Danica S. Janković (1898—1960)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Danica S. Janković (1898—1960)  (Pročitano 9439 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 07, 2012, 09:08:00 pm »

*


PRILOG ZA BIOGRAFIJU DANICE S. JANKOVIĆ
(1898—1960)

Iz zaostavštine Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković"






Danica S. Janković, Tetovo, 1929.



Sunčica Glišić i Jasna Čanković: "Prilog za biografiju Danice S. Janković (1898—1960)"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2012, 09:23:23 pm »

*

DANICA S. JANKOVIĆ



Sestre Janković, London, 1923.


O Danici S. Janković, profesoru etnomuzikologu i etnokoreologu, je mnogo pisano, uglavnom iz pera njenih kolega iz struke, ali su njen rad i život ostali relativno nepoznati široj javnosti. Rođena je u Beogradu, gde je odrasla i završila Filozofski fakultet 1921. god, a potom i studirala engleski jezik i književnost u Londonu i Oksfordu. Vrativši se u Beograd, radila je kao profesor u Trećoj ženskoj gimnaziji, ali istovremeno i kao predavač u gimnaziji u Tetovu i Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu sve do 1941, kada je postala bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", u Beogradu.
 
Zajedno sa svojom mlađom sestrom, Ljubicom S. Janković (1894—1974), a pod uticajem ujaka, etnologa Tihomira Đorđevića i etnomuzikologa Vladimira Đorđevića, posvetila je svoj život sakupljanju, beleženju i sistematskom proučavanju tradicionalnih narodnih igara i pesama po čitavoj teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Kao rezultat njihovog predanog rada u okviru etnokoreologije, 1934. godine je izašla prva knjiga Narodne igre. Do 1964. godine izašlo je ukupno osam knjiga pod istim naslovom, dok deveta, iako pripremljena za štampu za vreme njenog života, nije izašla. Odmah posle Drugog svetskog rata, izabrana je za spoljnog naučnog saradnika Etnografskog instituta pri SANU i za počasnog člana Udruženja folklorista Srbije.

U međuvremenu, 1952. godine, sestre su zajednički objavile knjigu Igre Jugoslavije i tada je njihov rad postao priznat i u svetskoj etnomuzikološkoj i etnokoreološkoj javnosti.
 
Kako vidimo iz stručnog kartona dosijea o radu i razvoju, Danica S. Janković je imala zvanje bibliotekara u bibliotekarsko-arhivističkoj struci, a u jednom izveštaju iz 1948. godine, koji je potpisala tadašnja upravnica Univerzitetske biblioteke Milica Prodanović, čitamo:
 
"...Zalaže se na poslu i pored toga što je težak bolesnik (dijabetičar, koji prima po 2—3 injekcije insulina dnevno). Mnogo se bavi proučavanjem narodnih igara, i na tom poslu ima uspeha. Štampala je u zajednici sa sestrom Ljubicom Janković, tri knjige o narodnim igrama. Ona i njena sestra su jedini stručnjaci za narodne igre. Član je Etnografskog instituta pri Akademiji nauka... Član je Etnografskog instituta pri Akademiji nauka...
 
Politički potpuno neutralna, premda se odaziva ako se traži od nje nešto iz onog sektora koji ona poznaje, t.j. iz sektora narodnih igara".

 
U Univerzitetskoj biblioteci Danica je radila sve do penzije, 1951. godine. Kao vrsni poznavalac tadašnje jugoslovenske književnosti i prevodilac sa engleskog, veoma je doprinela sređivanju fonda biblioteke. Dugi niz godina bila je jedina među zaposlenima koja je znala engleski jezik. Sredila je, obradila i lično označila svojim potpisom biblioteku Joce Vujića, koji je svoju značajnu zbirku od 10.000 jedinica poklonio Univerzitetskoj biblioteci.




Sestre Janković sa ujakom Tihomirom R. Đorđevićem, Ohrid 1936.

 
Ljubica S. Janković, sestra i najbliži Daničin saradnik, profesor književnosti, etnokoreolog i folklorista, ostavila je Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković" album fotografija i fasciklu sa naslovom "Danica S. Janković (1898—1960)", od ukupno 151 kucane strane, a koja sadrži izjave saučešća i nekrologe iz inostranstva i zemlje (u originalu i prevodu), posmrtne govore, kao i svoj tekst, kucan mašinski, koji ovom prilikom želimo da predstavimo kao prilog biografiji utemeljivača naše etnokoreologije. Tekst je prenet u originalu.

Izjave saučešća i nekrolozi koji su se povodom iznenadne smrti našeg prvog etnokoreologa spontano javili ne samo kod nas nego i u mnogim drugim zemljama na raznim kontinentima pokazuju da su predviđanja sekretara Međunarodnog saveta za narodnu muziku, Dr. Mod Karpelesove,1 bila tačna: gubitak Danice S. Janković osetio se širom sveta. To je potvrdio u predgovoru svoje Bibliografije za 1960 godinu i Amerikanac Ameriko Paredes.2 Daleko od svake nekrološke konvencije i prigodne usiljenosti, priložena dokumenta dirljiva su svedočanstva o opštoj žalosti za radnikom i čovekom. Ispunjen istinskim pijetetom prema prvom sakupljaču naših narodnih igara, veći deo toga materijala kazuje, uglavnom, ono što se moglo reći neposredno pod utiscima tragičnog događaja. To su reči onih koji su bili bliže ili dalje upoznati sa pionirskim delom i snažnom individualnošću Danice S. Janković.
 
Pri svem tom, ostalo je još mnogo da se kaže od onih koji su je sasvim intimno poznavali. Raznovrsne sposobnosti, o kojima je u pomenutim svedočanstvima reč, a koje Danica Janković nije nikada isticala, mogle bi se bez rezerve nazvati svestranom obdarenošću i disciplinovanom snagom. Ovi kvaliteti bili su stalno pod njenom unutrašnjom kontrolom, uvek iza njene spoljašnje jednostavnosti, odmerenosti i skromnosti.
 
Njeni mnogobrojni talenti nisu svi poznati široj javnosti. Ali bili su takvog inteziteta da se nisu mogli potpuno skriti. Oni su očarali njenu najbližu okolinu. Oni su zadivljavali narodne igrače, svirače i pevače od kojih je zapisivala orsku tradiciju, i druga lica koja su je posmatrala pri terenskom radu. Njena darovitost dovodila je u pravo ushićenje onoga ko je imao sreću i čast da s njome sarađuje. Zato ne samo kao sestra i stalni pratilac kroz život, nego i kao njen dugogodišnji saradnik na skupljanju i proučavanju narodnih igara, osećam dug, moralnu obavezu i potrebu da njen povučeni unutrašnji lik više osvetlim i da uspomenama na njeno detinjstvo i mladost istaknem one njene sposobnosti koje su docnije bile glavni oslonac u mnogostrukoj aktivnosti na složenoj grani narodne umetnosti kao što je narodna igra. To bi, u stvari, mogla biti neiscrpna tema kojoj bi se moralo prići sa raznih strana i posle više godina studioznog rada. Povodom dvogodišnjice smrti Danice Janković reći ću samo ovo.
 
Bila je neumorni radnik koji je s ljubavlju i smislom prilazio raznovrsnim poslovima, koji se i u svome pozivu profesora i bibliotekara uzorno potvrdio. Svestranu darovitost pokazuje još od najranijeg detinjstva.
 
Dar za igru. Rano je prohodala, i kad je počela da se kreće, to je u svakoj grupi dece bila najgracioznije dete. U dečjim igrama pokreti iz nje izviru nesvesno i prirodno, na najlepši mogući način. Bilo da skakuće ili trči, bilo da preskače uže, da se igra loptom, ili da baca dijabolo, ona privlači pažnju. I slučajni prolaznik mora da zastane, da je posmatra, i da uživa u njenim punim, dovršenim i neusiljenim pokretima.
 
Kada je kao devojčica počela da igra kola, valcere, krajovijak, češku besedu, Lais i Kadril, to je bila nova prilika da se lepota njenih pokreta manifestuje ne samo na prirodan, nego i na poetičan način.
 
U narodu, pri dodiru s tradicionalnim igračima, ona brzo shvata i najsloženiju igru, dok je vidi jedanput, i odmah zatim igra tačno i nepogrešno. Tada su se mogli čuti zadivljeni uzvici i komentari: "U magnovenju naučila!", "Kako našinka!" Ili "Ti imaš veliki um kad možeš u svaki varoš i selo svaku igru da zapamtiš!" Obrazovaniji posmatrači dodaju: "Prima kao film!" Ili: "Umetnica!" Na kraju, meštani zovu da im opet dođe. A posle pišu ili po drugome poručuju: "So duša te čekamo" Ili: "Na ruke će te nosimo". 1925. u Vranjskoj banji najčuveniji vranjanski igrači se skupljaju i sa divljenjem posmatraju kako ona igra vranjanske igre.
 
Između dva rata, dok je bila u boljoj fizičkoj kondiciji, vodila je tečajeve u težnji da teoriski i praktično pripremi buduće nastavnike pravih narodnih igara. Stotine tečajaca, učitelja i nastavnika gimnastike, iz raznih krajeva Jugoslavije prošli su sa oduševljenjem kroz te kurseve i dalje širili naučene igre po školama i raznim društvima. "Igranje Danice Janković je pesma", govorili su oni.
 
Dar za muziku ne mora uvek biti zastupljen kod lica koja pokazuju dar za igru. Ali Danica Janković je bila i muzički obdarena. Njen sluh bio je razvijen u svim pravcima, u najvećem stepenu. Još kao malo dete, ona savršeno podražava svaki ton i zvuk, i lepo peva. Od desete godine počinje da uči violinu koju već prvih časova može i da uglašava. Za kratko vreme note čita s lista. Docnije, njena muzikalnost i njen toplo obojeni alt, sigurna su podrška u svakom horu, a pevala je i solo partije. Smislom za igru i muziku oduševljava ne samo svoga ujaka i učitelja Vladimira R. Đorđevića, nego svojom muzikalnošću i Stašu Biničkog. Kada je, prilikom prijema u hor Stanković, izvršio probu njenog glasa i sluha, odmah je maloj gimnazistkinji ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi "Stanković". Da bi ostala nezavisna i da ne bi morala školi da se odužuje časovima, po savetu svoga ujaka nije prihvatila ponudu, i nastavila je privatno učenje muzike. Prešla je i na teoriske predmete. Jedno vreme svirala je čelo u domaćem kvartetu. Klavir joj je predavala pok. Urbanka. Ona je više nego zadovoljna brzim napredovanjem svoje učenice koja je imala izvanrednu boju tona, izražajnu snagu, pravo razumevanje za svaki muzički oblik koji je svirala. Iako zbog škole i redovnih dužnosti, docnije zbog duge i teške šećerne bolesti, nikada nije imala mnogo vremena ni mogućnosti za vežbanje i za postizanje blistave tehnike, bilo je ipak zadovoljstvo slušati je kad svira. Narodne melodije svirala je i pevala sa uzdržljivom toplinom i sa naročitim smislom za stil i lokalnu boju.
 
Pri terenskom radu i narodnu muziku, kako vokalnu tako instrumentalnu, brzo je upijala i odmah pevala uz igranje sa ostalim igračima. Pri tome je ispitivala i otkrivala uzajamne odnose između komponenata igre, zavisnost igranja i sviranja koja nije ista u svim krajevima, proveravala tačnost naučene melodije. "Da li dobro pevam?" zapitala bi narodne pevače i svirače. "Treba li nešto da se popravi?" "Ama kako da se popravi kad je dobro", odgovarali bi oni razdragano. Čuvani tupandžija Isak iz Lazarpolja rekao je u jednoj prilici za vreme beleženja: "Ja ću da vam tupan da se izgori i neću više da tupam ako neko kaže da nije dobro". Poneko od posmatrača uzvikne: "Kao magnetofon" Ili: "Kao gramofonska ploča!". Pošto je tako apsorbovala melodiju zajedno sa igrom i sve proverila, pristupala je zapisivanju. Melodiju je beležila uz istovremeno igranje i sviranje, odnosno igranje i pevanje, kada je tekst pesme bivao od sestre zapisan. Tipski obrazac radile su mahom obe, a Danica je, po mogućstvu, odmah zatim prelazila na izradu ili bar skicirala koreološke analize u vezi sa taktom i udarima u taktu melodije, eventualno sa rečima i slogovima pesme. Za to vreme njena sestra je promatrala stil i tehniku i zapisivala običaje, obrede, opremu igrača, ispitivala starinu igre, njene promene i funkcije, veze sa narodnim životom i društveno istoriskim uslovima, u čemu bi joj se i Danica Janković pridružila kada završi svoj deo posla.
 
Dar za crtanje bio je u nje isto tako rano i snažno izražen. Njeni školski crteži imali su krajnju preciznost. Docnije, oštar dar zapažanja pokazivao je ne samo oko umetnika nego i arhitekte. Umela je da stvara nacrte za razne stvari.3 Njenoj lepoj, vrednoj i snažnoj ruci ništa se nije otelo. U jednom vrlo teškom momentu života, izbio je svom snagom njen dar za slikanje koje nije učila. To je bilo između dva rata kada je doživela jedan nezaslužen udar4 potražila u prizorima iz prirode olakšanje i smirenje. Njene akvarele, koje su tada eruptivno postale, i pored izvesne naivnosti u slikarskom tretmanu, iznenadile su umetnike ne samo odličnim crtežom, nego i smislom za boje, za perspektivu, sposobnošću da nađe motiv, da se njime iskreno inspiriše, i da se snažno izrazi.
 
Uza sve to, bila je i odličan matematičar, ne samo crtač i akvarelista, pa su svi izgledi bili da će studirati arhitekturu.
 
Dar za literaturu, i u najranijem detinjstvu izrazit i snažan, odveo je, međutim, Danicu Janković na Filozofski fakultet. Još pre no što je naučila da čita i piše, i pre no što je pošla u dečje zabavište, ona se izražava u stihovima, kojima propraća svoje dečje igranje, rad članova porodice, sezonske utiske i razne događaje. Nekad su to samo dva tri stiha, nekad čitave pesmice. Mada pesničko stvaranje deteta još nije poezija u visokom smislu reči, ono je kod male Dane uvek u strogom ritmu. Čak i sa slikovima. U školi najlepše radi pismene iz srpskog jezika. U njenim školskim sveskama može se naći i po koja pripovetka, i manji komad iz dečjeg života. Kao student jugoslovenske književnosti i mlad profesor, ona je pisac većih komedija u prozi i stihu. Za seminarski rad piše analize Nušićevih malih drama, a za profesorski ispit radi tezu o Dragutinu Iliću na širokoj osnovi.5 Sa svojom majkom Dragom S. Janković6 napisala je roman koji je rehabilitacija ozloglašenog pojma maćija.
 
U isto vreme, Danica Janković je i prevodilac. Mada je prevođenje za nju bilo predah i odmor između drugih, složenijih i težih poslova, ona je prevodila sa velikom pažnjom, kao što je i sve drugo radila. Čitalac ne oseća da su to stvari prevedene sa stranih jezika. Još za vreme svojih studija u Oksfordu, prevela je Šeridanove Suparnike, koji su se u njenom prevodu sa uspehom davali u Jugoslovenskom narodnom pozorištu od 1957 do 1961 godine. Njene prevode Marivoa (Igra ljubavi i slučaja) i Le Saža (Tirkare) izvodila je Glumačka škola u Manježu između dva rata. Prevodila je i Molijera. Uvela je englesku klasičnu romansijerku Džejn Osten u našu prevodnu književnost (Pod tuđim uticajem i Gordost i predrasuda, svaki od ovih romana doživeo je po dva izdanja). Danica Janković se ogledala sa uspehom i kao reditelj pozorišnih komada koje su njeni gimnaziski učenici izvodili u Tetovu. Od prihoda sa predstava stvorila je školsku knjižicu koju je vodio pok. Profesor Konstantin Đorđević.
 
Između ostaloga, skupljala je, sistematisala i proučavala sa artističkog i ritualističkog gledišta i narodne muzičko-dramske tvorevine.
 
Pozorišna umetnost ima za nju uopšte neodoljivu privlačnost. Poslednje veče svoga života provela je u pozorištu, gde se davao komad Pozdrav Šerifu. Vratila se veoma zadovoljna igrom glumaca, naročito Jeremića. Bila je humanom idejom ove drame ozarena i duboko uzbuđena njenom potresnom sadržinom. Iste noći joj je iznenada pozlilo. Ujutru je prenesena na kliniku gde u se lekari sa profesorom Slavkovićem punih devet časova u koštac hvatali sa najtežim slučajem srčanog infarkta koji je nastupio usled ateroze kao posledice njene tridesetogodišnje šećerne bolesti. Neznani heroj Danica Janković, koja je trideset godina (i na terenu) sama sebi davala injekcije insulina najmanje dva puta dnevno a da se nikad ne požali, i da nikad ne pomene svoju bolest — podlegla je istog dana pred šest časova posle podne. Poslednje reči su joj bile: "Molim, molim, vode!"
 
Sećanja na život ovog neobično istrajnog i darovitog radnika gvozdene volje, koji je uprkos bolesti, pokazivao apsolutnu predanost radu u raznim pravcima, izazivaju mnoga razmišljanja. Između ostaloga, nameće se misao: mogla je, razvijajući svoje darove, bilo pojedinačno ili sukcesivno, bilo u njihovom srećnom i bogatom spoju, dostići visok stepen ličnog umetničkog usavršavanja i stvaranja.
 
Umesto toga, Danica Janković je celu sebe, svu svoju disciplinovanu snagu, i svoju obdarenost, upotrebila u naučne svrhe. Ostavila je slikanje i arhitekturu da bi crtala orijentacione znake za pravce kretanja, dijagrame za oblike igara, po sopstvenom pronalasku i grafikone prividnoaritmičnih odnosa igre i melodije koje je izračunavala i algebarskim formulama. Stotine i stotine takvih crteža i kalkulacija nalaze se u njenoj rukopisnoj zaostavštini.7 Ostavila je rad na književnosti, pa je nadahnuto pisala o prizorima iz naroda, o tradicionalnim igračima velike klase i o lepotama igara koje je na terenu otkrivala. Ali isto tako najsavesnije i van poređenja radila koreološke analize, a imala je sposobnosti i za naučnu sintezu. Kao što je bila rođeni igrač, pevač i svirač, bila je i ozbiljan naučni istraživač koji nije znao za smetnje i prepreke. Ni nedostatak materijalne pomoći, ni bolest je nisu mogli sprečiti da radi na predmetu koji voli i da se bori za čuvanje i spasavanje od zaborava pravih narodnih igara. Kao što je neopisano volela pozorišni prizor visoke umetničke vrednosti, tako je i narodnu igru promatrala i proučavala sa dubokim interesovanjem umetnika i naučnog radnika. U svome etnokoreološkom, etnomuzikološkom i melografskom zahvatu prolazila je kroz sve nužne etape u radu: od umetničkog i psihofizičkog doživljaja igre, muzike, pesme i drugih pratilaca orske tradicije, do naučnog otkrivanja pojava i utvrđivanja činjenica. Bez ikakvih predubeđenja, bez unapred skovanih pretpostavki i uopštavanja, ona je, od mesta do mesta, od slučaja do slučaja, primajući čist i nepomućen utisak, prilazila nalazima iz naroda i tražila objašnjenje u prirodi, sredini i društvu gde su nađeni, u narodnoj prošlosti, stratigrafskim slojevima u kulturnoj pozadini, u odnosima između sastojaka igre, u okvirima običaja, obredima, kultovima, ceremonijama. Sve više je dolazila do iskustva da orska tradicija ima svoje specifične zahteve, svoj sadržaj, svoje elemente, oblike, tipove, stilove i druge osobenosti, svoje puteve, svoju zakonitost pojava i svoje izuzetke. Sve to dovelo je do saznanja da teren u pogledu narodnih igara pruža ispitivaču mnoga iznenađenja koja se izmiču školskom muzikološkom znanju, krutim pravilima i dogmatskom shvatanju ove grane naše tradicionalne umetnosti. Nalazi iz naroda jasno su pokazivali da čak ni etnomuzikologija kao naučna disciplina ne pokriva i ne objašnjava sve ono što narodna igra kao samostalna umetnost pruža i zahteva da se naučno ispita. Iz svega ovoga nameće se opšti zaključak: za dublje upoznavanje i sveobuhvatnije proučavanje složene materije kao što je narodna igra u potpunosti, u kontinuitetu i evoluciji, potrebno je bilo stvoriti novu naučnu disciplinu; a u tu svrhu, neophodno je bilo biti i rođeni umetnik u svim pravcima vizuelne i zvučne umetnosti, i pravi naučnik sa smislom i za apstraktne i za društvene nauke.
 
Danica S. Janković je imala sve potrebne uslove u najvećoj meri. Zato je mogla stvarati osnovu za novu nauku o srpskoj tradiciji — još od prve knjige Narodnih igara, od 1934 godine. Srećna je okolnost što je radnik takve obdarenosti, snage i kulture sebe i svoje lične umetničke ambicije podredio zahtevima ove grane naše narodne umetnosti, i sve svoje sjajne sposobnosti stavio u službu nove nauke — etnokoreologije.

 
Ljubica S. Janković

_______________

1 Vidi prvu izjavu saučešća.
2 Vidi poslednji mali memorijal.
3 Umela je da stvara nacrte za ručne radove, da kombinuje motive i sl. Mogla je, šta više, i da sašije sve što zaželi, iako nije učila krojenje.
   Išli su joj od ruke i domaćinstvo i čisto muški poslovi: napravila je od letava baštensku klupu, po sopstvenoj zamisli stvorila okvir i vez za paravan, itd.
4 (bila je obuhvaćena velikom redukcijom profesora koja je izvršena radi uštede u budžetu) (pisano mastilom, prim. autora).
5 Rukopis u Seminaru Jugoslovenske književnosti.
6 Čija je pripovetka "Deca" nagrađena na konkursu Umetničkog odeljenja 1927 godine.
7 Vidi izvod iz tog materijala u članku: Pravilno u nepravilnom (Zvuk, br. 2—3 za 1955 g.).



BIBLIOGRAFIJA

  • Mladenović, Olivera. Ilijin Milica, "Dvadeset godina rada sestara Janković na narodnim igrama", Zbornik Matice srpske. Serija društvenih nauka, knj. 8, Novi Sad, 1954, 158—160.
  • Rakočević, Selena. "Danica S. Janković.", Srpski biografski rečnik, tom 4, Matica srpska, Novi Sad, 2009, 274—275.
  • Stefanović, Irena "Danica S. Janković.", Bibliotekar: organ društva bibliotekara NR Srbije, god. 12, sv. 1—4, Beograd, 1960, 103.

Sunčica Glišić i Jasna Čanković: "Prilog za biografiju Danice S. Janković (1898—1960)"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Novembar 07, 2012, 11:11:01 pm »

*

DANICA S. JANKOVIĆ

(7 maja p. s. 1898 — 18 aprila 1960)
— Etnokoreolog i etnomuzikolog —



Danica S. Janković, 1945.



Sunčica Glišić i Jasna Čanković: "Prilog za biografiju Danice S. Janković (1898—1960)"

Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: