Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864)  (Pročitano 34768 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Februar 13, 2011, 04:20:31 pm »

**

              



VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ    
Tršić, 06.11.1787 — Beč, 07.02.1864.

Srpski velikan, reformator i tvorac novog srpskog jezika i književnosti, rođen je u malom jadarskom selu Tršiću, nedaleko od Loznice, 1787. godine, od oca Stevana i majke Jegde. Tu je proveo detinjstvo, uglavnom čuvajući stoku po obližnjim pašnjacima. Od malena je iskazivao veliku radoznalost i žeđ za znanjem.

Prve znake pismenosti naučio je od polupismenog rođaka Jefte Savića Čotrića. Pisao je guščjim perom, na papiru od puščanih fišeka, mastilom načinjenim od razmućenog baruta.

U svojoj osmoj godini, 1795, postao je đak Grgurićeve privatne škole u Loznici, ali samo na kratko. Zbog epidemije kuge, škola je ubrzo prestala sa radom.

Sa navršenih devet godina roditelji ga odvode u Manastir Tronošu, ali ni ovde nije bio bolje sreće. Terali su ga da čuva stoku i obavlja mnoge druge poslove, a od polupismenih kaluđera je malo šta mogao naučiti, jer je već "dobro znao da čita i piše". Zato ga otac Stevan vraća kući u Tršić.

Prelomna 1804. godina zatiče sedamnaestogodišnjeg Vuka kao pisara kod smelog i samosvojnog buntovnika i junaka Đorđa Ćurčije, hajdučkog harambaše i organizatora ustanka u Jadru. Raduje se pobedama srpske vojske i tuguje zbog nesloge među srpskim knezovima i vojvodama. Naročito mu teško pada Ćurčijino ubistvo, za koga se, kao junaka, bio posebno vezao. Pod utiskom ovog nemilog događaja i vođen žudnjom za novim saznanjima, odlučuje da pređe u Srem. U Gimnaziji u Sremskim Karlovcima provodi dve godine, ali mu ništa ne ide na ruku. Zbog izmenjenih propisa, trebalo je ponovo da krene u prvi razred, pa Vuk, povređen i razočaran, napušta Karlovce i odlazi u Petrinju, gde se upisao u tamošnju Gimnaziju, ali ga ni ovde mesto ne drži. Pritisnut nemaštinom, vraća se u ustaničku Srbiju. Posle kratkotrajnog boravka u rodnom Tršiću, od proleća 1807. godine Vuk je pisar kod vojvode Jakova Nenadovića, da bi, ujesen iste godine postao pisar Praviteljstvujuščeg sovjeta u Beogradu.

Kada je, 1808. godine, u Beogradu otvorena Velika škola, Vuk postaje jedan od njenih malobrojnih đaka. Međutim, već u proleće naredne godine, učionice Velike škole ostadoše prazne, jer su stasali đaci pohitali na ratna poprišta. Vuka, teško obolelog od kostobolje, odvoze u Tršić gde, u bolesničkoj postelji, provodi nemirne dane i besane noći. Tražeći leka svojoj bolesti odlazi u banju Mehadiju i u Bolnicu u Novi Sad, gde provodi zimu 1809/10. godine. Na proleće 1810. upućen je na dalje lečenje u Peštu, gde se bolest donekle smiruje. No, leva noga mu je ostala zgrčena, pa od tada stalno druguje sa drvenom štulom, "hodiljom" sa kojom će proći "pola sveta".

U Pešti se Vuk sreo i upoznao sa Savom Mrkaljem i Lukom Milovanovim, što će biti od velikog značaja za njegov budući rad.

Po povratku u Srbiju, dobija učiteljsko mesto u Beogradu. U proleće 1811. godine, sa Simom Milutinovićem Sarajlijom se dogovara da zajednički napišu istoriju Karađorđevog ustanka, ali Vuka događaji odvode na drugu stranu. Odlazi u Krajinu, gde je postavljen za upravnika Carinarnice u Kladovu, a potom je i starešina Brzopalanačkog sreza. Pun poleta i borbenog duha, ne razlikuje se mnogo od ostalih starešina. Šparta na konju Krajinom i Ključem obavljajući tešku službu, postaje pouzdana ličnost i doživljava priznanja. U Negotinu se upoznao sa legendarnim vojvodom Hajduk-Veljkom Petrovićem koga je, zbog hrabrosti i junaštva, jako cenio i uvažavao.

U Krajini je dočekao slom ustanka 1813. godine. Kao i većina ustanika, napušta Srbiju i utočište nalazi u Austriji. Posle karantina u Halmalici kod Pančeva, u potrazi za novim znanjima, "negde oko polovine jeseni" 1813. godine, Vuk odlazi u Beč. Do tada, on je stekao neveliku školsku spremu i ogromno životno iskustvo. Uz povremene izlete, u Beču će provesti ostatak života.

Bavljenje u Beču započinje u krugu srpskih izbeglica okupljenih oko Uredništva Novina serbskih. Podstaknut čestim raspravama o uzrocima sloma Prvog ustanka, Vuk o tome objavljuje članak, koji dospeva u ruke cenzora slovenskih rukopisa Jerneja Kopitara. Pronicljivom i učenom Slovencu nisu promakli Vukovi kvaliteti: "To je najbolja glava među Srbima" - piše Kopitar. Traži od Vuka da zapisuje srpske narodne pesme i da piše gramatiku i rečnik srpskog narodnog jezika. Vuk se u početku drži rezervisano, možda i zbog toga što nema poverenja u sopstvene snage, ali ipak postepeno prihvata Kopitareve savete i započinje rad. Od tog trenutka, on postaje vožd srpskog kulturnog ustanka. Postaje svestan snage pera, novog ubojitog oružja u borbi za oslobođenje srpskog naroda od mraka i zaostalosti.

Samo četiri meseca od poznanstva sa Kopitarom, Vuk u Beču štampa knjigu Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica — zbirku od 100 lirskih i 8 epskih pesama, koje je zapisao po sećanju.

Iste, 1814. godine, zajedno sa siromašnim i učenim prijateljem Lukom Milovanovim, Vuk se prihvata pisanja gramatike srpskog jezika. Pjesnarica serbskoga jezika po govoru prostog naroda napisana, štampana je u Budimu. Nepogrešivom intuicijom, Vuk odmah pronalazi pravi put i izjašnjava se za novi pravopis, najjednostavniji i najsavršeniji na svetu, koji se svodi na fonetsko načelo "piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano". Ovim je, praktično, Vukova reforma pravopisa, koja se zasniva na narodnom govoru, bila započeta.

U vreme kad se ovo dešava, Srbi su izdali ukupno stotinak knjiga i sve su bile napisane nemuštom mešavinom crkveno-slovenskog i narodnog srpskog jezika.

Ohrabren početnim uspesima, Vuk odlazi u Srem i beleži nove narodne pesme. U Manastiru Šišatovcu svoje pesme mu govori i Filip Višnjić. Štampao ih je u Beču, 1815. godine, u zbirci Narodnoserbska pjesnarica.

Prve Vukove knjige izazivaju različita reagovanja. Poznati evropski naučnici i književnici — Kopitar, Grim, Herder, Gete i drugi, dočekali su ih samo rečima hvale. Nasuprot tome, u Srbiji i Vojvodini Vukove ideje su dočekane sa neskrivenim ogorčenjem i osudama. Posebno su na udaru ortografija i narodni jezik. I crkva, oličena u mitropolitu Stratimiroviću, svim sredstvima brani crkveni jezik, znajući da time brani svoj uticaj u narodu i svoje privilegije. Nastala je prava hajka na Vuka. Započeo je žestoki rat koji će trajati više od četiri cecenije — sve do Vukove konačne i blistave pobede 1847. godine.

Napadi Vuka nisu pokolebali. Ubeđen u ispravnost svojih ideja i stavova, odlučno prihvata borbu, ne odustaje i ne povlači se. Prvo odgovara na napade, a zatim i sam napada, oštro i bespoštedno.

U jeku ovih žestokih sukoba i polemika Vuk postiže novu, veoma značajnu pobedu. Mada u velikoj materijalnoj oskudici, 1818. godine on štampa Srbski rječnik. Bio je to prvi rečnik srpskog književnog jezika, sa 26.000 reči, štampan novim pravopisom i sa dosta etnografske i istorijske građe. Tu je i prošireno izdanje gramatike, sa odlučnim novim reformatorskim zahtevima.

Godine 1818, oženio se Vuk u Beču Anom Kraus, koja mu je celog života bila privržena. Deca su im umirala; ostali su u životu kći Mina i sin Dimitrije. Mina će docnije postati talentovan slikar, a bavila se i prevođenjem Vukovih narodnih pripovedaka na nemački jezik.

Borba sa mnogim i moćnim protivnicima bila je, u početku, neravnopravna. Vuk je dugo bio i vožd i jedini vojnik srpskog kulturnog ustanka. Sam je izdržao nebrojene juriše učenih Srba, srpske crkve i srpske države. Učeni Srbi pisali su "po pravilima babe Smiljane", i srpski i slavenski, i ni srpski ni slavenski, i taj grdni i rogobatni jezik pretpostavljali narodnom. Usledio je i nepromišljeni gest zaslepljenog Mitropolita Stratimirovića, koji je Rječnik javno spalio. Nepismeni Knez Miloš nudio je Vuku novac da ne piše i izdavao mu pogrdne i podrugljive pasoše — "u mladosti kozar, a sada spisatelj srbske gramatike". Godine 1832. Miloš je zabranio upotrebu Vukovog pravopisa u Srbiji. U Rusiji i Srbiji sumnjičili su Vuka kao austrijskog špijuna, a u Austriji kao ruskog. U ljutom ratu spoznao je trenutke nemaštine i očaja, kada je plakao "kao ludo dijete" što mu deca na Božić gladuju.

U želji da, koliko je to moguće, sredi svoje materijalne prilike, 1819. godine Vuk putuje u Rusiju. Posećuje Petrograd, Kijev, Moskvu i druge gradove gde je, od strane učenih ljudi i ministara, priman sa pažnjom i počastima. Upoznaje se sa istaknutim intelektualcima Žukovskim, Turgenjevim, Adelungom, Kepenom i drugim. Dobio je punu moralnu podršku za svoj rad i buduća stremljenja, ali je znatnija materijalna pomoć izostala. Iz Rusije se vraća sa nešto novca namenjenog kao avans za prevod Novog zaveta. Odmah po dolasku u Beč, prinuđen je da traži pozajmice.

Živeći u Beču, Vuk Srbiju nije zaboravljao. Pokušavajući da uspostavi bolje odnose sa Knezom Milošem, vraća se u Srbiju 1820. godine. Bio je pun planova i ideja za unapređenje kulture i pismenosti, ali samovoljni Miloš, koji je oličenje vlasti, samoljublja, bogatstva i moći i koga ponajviše interesuje novac, trgovina i imanja — ništa nije prihvatao. Život uz Kneza, začinjen brojnim intrigama i klevetama, postaje za Vuka pretežak i nepodnošljiv. Pošto je tretiran kao stranac, tuđin u svojoj otadžbini, on se od Srbije oprašta i ponovo odlazi u Beč. Jedino mu je pošlo za rukom da pripremi za štampu Narodne srbske pripovijetke, koje su objavljene u Beču 1821. godine.

Nekoliko mesaeci kasnije, osiromašen i pritisnut nevoljama, prihvata poziv Kneza Miloša i ponovo dolazi u Srbiju. Dva meseca boravi na Kneževom dvoru u Kragujevcu, gde se oseća "kao u zverinjaku". Uvidevši da je načinio veliku grešku, brzo se vraća u Beč.

Posle 1820. godine Vuk se okreće Evropi. Iz Beča, 1823. godine, odlazi najpre u Lajpcig, gde se upisuje na studije medicine. Međutim, zbog nedovoljnog predznanja i materijalnih neprilika, nije mogao uspešno pratiti studije...

Za svoje naučne zasluge dobio je, 1826. godine, penziju od ruskog cara, što će mu znatno olakšati život i budući rad.

Bez uspeha će završiti i pokušaj povratka u Srbiju 1828. godine. Kao već poznatom piscu i naučniku, upućen mu je poziv da dođe u Srbiju, uz velika obećanja. Vuk dolazi u Kragujevac, ali se veoma brzo pokajao što je to učinio. Umesto pomoći i uvažavanja, dobija stalnu prismotru i doživljava uvrede, poniženja i razočarenja. Dok se u Budimu štampa knjiga Miloš Obrenović, Vuk u Kneževoj blizini biva maltretiran i ponižavan.

Mada je postavljen za predsednika Zakonidateljne komisije, člana Suda Nahije i varoši beogradske i, 1831. godine, za prvog privremenog predsednika Beogradskog magistrata, Vuku je jasno da u Srbiji nije prihvaćen, a nije ni poželjan. Zato, pogoršanog zdravstvenog stanja, uvređen i razočaran, beži iz Srbije i prelazi u Zemun, odakle upućuje poznato pismo Knezu Milošu, iznoseći svu istinu o njemu i njegovoj Srbiji.


[postavljeno 26.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 13, 2011, 04:21:05 pm »

**

"SA TOPLIH USANA NARODA"


Početkom i sredinom 19. veka, pojavile su se prve sistematski objavljene zbirke srpskih narodnih pesama, pripovedaka, zagonetki i poslovica, koje je Vuk Stefanović Karadžić sakupio "sa toplih usana naroda". Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica, 1814; (I—IV), Lajpciško izdanje, 1823—1833; I—IV, Bečko izdanje, 1841—1862); Srpske narodne pripovjetke (1821, sa 166 zagonetaka; i 1853); Srpske narodne poslovice i druge različne kao one u običaj uzete riječi, 1834. Sledi knjiga "ženskih pesma" iz Hercegovine (1866), koje je sakupio Karadžićev saradnik i pomagač Vuk Vrčević, a Vuk Karadžić ih je pred smrt pripremio za štampu.

Pojavivši se u Evropi, u vreme punog procvata romantizma, srpska narodna poezija doživela je izvanrednu recepciju. Obelodanjena u antologijskim primerima Vukove zbirke odgovorila je "krugu iščekivanja" evropske kulturne javnosti, postajući živa potvrda prvo Herderovih, a zatim Grimovih ideja o usmenom pesništvu. Jakob Grim je počeo učiti srpski jezik da bi pesme mogao čitati u originalu, svaku novu zbirku srpskih narodnih pesama propratio je tananim poetskim analizama. Stavio ih je naporedo s Pesmom nad pesmama, da bi to isto učinio i Gete. Grimovom zaslugom, ali i inicijativom obrazovanog i mudrog Slovenca Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, Vukovog savetodavca i zaštitnika, srpskoj narodnoj književnosti omogućen je ulazak u veliki svet.

Srpske narodne pesme (i pripovetke) prevođene su na nemački jezik gotovo upored s njihovim objavljivanjem, ponekad i pre toga, neposredno iz Vukovih rukopisa ili kazivanja. Kopitar je za Grima preveo celu prvu Pjesnaricu, zatim niz pesama u svom prikazu Lajpciške zbirke. Grim se i sam pojavio kao prevodilac. Tereza Albertina Lujza fon Jakob-Talfi prevela je dvesta pedeset lirskih i epskih pesama već 1825. godine. U svojoj komparativnoj studiji povodom Vukove knjige iz 1833. godine ocenila je pojavu zbirki srpske narodne poezije kao "jedan od najznačajnijih književnih događaja modernog vremena".

Na osnovu njenih prevoda nastaju prevodi na druge jezike. Da spomenemo samo neke među najranijim, na engleski (Džon Bauring), na francuski (E. Bojar), na švedski (Finac Johan Runeberg), na ruski (Puškin). Pesme se inače prevode na sve slovenske jezike. —

S Vukovim vremenom završio se i period "klasičnog" narodnog pesništva, kada je ono dostiglo vrhunski domet.

Nada Milošević Đorđević


*

"Jedan od najvećih nemačkih kompozitora Johanes Brams komponovao čak osam svojih dela prema srpskim narodnim melodijama. To je svakako fantastičan podatak o kojem se danas i kod nas tako malo zna.

Srpski narod je duhovno vaskrsao prinoseći evropskoj i svetskoj kulturnoj baštini svoje narodne pesme. Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici kakvi su u ono doba bili Puškin, Ševčenko, Mickijevič, ali popularisali su ih svojim čuvenim mistifikacijama i književnici među kojima su bili Šarl Nodije i Prosper Merime, na primer."

*

"Na srpske teme komponovali su, pored Čajkovskog, i Dvoržak, Rubinštajn, Vinterberg, Janaček, Aulin, Suk... Brams je prema motivima srpskih narodnih pesama komponovao čak osam svojih dela. A "Srpska fantazija", Nikolaja Rimskog Korsakova, jedna od prvih njegovih većih kompozicija, bila je, što bi se danas reklo — hit koncertne sezone u Moskvi."


[postavljeno 06.09.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 13, 2011, 04:21:31 pm »

**

VUKOV RAD NA SAKUPLJANJU SRPSKIH NARODNIH PESAMA


Došavši u Beč 1813. godine, Vuk je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih i novogrčkih knjiga. Zamolio ga je da objavi knjigu o propasti Prvog srpskog ustanka što je Kopitar i učinio. Zainteresovan za njegov rad, već naredne godine Kopitar je objavio Vukovu "Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu" kao i "Malu prosto-narodnju slavenoserbsku pjesnaricu".

"Ja sam došao u Beč negdje oko polovice jeseni 1813. godine i, napisavši ondje malu knjižicu, pođem da je štampam. Ovaj rukopis moj dođe gospodinu Kopitaru i poznavši iz nje, da sam ja čovjek od naroda i da sam drukčiji od sviju Srba koje je on donde viđao, dođe k meni da me vidi. I tako, poznavši se sa mnom, nagovori me malo-pomalo ne samo da pišem narodne pesme, nego i riječi i gramatiku. Bilo je onda učenijih Srba u Beču, koji su sav ovaj posao držali za besposlicu i govorili mi u oči da ne kvarim hartije uzalud, no meni se učini bolje i milije poslušati gospodina Kopitara, nego njih."

Kada je Kopitar pročitao Vukovu knjižicu, između ostalog je rekao: "Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski... Upoznao sam u njemu najbolju glavu među svim svojim srpskim poznanicima."

Jernej Kopitar (1780—1844), član dvorske biblioteke u Beču, bio je jedan od najučenijih Slovenaca u austrijskoj carevini. Vukov veliki prijatelj, dobročinitelj i učitelj u mnogim književnim poslovima. Savetovao ga je da objavi prvu gramatiku srpskog jezika, da prikuplja a zatim objavi reči narodnog govora. Po Kopitarevim savetima i uputama Vuk je počeo raditi i na skupljanju narodnih pesama, priča, poslovica, zagonetki, pitalica. Vuk je želeo da zapiše sve što je naš narod opevao, kazao ili opisao da se ne zaboravi. Jer, "kazalo odleti, a zapisano ostaje".

Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji. Zahvaljujući njemu Vuk se upoznao sa mnogim lingvistima i književnicima a srpske narodne pesme, kultura i istorija postali su poznati širom Evrope. Među zainteresovanim za srpski jezik i srpsku narodnu pesmu bili su i Johan Gete, braća Grim, Ranke, Puskin i drugi.

Jednom prilikom, Vuk je rekao o Kopitaru: "Glavni uzrok što sam književnik, uvek će ostati Kopitar. U tom pogledu dugujem njemu, ako ne sve, ono mnogo, vrlo mnogo."

"Među drugim razgovorima bilo je reči o srpskim narodnim pesmama. Videći da ih ja mnogo znam Kopitar me stade nagovarati da ih zapisujem, što više, to bolje, a posle u ime Boga i štampam. E, šta ću, mene je to zabavilo, i ja ti daj piši pesme... Nakupila ih se prilična sveska i izašla na svet pod imenom — 'Mala prostonarodna slave-noserbska pjesnarica.'"

"Radi narodnijeh pjesama išao sam nekoliko puta u Srbiju, a radi jezika putovao sam preko Slavonije u Hrvatsku, Dalmaciju, Dubrovnik, Boku Kotorsku i Crnu Goru. Nego mi je ostala velika rana na srcu što nijesam mogao otići u Bosnu, Hercegovinu, Kosovo, Metohiju i svu Staru Srbiju. Ja sam o ovome putu jednako mislio i dosta puta se na nj spremao, ali su smetnje bile tolike da se nijesu mogle nadvladati."

Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem Vuk je jedno vreme bio proglašen za najvećeg neprijatelja Srbije; bilo mu je zabranjeno da dolazi u zemlju a njegove knjige nisu se smele niti štampati niti čitati. Tužan što ga je zadesila takva sudbina Vuk je pisao prijateljima:

"Ja sam do sada nekoliko puta u Srbiju dolazio s punom glavom i torbom rodoljubivih planova samo zato da bi narodu što na polzu služiti mogao, pa kad sam video da se ne može, onda sam se žalostan vraćao opet amo (u Beč), da mu odovud služim s čim se i koliko se može."

Vuk se mnogo radovao što je naše najlepše narodno blago spasao od zaborava.

"...I toliko sam ih sakupio, da ni sam nisam znao da Serblji ovoliko narodnih pjesama imaju."

"Hvala Bogu kad sam dočekao da ih ovako vidim naštampane! Ako dočekam da se i od ostalijeh ovako oprostim, onda ću se izbaviti velike brige, jer, kad god sam na smrt morao pomisliti, prva mi je briga i žalost bila — šta će biti od ovijeh pjesama i od ostalijeh mojijeh rukopisa? A kamo strah i briga što sam podnosio da ih đe u putu kako ne izgubim."

"Umro je u Beču 1864. godine sa knjigom narodnih pesama u rukama, kojima se, kako je isticao, celog života bavio kao 'najmilijim poslom'".


Angelina, 06.09.2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 13, 2011, 04:29:16 pm »

**

VUK KARADŽIĆ I SRPSKA MUZIKA


U vreme zivota i delanja Vuka Karadzica u Srbiji nije bilo umetnicki gajene, profesionalno tretirane muzike. Prvi muzicar koji je delovao posle Ustanka u Srbiji, bio je Somborac Josif Slezinger, zvanicno titulisan "knjazevsko-srbske bande kapelmajstor". Za potrebe dvora i vojske Slezinger je ispunjavao sve muzicke duznosti: kompozitora, dirigenta, ucitelja muzike i organizatora koncerata. No njegova mnogostrana delatnost, usled odsustva narocitog talenta i potpunijeg muzickog obrazovanja s jedne strane i preopterecenosti u poslu s druge, nije ostavila dubljeg i znacajnijeg traga osim pionirskog.

Korak dalje u srpskoj muzici predstavlja kompozitorska i muzicko-reproduktivna delatnost Kornelija Stankovica.

Srbin iz Budima, muzicki vaspitan u Pesti i Becu, Kornelije Stankovic na pocetku svoga kompozitorskog delanja nije se udaljavao (cak ni u crkvenim kompozicijama) od forme, pravca i izrazajnih sredstava srednjovekovskih muzicara. Do znacajnog preokreta, kako u idejnom stavu prema umetnosti tako i u umetnickoj realizaciji, doveo ga je Vuk Karadzic.

Poznanstvo sa Vukom u Becu, diskusije o narodnoj umetnosti i opravdanosti cuvanja i gajenja narodnih umotvorina i veliki uticaj koji je Vuk imao na srpsku intelektualnu omladinu u Becu, nagone Stankovica da uvidi da i oblasti muzike moze primeniti ideje Vukove. Dotle autor dveju liturgija, valcera i kadrila beckog gradjanskog stila i pesama internacionalnog karaktera, Stankovic sada jasno pokazuje svoju preorijentaciju recima: "A kad sam vec neki napredak u vestini ucinio, jos neuk u svetu, ne znadoh koim mi putem valja proci. Kako sam se u tudjinstvu bio izucio, ma koim bi putem pre posao nego narodnim. Pa zato ne mogu nikad dovoljno zahvaliti onoj izvrsnoj osobi, koja me sacuva, te ne zaidjoh u zivotu, jer mi pokaza put, gde svu svoju snagu zrtvovati mogu samo u korist narodu."1)

U teznji da upozna narodnu umetnost i da je primeni u svom kompozitorskom radu, Stankovic odlazi u Sremske Karlovce i u mnoga druga mesta Vojvodine i Srbije, gde belezi i skuplja narodne melodije. Usto sa slikarem Stevom Todorovicem, koji je bio odlican pevac, izvodi te pesme na koncertima koje je priredjivao u srpskim krajevima.

Iz tih putovanja rezultiraju zbirke "Srpske narodne pesme" za glas i klavir, za muski zbor i za klavir, izdate 1851—1865 u Becu. Posle toga putovanja, Stankovic je duboko prozet narodnom idejom u muzici; on je upoznao blago koje je znacilo otkrovenje za njega, i o tome pise: "Nas narod sa svojim pojanjem daleko stoji iznad drugih naroda, koji nisu srecni da imaju svoje narodno pojanje, a to ce reci, koji ne poju svojim prirodnim, nego onim glasom koji im je vestina stvorila. Neka je vrednost vestackog2) pojanja sa vestackog gledista gledista velika, ali se od njega iste jos nesto vece, a to je, da je ono i narodno, jer samo je onda ono sto treba da je."3) Za njega su narodne melodije, koje je tom prilikom prvi put na samom njihovom izvoru cuo i zabelezio, tvorevine takve lepote da on sa divljenjem konstatuje: "Moze se reci, za ovih dvanaest pesama, da su odnizanih dvanaest zrna sa dragocenog niza narodnih melodija, koje sam u narodu izabrao." I on nastoji da, kao i Vuk, sto vernije prenese ono sto je u narodu cuo, i zato ne obradjuje te melodije sa kakvim visokim umetnickim pretenzijama, nego veli: "Starao sam se da u harmoniji sve ono kazem, sto narod kazuje u svom sloznom pevanju."4)

I u svom muzicko-reproduktivnom radu Stankovic pokusava da primeni plodonosne ideje Vukove. Posto je postao dirigent Beogradskog pevackog drustva, on nastoji da se u tom horu, umesto stranih pesama vrlo cesto sumnicavog umetnickog kvaliteta koje su dotle pevane, na koncertne programe stave srpske narodne pesme. Sa tim svojim predlogom Stankovic je naisao na veliki otpor kod konzervativnih clanova hora, koji nisu mogli da prihvate takvu reformu jer im se cinila suvise revolucionarna. Medjutim, upornim svojim nastojanjem da sprovede svoje namere u delo i uz vrednu pomoc Steve Todorovica, Stankovic je uspeo da i u Beogradsko pevacko drustvo prodre i da se na koncertima peva harmonizovana narodna pesma.

Stankovic bi verovatno verovatno i dalje radio u tom pravcu i uspeo da u kompozitorskom smislu postavi solidne osnove jedne nacionalne kompozitorske skole, ali prerana smrt (umro je u svojoj trideset i cetvrtoj godini) sprecila ga je da produbi i do kraja ostvari svoje namere. No, zahvaljujuci Vuku, prvi koraci na polju umetnicke muzike u Srbiji bili su u duhu narodne umetnosti i, upravljeni pravilnim smerom, doveli su nekoliko decenija kasnije do znacajnih ostvarenja Stevana Mokranjca.

Vuk Karadzic, izgleda, nije se dublje zanimao muzikom. Sto su bas u drugoj knjizi prvog izdanaj Srpskih narodnih pesama, izdatoj u Becu 1815 godine, dodate i melodije nekojih pesama, ima da se zahvali sledecoj slucajnosti.

Svojim prenumerantima Vuk je bio obecao uz drugu knjigu i "obraz (figuru)", sto znaci da je hteo knjigu i da ilustruje — ali dok je doslo do stampanja, on je na to zaboravio. "No nista zato — kaze on u predgovoru — ja sam na mesto toga izrezao glasove ot nekoliko pjesana. Glasove je ove slozio (kao sto narod pjesne pjeva) i na klavir ugodio G. Franc Mirecki (Poljak)."

U predgovoru prvoj knjizi Vuk kaze: "Ja premda nijesam pjevac; ali sam ove pjesne zapamtio, kada sam jost prije 12 godina, u najsrecnijem sastojanju smertni, ovce i koze cuvajuci zivio." Medjutim, najverovatnija su tvrdjenja da je Vuk o svome pevanju, imao suvise kriticko misljenje i da je pesme sam pevao Mireckom, koji ih je zapisao i harmonizovao za klavir.5)

Razumljivo je sto je Vuk pevao Poljaku Mireckom, jer je tada u Becu jos nije bilo skolovanih srpskih muzicara, a slovenskom krugu u kome se kretao Vuk pripadao je verovatno i Mirecki (1791—1862), muzicar iz Krakova, inace pisac opera, baleta i teoriskih dela ne narocito trajne vrednosti.

Slusajuci od guslara i pevaca stihove cesto nerazdvojive od melodije, Vuk je morao pamtiti tekstove mahom zajedno sa melodijom. Otuda je verovatno da je on pevao Mireckom i nije ni cudo sto je vise voleo deklamatore nego pevace, jer za "skupljanje pjesana taki su ljudi najbolji; jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevaci (osobito koji su samo pjevaci) mlogi pjevaju i nemisleci sta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takim sa  ja kasto imao muke)".

Svih sest pesama koje su objavljene u drugoj knjizi iz 1815 g. i koje pretstavljaju prve zapisane svetovne melodije u srpskoj muzici, Mirecki je harmonizovao za klavir. A to su:

"Ona je moja, te moja" (Pod noc podje niz polje),
"Sila ljubavi" (Kolika je Jahorina planina, zlato!),
"Kad vec polaze svatovi" (Odbi se grana od jorgovana),
'Kod kraljeve kuce" (Kralju, svetli kralju!),
"Ovcar i devojka" (Zaspala devojka drenku na korenku) i
"Kad se ustaje u slavu" (Ko pije vino. . .).

Njegova harmonizacija ne ide dalje od krutog skolskog sablona. Medjutim, u pogledu metra ritma i tonaliteta zapisi Mireckog su verovatno tacni, jer i danas, posle vise od sto godina, te iste pesme zabelezili su nasi melografi sa malom razlikom. Te razlike se mogu objasniti promenom koju cesto izvode razni pevaci, velikim vremenskim razmakom, seljenjem melodije iz pokrajine u pokrajinu, ali isto tako i ne suvise izostrenim osecanjem Mireckoga za duh nase narodne melodike i ritmike. No uzevsi u obzir da je Mirecki bio profesionalni muzicar koji je morao tacno da belezi i da su razlike izmedju njegovih i kasnijih zapisa male, moramo zakljuciti da su pesme zabelezene tacno onako kako ih je Vuk pevao, tj. onako kako ih je u ono vreme i u onim krajevima narod pevao.

U zapisu Mireckoga u prvoj pesmi "Pod noc', u poredjenju sa zapisima Vl. Djordjevica i Fr. Kuhaca, metricke razlike su neznatne; utoliko sto je takt od 2/4 pretvoren u zapisima Djordjevica u 4/4, dok je i kod Kuhaca takt ostao u 2/4. Ambitus kvarte zadrzavaju zapisi Mireckog i Djordjevica, dok je kod kuhaca zabelezena kvinta. I u pogledu zavrsetka svi su zapisi slicni: izuzev kod Kuhaca, i prvi i drugi period melodije zavrsava se na drugom stupnju (ako se ovde moze uopste primeniti zapadnoevropski sistem tonaliteta koji, u vecini slucajeva, nije prilagodljiv nasoj narodnoj melodici).





Mnogo je veca razlika u pesmi "Kolika je Jahorina". Vremenski najblizi zapisu Mireckoga, a po vernosti najudaljeniji je zapis Alojza Kalauza, objavljen 1850 godine. On se u tolikoj meri razlikuje i od ranijeg i od kasnijih, da se ovde ne moze ni govoriti o istoj melodiji, nego o istom tekstu koji je dobio drugu melodiju, sto se, uostalom, cesto desava pri migriranju, narodnih pesama. Tako je i Miodrag Vasiljevic ovu pesmu, poreklom bosansku, zapisao u Srbiji. Nesumnjiva strucnost Vasiljevica na polju melografije daje osnova da se veruje da je u pogledu ritma njegov zapis autenticniji, mada komplikovaniji. To je utoliko verovatnije sto je Miricki, kojemu je bila strana balkanska asimetricna ritmika, nije ni mogao prihvatiti da se nase narodne melodije zaista pevaju u tako nepravilnom ritmu (u te greske je zapao i K. Stankovic, pa i poneki potonji melografi).6) Melizmi koji su dodati u Vasiljevicevom zapisu poticu mozda otuda sto je pesmu pevao svestenik, koji je preneo taj nacin iz crkvenog pevanja.





Od trece pesme "Odbi se biser" imamo ustvari cetiri belezenja. Zapis Emanuela Kolarovica iz 1828 godine, iako opet po vremenu najblizi, nije prvome najslicniji. Melodija, u svojoj osnovnoj strukturi ista, znatno se razlikuje u ritmickoj raspodeli notnih vrednosti. Poredjeni sa Kolarovicevim zapisom koji ima sasvim jednostavnu melodijsku liniju, zapisi kasnijih melografa pretstavljaju neku vrstu melizmaticnih melodija. Ako pak poredimo zapis Mireckoga sa Milojevicevim, vidimo vecu slicnost izmedju njih, no dok u zapisu Mireckog periodicnost ostaje krnja nepotpunim i nesrazmernim zavrsetkom na polovini note i osmini, dotle je u Milojevicevom zapisu formalna strana potpuno pravilna. U pogledu tonalnom i ritmickom one su iste. Zapis K. Manojlovica razlikuje se pre svega u pogledu tonaliteta, osim toga u velikoj metrickoj razlici (taktovi 5/4, 4/4, 2/4. 5/4 nasuprot kontinuiranom taktu 2/4), u samom tekstu, kome je dodata rec "biser", i najzad u zavrsetku.





U pesmi "Zaspala devojka" vidimo slicne metricke razlike kao u pesmi "Koliko je Jahorina". Dok melodijski nema skoro nikakvih promen, ritmicki su one veoma razlicite — (objasnjivo opet nesnalazljivoscu Mireckoga u nasoj komplikovanoj ritmici).






Kraljicke pesme pevale su se uz obredne igre koje je izvodila mladez u selima o prazniku Duhova. Otuda je u tim pesmama stabilniji ritam, koji je neophodan uz igru. Od te pesme imamo samo zapise Mireckog i Mokranjca. Oni su isti po broju taktova, ali s Mokranjcev zapis pokazuje augmentaciju ritmickih jedinica (4/4 mesto 3/4) i prosirenje pretposlednjem taktu. Razlika je u zavrsetku, koji se kod Mireckog spusta na toniku, dok kod Mokranjca ostaje na drugom stupnju (opet uz napomenu da se takve formulacije po ugledu na zapadni dur-mol sistem u odnosu na nase narodne pesme).





Tri zapisa poslednje pesme razlikuju se pre svega u tempu: Adantino kod Mireckog, Allergo kod Mokranjca, Largo kod Vasiljevica. Velika je i metricka razlika: 2/4, 4/4 i 6/4. Cela nota, kojom Mokranjac zavrsava prvi motiv, opravdana je time sto je nad tom notom Mokranjac izveo imitacioni dijalog izmedju zenskih i muskih glasova u horu. (Zapis je uzet iz Mokranjceve horske obrade "Cetiri obredne kajde".)





Sva ova poredjenja pokazuju kako se u toku vremena nase narodne melodije preinacuju i razvijaju uporedo sa sve slozenijim uslovima u kojima zive nasi narodi, a s druge strane kako se njihova osnova uporno i postojano odrzava. Ona ujedno pokazuju neophodnost da se prikupljanje narodnog kulturnog blaga, koje je Vuk izvrsio na polju narodne knjizevnosti, i time to blago sacuvao za buducnost, sprovode i u oblasti narodne muzike. To blago ni po lepoti ni po bogastvu nimalo ne zaostaje iza knjizevnosti.[/color]

1) Iz predgovora "Sluzbe Jovana Zlatoustog".
2) U tadasnjoj terminologiji "vestacki" je znacilo "umetnicki".
3) Iz istog predgovora.
4) Iz predgovora zbirke "Srbske narodne pesme" iz 1862 g."
5) Dj. Zivanovic: Vuk i poljski muzicar Francisek Mirecki, Srpski knjizevni glasnik, LIV, br. 3.
6) I Gete, pisuci o nasim narodnim pesmam, uocio je da "one teku jednostavnim tonovima koji se ne mogu uhvatiti u pravilnu muziku". To je pisao povodom prevoda srpskih narodnih pesama gospodjice fon jakob. Jos vise se odusevio nasim narodnim melodijama kada je, u Gerhardovu prevodu, ucitelju muzike u Becu Jozef Marija Volfram, 1820 g., izdao zbirku "Sest srpskih narodnih pesama za glas i klavir". Interesantno je napomenuti da je uporedo sa Volframom srpske narodne pesme u istom prevodu komponovao August Polenc, za istoriju muzike inace malo znacajan kompozitor.

Stana Đurić Klajn

________________



MUZIKA I MUZIČARI
STANA ĐURIĆ-KLAJN
Prosveta
Izdavačko preduzeće Srbije
Beograd, 1956.


[postavljeno 12.03.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 19, 2011, 02:57:20 am »

**

REKLI SU O SRPSKIM NARODNIM PESMAMA


"Osim pjevanja uz gusle, Srbi sve poslove svoje rade pjevajući; pastiri pjevaju po brdima i šumama, radini na polju, žene kod kuće, putnici putem."

"Kad bi mi sve serbske narodne pjesme skupili i bez izbora pečatali, ja Vas uvjeravam da bi bila knjiga gotovo koliko cijela Biblija." (u pismu Kopitaru, 20. aprila 1815.)

"Što se tiče starine naših pjesama ... među ženskima može biti da ih ima i od hiljadu godina."
Vuk Stefanović Karadžić


"Kao skupljač narodnih pesama Vuk Karadžić ima velikih zasluga. Svojim dubokim poznavanjem narodnoga duha, svojim lepim ukusom u odabiranju, svojom predanošću i istrajnošću u poslu, on je uspeo da prikupi najbolju zbirku narodnih pesama ne samo kod Srba no i u celokupnom Slovenstvu. On je, u isto vreme, dao svome narodu najznačajniju knjigu njegovu, onu koje, ovakve, svakako da uopšte ne bi bilo bez njegova oduševljenja, neumorna i umna rada. Zatim, u borbi koju je on kroz dugi niz godina vodio da narodnome jeziku izvojuje prava srpskog književnog jezika, da mešavinu slovensko-rusko-srpsku, kojom se do njega pisalo, zameni čistim govorom narodnim, pored ostalih njegovih dela, njegove Srpske narodne pjesme učinile su najviše da taj narodni jezik naposletku i stekne prava i ugleda koje zaslužuje. U pogledu vaspitanja narodnoga, te pesme su, blagodareći njemu naročito, imale važna upliva na čitave naraštaje srpske, sve do poslednjih dana. Najzad, tom svojom zbirkom, i ličnim svojim radom, on je uspeo da srpskoj narodnoj pesmi utvrdi u stranom svetu onaj visoki ugled koji ona i danas uživa."
Projekat Rastko


"Od svih slovenskih naroda ovi su Srbi svojim blagim i za pesmu neobičnom zgodnim jezikom najobdareniji pesmom, pevanjem i pričom, i izgleda kao da im je dobri Bog bogatim darom narodne poezije, hteo nadoknaditi nedostatak knjige."

"Vuk je njihovim objavljivanjem neumrlu slavu stekao i u isto vreme stekao je slavu za izučavanje slovenskih jezika. Zbog ovih pesama radi sada će se učiti slovenski".

"Srpske lirske pesme sjedinjuju prednosti orijentalne i zapadne lirike. Njihovo biće je potpuno evropsko, i samo po tananosti i bogatstvu misaonih veza... podsećaju na orijent, ali ne omamljuju. One imaju miris ruže, a nikako
ružinog ulja".
Jakob Grim


"To su čedesno lepe pesme svih vrsta."
Jernej Kopitar

 
..."Ostavimo malo ovaj veliki svet, ostavimo ga za cas; otkricu vam sarenu koprenu, da udjemo u neki mali svet, koji nam je tako blizu, koji svaki Srbin i nehotice, i ne znajuci na srcu nosi. A tome malom svetu ime je: srpske narodne pesme. Kad Srbin spomene svoje narodne pesme, onda su mu otvorene dveri u taj mali, mili svet;  m a l i  je, jer u njemu nema niceg tudjeg; m i o ti je, jer sto je god u njemu, sve je srpsko, a  s v e t  je, jer je u njemu sve sto Serbina Srbinom cini, u njemu je proslost, sadasnjost i buducnost srpska…"
Jovan Jovanovic Zmaj, 1865.


"...Janko Veselinović ističe da su narodne pesme prihvatane i prenošene kao pesme za pevanje, da su ih pevali i orači i čobani, i devojke na prelu i vojnici na vojni, da su one baš zato što su pevane bile sastavni deo narodnog života. U ovim pesmama, veli on, narod je i proklinjao, i iskazivao svoju prošlost i svoje nade, šalio se, veselio i žalostio. Tako on determiniše osećajnost duboko zasnovanu na kolektivnoj osećajnosti koja je, preko pesama, delovala na umetničko srpsko pesništvo."
piše Miodrag Maticki
 

"Vukov rad na izdanju srpskih narodnih umotvorina bio je prvi cvet u vencu koji mu je blaga udes srpskoga naroda namenio. Osem toga i tim je radom stvorena mogućnost za razvoj narodnog kao književnog jezika; njime je pred učenim svetom evropskim izvojevano priznanje kojim se pesničkoj duši srpskoj pokloniše prvi umovi prosvećenoga sveta, te narod srpski zadobi pravo na simpatije i pomoć njihovu... Evropa će učiti srpski radi srpskih narodnih pesama! bejaše reč velikoga Grima.
Andra Gavrilović


Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i naše ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet one pažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i prema njenom značaju u životu našeg naroda.
Vladimir Ćorović


"Najbolju poeziju stvorio je narod. Najveći naš moderni pesnik, vladika Rade Njegoš, neškolovan je brđanin. Jezik narodne pesme naše, epske i lirske, jezik 'Gorskog vijenca', 'to je veličanstvena dikcija, vanredan stil, stvoren za izraz visokih duhovnih potreba, za aforističku misao, za religioznu mudrost, za očišćen bol. Za nas Srbe, za naš poseban slučaj, mi se usuđujemo postaviti ovu tezu: dok jezik u prostom narodu ne postane stilski i pesnički moćan, nema pesnika koji će na tom jeziku pevati znatnu i veliku poeziju".
Isidora Sekulić


Narodne pesme su najveća kulturna vrednost koju smo nasledili od naše prošlosti; njih je stvorio narod i one su vršile važnu funkciju u njegovom istorijskom razvoju. One su i najznačajniji doprinos koji smo dosada dali kulturi čovečanstva. Kao tvorci duhovnoga i lepoga, mi smo od drugih naroda uglavnom po njoj poznati. Vreme je da se ona jednom otkrije u celini i da svetlost dana sagledaju oni njeni delovi koji još počivaju u magacinskoj tami.

Poznato je da gotovo svaka naša narodna pesma ima svojih varijanata, koje su skoro uvek zabeležene nezavisno jedna od druge, ne samo od raznih kazivača, već često i po raznim krajevima. Uzete s jednog na drugo, broj varijanata izgleda da je veoma visok, ali se još ne daje oceniti: ima pesama od kojih je zapisano trideset do četrdeset varijanata, ali ima i onih od kojih je zabeležen svega jedan jedini tekst. Mnoge od tih varijanata veoma su lepe i ne isključuju jedna drugu, kao što je to Vuk pokazao onim čestim svojim: "Opet to, ali drukčije".
Vojislav M. Jovanović
Beograd, 10. jun 1952.


I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakon po kome treba reči pesme da zasluži, ako želi da te reči postanu njegove. Inače može da stoji koliko god mu je volja nad pesmom, sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.
Vasko Popa


"To blago ni po lepoti ni po bogastvu nimalo ne zaostaje iza književnosti."
Stana Đurić Klajn


"Sve što narodni život čini životom, sva ljudska osećanja i raspoloženja: radost i bol, nada i očekivanja, sreća i nesreća, rad i običaji, verovanja i strah od nebeskih sila opevani su u lirskim narodnim pesmama. Dobile su ime po grčkom narodnom instrumentu liri, a Vuk Stefanović Karadžić nazvao ih je još i ženskim, jer su ih pevale mlade žene i devojke".


"Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o nekoj životnoj situaciji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima, idealima i nadanjima. Osobenost svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela njenom širenju i prenošenju, ali i spašavanju od zaborava.—

Lirska narodna poezija predstavlja veoma složenu, usmenu umetnost reči. Tek pažljivim razlistavanjem otkrivaju se skriveni slojevi veoma starih pogleda na svet koji su predstavljajući survivale, urastali u umetničko oblikovanje i produžili da žive uporedo s novijim motivima.

Za srpsku usmenu lirsku poeziju karakteristično je da iskazuje osećanja putem spoljnih zbivanja, mahom posredno, u najstarijim vremenima, izražavajući želje, molbe, radosti i tuge kolektiva, kasnije i individualne emocije. Uvek u sprezi s nekom drugom umetnošću — muzikom, igrom, pokretom, mimikom, ali sa svim tim umetnostima zajedno, narodna lirska pesma deo je svakodnevnog života."
Nada Milošević Đorđević


Sažetost, emocionalna kondenzacija, misaona zbijenost i kratka forma - osobenost je lirskog pevanja. Jezgrovitost ne ide na štetu sadržajnog bogatstva i smisaonog zračenja: pesma je puna smisla, krcata iskustvom i saznanjima, sažima u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost... — Na dnu najkraće lirske pesme nalazi se čitava filozofija života, zapisao je Ipolit Ten.—

Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku: lirska pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je odabran, svaka reč ima svoje jasno mesto u iskazu, reči nose pomereno (preneseno) značenje, iskaz je slikovit i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena za direktnu i brzu komunikaciju: ona traži pažljivo čitanje, pažljivo i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog. Njeno značenje nije na površini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijama i intelektom.

Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva i raznovrsnosti osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja. U lirskoj pesmi ostvaruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka, značenja i ritma.

Staniša Veličković


"...Njena je lepota i u snazi i kvalitetu emocija, i u jedrini i zvučnosti jezika, i u slikovitom, raznolikom i poletnom umetničkom izrazu."
Vojislav Đurić


"Kada je učena Evropa, zahvaljujući Vukovoj PJESMARICI upoznala naše narodne pesme, počela se pitati: 'Kakav je to narod koji ima tako lepe pesme?' Pesme su same odgovarale: 'Kakav narod, takve pesme!'"
Jovan Aleksić


* * *



NARODNE SRPSKE PJESME.
SERVIAN POPULAR POETRY,

translated by
John Bowring
Jošte, braća, da vam riječ kažem!
London, 1827.

Naslovna strana prevoda srpskih
narodnih pesama na engleski
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 19, 2011, 02:58:05 am »

**

Vuk je voleo da kaže:


"NEKA BUDE NAŠA SLAVA!"

Zahvaljujući Vuku Karadžiću, naše narodne umotvorine pronele su lepotu naše književnosti svetu. Vuk je svetu pokazao da se može pisati kao što narod govori. Zato svet poštuje njegovo delo i slavi njegovo ime. UNESKO, Organizacija za kulturu Ujedinjenih nacija, pozvala je sve zemlje sveta da u 1987. godini obeleže DVA VEKA VUKA.

Neumorno radeći pedeset godina Vuk je imao mnogo protivnika. Mnogi pismeni Vukovi zemljaci nisu hteli da se odreknu stare azbuke. Nisu želeli da crkveno-staroslovenski jezik, koji je do Vuka bio književni jezik, zamene govorom prostog naroda. Govorili su da je to jezik govedara i seoskih baba, da je sramota učenih ljudi da tim jezikom knjige pišu. Jedan od nepomirljivih Vukovih protivnika, ovako gaje kudio: "Bolje bi bilo da je čuvao prasce i ovce, nego što je pisao, jer mu je jezik odista govedarski, pa piše kao kakva baba koja nikad otmjeno štogod vidila nije, ni čula."

Protivnici su Vuku pretili da će mu slomiti i drugu nogu jer kvari azbuku kojom pismeni Srbi pišu već hiljadu godina.

Srećom Vuk je imao mudre pristalice koji su znali vrednost njegovog dela. Jedan od njih piše...:

Dragi đače,

Za sve što je Vuk učinio tebi i narodu najbolje ćeš mu se odužiti ako nastaviš njegovo delo. Bori se za pismenost svoga naroda! Čuvaj lepotu reči i mudrost misli svog jezika! Ko će drugi ako nećeš ti to učiniti?





Petar Ubavkić: Portret Vuka Karadžića


O svemu što je učinio da svet upozna sa nama i nas sa svetom Vuk je zapisao:


"Ja sam se u pisanju knjiga najviše o tome starao da bi narod srpski
uz njih sebe poznao, i da bi kod drugijeh naroda poznat postao."



Priredio: Jovan Aleksić
Iz "Vukove čitanke"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 05, 2013, 05:14:40 am »

**

G U S L E  I  M I


VUK I GUSLE

Kada je snimana televiziska serija "Vuk Karadžić", jedan poznati režiser je, između ostalog, rekao: "Vuk Karadžić je nesrećni intelektualac, koji je svoj narod teglio u Evropu, a niti je Evropa znala gdje se nalazi Vukov narod, niti je Vukov narod znao šta je Evropa''!? Gusle i srpska narodna epopeja su u toj teškoj borbi za jezik i pravopis, imale nemjerljivu ulogu za srpsku prosvetu i kulturu, ali i istorisku ulogu u PRVOM i DRUGOM SRPSKOM USTANKU, kada je srpska država vaskrsavala. Na tom trnovitom putu, mnogi bi odustali, ali "pravopisni megdandžija'', kako ga naziva Meša, istrajao je, i kako reče Matija: "Izveo srpsku reč iz tame usmenosti na svetlo pismenosti''! Hromom Vuku su gusle i epska narodna poezija, bile pasoš po Evropi i lična karta srpskog naroda s' početka davetnaestog vijeka!...

Te gusle danas vise u Vukovoj rodnoj kući u Tršiću; na njima je više prašine i paučine nego struna!? Njih je Vuk držao u lijevoj ruci, kada se rukovao sa velikim Geteom, iako se Gete rijetko rukovao, iz higijenskih razloga. Svi normalni narodi bi te gusle konzervirali u najfinijem kristalu, ne kao "muzejski eksponat'', već kao "duhovnu fontanu'', sa koje žubori najbistrije vrelo, srpske epopeje! Ta prašina i paučina sa Vukovih gusala je brlog, nataložen na našoj, kolektivnoj savjesti. Dok gumicom zdravog razuma ne izbrišemo taj talog, sa nacionalne, kolektivne i prilično uspavane svijesti, tonućemo u provaliju beznađa, moralnog slepila i zaborava...

Uz te gusle su samouki i nedouki, slijepi a vidoviti srpski guslari kazivali stihove kakvih do Njegoša nije bilo, koje je Vuk pretočio perom u "Zbirku'', koja je neprocenjivo blago srpske literature!... Ne dozvolimo, da nam se to najbistrije vrelo, prilično zamućeno našim nemarom, ulije u ponornicu ravnodušnosti i nehaja!...

...Pjevao je Filip Višnjić
a Vuk perom zapisiva':
"Srpsku bunu na dahije'',
Za Tadiju i za Iva;

Pa i Tešan Podrugović,
Pjevao je pjesme Vuku
I presvjesno temeljio,
Srpski rečnik i azbuku!

Starci Raško i Milija,
Umrli su nisu znali,
Koliku su dragocjenost,
Srpskom rodu darivali...

O srpskoj epopeji, najblistaviji umovi Evrope: Gete, braća Grim, Adam Mickijevič, Nikola Tomazeo i drugi izjašnjavali su se sa najvećim divljenjem!

...Kad u Beču, carskom gradu,
Vuk ispusti dušu staru,
Nad uzglavljem, visile su
Srpske gusle o duvaru;

To mu bješe amajlija,
Porijekla i predaka,
Koju oni donesoše,
U Tršiću iz Drobnjaka;

Amajlija javorova,
Karadžiću bješe preča,
No cijeli sjaj i raskoš
Iz carskoga grada Beča!

Pa u času samrtnome,
Pozvao je ćerku Minu:
Okreni me da još jednom,
Vidim srpsku domovinu!

Prekrsti se sa tri prsta
Uz molitvu Pomoz' Bože...
Zastakljeni pogled osta,
Na parčetu suve kože!...

Ode Vuk Karadžić sa guslama pred lice Gospoda, a danas na "Vukovom Saboru'' nema gusala!? Da li bi Vuk, kada bi banuo, poznao svoj sabor?... Zamislite Mocartove i Bahove dane bez klavira i violine; Da Vinčijeve dane bez "Tajne večere'' i "Mona Lize''; Tesline dane uz petrolejku i lojanicu!? Samo tako ćemo razumjeti odsustvo gusala na "Vukovom saboru''!...

Besmrtni Vožd, u toku priprema za Mišarsku bitku, učinio je sve, da u tabor pored mišarskog šanca pribavi Filipa Višnjića. Pošto je tom slijepom dalekovidcu predočio moć turske sile i skromnu snagu svojih ustanika pitao ga je: Koekude Filipe, smemo li ih čekati? Višnjić je odgovorio: Gospodaru ja vidim tvoju pobjedu!? Da imam trista slijepaca i trista ždrijebaca, ja bi ih čekao, a ti kako te Bog uči!... Odluka je pala a turcima majka zakukala! Na vijest o srpskom podvigu, slijepi Višnjić je latio gusle a Vuk pero; Tu i tako nastade pjesma "Boj na Mišaru''. U pjesmi "Od Orašca do Mišara'' ja o tome ostavih skroman poetski trag:

...Sa Mišara, toga srećnog dana,
diže Višnjić dva crna gavrana,
da potraže jednu bulu mladu
u Vakufu, Kulinovu kadu,
da joj aber na muštuluk jave,
vraća joj se gospodar bez glave,
jer je glavom, bez tijela poša
u zobnicu Pocerca Miloša...

Sve ovo govorim, da bi doprlo bar do ušiju ministara prosvete i kulture, pošto do srca i savjesti neće; možda se smiluju i stave misao u pogon!...

No kako se Srpske gusle bore da očuvaju cjelovitost srpskog naroda, razasutog po Balkanu i svijetu? Koliko smo ih dostojni?...

U "Srpskoj Sparti'' Crnoj Gori "dukljanski inkvizitori'', proglašavaju "Srpstvo'' za jeres, a Srpskim guslama hoće da izbrišu prezime. Jezik pismo i djelo Vladike Rada, Marka Miljanova, kralja Nikole, Stjepana Mitrova Ljubiše i ostalih literarnih gorostasa Srpske Sparte, skrnave nebulozama srbofobije!? "Ogledalo Srpsko'' razbiše, nekadri da se u njega oglednu; "Primjere čojstva i junaštva'' baciše pod noge; "Vuku Dojčeviću'' zabranjuju da priča; odriču se svetilišta "Onamo 'namo za brda ona''!? Ali su "Snovi i sinovi'', Novaka Kilibarde, udarili u manite... Nema manje etničke skupine sa više maternjih jezika po glavi stanovnika; više jezika je u današnjoj Crnoj Gori nego na tri kontinenta!? Ali " nije vino pošto pređe bješe''! Na braniku stadoše "Savez guslara Dušanovo Carstvo'' i Crnogorsko Primorska Mitropolija, kadre da se odbrane
od nasrtaja "dukljanskih srbofoba''; to nam je jedino uzdanje; opet nas gusle brane od sebe samih!

Republika Srpska, opravdava ime i prezime i njeguje Srpske gusle na dostojanstven način! Ne dajte se sinivi junački, krvlju ste platili svaki pedalj Republike Srpske!!!


Pjesnik Dragoslav Brnović

Izvor: ZBORNIK RADOVA "Hoće li Srbi sačuvati gusle kao što su gusle sačuvale njih"
Izdavač: Društvo guslara "Nikola Tesla" Obrenovac, 2011
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: