sledeća tema »

[Angelina]

**




STANA ĐURIĆ KLAJN
(Beograd, 05.05.1905 — Beograd, 18.02.1986)

prva žena-muzikolog u Srbiji i jedan od pionira srpske muzikologije

Stana Đurić-Klajn (nekada poznata kao Ribnikar) rođena je 5. maja 1905. godine u Beogradu. Muzičku školu završila je u Beogradu. Studirala je klavir u Parizu (L. Levy). Na Sorboni je završila Tečaj iz francuske civilizacije, Cours de Civilisation francaise. Od 1929. do 1941. godine  nastupala je kao pijanistkinja u Beogradu, Zagrebu i drugim gradovima bivše Jugoslavije. Uređivala je muzičke časopise Zvuk (od 1932. do 1936. i ponovo od 1955) i Muzički glasnik. Zvuk je osnovan 1932. godine u Beogradu, sa ciljem da upozna tadašnju javnost sa najvišim profesionalnim tendencijama i dostignućima u oblasti muzičkog stvaralaštva. Osnovni koncept i programsku orijentaciju Zvuka ustanovila je upravo Stana Ribnikar, tadašnja urednica časopisa.

Bila je profesor muzičke škole "Stanković" od 1937 do 1945. godine. Od 1950. do 1971. bila je docent, potom profesor za Istoriju jugoslovenske muzike na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Paralelno je od 1949. do 1974. delovala u Muzikološkom institutu SANU, kao sekretar, zatim naučni saradnik, a od 1962. do 1974. kao direktor.

Objavila je veliki broj studija, rasprava i članaka. U svojim studijama i člancima bavila se uglavnom istraživanjem izvora za istoriju srpske muzike (Prvi srpski libreto, Vuk Karadžić i srpska muzika, Jovanka Stojković, zaboravljeni srpski muzičar, brojni članci o Korneliju Stankoviću i dr.).

Radovi joj se odlikuju jasnoćom izlaganja, ozbiljnošću dokumentacije i svežinom stila. Pisala je takođe muzičke kritike i sarađivala u domaćim i stranim enciklopedijama opšteg i stručnog karaktera.

Njeno životno delo je Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji. Ostala dela: Muzika i muzičari, 1956. (izabrani članci i studije); predavanja na međunarodnim muzikološkim kongresima u Beču: Gesellschaftsformen und Musikentwicklung, I951. i Ivan-Mane Jarnović, contemporain de Mozart, 1956. (oba objavljena u kongresnim zbornicima); redakcija i predgovori za Knjigu o muzici P. Konjovića, I947, Priloge biografskom rečniku srpskih muzičara VI. Đordevića, 1950, i Izbor eseja V. Vučkovića, 1955...

Prevodi: K. Nef, Uvod u istoriju muzike, 1937. i A. Solovcov, P. M. Musorgski, 1947.

Stana Đurić Klajn je dobitnica Oktobarske nagrade Beograda, Ordena za zasluge za narod za zlatnom zvezdom, Sedmojulske nagrade za životno delo i drugih priznanja.

Umrla je 18. februara 1986. godine u Beogradu.

Fotografija: Politika

[postavljeno 07.08.2009]

[Angelina]

*

STANA ĐURIĆ KLAJN


... Za (tek) pola stoleća organizovane, institucionalne naučno­istraživačke delatnosti, tematski i istraživački prioritet srp­ske muzikologije bili su, razumljivo, domaći kompozitori i nji­ho­va ostvarenja.¹⁰ Prva istorija srpske muzike metodološki je konci­pirana kao istorija muzičke umetnosti, a podaci o muzičkim pis­cima i tekstovima dati su elementarno, pa i nedovoljno.¹¹ Gotovo nijedan istorijski prikaz srpske muzike ne poklanja posebnu, veću pažnju razvojnim procesima domaće muzikografije.¹² Do inten­ziv­nijeg rada na tumačenju i vrednovanju srpske literature o muzici došlo je u dvema poslednjim decenijama prošlog veka.

Najznačajniji doprinos istorijskom istraživanju i proučava­nju naše pisane reči o muzici dali su Stana Đurić-Klajn, Rok­san­da Pejović i Slobodan Turlakov.

Svoje bavljenje domaćom muzikografijom Stana Đurić-Klajn (1909—1986) otpočela je u godinama neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata.¹³ Najpre se u "Zvuku", muzičkom časopisu čiji je osnivač i urednik bila, javila kao kritički prikazivač tekuće jugoslovenske literature,¹⁴ da bi ubrzo istupila i sa svojim prvim prilogom istorijskom proučavanju naše pisane reči o muzici. Naime, iz godine 1940. potiče njen istorijski pregled jugo­slo­ven­skih muzičkih časopisa.¹⁵ Posle oslobođenja, ona se posvetila sa­stavljanju studija o srpskim muzičkim piscima — Petru Konjoviću, Vojislavu Vučkoviću i Isidori Sekulić;¹⁶ za štampu je priredila izabrane radove Konjovića i Vučkovića.¹⁷ Stana Đurić-Klajn je mnogo radila i na polju muzičke leksikografije i objavila, pored ostalog, niz članaka o srpskoj muzičkoj kritici, našim kriti­ča­ri­ma, esejistima, muzikolozima i muzičkim časopisima.¹⁸ Iz njenog pera potiče prva, do danas jedina, antologija srpskog eseja o muzici.¹⁹

Prošlo je dvadeset godina od smrti ovoga pionira srpske mu­zičke istoriografije. Za to vreme srpska muzikologija objavila je nove činjenice i nova tumačenja iz oblasti istorije domaće kri­tike i esejistike. Analitička aparatura savremenog muzikologa obogaćena je modernim metodologijama — kako s područja nauke o muzici, tako i iz sfere susednih disciplina. Naučni rad današ­njeg tumača nacionalnog muzičkoknjiževnog nasleđa odvija se u društvenopolitičkim okolnostima oslobođenim stega komuni­stič­ke epohe. Zato ne treba da čudi što se savremeni profesionalni či­talac knjiga i studija Stane Đurić-Klajn neće u svemu složiti sa svojom značajnom prethodnicom. Danas nećemo podržati određene činjenične, metodološke i vrednosne, katkad i ideološki motivi­sane procene prvog istoričara srpske muzike.

Tako, na primer, pišući o Stanislavu Vinaveru, Stana Đurić-Klajn, između ostaloga, kaže i sledeće: "Ako ostavimo po strani muzičke kritike koje je [Vinaver] između 1925. i 1929. pisao u Vremenu, u kojima se ogledaju čas bizarnost stava, čas neobjašnjivi uzleti oduševljenja, ponekad intuitivno duboko proniknuta ocena, a katkada duhovita dosetka — ostalo što je Vinaver pisao na temu muzike nije obimno...".²⁰ Iako u interpretativnom aspektu objek­tiv­na, ocena Stane Đurić-Klajn nije i dovoljno jasna, odnosno pot­puna, kada je reč o opsegu Vinaverovog muzičkokritičkog rada. Pre­ma rezultatima novijih istraživanja književnog istoričara Gojka Tešića, jednog od najboljih poznavalaca srpske književnosti prve polovine XX veka, iza Stanislava Vinavera je ostalo preko pet stotina muzičkih kritika.²¹

Stana Đurić-Klajn na više mesta u svojim radovima odriče Petru Konjoviću svojstva i postupak muzikologa.²² Tačno je da je Konjović, široko obrazovani umetnik — kompozitor, u svojim tek­sto­vima najčešće nastupao sa slobodne pozicije muzičkog esejiste. Ali se time ne može prenebregnuti činjenica da je svojom knjigom o Miloju Milojeviću dao muzičkoistorijsku monografiju. To što Konjović ne raspolaže uvek kompletnim bibliografskim podaci­ma, ili to što piše o svome godinu dana mlađem savremeniku, ne može suštinski uticati na procenu prirode i dometa njegovog metodološkog postupka. Uostalom, i sama Stana Đurić-Klajn je u jednoj kasnijoj prilici dovela u pitanje ove svoje poglede.²³

U inače iznijansiranoj i ubedljivoj slici Vojislava Vučko­vića kao muzikologa i muzičkog pisca, Stana Đurić-Klajn izašla je i s procenama koje se jedino mogu razumeti kao danak vremenu (1955. godina), ili kao izraz ideoloških naklonosti same autorke. Teško da bi današnji muzikolog, u vezi s Vučkovićevim člankom "Savremena sovjetska muzika", tekstom pisanim s pozicija sovjetskog ideološkog dogmatizma iz tridesetih godina XX veka, mogao usvojiti ocenu Stane Đurić-Klajn: "...studija je pisana sa takvom objektivnošću da joj nije danas potrebno nikakvo korigovanje niti aktuelizovanje".²⁴

Danas se može primetiti da u radovima Stane Đurić-Klajn ni­su uvek na odgovarajući način naglašeni obim, razuđenost, pa i značaj domaćeg muzičkoliterarnog nasleđa XIX i prve polovine XX veka. Relativno uzdržano držanje/vrednovanje je, možda, posle­dica blizine pogleda koji dolazi od delimičnog savremenika epo­he o kojoj taj savremenik piše; možda posledica straha od prece­njivanja dostignuća jedne veoma mlade i skromne muzičke kulture. Međutim, krupna je zasluga Stane Đurić-Klajn što je prva utvr­di­la temeljne, nezaobilazne podatke o starijem fondu srpske lite­rature o muzici, ocrtala liniju njene evolucije, i što je o mnogim pitanjima toga korpusa iskazala uravnotežena shvatanja koja su ostala prihvatljiva i za potonje ispitivače. Ona je u svojim stu­dijama, ogledima i člancima postavila osnovu za dalja istraži­va­nja i prou­čavanja bogatog nasleđa pisane reči o muzici kod Srba. Sa biblio­grafske iscrpnosti i delikatne čitalačke empatije, autorkin možda najbolji prilog, s ovoga područja muzikološkog rada, ostaje studija o Isidori Sekulić kao muzičkom kritičaru i esejisti.

Aleksandar Vasić: Srpska muzička kritika i esejistika XIX i prve polovine XX veka kao predmet muzikoloških istraživanja


Napomene

¹⁰ Godine 1948. otvorena je Katedra za istoriju muzike i muzički folklor na Mu­zičkoj akademiji u Beogradu (današnji Odsek za muzikologiju i etno­muzi­kologiju Fakulteta muzičke umetnosti). Iste godine formiran je i Muzi­kološki institut Srpske akademije nauka. Pre Drugog svetskog rata u Srbiji nije bilo institucionalnog rada na području nauke o muzici, iako je između 1922. i 1939. god. naš prvi doktor muzikologije, Miloje Milojević, predavao istoriju i teoriju muzike na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerzi­teta. Milojević, naime, nije imao samostalne muzikološke katedre, već je njegova disciplina izučavana kao pomoćni predmet, u trajanju od četiri se­mestra, i to na studijskim grupama za Opštu istoriju i Uporednu književnost i teoriju književnosti. Svoju akademsku karijeru na Filozofskom fakultetu Milojević je započeo kao član Seminara za klasičnu arheologiju i istoriju umetnosti Vladimira R. Petkovića, produžio u Seminaru za uporednu knji­ževnost i teoriju književnosti Bogdana Popovića, a kada se ovaj povukao u penziju, završio u Srpskom seminaru Pavla Popovića; up. Đorđe Živanović, Napomene o jednoj spomenici: Dvadeset pet godina od izlaska spomenice "Sto godina Filozofskog fakulteta", Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd 1989, knj. 53–54, sv. 1–4 (1987—1988), str. 230–234; Isti, Mi­loje Milojević — profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zbornik Mati­ce srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 1990, br. 6–7, str. 325–348. Videti takođe: Sto godina Filozofskog fakulteta, Narodna knjiga, Beograd 1963, str. 95, 266. i 838.
¹¹ Up. Stana Đurić-Klajn, "Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji", [u:] Josip Andreis — Dragotin Cvetko — Stana Đurić-Klajn, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugo­slaviji, Školska knjiga, Zagreb 1962, str. 529–709. Ista koncepcija zadržana je u drugom i trećem (engleskom) izdanju ovoga dela; up. Ista, Istorijski razvoj muzičke kulture u Srbiji, Pro musica (Edicija "Pro musica", 1), Beograd 1971; Ista, A Survey of Serbian Music through the Ages (translated by Nada Ćurčija-Pro­danović), Association of Composers of Serbia, Belgrade 1972.
¹² To se odnosi na sledeća dela: Stana Đurić-Klajn, Uvod u istoriju jugosloven­ske muzike, [Beograd] 1959; Isto, drugo, dopunjeno izdanje, Umetnička akademija, Beograd 1963. Videti i: Sonja Marinković, Istorija srpske muzike (za srednje muzičke škole), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000. Izuzetak predstavlja knjiga Roksande Pejović, Srpska muzika 19. veka: izvođaštvo — članci i kritike — muzička pedagogija, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd 2001. Ali ova knjiga nije upravljena na srpsku muziku u celini, već je ogra­ničena na XIX stoleće, i to na određene vidove muzičke kulture toga veka.
¹³ Najpotpuniji uvid u bibliografiju Stane Đurić-Klajn dugujemo monografiji Roksande Pejović, Muzikolog Stana Đurić-Klajn: istoriografska, esejistič­ka i kritičarska delatnost, Srpska akademija nauka i umetnosti [do kraja našeg rada: SANU] (Posebna izdanja, knj. DCXXVII, Odeljenje likovne i mu­zič­ke umetnosti, knj. 9) — Muzikološki institut SANU — Udruženje kompo­zitora Srbije, Beograd 1994, str. 173–201. Videti, u pogledu (ne)potpunosti bibliografije, ograđujuću napomenu prof. Pejović na str. VII–VIII.
¹⁴ Up. Stana Ribnikar [Stana Đurić-Klajn], Dr. Vojislav Vučković: Materialistička fi­lo­zofija umetnosti (Izdanje knjižare "Napredak", Beograd 1935), Zvuk, Beograd, jun 1935, god. III, br. 6, str. 243–244. (ponovo u: Vojislav Vučković, umetnik i borac: lik — sećanja — svedočanstva, redaktor Vlastimir Peričić, Nolit, Beo­grad 1968, str. 255–256).
¹⁵ Ista, Deset godina "Muzičkog Glasnika": "Muzički Glasnik" i jugoslovenski muzički časopisi, Muzički glasnik, Beograd, januar — februar 1940, god. X, br. 1, str. 7–17; u izmenjenom obliku, a pod naslovom "Istoriski pregled jugoslovenskih muzičkih časopisa", objavljeno u autorkinoj knjizi Muzika i muzičari, izbor članaka i studija, Prosveta, Beograd 1956, str. 79–93.
¹⁶ Ista, "Predgovor" [za:] Petar Konjović, Knjiga o muzici, srpskoj i slavenskoj (s predgovorom i u redakciji Stane Đurić-Klajn), Matica srpska, Novi Sad 1947, str. 3–12. (Ponovo u autorkinoj knjizi Akordi prošlosti, Prosveta, Beograd 1981, str. 157–164.) Petar Konjović — Povodom osamdesetogodišnjice rođenja, Po­zo­rišni život, Beograd, septembar 1963, god. VII, br. 22, str. 25–26. (Ponovo u autorkinoj knjizi Akordi prošlosti, str. 261–266.) Uloga Petra Konjovića u našoj kulturi, Pro musica, Beograd 1968, br. 37, str. 12–13. (Ponovo u autor­kinoj knjizi Akordi prošlosti, str. 266–270.) Petar Konjović — osnivač Muzikološkog instituta i muzički pisac, Zvuk, Sarajevo 1970, br. 108, str. 341–343. (Objavljeno još dva puta: Spomenica posvećena preminulom akademiku Petru Konjoviću, SANU /Posebna izdanja, knj. CDXLVII, Spomenica, knj. 53/, Beograd 1971, str. 37–39; S. Đurić-Klajn, Akordi prošlosti, str. 270–273.) "Esejistički rad Vojislava Vučkovića", [predgovor za:] Vojislav Vučković, Izbor eseja, Srpska akademija nauka (Posebna izdanja, knj. CCXXXIII, Muzikološki institut, knj. 7) — Izda­vačko preduzeće "Naučna knjiga", Beograd 1955, str. 1–10. (Drugi put štampano u kolektivnoj zbirci Vojislav Vučković, umetnik i borac: lik — sećanja — svedočanstva, redaktor Vlastimir Peričić, Nolit, Beograd 1968, str. 371–379. Treći put u autorkinoj knjizi Akordi prošlosti, str. 169–179.) Muzičke teme Isidore Sekulić, Zbornik istorije književnosti SANU, Beograd 1986, knj. 11, str. 23–35; ponovo u autorkinoj knjizi Muzički zapisi, Kulturno-prosvetna za­jednica Srbije — Muzikološki institut SANU — "Vuk Karadžić" (Biblioteka "Kultura i društvo"), Beograd 1986, str. 77–93.
¹⁷ Petar Konjović, Knjiga o muzici, srpskoj i slavenskoj (s predgovorom i u re­dak­ciji Stane Đurić-Klajn), Matica srpska, Novi Sad 1947; Vojislav Vučković, Izbor eseja, urednik Stana Đurić-Klajn, Srpska akademija nauka (Posebna izda­nja, knj. CCXXXIII, Muzikološki institut, knj. 7) — Izdavačko preduzeće "Naučna knjiga", Beograd 1955.
¹⁸ S. Đ. K. [Stana Đurić-Klajn], "Dragutinović, Branko", Muzička enciklopedija, knj. 1, Leksikografski zavod FNRJ, Zagreb MCMLVIII, str. 383; "Vinaver, Stanislav", Isto, knj. 2, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb MCMLXIII, str. 766; "Konjović, Petar", Isto, str. 47; "Muzička kritika u Jugoslaviji. Srbija", Isto, str. 245–246; "Muzički glasnik", Isto, str. 274; "Muzički časopisi u Jugoslaviji. Srbija", Isto, str. 255. (Sve su ove jedinice ponovljene u drugom, dopunjenom izdanju Muzičke enciklopedije, Zagreb 1971—1977.) S. Đ. K. [Stana Đurić-Klajn], "Konjović Petar", Enciklopedija Jugoslavije, knj. 5, Leksikografski zavod FNRJ, Zagreb MCMLXII, str. 305; "Milojević Miloje", Enciklopedija Jugoslavije, knj. 6, Jugoslavenski leksi­ko­grafski zavod, Zagreb MCMLXV, str. 115.
¹⁹ Eseji o umetnosti, za štampu pripremili: Jovan Ćirilov (Dramska umet­nost), Stana Đurić-Klajn (Muzička umetnost) i Lazar Trifunović (Likovna umetnost), Matica srpska — Srpska književna zadruga (Biblioteka "Srpska književnost u sto knjiga", knj. 91), Novi Sad — Beograd 1966, str. 175–327. Za ovo izdanje Stana Đurić-Klajn sastavila je i obiman predgovor "Muzička esejistika i publicistika u Srba", str. 175–201, a ta je uvodna studija pre­štampana u autorkinoj već citiranoj zbirci muzikoloških studija i članaka Akordi prošlosti, str. 189–209. Inače, u drugom izdanju kolekcije "Srpska književnost u sto knjiga" (1969–1972), tom Eseji o umetnosti nije ponovljen.
²⁰ Videti: Stana Đurić-Klajn, "Muzička esejistika i publicistika u Srba", [predgovor za:] Eseji o umetnosti.... str. 199; isto u: Akordi prošlosti... str. 208.
²¹ Up. Urednik [Gojko Tešić], "Hronika naučnog skupa", Književno delo Sta­nis­lava Vinavera: teorija — esej, kritika i polemike — poezija — versi­fika­cija — proza — jezik i stil — prevodilaštvo — komparativne teme — razno, zbornik radova, Institut za književnost i umetnost (Posebna izdanja, knj. XI) — "Braničevo", Beograd — Požarevac 1990, str. 484.
²² Up. Stana Đurić-Klajn, "Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji", [u:] Josip Andreis — Dragotin Cvetko — S. Đurić-Klajn, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Školska knjiga, Zagreb 1962, str. 661; Ista, "Petar Konjović — povodom osamde­setogodišnjice rođenja", Akordi prošlosti, Prosveta, Beograd 1981, str. 264; Ista, "Post mortem", Isto, str. 273.
²³ Up. Stana Đurić-Klajn, Glasbena esejistika in muzikologija pri Srbih, Muzikološki zbornik, Ljubljana 1966, zvezek II, str. 96. Ovde Stana Đurić-Klajn govori o Konjoviću kao piscu koji se u svojoj knjizi o Milojeviću "u znatnoj meri služi naučnim metodama". Drugo je, naravno, pitanje: može li se o umetničkoj istoriografiji uopšte govoriti kao naučnoj disciplini sensu stricto? O tom problemu, i to s obzirom na metodološka pitanja nauke o književnosti, pisao je u svojoj veoma uticajnoj knjizi nedavno preminuli akademik Svetozar Pet­rović; up. Sv. Petrović, Priroda kritike, Samizdat B92 (Edicija "Reč"), Beograd 2003.[2]
²⁴ Up. Stana Đurić-Klajn, "Esejistički rad Vojislava Vučkovića", [predgovor za:] Vojislav Vučković, Izbor eseja, Srpska akademija nauka (Posebna izdanja, knj. CCXXXIII, Muzikološki institut, knj. 7), Beograd 1955, str. 9. Ni posle dvadeset šest godina, pripremajući zbirku svojih ogleda i studija, autorka nije smatrala da ova tvrdnja potrebuje reviziju; up. S. Đurić-Klajn, Akordi proš­losti... str. 179. O ovim muzikološki neubedljivim ocenama pisala je u najno­vije vreme Sonja Marinković, Vojislav Vučković i novi realizam, Novi Zvuk, Beograd 1993, br. 2, str. 26–29; v. i englesko izdanje ovoga članka: S. Marin­ković, Vojislav Vučković and new realism, New Sound, Belgrade 1993, No. 2, pp. 23–32.

Deo teksta preuzet sa: Komunikacija

[Angelina]

*

KONFERENCIJA POSVEĆENA STANI ĐURIĆ KLAJN


BEOGRAD — Povodom stogodišnjice rođenja Stane Đurić Klajn (1908—1986) u Muzičkom informativnom centru otvorena je dvodnevna konferencija posvećena jednom od pionira srpske muzičke istoriografije.

Skup u organizaciji Muzikološkog društva Srbije otvorila je predsednica Društva dr Mirjana Veselinović Hofman, šef katedre za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti.

Ona je istakla da je ovaj naučni skup organizovan sa željom da se oda priznanje značajnom opusu Stane Đurić Klajn, da se osvetli njena bogata stvaralačka ličnost, da se ukaže mladima kako se dalja istraživanja njenog rada treba da nastave.

"Govorićemo o njoj sa biografskog aspekta, njenom profesionalnom delovanju u struci, kao pijanistkinje, istraživača i pedagoga, želimo da ukažemo da je njena aktivnost ostavila jasan trag doslednosti i visoke profesionalnosti", kazala je Veselinović.


Pejović: Stana u okruženju

U prvoj tematskoj oblasti Biografski aspekti prof. dr Roksanda Pejović govorila je o Stani Đurić-Klajn u okruženju svojih savremenika.

"Meni lično znači, ali i našoj istoriji i kritici da se osvetli jedan segment života koji se preskakao, neposredno po završetku rata 1954. godine kada je bila među muzičarima piscima koji su prihvatali socijalistička stremljenja", kazala je Pejović.


Okolnosti menjale pristup

Ona je ispričala da su posle oslobođenja neki umetnici bili žigosani zato što su nastupali za vreme rata, poput glumice Žanke Stokić koju je lično videla da mete beogradske ulice i oni drugi koji su ostali pošteđeni.

"Stana Đurić Klajn bila je među muzičkim autorima koji su svoje prve korake načinili između dva svetska rata i nastavili da pišu kritike i članke posle 1945. godine. Njeni pristupi muzici srodni su onima prihvaćenim u vreme između dva rata ali vremenom su se i menjali u zavisnosti od okolnosti koje su ih okruživale", istakla je Pejović.

Ona je dodala da je Klajnova posle rata napustila svoj odnegovani stil biranih reči koji nijedan muzičar nije imao ali se nije odrekla izvesnih socijalnih stavova vezanih za muzičko prosvećivanje.


Protiv dirigovane umetnosti

Pejović je podsetila da je socijalistička vlast organizovala koncerte klasične muzike po bolnicama, školama, fabrikama, da su umorni i znojni umetnici žurili sa mesta na mesto a od 1948. godine vlast je kroz festivale uvela takmičarski duh među kulturno umetničkim društvima za koji je mislila da će preći i na klasičnu muziku.

"Stana i Oskar Danon su prihvatali ideje socijalizma ali ona se suprostavljala tezi dirigovane umetnosti, samo je ona imala smelosti da se posveti proučavanju istorije srpske muzike i prva objavi razvoj muzičke umetnosti u Srbiji 1962. godine", kazala je Pejović.


Nikolajević: Saradnja sa televizijom

Gordana Krajičić govorila je o svojoj profesorki Stani Đurić Klajn kod koje je diplomirala i koja je svojim dragocenim savetima pomagala ne samo tokom učenja već i kasnije u toku njenog kritičarskog rada a Snežana Nikolajević na temu: Televizijsko iskustvo Stane Đurić-Klajn.

"Kao muzičar sa velikim umetničkim i naučnim potencijalom i izuzetnom opštom kulturom, uz smirenost i racionalnost, ona je umela da odgovori zahtevima ovog medija i da se publici obraća uvek jasno, jezgrovito i dokumentovano", ocenila je Nikolajević.


Urednik časopisa

Prvog dana naučnog skupa biće predstavljena knjiga "Komentari tekstova Stane Đurić-Klajn" prof. dr Roksande Pejović, izdanje Katedre za muzikologiju FMU u Beogradu povodom obeležavanja stogodišnjice rođenja.

O njenom profesionalnom delovanju, kao osnivača i prvog urednika muzičkog časopisa za popularizaciju savremene muzike "Zvuk", u periodu od 1932. do 1936. godine, govoriće dr Veselinović, Milica Gajić o redaktorskoj delatnosti Klajnove na srpskom biografskom rečniku Vladimira Đorđevića i Draguljub Katunac o njenoj pijanističkoj delatnosti.

Naučni skup muzikologa nastavlja se sutra u MIC-u izlaganjima muzikologa na temu profesionalnog delovanja Stane Đurić-Klajn.

Vesti | 05.12.2008.

[Angelina]

*
SRPSKA MUZIČKA KRITIKA I ESEJISTIKA XIX I PRVE POLOVINE
XX VEKA KAO PREDMET MUZIKOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA*


POSLEDNJA LEKCIJA STANE ĐURIĆ KLAJN

Razgovarajući ovih dana u Jerusalimu sa istoričarem Cvi Lokerom, spomenuo sam slučajno i moju profesoricu Stanu Đurić Klajn (1908—1986).

— "Stana! — ozario se on. — Mnogo smo se družili sa njom i njenim suprugom Hugom Klajnom, dok sam bio otpravnik poslova ambasade Izraela u Beogradu, pre više od pola veka! Bila je enciklopedija na nogama"!

Ovih dana stigla mi je iz Moskve nova knjiga Elene Gordine "Muzička kultura Srbije Hrvatske Slovenije"¹. Na mnogo mesta citira se Stana Đurić Klajn.

Živi Gospođa Klajn u uspomenama, knjigama... Njeno delo, kao pionira srpske muzikologije, ukazivaće put svim sledećim generacijama.

XXX
Udaljen od srpskih arhiva i drugih izvora (od 1991. živim u Izraelu) želim da ipak, iz krhke memorije, za buduća pokoljenja sačuvam uspomenu na Stanu Đurić Klajn, bez čije je delatnosti nemoguće zamisliti istoriju srpske muzike. Bila je pionir srpske muzikologije, pijanistkinja i izuzetan izdavač. Ovo nije muzikološki tekst, nego pokušaj da se sećanjima studenta spase od zaborava uspomena na njenu pedagošku delatnost.

Imao sam sreću da sam bio poslednji njen student, tj. da je upravo meni održala poslednji čas u životu, pred penzionisanje, na beogradskoj Muzičkoj akademiji 1970. Na Muzičkoj akademiji, koja se danas zove Fakultet muzičkih umetnosti, postojao je Odsek za istoriju muzike i muzički folklor, što su danas katedre za muzikologiju i etnomuzikologiju. U "lipanjskim gibanjima" 1968. na taj odsek primljeno je nas šestoro studenata, ali sam drugu godinu 1969. upisao samo ja. Ostali su ili pali na ispitima, ili prešli na druge odseke. Na prvoj godini nije se učila nacionalna istorija muzike (jugoslovenske), nego su ta predavanja počela tek na drugoj godini. Tako sam imao privilegiju da od jeseni 1969. budem nasamo, na individualnim časovima, sa profesoricom Stanom Đurić Klajn, kao i sa profesorom Nikolom Hercigonjom, kao i sa novom mladom asistentkinjom Marijom Koren i sa još nekolicinom profesora. Na časove istorije umetnosti išao sam na Pozorišnu akademiju, a harmoniju mi je na novosadskom isturenom odeljenju Akademije predavao mladi Rajko Maksimović. Moje starije koleginice (Danica Petrović, Mira Veselinović, Snežana Nikolajević, Ana Matović, Ana Kotevska i dr) imale su sreću da u klasi Gospođe Klajn budu više godina. Ja — samo tih godina dana, na drugoj godini studija². Od starijih koleginica sam i naučio da profesoricu svi zovemo upravo tako: Gospođa Klajn (mada smo u to doba svi bili "drugovi i drugarice"). Zvali smo je, među nama, još i Ptičica, jer je hodala tako poskakujući, kao pričica.

XXX
Na prvoj godini studija "nacionalne istorije muzike" (Istorije jugoslovenske muzike) profesorica Klajn je predavala muziku jugoslovenskih naroda do Prvog svetskog rata. Paralelno nam je profesor Pavle Vasić držao predavanja o nacionalnoj istoriji likovnih umetnosti. Posebno mi je bilo interesantno kada smo došli do perioda "vojvođanskih kompozitora", muzike mog okruženja, budući da sam svakodnevno putovao na časove iz Novog Sada u Beograd.

Ta umetnost bila je tada u Novom Sadu i Vojvodini još živa, bila je sastavni deo života. Nije bila njegov osnovni, glavni tok, ali ja ipak bila jedan od bitnih sporednih rukavaca u koje su volela da zalaze deca iz finijih novosadskih porodica. Za moje detinjstvo i mladost, na primer, bilo je sasvim uobičajeno da svaki vikend provodim na Fruškoj Gori – ne samo po njenim šumama, livadama i izvorima, nego redovno i po manastirima. I danas kad zažmurim, tako daleko od rodnog kraja, imam pred očima kompletne slike njihove arhitekture, fresaka, ikona...

U mom gimnazijskom razredu bilo je samo pet momaka, a 34 devojke. Za vreme časova koji su bili predviđeni samo za njih, a mi imali tzv. "prozor", "rupu u rasporedu", slobodan čas — nismo cakali loptu ili visili po kafanama, nego smo imali pretplatne karte za obližnju Galeriju Matice srpske i Spomen zbirku Pavla Beljanskog. Svaki od nas petorice zna napamet svaku od tih slika, pred kojima smo nebrojeno puta stajali, raspravljajući šta je mogao da govori Ćira Falcione (Konjovićeva slika), uzbuđujući se Bukovčevom Velikom Izom i trepereći (do današnjeg dana) nad snažnom duhovnom energijom Sivačke Bogorodice. Znali smo napamet i sve oltare novosadskih pravoslavnih crkvi. Tim poznavanjem ikona Halkozovića, Ostojića, Simića, Lesjaka, Paje Jovanovića, začudio sam i profesora Pavla Vasića³. Moj deda Branko Čenejac zapisao je Osmoglasnik karlovačkog srpskog crkvenog pojanja. Taj milje građanske Vojvodine sačuvao se i u (istina retkim) kafanama u koje smo voleli da odlazimo (npr. tzv. Krsta Frankopan u Petrovaradinu i Lovački dom u Kovilju) u kojima su svirali stari tamburaši koji su jos pamtili Isu Bajića, Vasu Jovanovića i Marka Nešića. Svirali su nam, a mi sa njima pevali, mnoge pesme koje smo i Gospođa Klajn i ja "proučavali" na časovima u kabinetu za istoriju muzike: ona za klavirom, a ja pevajući (ako je u pitanju bio Lied) ili pevajući zajedno deonice horskih kompozicija. Zapazivši moju zainteresovanost za ovu muziku, profesorica je stavila akcenat svojih predavanja upravo na taj period. Gospođa Klajn je bila izvanredna pijanistkinja, divno je svirala, mnoge kompozicije znala je napamet. Na časove je uvek dolazila sa svežnjevima nota starih srpskih kompozitora, originalnim izdanjima Frajta i "prečanskih" izdavača. Svaki svoj čas propratila je primerima žive muzike. Atmosfera je bila potpuno nadrealna, kao u Felinijevim filmovima: Gospođa Klajn i ja sami u kabinetu za istoriju muzike, u oblacima dima mentol-cigareta, sviramo i pevamo u duetu "Sve dok je tvoga blagog oka" ili "Rado ide Srbin u vojnike"...

To je jedna od tajni koje sam naučio od Gospođe Klajn: muziku treba svirati, pevati, neposredno u njoj sudelovati. Onda se i sa muzikološke strane lakše i dublje može analizirati!

To nije bio slučaj na časovima profesora Hercigonje, koji je predavao istoriju svetske muzike. Hercigonja je vrlo slabo svirao klavir i kod njega smo slušali primere sa gramofonskih ploča. No, Hercigonjini časovi imali su drugih čari o kojima je potrebno napisati još jednu ovakvu priču...

U ono doba svugde se moglo slobodno pušiti, pa i na fakultetima. U učionici su bile pepeljare i Gospođa Klajn je za vreme časova pušila: jednu "običnu" cigaretu, pa jednu sa mentolom i tako redom. Ja nisam bio neki zagriženi pušač, ali je bilo nepristojno odbiti profesora kad te ponudi cigaretom. Pušili smo, dakle, zajedno, jednu "običnu" cigaretu, pa jednu sa mentolom (od čega se meni prevrtao stomak), i tako redom...

Hercigonja me, naravno, nikad nije ponudio cigaretom, jer je on pušio — lulu!

XXX
Drugi nauk koji mi je prenela Gospođa Klajn je da u istoriografiji nema malih tema i da svakoj temi treba prići sa pažnjom i potpunom naučnom aparaturom. Ostio sam "na svojoj koži" taj njen metod, budući da sam bio prvi i jedini student muzikologije sa područja Vojvodine⁴.

Primetivši moje interesovanje za proučavanje muzike sa tog područja, Gospođa Klajn mi je zadala dva seminarska rada: o Jovanu Pačuu i Petru Krančeviću.

U to vreme već sam radio honorarno kao asistent dirigenta Lazara Bute u horu novosadskog KUD "Svetozar Marković". Na repertoaru su bile i antologijske kompozicije "Prisen" Petra Krančevića i "Brankovo kolo" Jovana Pačua. Stana Đurić Klajn me je uputila na naučno istraživanje, tako da sam obišao izvanredne beogradske i novosadske arhive i nototeke (FMU, SANU, Matica srpska), ali došao i do nepoznatih zbirki u Sremskoj Mitrovici, Kikindi i Pančevu. Vrlo pedantno, Gospođa Klajn odmerila je svaku reč u tim mojim seminarskim radovima, upućivala me, ukazivala – pa smo na kraju došli do finalnog rezultata koji je mogao da bude i objavljen. I u tome je profesorica bila vrlo angažovana, uspevši da plasira te tekstove u časopisu "Pro musica". Sledećeg leta smo i mi, studenti, sami pokrenuli svoj prvi muzikološki studentski časopis u Srbiji "Muzika i reč", gde smo takođe objavljivati rezultate naših istraživanja. Drago mi je da sam zahvaljujući tome već kao student započeo sa objavljivanjem radova — i to o temama koje do tada gotovo da nisu bile zastupljene u našoj literaturi. Zahvaljujući Stani Đurić Klajn moje ime je već tada ušlo u Muzičku Enciklopediju Jugoslavenskog leksikografskog zavoda⁵. Imala je puno poverenje u radove svojih studenata i nesebično pomagala njihovom ostvarenju.

XXX
Možda najveći nauk koji sam poneo sa časova Gospođe Klajn odnosi se na "zaštitu autorskih prava". Docnije sam i sam predavao i znam da nastava nije nimalo lak posao, i da ona nije nešto što može da postoji samo po sebi, izdvojeno od života, hermetički zatvoreno u učionicu ili studio. Znam dobro da svakodnevni život neumitno utiče na nastavu i, ma koliko se pedagog trudio da na čas dođe rasterećen od svakodnevnih problema, to mu ne može uvek poći za rukom.

Dobro se sećam tog časa na kojem mi je Gospođa Klajn govorila o "zaštiti autorskih prava". Ne znam šta joj se u životu tih dana događalo, ko je "pokrao", ali se dobro sećam gorčine u njenom glasu kada mi je iznenada rekla: — "Dušane, obratite dobro pažnju: svet je pun lopova! Mi muzikolozi provodimo dane i godine tragajući po arhivama, ponekad smrzavajući se, čitavog života gutajući prašinu, a kada naša otkrića objavimo — pojave se nesavesne kolege koje to koriste u svojim tekstovima čak ni ne citirajući nas. Morate naći sistem kako da se od toga odbranite"! Te su mi se njene reči urezale u pamćenje, najviše zbog tog gorkog prizvuka u glasu kojim su izrečene — i bitno su uticale na moj budući rad. U to doba nije još postojao (bar kod nas) sistem rejtinga naučnika prema citiranosti. Autorsko pravo (kao i mnoga druga prava) bilo je u samoupravnom socijalističkom sistemu problematično regulisano. Međutim, zahvaljujući ovim rečima Gospođe Klajn, izgradio sam svoj sistem samoodbrane. Nije tu u pitanju nikakva materijalna, finansijske komponenta. Nisam nikad u životu zaradio takoreći ni jedan dinar na svojim muzikoloskim radovima. No, ovaj njen nauk mi je pomogao da makar mirne duše sagledam tokove recepcije svojih radova, redova i rečenica. Za to sam joj neizmerno zahvalan!

___________________

¹ Музыкальная культура Сербии Хорватии Словении, Москва, Музыка, 2008
² Sećanje je krhko, a dokumenti su mi nedostupni. Nadam se da će se na ovom skupu utvrditi da li mu je Gospođa Klajn predavala i na trećoj godini studija, tj do leta 1971.
³ Sledeće leto proveo sam sa njim i grupom studenata u Somboru, radeći na Umetničkoj topografiji Sombora. Godine 1982. on me je na sednici Upravnog odbora Matice srpske predložio za sekretara Odeljenja za scenske umetnosti i muziku u osnivanju.
⁴ izuzev Marije Adamov iz Zrenjanina koja je diplomirala, ali se nikad nije bavila muzikologijom
⁵ S. Đ. K.: Jovan Paču, Muzička enciklopedija, Zagreb, 1977, knj. 3, str. 22; Dušan Mihalek: Jovan Paču, Pro musica, Beograd, 1971, br. 57; Petar Krančević, Muzika i reč, Beograd, 1971, br.2, Pro musica, Beograd, 1971, br. 57?

by Dušan Mihalek, 2008 | scribd

[Angelina]

*

MEHTA NAS JE OMAĐIJAO

Profesorka Roksanda Pejović govori o svojoj profesorki Stani Đurić-Klajn, muzici nekad i sad




Roksanda Pejović; Stana Đurić-Klajn

U Muzikološkom institutu su je zvali "gospođa", ja sam je zvala "gospođa Klajn". Niska, na visokim štiklama. Oštra, iskrena i veoma kulturna. Ljubazna ali uzdržana. Bojala sam je se, bila je autoritet.

Sećanje na Stanu Đurić-Klajn ovako evocira Roksanda Pejović (1929), muzikolog i istoričar umetnosti, profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu u penziji. U izdanju ovog fakulteta nedavno je objavljena njena knjiga "Komentari tekstova Stane Đurić-Klajn", što je bio povod za naš susret. O svojoj profesorki, učenica dalje ovako nastavlja:

■ Bila je pijanistkinja, veoma zanimljiva žena. Ilustrovala nam je predavanja svirajući, što je bilo neočekivano od profesora istorije muzike, a mi smo toliko uživali… Sećam se kad mi je dala temu na trećem stepenu, nije bilo govora da razmišljam da li mi odgovara ili ne. Gde smo smeli profesorima bilo šta da kažemo. Bilo je drugačije doba nego sada.

Kako nam objašnjava, Stana Đurić-Klajn (1908—1986) bila je žena širokog obrazovanja. Slušala je predavanja iz književnosti u Beogradu i istoriju muzike kod Miloja Milojevića na Muzičkoj akademiji. Sviranje klavira usavršavala je kod Lazara Levija u Parizu, i paralelno slušala predavanja o literaturi na Sorboni.

■ Imala je sreću da uvek bude u centru događaja. Kao kritičar "Politike" bila je u kontaktu sa najznačajnijim ljudima koji su dolazili između dva svetska rata. Napisala je prvu Istoriju srpske muzike. Bez prethodnika, skoro ni iz čega, tačnije bi bilo ono nepravilno "iz ništa". Njena Istorija ni danas ne gubi na važnosti. Sažeta ali raznovrsna — kaže Roksanda Pejović.

Naša sagovornica naglašava da je Stana Đurić-Klajn pisala kritike i pre Drugog svetskog rata. Imala je 23 godine kada je bila urednik časopisa "Zvuk" u međuratnom periodu. To je, kaže, bila velika smelost, ali je "Zvuk" tada bio izvanredan. Po Staninim prvim člancima, smatra Roksanda Pejović, ne bi se moglo pretpostaviti kakav će fantastičan napredak da napravi. Njen spisateljski stil opisuje kao izvanredan, stil koji ima sve književne vrednosti.

■ Rečenica Stane Đurić-Klajn je jasna i jezgrovita, sa svojevrsnom melodijskom linijom. Fraza zvučna i lepo izvajana a pripovedanje neposredno i nepretenciozno. Koristila se biranim rečima, neuobičajenim i arhaičnim izrazima koji su oživljavali tekst. Pripovedala je tečno, zanimljivo i nenametljivo otkrivajući svoj intelekt, opštu i muzičku kulturu, ali i emotivan odnos prema muzici. Uživala sam, po stoti put, u njenim tekstovima — priča Pejovićeva.

Slagala se sa profesorkom jer je, kaže, realno govorila. Znala je u kritikama nekoga i da potkači na živahan, fin i neposredan način, a opet, kako dodaje, nikad nije bila toliko egzaltirana kao Branko Dragutinović i Mihajlo Vukdragović. Po karakteru racionalna, nije puštala osećanjima. Znala je za meru.

■ Govorila je da kritikama ne želi nikome da "skida glavu". Prilikom premijera na skoro čitavoj strani "Politike" prikazala bi istorijat opere i život kompozitora, objasnila zašto se nije slagala sa verizmom, ili zašto je navijala za realističke ruske opere. Reditelj, dirigent i operski pevači u njenim kritikama dobili bi po jednu do dve rečenice. Ako bi neko napravio izuzetan uspeh, onda mu je posvećivala čitav pasus, kaže naša sagovornica.

■ Svirala je muzikalno ali nije bila za pijanistu. I ona je to znala. Nikad nije imala resital. Bilo je koncerata, onih lakših, i zajedničkih nastupa sa koleginicama. Nismo razgovarale o tome, ali je višak od muzikologije dolazio od dobrog poznavanja klavira — kaže Roksanda Pejović.

Prema njenom uverenju, Stana Đurić-Klajn je želela da opere prodru u narod. Retko je pisala o gostovanjima i uglavnom bi pokrila premijere kod nas. "Izrazila je neslaganje sa Oskarom Danonom koji je, po mom mišljenju, bio izvrstan direktor Opere. Sastavio je ekipu sa kojom je išao na gostovanja u inostranstvo. Izvodili su ruski repertoar i našoj operi pravili fenomenalnu propagandu. Stana je govorila da on postavlja Ruse za gostovanja, a ne za našu publiku koju je trebalo prosvetiti, i ne davati joj samo Pučinija, Belinija, Verdija. Želela je dramatične, sadržajno duboke opere koje nisu "površne" kao italijanske. Ja, pak, mislim da naš čovek, umoran posle posla, neće da sluša neku tragediju. Pustimo ga da uživa u operi lakšeg sadržaja. Bolje i tako nego u ovim novokomponovanim zvucima — kaže istoričarka muzike.

Profesorka na FMU podseća da muzika nikad nije bila za široke mase. Bila je na strani vrhunskih intelektualaca, potom buržuja koji su "na silu boga želeli da je slušaju a nisu je razumeli", a sada je pristupačna svima, čak se i ne plaća mnogo.

■ U socijalističkom periodu muzika se daleko više cenila. Kada neki delegat dođe kod Tita, znalo se da će da svira Filharmonija. Sada se u takvim prilikama svira samo zabavna muzika…

Dok sedimo u njenom stanu u naselju Braće Jerkovića, Roksanda Pejović nam priča i o mladalačkom muzičkom zanosu svoje generacije. "Koliko smo samo trčali na operu, koliko smo je voleli, išli na koncerte i bili gladni muzike, oduševljeno slušali koncerte na Kolarcu. Pa kad gostuju Rihter i Ojstrah, mi ne znamo za sebe. A kad dođe Mehta — on nas omađija."

Sada ova profesorka u penziji ne posećuje koncerte. Kaže da ako čovek hoće nešto da uradi, mora samo tome da se posveti. A nju, dodaje, čeka pisanje knjige o Branku Dragutinoviću, i posle o generaciji Vukdragović–Živković–Logar. "Primećujem da su na FMU okrenuti ne 21. već 23. veku. Više se bave ekstremno savremenom muzikološkom mišlju i sklonost ka estetici je naglašenija. Ja sam bliža prošlosti i moje proučavanje uvek kasni za jedan vek. Sad sam u 20. veku a doskora sam bila u 19. Ako budem stigla, pisaću i o Gostuškom, Plavši, Radenkoviću..."

Mirjana Sretenović | 25.02.2009. | Politika