne. Na desnoj cevi je pet rupa sa prednje strane i jedna pri kraju s boka. Treća i četvrta rupica su veće od ostalih. Na levoj cevi je samo jedna rupica pri kraju cevi. Muzički instrument uz koji se igralo i pevalo.

                                                     Mesto/Oblast:   KRNJAČA, BEOGRADSKO PODUNAVLJE
                                                                       Hronologija:   1900 — 2000
                                                                       Muzej:   ETNOGRAFSKI MUZEJ U BEOGRADU
                                                                       Država:   SRBIJA
                                                                       Kultura:   SRPSKA, PRAVOSLAVNA, SEOSKA
                                                                       Materijal:   DRVO, MEŠINA
                                                                       Tehnika izrade:   ZANATSKI RAD, TRAKSLOVANJE, ŠTAVLJENJE
| Virtuelni muzej Dunava
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 13, 2011, 04:40:37 pm »

**

GAJDE


GAJDE, duvački narodni instrument s mešinom, poznat kod mnogih evropskih i vanevropskih naroda. Potiče iz Azije, a preteče su mu instrumenti s mešinom, koji su se upotrebljavali u starom Rimu. Rimski su ih vojnici proširili po čitavom rimskom carstvu.

Trubanj, toliko karakterističan za gajde, javlja se tek u XIV veku, pa se od toga doba može govoriti o gajdama u pravome smislu reči, jer su dotad postojale samo mešnice s prebiraljkom. Najstariji oblik gajda s trubnjem nacrtan je u t. zv. Gorleston-psaltira iz 1306. Odvajkada pastirski instrument, kojim se prati i seoski ples, gajde su u nekim zemljama postale i vojnički instrument. Drugde su doprle i na dvor; tu su gajdaši imali svoj status među dvorskim muzičarima (u Bavarskoj se dvorski gajdaši spominju oko 1480). Gajdama su se obilno služili i putujući muzikanti. U Francuskoj su se, osobito u XVIII veku razvile u umetnički instrument (musette), bogato ukrašen. Virtuozi na gajdama uživali su u Francuskoj velik ugled (braća Chedeville, XVIII vek). U XIX veku nestaju gajde iz umetničke muzičke prakse, ali su sve do danas ostale rasprostranjenim narodnim instrumentom, a u Škotskoj i tipično vojničkim instrumentom. Nazivi za gajde variraju prema pojedinim zemljama i tipovima. U Engleskoj ih zovu bagpipe, borderpipe, u Francuskoj biniou, cornemuse, u Italiji cornamusa, zampogna, u Španiji gaita gallega, u Češkoj i Poljskoj dudy, u Slovačkoj gajdy i šutky, u Rusiji dudka.

U našoj zemlji razlikuju se gajde s jednocevnom prebiraljkom u upotrebi u Makedoniji (a i u Bugarskoj) i gajde s dvocevnom prebiraljkom, raširene po Vojvodini, Sremu, Srbiji i Slavoniji. (O dudama, koje su gajdama sa svim srodne, v. Dude.)

Glavni su delovi gajda: mešina, prebiraljka, dulac i trubanj. Mešina je ponajviše od učinjene kozje kože, jer je ova najgušća i najčvršća (dlake ostaju s unutrašnje strane). Na mješini su tri otvora: vratni i dva od prednjih nogu životinje. Na vratni otvor veže se našak prebiraljke, za jedan nožni otvor pričvršćuje se dulac, a za drugi tok trubnja. U mešinu ulazi vazduh kroz dulac, a izlazi kroz prebiraljku i trubanj. Da bi istisnuo zrak iz mešine, gajdaš je drži pod pazuhom i nadlakticom ruke privija o vlastita prsa. Prebiraljka (gajdunica, gajdurka, dvojnice, karabe, karablje je ustvari jednocevna, odnosno dvocevna sviraljka od šljivovine, koja se utakne u našak (drven, valjkast stupić, uvučen u mešinu). Na svakoj cevi prebiraljke utaknut je s gornje strane po jedan pisak od bazgovine ili trstike s udarnim jezičkom. Ako je prebiraljka jednocevna, na njoj je izdubeno devet rupica nejednake veličine. Nasuprot prvoj rupici nalazi se na stražnjoj strani prebiraljke rupica za palac desne ruke. Ako je prebiraljka dvocevna (dvojnice) dobivaju njezine cevi posebne nazive, pa se govori o desnim i levim dvojnicama. Na desnim dvojnicama samo je jedna rupica za prebiranje i to na mestu, gde bi na levoj prebiraljci, koja ima pet rupica, došla šesta. Leva je prebiraljka odozdo začepljena drvenim čepom, pa je zbog toga sa strane izrezana t. zv. glasnica, da kroz nju može izlaziti vazduh. Levu prebiraljku nazivaju ponegde "kličnjak", a desnu "rožnjak", jer se ona produžuje u t. zv. "rog" (zovu ga i "lula"). Na rožnjaku izvodi gajdaš samo dva glasa: temeljni ton (to je oktava trubnjeva tona) i donju kvartu. Ti se tonovi zovu da-mu. Na nekim se gajdama na rožnjaku umesto kvarte izvodi terca. Duvaljka  (dulić, duvalo, dulac, puvaljica) je drvena cev od šljivovine, kroz koju gajdaš ustima tera vazduh u mješinu. Trubanj (prdak, prdaljica, prdaljka, bucalo, rog) je dugačka sviraljka utaknuta u tok. Sastavljena je od tri valjkaste, ukrašene i na mestu uticanja kositrom obaljane cevi od šljivovine. S unutrašnje strane utaknut je u trubanj oveći idioglotni pisak od bazgovine. Trubanj daje otegnuti brejičavi ton, koji jednolično zvuči za sve vreme gajdaševe svirke. Gajdaš zabacuje kod sviranja trubanj preko levog ramena.

Gajde nisu posvuda jednako ugođene. To važi podjednako za oba tipa, s jednocevnom i dvocevnom prebiraljkom. Odnosi među tonovima znatno variraju. Neke gajde prvog tipa daju melodijsku mol-lestvicu s nonom, druge daju dur-lestvicu sa sniženim sedmim stupnjem i nonom. Na gajdama drugog tipa mogu se naći ovakvi nizovi: b1, c1, d1, es1, f1, g1 ili: cis1, d1, e1, g1, as1, b1, c2, d2, es2.





Muzička Enciklopedija 1 A — J
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLVIII


[postavljeno 11.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 13, 2011, 05:03:57 pm »

*

G A J D E


Gajde su nekada bile uobičajen instrument širom Evrope. Danas se, nažalost, sreću sve ređe. U Srba i ostalih južnih Slovena gajde se sviraju i danas mahom u selima. Što se Evrope tiče svaka zemlja ima svoj tip gajdi (bag pipes), međutim u mnogim zemljama to više nije taj izvorni tip gajdi, već su usavršene do te mere da su na sviralu dodati čak i mehanizmi sa klapnama, primitivni piskovi od trske su zameljeni industrijskim te se i zvuk uslovno rečeno profinio i prilagodio više klasičnom izvođenju. Nažalost, ovim tehničkim poboljšanjima zapadnoevropski tipovi gajdi mnogo su izgubili od svoje ruralnosti i rustike zvuka.

Mi ćemo se fokusirati na južnoslovenski tip gajdi. Ovaj instrument u veoma srodnim oblicima javlja se u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj...

Pomenućemo neke tipove gajdi pronađenih na prostoru Balkana: južnomoravsko-makedonski tip, najrasprostranjeniji tip, svira se od okoline Niša pa sve do juga Makedonije. U okolini Niša sreću se svrljiške gajde koje imaju gajdenicu (sviralu, gajdarku) sa duplom cevi, postoje još i erske gajde, zatim vojvođanske gajde koje imaju meh i takođe dvocevnu sviralu.

Svaki tip odlikovao se različitim štimom (uglavnom netemperovanim), kasnije su majstori uhvatili kalupe po kojima su pravili gajde preciznijeg štima.

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: Gajdenica (gajdurka po makedonski, svirala, gajdarka) deo koji daje zvuk, ima rupe gde svirač prebira prstima i kroji melodiju sa ukrasima. Broj rupa se kreće između 6 i 8. Gajdenica se pravi od tvrdog drveta. Najčešće su to šimšir ili zelenika, dren, jorgovan i šljiva.

Na vrhu gajdenice nalazi se krivi završetak koji se nekada pravio isključivo od bivoljeg ili drugog roga, a danas majstori ovaj egzotični materijal zamenjuju drvetom. Sa vrha ovog dela na uzici od kože visi zub od vuka, divlje svinje ili medveda...ili kandža orla ili sokola. Ovaj oštri predmet služi kao amajlija, ujedno i kao alat kojim su se doterivale rupe kada su štimovane pomoću pčelinjeg voska (veličina rupe se sužavala kapanjem pčelinjeg voska).

Pisak se nalazi u spoju između mešine i gajdenice. Vibracijom njegovog jezička dobija se zvuk. Pisak (piska makedonski) pravi se od sirove barske trske ili od mladica zove. Pisak se nakratko uroni u vrelo ulje kako bi se zaštitio od vlage. Štim gajde u mnogome zavisi od piska i od klimatskih prilika te se gajdašima savetuje, ukoliko sviraju zajedno sa drugim instrumentima uvek imaju sa sobom nekoliko pisaka, koji se u štimu razlikuju za nekoliko centi ili pola stepena.

Svi prstenovi u koje se uglavljuju drveni delovi, kada se spajaju sa mešinom, zovu se glavčine i prave se od kravljeg roga (danas usled nedostatka materijala, od drveta).

Drveni deo u koji se duva ima povratni ventil, sa klapmom od parčeta kože, a u novije vreme od gume.

Velika dugačka cev koja daje dubok (bas) ton takođe ima svoj veliki pisak i zove se prdalo (brčalo na makedonskom), bas, bordun, ili drndalo. Sklapa se iz tri dela i pravi se od drena, šimšira ili zelenike.

Mešina se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, potapa u krečnu vodu i tako impregnira. Deo sa krznom okreće se unutra da drži vlagu i toplotu.

Ceo instrument maže se lojem ili voskom na svim spojevima da ne pušta, a mešina se maže svinjskom mašću da bi se očuvala.

Ovakav oblik gajdi nije se promenio vekovima. Velike vojne i ropstva narod je prošao lečeći tugu zvukom gajdi.

Danas se gajde sviraju uz goč tj. tapan pa i uz tamburu.

Postale su sastavni deo neofolk i neovizantijskih muzičkih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom.

Sam zvuk gajdi vodi duboko u prošlost u zadnje repove korena naroda. Veoma dragoceno je to što na Balkanu postoje i danas se prave primitivni tipovi gajdi koje su svirali i naši preci. U prošlosti su se na gajdama svirala kola i ora i bile su verni prijatelji pastira, pored frula i kavala. Pastiri su bili oni koji su ih najčešće i pravili idući za ovcama.

Na saborima gajdaš bi obično stao u sredinu kola i svirao dok se kolo vilo oko njega, on bi se pak okretao licem čas jednima čas drugima, pokazujući svoje uživanje (merak).

U narodu se kaže, duva u gajde.


http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 13, 2011, 05:04:29 pm »

*

U SUSRET DRUGOM SABORU GAJDAŠA I BELMUŽIJADI

...U srpskim krajevima gajde se prvi put pominju u 16. veku, zabeležio je jedan francuski putopisac.    

Početkom druge polovine 19. veka dolazi do promena društveno-ekonomskih prilika i do obnavljanja muzičkog života u ondašnjoj Srbiji. U to vreme, beleže hroničari, "muzika u Srbiji, u početku vladavine Kneza Miloša, bila je vokalna, koji su izvodili mladji ljudi, žene i deca, ili instrumentalna, koju su izvodili, obično mladji ljudi, na gajdama, duducima i dvojnicama".      

Prema navodima stručnjaka, u Srbiji postoji nekoliko tipova gajdi. U istočnoj Srbiji u upotrebi su svrljiške gajde, koje su u nekim zapisima nazvane i erske gajde kako bi se dobilo šire regionalno označavanje ovog instrumenta. (U Etnografskom muzeju u Beogradu pod inv. Brojem 8608. nalaze se erske gajde Dušana Stojanovića iz Kamenice, kod Niša, a jedan primerak njegovih gajdi je u Muzeju u Nišu).  
    
Kao stari srpski naziv za ovaj instrument koristila se i reč — gadlje.  

Svrljiške (erske) gajde su troglasni narodni muzički instrument. Dvocevna gajdenica ovih gajdi sastavljena je od melodijske i ostinantne svirale, koje u sazvučju sa velikom bordunskom sviralom ostvaruju troglasje. Sve tri svirale su "sviraljke klarinetskog tipa", odnosno "sviraljke s jednostrukim udarnim jezičkom", beleži Petar D. Vukosavljević, 1981. godine u brošuri Erske (svrljiške) gajde.      

Gajde čine četiri osnovna dela: gajdenica, velike bordunska svirala (prdak), mešina i duvaljka.
      
Dr Dragoslav Dević, naš poznati etnomuzikolog za svrljiške gajde kaže da su u upotre bi bile već u devetnaestom veku. Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka u svrljiškom kraju su živeli mnogi aktivni svirači i najčešće posedovali gajde naslednjene od očeva, stričeva, rodjaka.  

U svrljiškom kraju na gajdama su se najviše svirala narodna kola poznata pod imenom — devla, osmoputka, sitan i krupan čačak, dunda, sitnica, jednostranka, poprikaš, rumenka, polomka, katanka, kukunješ, dunjeranka, trojanac, itd.  




Mali gajdaš iz Prekonoge
"Muški posao su gajde", kazivali su
ranije svrljiški gajdaši ili ti gajdari


NAŠI GAJDAŠI...  Polovinom šezdesetih godine prošloga veka (1963—64) u svrljiškom kraju su bili aktivni sledeći gajdari: Vidoje Ilić i Rade Djordjević iz Beloinja, Vukoslav Todorović, Radosav Stevanović i Mihajlo Spasić iz Drajinca, Radisav Živković iz Kopajkošare, Vukašin Veličković iz Galibabinca, Cvetko Radovanović iz Lalinca, Đorđe Gojković iz Periša, Ranko Dimitrijević iz Burdima, Dušan Dinić iz Grbavča, Vuča Nikolić iz Niševca, Ljubomir Stanković iz Plužine, Borivoje Kostadinović iz Radmirovca, Milisav Mitić iz Davidovca, Radisav Milijić iz Niševca, Svetislav Živković iz Šljivovika, Jelenko Lazarević iz Izvora, izvesni gajdaš Miroslav — Čumburleja iz Pirkovca, koji je najčešće svirao na saborima u obližnjem manastir Sv. arhangelu Gavrilu, ali i na novosadskoj "najlon pijaci".

Na početku 21. veka aktivni, i jedini gajdaši u Svrljiškom kraju su Miodrag Mija Simić iz Lozana i Nenad Jovanović iz Prekonoge.

Jovanović često nastupa na takmičenjima i saborima, dok Simić svirkom na gajdama uglavnom uveseljava svatove na svadbama u Timočkoj krajini.


Deo teksta preuzet sa: svrljig.info


"Postoji nekoliko tipova gajdi na Balkanu: južnomoravsko — makedonski tip (svira se od okoline Niša, pa sve do juga Makedonije), svrljiški tip (imaju gajdarku sa duplom cevi), irske gajde i vojvođanske gajde (imaju dvocevnu sviralu)."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Novembar 04, 2013, 06:32:40 pm »

*

JANOŠ VRABEL: Banatske gajde, njenjara i čardaš


Banatske ili mokrinske gajde od svih gajdi na svetu su najkomplikovanije i za izradu i za sviranje, uverava profesor likovnog vaspitanja u penziji Janoš Vrabel iz Čoke. Za izradu mnoštva narodnih arhaičnih instrumenata u Panoniji, posebno za banatske gajde, Vrabel je isto što i u graditeljstvu violina čuveni italijanski majstor Antonio Stradivari. Banatske gajde iz radionice čokanskog majstora poručuju i kupuju stvaraoci arhaične muzike iz celog sveta.Vrabela je još od srednjoškolskih dana zainteresovala tradicionalna narodna muzika i drevni instrumenti na kojima se ona izvodi. Odrastao je u paorskoj porodici, na izvoru običnog života u banatskoj ravnici. Otac, deda i pradeda, svi su paori za dubokim korenima.

— Kada odrastaš i stasavaš u seljačkoj porodici, snalažljivost i privrženost prirodi i tradiciji su ono što je sudbinski neizbežno — priča Janoš Vrabel. — Zato je i sasvim normalno što smo se od malih nogu igrali sa onim što je bilo pri ruci i od prirodnih materijala. Zove, vrbe i trske oduvek je bilo u izobilju, pa smo kao deca, od onoga što nam je priroda darivala kraj Tise i Zlatice, uspevali da napravimo dobre sviraljke. Posle, kada sam već bio srednjoškolac i student, svesno sam počeo da se bavim starim instrumentima, skupljao ih, zapisivao i crtao sve što me je interesovalo, da bi i počeo da pravim narodne instrumente.

Napravio je Vrabel za nekoliko decenija predanog i marljivog rada više hiljada instrumenata, ali što je retkost, on pravi oko četrdeset vrsta narodnih instrumenata koji izumiru i se sve ređe koriste u Panonskoj niziji. U toj lepezi arhaičnih instrumenata, pored karakterističnih za mađarsku tradiciju, nalaze se i instrumenti svih narodi sa kojima Mađari pod svodom Panonije žive zajedno vekovima, ili preciznije, čak više od jednog milenijuma.

— Ako se proučavaju instrumenti, u izvornoj tradiciji bilo kojeg naroda, mora se znati i tradicija naroda sa kojima su živeli, ko je šta od koga preuzeo, pa se onda mnogo lakše snalaziš i plivaš u tim vodama. Tako su Mađari, Rumuni, Srbi, Slovaci i svi drugi narodi u Panoniji i okruženju koristili gajde. Gajde sa panonskih prostora i okoline se mnogo razlikuju od gajdi koje koriste Škoti. Oni gajde koriste za vojne parade, a naše gajde su narodni instrument koji je u upotrebi odvajkada, da bi se ljudi veselili i čuvali izvornu tradiciju — priča Vrabel.

KOZJI MEH JE NAJBOLJI

Za gajde, ali i ostale instrumente Vrabel koristi prirodne materijale. Za gajdaski meh najbolja je kozja koza, zna se da trebaju Vrabelu, pa je nekako postalo i normalno u Coki, Jazovu, Sanadu i drugim okolnim mestima da ga pozovu da zakolje i odere koze. kozji meh je najbolji, bolji je od ovcijeg cija je koza meksa. Sviralo gajde pravi se od drveta sljive koje se u Coku doprema iz srca Sumadije. Drugi instrumenti zahtevaju orahovinu ili neku drugu vrstu drveta, a za citre najbolje drvo su omorike sa Karpata iz Erdelja, ali je teze nabaviti ga pa se citre cesce prave od "masnije" bosanske čamovine.

Pravi maestro Vrabel mađarske gajde, karakteristične po tome što imaju nešto kraće karabe, za razliku od banatskih ili mokrinskih, koje su prepoznatljive po tome što su im karaba, rog, prdaljka i laktača u odnosu na druge ogromni. Zna majstor iz Čoke i sve tajne erskih, vlaških, pa i levčanskih gajdi, koje su najstarija vrsta starih srpskih gajdi. Na područja Srbije i Balkana, u raznim krajevima, u upotrebi su i druge razne gajde, poput makedonskih, pomoravskih, baranjskih. Gajde su na prvi pogled slične, ali su po nečemu ipak razlikuju.

Srbi i Makedonci su koristili gajde sa jednocevnom sviralom, a banatske i erske gajde su sa duplocevnim sviralama. U Karpatskoj niziji Vrabel je jedini graditelj gajdi i drugih narodnih instrumenata. Doduše, pokušavaju i drugi da prave gajde, ali kada nešto zapne eto ih po instrukcije i pomoć u Čoku! Vrabel se najduže i najpredanije posvetio gajdama i narodnim instrumentima. Po gajde iz radionice Vrabela u Čoku dolaze svirači arhaične muzike iz Italije, Švedske, Japana, Kanade…

Ova vrsta banatskih gajdi koju je narod sačuvao vrlo su zanimljive. Plene karakterističnim zvukom, izgledom, pa nije čudo što su banatske gajde zahvaljujući graditeljskom umeću Janoša Vrabela stigle na mnoge maridijane. Sada se do banatskih gajdi dolazi jednostavnije i porudžbinom preko interneta, o čemu brigu vodi Janošov sin koji i svira arhaičnu muziku. A i muzičari posvećeni arhaičnim zvucima su povezani nekom vrstom iskonskih niti koje nemaju dodirnih tačaka sa internetom, ali ko zna kakvim su sve drevnim i modernim silama povezani gajdaši ove planete. Sreću se na festivalima u Engleskoj, Francuskoj, Mađarskoj i drugim zemljama, pa se i tako pročulo da se u Čoki prave najbolje banatske gajde u Panoniji, Karpatskom basenu pa i šire na ovom svetu.

Uz banatske gajde u produkciji čokanskog Stradivarija za drevne instrumente je i redak narodni instrument njenjara, neka vrsta vrteće laute, koga Vrabel uz druge drevne instrumente, takođe spasava izumiranja. U instrumentu, koji izgledom podseća na violončelo, točak koji se okreće dodiruje žice i pravi zvuke. Vrabel objašnjava da su vrsta gajdi odomaćenih kod nas azijskog porekla, a njenjara je srednjeevropski instrument. Njenjara je uveseljavala Francuze, Flamance i druge Evropljane. Ima ih raznih oblika, sličnih po izgledu na laute, violine, ali i nekog broda, još uvek spremnog da zaplovi Panonijom laganim taktovima čardaša.

Njenjere ili njenjara, kako Srbi zbog lakšeg izgovora zovu ovaj instrument, verovatno su srednjevekovni evropski trgovci doneli u ove krajeve. U 15. i 16. veku koristio se kao dvorski instrument. Na dvorovima gospode je izumro, ali je seme ostalo u okolini Segedina na salašima, gde su se ljudi uz njih veselili. Njenjara je bio instrument "običnih" muzičara, siromašnih ljudi, koji su išli da sviraju za disnotore ili na siromašnijim svadbama, gde domaćini nisu imali novca da plate ozbiljniji orkestar. U tim prilikama uz svirku na njenjari igrao se najžešći čardaš.

Janoš Vrabel je na salašu kraj Segedina pre tri decenije upoznao starog, sada već pokojnog Mihalja Baršonja, koji je na njenjaari još svirao, pa i dobro pravio ovaj instrument. Vrabel je od Baršonja naučio kako se svira i pravi njenjara. I pored ogromnog uloženog truda, pre toga nije u Čoki i okolini uspeo od njenjare pronađe ni traga.

Pravi Janoš i kobzu, vrstu azijskog instrumenta koja ima oblik sličan lauti. Kobza je opstala u rumunskom Erdelju i Moldaviji, gde se svira uz frulu, a u kombinaciji eventualno može da dođe i bubanj. Kobza ima veliko telo i kratak vrat. U najvećem je srodstvu sa turskim sazom, bosanskim šargijama, srpskom samicom. Svirka na kobzu uz pratnju frule i bubnja zvuči slično makedonskim zurlama i bubnjevima.

Kobzu su i kod nas u poslednje vreme prihvatili da sviraju neki mlađani muzičari nastavljači drevne muzičke tradicije, ali ipak za Mađare u Vojvodini najkarakterističniji instrument je citra. Pravi se u različitim oblicima. Vrabel je nekada pravio i frule, ali pošto u Kikindi frule majstorski najbolje u ovom kraju pravi Antika Sabo, već dugo se ne meša u njegovu specijalnost. Majstor iz Čoke se posvetio izradi takozvanih "tečnih instrumenata", razne vrste okarina od gline, u oblicima ptica. Od trske pravi karabe, neku vrstu jednostavnijih gajdica, na kojima je nekada mlađarija učila da svira jer gajde su bile skup instrument da bi se odmah dao početnicima.

— Banatske gajde je najteže naučiti svirati, pa zato početnicima preporučujem da krenu sa levčanskim gajdama, jer lakše su i za držanje i za sviranje — veli Vrabel. — Levčanske gajde imaju jedno sviralo i jedan bordon, zgrabiš ih, naduvaš i sviraš, a banatske imaju sviralo, rog i bordon, ukupno tri piska. Karabe, deo na kome se svira, težak je za držanje, treba raditi laktačom, u mehu održavati jednak pritisak vazduha, pumpati drugom rukom i istovremeno svirati. Zbog jednostavnijih melodija koje se sviraju na ovom instrumentu, bome treba i zapevati. Kada se sve sabere, nije lako biti gajdaš na banatskim gajdama, ali zbog lepog gajdaškog zvuka ne treba žaliti truda.

Gajdaši su nekada svirali na svadbama i drugim veseljima, a Vrabel sada najčešće zasvira na posebnim svečanostima, kada ga domaćini manifestacija pozovu. Gajdaši na severu Banata su gotovo izumrli, a najpoznatiji je svakako Kikinđanin Branislav Zarić. Kod nas se svirka na gajdama ne može naučiti nigde u muzičkoj školi, za razliku od Budimpešte gde je zaživela škola za gajdaše i sve vrste narodnih instrumenata, pa mladi mogu da uče, a Vrabel smatra da bi i kod nas bilo potrebe da se organizovano i stručno nadležne institucije pozabave očuvanjem tradicija starih narodnih instrumenata.


Milorad Mitrović | 27.05.2006. | Dnevnik — Rubrika: Društvo
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: