Muzika Roma
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Muzika Roma  (Pročitano 10976 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: Februar 09, 2011, 11:49:39 am »

*

MUZIKA ROMA

Romi, poznati i kao Cigani, su narod poreklom iz Indije, koju su napustili oko 10. veka, a danas žive širom sveta, uglavnom u Evropi.

Tradicija Roma je da se muzika neguje, da se veština sviranja instrumenata prenosi s kolena na koleno i da je ova veština postala jedna od najvažnijih prepoznatljivih znakova romskog etnikona.

Muzika kod Roma je raznovrsna i veoma komplikovana, kako po svom poreklu, tako i po svojim funkcijama u društvu balkanskih naroda uopšte, a posebno u romskim etničkim skupinama. Najstariji pomen o muzici kod Roma u jugoslovenskim zemljama potiče iz druge polovine XV veka. Prema jednoj legendi muzika kod Roma postala je ovako:

"Jednom stvori Bog na leđima Svetog Petra ćemane. Ne znajući da ima ćemane na leđima,Sveti Petar uđe u jednu kafanu u kojoj je bilo mnogo veselih ljudi, koji kada videše Svetog Petra sa ćemanetom na leđima povikaše:
Sviraj, sviraj!

Od njihove galame i vike Sveti Petar se uplaši i poče da beži. Na vratima mu pade ćemane s leđa, on ga uze i otide pravo Bogu, pa ga upita:
 
Šta je ovo, Bože?

Pa to sam ti stavio ćemane, da sviraš ljudima kada su veseli, da se zabave, da se ne bi potukli – odgovori mu Bog.
Pa kada je tako, onda neka bude više svirača — reče Sveti Petar.

Pa ko će da svira? — upita Bog.

Neka budu Romi svirači — odgovori Sveti Petar. — Neka zabavljaju ljude da se u piću i veselju ne pokrve.
Neka bude tako — odgovori Bog.

Pa tako i ostade."

Muzika kod Roma u Srbiji javlja se pre svega kao zanatski proizvod. Stoga su svoju muziku podešavali prema potrebama i ukusu okoline, što dokazuje činjenica da Romi sviraju melodije, pre svega one zemlje u kojoj žive. U Srbiji postoje četiri muzičke grupe:

01. Istočnjačka (iz Turske)
02. Srednjeevropska (iz Mađarske)
03. Starobalkanska (iz Rumunije, Grčke i Albanije)
04. Ciganska (izvorna).


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 09, 2011, 11:50:33 am »

*

SKLONOST ROMA ZA MUZIČKU I LIKOVNU UMETNOST

Muzička kultura je kao i zanatstvo talenat ovoga naroda od najstarijih vremena, što ih može karakterisati da pripadaju narodu sa smislom i osjećanjem za muziku. Sviranje je osobiti dar kod Roma i to ne treba smatrati zanatom. To je opšti dar koga svi oni posjeduju pa ma kakvim se drugim zanatima bavili i sami oni kojem etnikomu pripadaju. Gdje žive Romi tu ima muzike, pjesama i igre.

Kao tradicionalni instrumenti kod Roma se javljaju razni oblici zurla, daira, bubnjeva, defofa, tarabuke, udračkih, duvačkih i gudačkih instrumenata.

Često se ispred mjesta gdje žive Romi čuju pjesme uz pratnju nekih od ovih instrumenata. U pjesmama se najčešće opjevaju ljubav, ljepota, strah od smrti i drugo.

Romi su na teritoriji Crne Gore koju je kontrolisala Turska tokom 4 vijeka duge okupacije bili jedina zabava po gradovima i banketima bogatih.

Ta kultura je bila strana za domicilno stanovništvo koje je ostalo tradicionalno vezano za svoj nacionalni istrument — gusle i jedinstven način igranja i pjevanja.

Eksperti ističu da je romska muzika uticala na bliskoistočnu muzičku tradiciju, flamenco i jazz, a mnogi od poznatih kompozitora takodje su se napajali na tradiciji romske muzike: List, Bizet, Verdi, Rahmanjinov.

Veliki je značaj savremne romske muzike u svijetu, a posebno na Balkanu. Poznato je Bregovićevo korišćenje romskih motiva a i izuzetne interpretacije Šabana Bajramovića, Esme Redžepove ili Ljiljane Petrović. Na svjetskoj sceni već dugo su popularni Gipsy Kingsi.

Kod Roma je naglašena urodjena intelektualna virtuoznost i ona se ogleda kroz njihovu psihičku moć uočavanja drugih ljudi i veliku moć opažanja. Romi više osjećaju nego što misle. Romi nijesu sekundarna socijalna kategorija već pokretačka snaga koja je samo usled predrasuda drugih naroda surovo odbačena. Posjeduju smisao za kreativnost i smisao i osjećaj za lijepo.

Poznati režiser Emir Kusturica je izjavio kako su Romi narod koji ima tako jaku imaginaciju da se od nje vrlo često može i živjeti. A upravo ta vitalnost, prihvatanje života onakvog kakav jeste, življenje od danas do sjutra, hedonizam i veselje drugi su pol klasičnih pogleda na Rome. Otud i neprestana igra privlačnosti i odbojnosti koju prema Romima ljudi osjećaju u životu i umjetnosti.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 09, 2011, 11:51:05 am »

*
Interesantan članak o Romima i njihovoj muzici koji je sa mađarskog prevela Marija Šimoković


POREKLO

Evropski su Romi u protekla dva stoleća proveli mnogo vremena na Balkanskom poluostrvu. Ovo je utisnulo neizbrisiv pečat na razvoj romskog jezika, koji je ovde bitno obogaćen grčkom leksikom. Pretpostavlja se da je i sama reč Rom (Ciganin) svoje značenje dobila u Grčkoj, gde je lokalno grčko stanovništvo, koje je još u to vreme živelo u Vizantijskom carstvu, sebe nazivalo: Romi. (Romalen znaci i ljudi, te se stoga pise velikim slovom).


MUZIKA

Muzičari, tačnije takozvani gradski Romi, bili su, uredbom Marije Terezije prisiljeni da nasele gradsko jezgro i to od sredine XVIII veka. Tada su osnovani i prvi romski orkestri. Do kraja XIX veka to je postala zapravo romska elita.

Orkestri su se sastojali od dve violine, po jednog čembala, jednog kontrabasa, ponekad klarineta ili violončela. Repertoar im se sastojao uglavnom od umetničke narodne muzike XIX veka. Kada u ciganskoj porodici neko postane muzičar on time određuje sudbinu čitavih narednih generacija, jer je profesija bila nasledna.

Porodice Roma — muzičara stanovale su takoreći sve "na gomili", na istom mestu. Romske ulice bile su: Ulica Stipe Grgića, Braće Majera i ona zvana Ciganska — ulica Svetozara Miletića. Ovde su oni živeli urednim građanskim životom. Centar ovog dela grada nastanjenog Romima bila je prodavnica na uglu ulica Stipe Grgića i Braće Majera: dućan. Svi su tim imenom zvali — bakalnicu kod Lelerovih (Leller). Jednostavno tako — dućan. Tu su se muzičari nalazili / rastajali pre i posle svirke, razgovarali.

Bilo je u to vreme mnogo prilika kada su gospoda jela i pila, i uz zvuke ciganske muzike veselila. Bilo je tada mnogo prilika da se izrazi seta, tuga, bol. Proslave imendana zvali su opštenarodnim veseljem, davale su se i serenade, odnosno noćna muzika, bilo je muzike i na dočecima i ispraćajima na željezničkoj stanici, piknicima, karnevalima, balovima koji su trajali i po nekoliko dana i gde je prisustvo Roma bilo obavezno. Jezik nije oskudevao u imenovanju tih zabava — muri hacacare, perjani bal, prijem, banket, žur.

Muzika u podne i bezbroj mogućnosti za druženje. Nažalost — danas je već sve to izišlo iz mode. Zlatno doba ciganske muzike bilo je na prekretnici vekova i između dva rata. Ondašnji orkestri bili su priznati i poznati i ovde i u inostranstvu. Posebno bi onda svirali maestralno kada to nisu činili za novac — u tim prilikama svako je svirao za sebe, kupajući svoje umeće u kapima umetnosti.

Muzika i pesma oduvek su za Rome bili obred, praznik, rekli bismo zanos.

Rome — muzičare nikada nije naročito trebalo podsticati na piće. A tek kada je pre toga imao prilike da dobro jede. I mada se to ne bi moglo nazvati sistematskim procesom, ali često bi se i ponapijali. U tim situacijama njihove bi žene imale običaj da kažu: "Muževe nam je donela sudbina dan kasnije". A to se događalo po sistemu "Nakon prolumpovane noći svugde — samo ne kući". Upućivali bi se na željezničku stanicu, u tamošnji birc, ili pak u "Prepreku" gde je Janoš Medreš (Medres Janos) svirao do rane zore. Tu bi oni diskutovali, suzili, sećali se starih dana. Usput bi "raspakovali instrumente" svirajući u "dvobojima". Pokazujući pritom jedno drugom zahvate, jer Rom nije samo da zabavi nego zna i voli i sam da se zabavi, govorili bi. Samo što bi to činili drugačije nego što je to bio običaj kod drugih smrtnika. Oni su sasvim dobro razumevali smisao svoje zabave.

Inače, bio je uvrežen romski običaj da primaš (roda) dobije dva dela ukupne zarade — jer je on kod stola izvukao novac iz džepa mušterije svojom violinom (lovu). Zapravo, kada bi se neko od njih razboleo, već koliko sledećeg dana dobijao bi svoj deo zarade. A kada bi svirali u svadbama, u bezbroj slučajeva, violinu bi nosili pod miškom, a na drugoj ruci nosili bi futrolu punu pečenja.

Svirali su u kasinama, zagušljivim, malim intimnim lovačkim domovima, u intimnim društvima, u kojima bi u čaroliji muzike svaka reč i svaki pogled odavali ponešto, ali njima nije bilo potrebno reći: tajne se ne smeju odavati. Znali su to bolje od svih. Pravi Rom je savršeno poznavao svoje goste. Govorilo se da lekar leči telo a Rom dušu.

Kao kućni zabavljač romski muzičar je uživao gospodarevo poverenje, i u izvesnoj meri učestvovao u njegovom životu, bio poznavalac njegove intime. Mađar je najviše voleo da se zabavlja pored ciganskog orkestra, njemu je davao svoj poslednji groš, posebno ako bi mu svirao po volji. Takve su ljude Romi zvali "Lačoima" = dobrim gostima. Ukoliko su bili razuzdani — dobro bi namučili muzičare. Terali bi ih da sviraju stojeći na jednoj nozi, ponekad bi tražili da se ceo orkestar popne na sto, ili pak na drvo duda. Dešavalo bi se da ih uteraju ispod stola i da ih teraju da odande "daju gas" od sebe sve dok im gost ne bi naredio da prestanu da sviraju. U to je vreme gospodi mnogo toga bilo dopušteno, i neretko su zbijali šale sa Romima. Među njima je bila i ona sa nalepljenom novčanicom na čelo ili novčanicom podvučenom pod strune gudala. Ili kada bi deo prepolovljene novčanice nalepio primašu na čelo, a drugi deo zadržao kod sebe sve dok nisu pogodili koja mu je najdraža pesma.

U međuvremenu je prefiks "gospodski" bledeo sve više, sve dok do naših dana nije postao nešto čega se treba stideti. Naravno, nije bilo do Roma da ukinu nekadašnje prednosti vremena, kafane, krčme, gostionice, pri čemu su i sami izgubili zaposlenje. Danas ih već ne trpe ni u kafanama, a oni su u stanju tihe rezignacije, s gorčinom povređenih, zatiranja njihovog traga po svaku cenu, njihove su violine zaćutale, dok se lagano zaboravljaju čak izumiru lepe pesme, izuzev onih koje su fiksirane u notnim sveskama.

U nekadašnjoj Ciganskoj ulici ne stanuju više oni po građanskom životu poznati Romi, a oni koji tu žive više ne žive kao što se živelo ranije.

Ciganski su orkestri proputovali svet, ali se većina njenih članova vratila u mesta rođenja, jer tu čovek poznaje čoveka, i o svakom se zna "ko koliko para vredi".

Mnogi su, slušajući pesmu zatreperili na njene zvuke, a srce je grejala i sama pomisao na nju. Drugima je pesma bila pomalo nagorka, neka vrsta muzičkog ničega.

Poreklo ovih pesama — vremenski se smešta u prostor prekretnice vekova u vreme kada su bile popularne pesme Renija Egrešija, Petefijevi stihovi. Svakako bi zasluživalo posebnu studiju tema — uticaj ciganskih pesama na ovdašnji živalj. Da postoje i deluju to je neporecivo. Doživljaj je to, a i sećanje koje nas prati dugi niz godina. Mogli bismo naravno da diskutujemo i o tome da li su te pesme imale neku umetničku vrednost ili ne. Ali o činjenici da je to osećanje jedne atmosfere u kojoj smo bliski, nema nikakvog spora. Te pesme su prožete sa toliko života, toliko prigušenog bola, radosti, toliko gorčine koja se pretvorila u prolaznost, toliko slobode, toliko raspusnih noći koje nisu dočekale svitanje. Uzalud smo svesni da je muzika ponekad loša, a tekst još lošiji, i jedno i drugo drže se u milosti tradicije.

Kostolanji piše da imamo otprilike 10.000 pesama ove vrste, od kojih stotinak na neki način znamo, zajedno sa melodijom i tekstom. Ima ih koje su stare i po 200 godina, i takvih koje su nastale pre pedeset — šezdeset godina. Ne znam jesu li u "mađarskom ključu", da li su narodne pesme ili umetničke, ili umetničke narodne pesme. O tome neka odluče upućeni muzički autoriteti.

U krugu stanovnika gradova mađarska ciganska muzika preuzela je skoro sasvim popularnost koju je imala mađarska narodna muzika. (Hej delare, delare; Skuvah tebi pasulj suvi; Žika Janoš, sokeres taj vakeres i t.d.)

Dugo se održavala zabluda o tome kako su mađarska nacionalna i narodna muzika isto što je i ciganska muzika.

Ove zablude raspršili su Kodalj i Bartok, nakon dugogodišnjih istraživanja. Godine 1905. Bartok će na ovu zabludu definitivno staviti tačku: "Ono što vi nazivate ciganskom muzikom, to nije ciganska muzika. Nije ciganska već mađarska muzika; jedna nova vrsta narodne umetničke muzike..."

Zanimljivo je da su mađarski džezeri u najvećem broju regrutovani iz redova Roma. Talenti su to mereni i međunarodnim aršinima. Pored njihovog urođenog talenta važno je da su odlični poznavaoci stilova i specifičnog ciganskog "ukusa".

Veliki je broj ovih muzičara koji sviraju klasičnu muziku, i koji su svojim izuzetnim talentom izborila sebi visoko mesto. Veliki uzor je i večiti primer španski ciganski čelista i dirigent Pablo Casals.

Treba li da pomenemo najpoznatije ciganske primaše, kao prvog pomenućemo prvu — naime prvi poznati ciganski primaš bila je žena, zvala se Pani Cinka (Czinka Panna).
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 09, 2011, 11:51:47 am »

**

ROMSKA MUZIKA


ROMSKA MUZIKA U SRBIJI  

Sem srpske narodne instrumentalne i vokalne muzike u Srbiji je, pre i  posle odlaska Turaka sa ovih prostora, mogla je da se čuje turska i ciganska muzika toga vremena. Tursku muziku su, zabeležili su putopisci,  tada sviralii "vezirovi muzikanti", nad kojima je glavni  bio jedan mekterbaša. Takozvana"Vezirova muzika", kako su je nazivali, imala je: dve hegede-violine, jadan sahan, jedan veliki bubanj, jedne cimbule, jedne daire sa praporcima i jedan triangl "iliti prosto reći sadžak", u koji je jedna zrikava Ciganka s jednom gvozdenom šipkom udarala". Drugu vrstu muzike u to vreme su negovali Cigani. Ona je bila ciganska samo po tome što su je izvodili Cigani, inače nije imala ničega spcijalno ciganskoga. Cigani su svirali i pevali srpske i turske pesme i melodije, onako kako im se gde tražilo. Po selima oni su svirali i pevali srpsko komadje, a po varošima, gde je bilo više Turaka, tursko. Instrumenti su im bili: ćemaneta, klarineti, zurle, daire i bubnjevi. Knez Miloš i njegova familija imali su svoje Cigane svirače).  Svirači Kneza Miloša bili su 1829. godine Ciganin Mustafa i jedan njegov pratilac. Svirali su u violinu i klarinet. Sviranje im je bilo, kažu, nalik na udešavanje instrumenta pred sviranje. Oni su i pevali, i to "turske pesme od dva stiha, većinom ljubavne", ali im "je melodija bila spuštanje  i dizanje hromatične skale, i naličila je više na ratnu pesmu, no na izraz nežnih osećanja.". Oni su, sem običnog sviranja o ručkovima i veseljima, svojom svirkom još i pozdravljali Kneza Miloša o svečanostima, ispraćali ga na put i dočekivali s puta". Sem Cigana u Srbiji  su se i Ciganke bavile muzikom. One su obično samo pevale. Poznato je da su pevale i Knezu Milošu") Cigani su svirali i pevali i drugoj otmenoj gospodi onoga vremena. Tako su 1829. godine, za Pirhova bavljenja u Čačku, "Mustafina violina i njegove pesme začinjavale ručak" kod kneza Vase Popovića")To je sve muzičko nasledje što ga je slobodna Srbija dobila od turskih vremena. Postepeno se medjutim, počinje razvijati i drugojača muzika. Sem narodnoga pevanja, počinje se, malo po malo, javljati i umetničko. Njega su donosili doseljenici iz Austrije. Pirh kazuje kako se 1829. godine u Požarevcu sastajao u veče sa gospodom iz Kneževe okoline u zdanju gde je bila kancelarija i tu je "obično bivalo i muziciranja: sviralo se u gitaru i pevale srpske i nemačke pesme", zapisao je Oto Dubislav Pirh. Pored vokalne, javlja se i instrumentalna umetnička muzika. I ona dolazi iz Austrije. 7. novembra 1823. godine traži Knez Miloš da mu knezovi Suda Beogradskog "pošalju muzikante prešavši iz Zemuna u Kragujevac", i oni ga 3. decembra izveštavaju da su iz Nemačke (Austrije) prešla ona tri muzikanta koje je tražio"). No instrumentalna umetnička muzika ne ostaje samo na došljacima. Ona se počinje odomaćivati i medju čistim Srbijancima. I ako se u tadašnjoj primitivnoj sredini smatralo da je sviranje isključivo muško zanimanje, a od ženskinja da se njime mogu baviti samo Ciganke, ipak prvo umetničko sviranje u Srbiji započinje ženskinje, i to ženskinje iz prvih kuća. 1823. godine počela je da uči svirati u klavir Jelisaveta (Savka), mladja kži Kneza Miloša, kojoj je tada bilo deset godina. Učila je u Beogradu, u kući doktora Vita Rimite, docijeng tasta doktora Kuniberta, gde je bila poslata na vaspitanje"). Pirh kazuje u oktobru 1829 godine o Jelisaveti da je obrazovana, da ima nešto evropskog vaspitanja, ga govori talijanski, i da "svira u kalvir") Jamačno je za nju slao "muzikalije", leti 1829 godine, preko Vuka Karadžića, Josif Milovuk, knjižar iz Pešte").

Turci nikad nisu igrali, ali su zato njima, u veselim časovima, igrali Cigani i Ciganke. Ovo nasledje od Turaka za dugo se održalo i medju Srbima u oslobodjenoj Srbiji. Cigansko igranje je bilo ponekad vrlo lepo, puno pokreta i figura, u kojima su se naizmenično redjali ili harmonično dopunjivali istočnjački zanos i strast, tiha sentimentalnost i pritajeni sevdah. Još 1658. godine hvali jedan francuski putnik igranje Cigana i Ciganka u Beogradu uz pratnju ćemaneta. U vreme Kneza Miloša srpske varoši su imale mnogo ciganskih igrača i igračica. O Cigankama igračicama nije potrebno trošiti reči. One su i danas u našim južnim krajevima onakve kakve su bile njihove prababe u severnoj Srbiji. Jedan putnik iz doba Kneza Miloša ostavio nam je vrlo živopisnu i impresivnu sliku jednog mladog Ciganina igrača u Smederevu. Bilo mu je oko šesnaest godina. Bio je zatvoreno žućkaste boje, pravilnih lepih crta, sjajnih očiju, duge crne, razbarušene kose, vitka struka, u košulji punoj bora, zlatom vezenom prsluku, širokoj šarenoj haljini do članaka, bosih nogu i sa kastanjetima u rukama. Pre no što će početi igru, načini odmerenim koracima po sobi nekoliko krugova. "Nekoliko udaraca sa kastanjetima, nekoliko živih pokreta i stade na sred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja u skoro predje u brže pokrete i okretanja, koji na posletku postadoše divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala na sve jača naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besko vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim". To je bilo podražavanja haremskim igrama. "Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih je bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umoa, onda mu je svako novo savijanje davalo novu snagu. Na posletku pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag previjenu glavu na moje koleno sa sklopljenim očima i spuštenim rukama. Na mig moga suseda mentuh mu jedan novac u usta, i odmah igra otpoče iznova". Izgleda da su Cigani igrači igrali i u Kragjuvcu pred Knezom Milošem.

U novije vreme Romi na jugu Srbije počeli su da formiraju duvačke orkestre koje čine: klarinet, saksofon, razne vrste  truba, daire, bubnjevi, tupani, zurle i naravno tarabuka. Ti orkestri su vrlo popularni, kako po selima tako i u gradovima. Neki od ovih orkestara su angažovani na saborima

 
Igračice

"Ciganke igračice, ili  čengije, kako su ih u tursko doba nazivali, igrale su po kafanama i kućama. Posebno su bile popularne na prostorima Južne Srbije. Za vreme Turaka čočeci su bili na osobitom glasu. Igračice su bile  odevene u živopisna  laka odela, kakva  su nosile Turkinje, onako kako su u haremu odevene, kad ih niko sem svojte na vidi. Na nogama su imale bele čarape i plitke cipele, šarene ili bele cicane ili svilene šalvare, koje su nisko, čak ispod trbuha, opasivale. Na plećima im je bila tanka košulja i kratko, duboko spreda izrezano jeleče, tako da im se grudi, trbuh i ruke kroz tanku košulju prozirale. Sa spuštenom kosom niz leđa, samo lakom maramom pokrivenom — jedna ili dve Ciganke igrale, pregibajući se s najvećom elegancijom i lakoćom i udarajući jednu o drugu na prste nataknute čampare. To su "čengije" ili "čočeci". Dok one igraju, sviraju po jedan ili dva Roma u violinu, a po jedna Romkinja udara u daire. S vremena na vreme zapevaju  kakvu tursku ili u istočnjačkom duhu srpsku pesmu. Lepota nekih čočeka, njihovo vešto igranje, vešto pregibanje, lakoća u pokretima pojedinih delova tela, praćena istočnjačkom melodijom i pesmom, često čini neobično lep utisak, koji se dugo pamti".

 
Igrači

Iz vremena Kneza Miloša ostalo nam je nekoliko putopisnih beležaka koje svedoče  o tome da su srpske varoši tog vremena, imale mnogo ciganskih igračica, ali ni igrači nisu bili retkost. "Bilo mu je oko 16 godina, pravilnih lepih crta, od najzatvorenije žućkaste boje njegovog plemena; sjajnih očiju, duge, razbarušene kose; vitka struka, u jednoj košulji punoj bora, prsluka zlatom vezenim, širokoj šarenoj katunskoj haljini koja je visila do članaka, a preko toga fina marama; bosih nogu; u rukama kastanjete. Ono Ciganče uđe odmerenim koracima i obiđe nekoliko puta unaokolo. Nekoliko udaraca kastenjetama, nekoliko živih pokreta i stade nasred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja uskoro pređe u brže pokrete i okretanja; pokreti i okretanja postadoše naposletku divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala  sve veća naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besno vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim. To je bio jedan dečak, Ciganin, koji je podražavao haremske igre. Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umora, onda mu je svako savijanje ponovo davalo novu snagu. Naposletku, pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag prvijenu glavu na moje koleno, sa skolpljenim očima i otpuštenim rukama. Na mig moga suseda metnuh mu jedan novac u usta i on odmah otpoče igra iznova. Tako je uzeo bakšiš od sviju prisutnih redom i naposletku ta divlja scena prestade. Jadno dete beše se spremilo da igru otpočne ponovo; na sreću, gosi su bili zadovoljni". Cigani igrači igrali su i u Kragujevcu pred Knezom Milošem koji je veoma voleo romske muzikante.


Sviračice

Među romkinjama je u ranijim vremenima bilo, osim pevačica i igračica, i onih koje su veoma lepo svirale različite instrumente. Putopisac Gijom Postel, koji je prošao ovim krajevima  posle njihovog oslobođenja od Turaka, zapazio je neke romkinje koje sviraju na harfi. Na ovoj harfi svijaru neke devojke koje nazivaju Cigankama i koje se unajmljuju na dan, onako kako se kod nas može uzeti družina putujućih svirača. Dok jedna svira na harfi, druga udara u jedan mali doboš na kome je samo s jedne strane razapeta koža i ima sa strane niz zvučnih malih tasova. Uz njih jedna devojčica lupa kost o kost ili komadima trvdog drveta jedan o drugi, a dve-tri devojčice izvode najraskalašnije vragolije koje je moguće zamisliti dok nešto ne motaju. I za sve to vreme sve ujedno pevaju podešavajući svoju pesmu zvucima harfe. Zatim, da bi promenile program, jedna od njih, koja je najveća i najlepša, ustane i počne da igra po njihovom načinu: ona baci svoju zlatnu kapu i uzme turban, kapu koju nose muškarci, a zatim, ništa ne govoreći, da sebi izraz tako silne zaljubljenosti da to, kad se ispriča ljudima koji nisu videli, izaziva kod njih više želje nego uživanje. Ona prvo svima nudi po jednu igru i obraća se živim i prodornim pogledima glavnoj ličnosti svetkovine. Ali, uzalud je molila, i sad se pretvara da je pretrpela neuspeh, pa, u očajanju, od kakve lepe marame upred konopac da se ubije sve dok se milosrđe ne smiluje i sitan novac ne ublaži njen jad. Za to vreme njena drugarica svira u harfu koju je stavila među noge, odmerava njene pokrete svojom muzikom, udara kolenima o ćilim i čini druge slične stvari".
Muzej romske kulture
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Januar 16, 2012, 07:53:35 pm »

**

HIMNA I ZASTAVA





Verzija Đelem, đelem je nastala za vreme II svetskog rata u nacističkom koncentarcionom logoru. Đelem, đelem takođe je poznata pod nazivom Jelem, jelem, Gelem, gelem, Romale schavale, Opre Roma.

Krajem 60-tih, nakon filma "Skupljači perja" reditelja Aleksandra Petrovića, pesma je postala popularna ne samo širom bivših jugoslovenskih republika nego i u Evropi.

Danas postoji više verzija ove pesme. Jednu od nama poznatih verzija napisao je poznati romski kompozitor Žarko Jovanović Jagdino, znan široj publici kao Jarko. Na jednom sajtu sam našla podatak da je Žarko tekst napisao leta 1969. godine i jedan kraći tekst na engleskom o njemu i njegovom muzičkom stvaralaštvu:

"Born near Belgrade in ex-Yugoslavia, part of the Romanian community (gypsy), he developed a very personal style of playing the balalajka whilst playing gypsy inspired melodies. He was part of the orchestra of Radio-Belgrade in 1950, and became involved in politics relating to the gypsy cause. He was cultural minister for the first Gypsy Federation in 1971 and wrote the words of the gypsy anthem. He played a 4 string balalaika, larger than the prima and has passed on his talent to his son Petro Ivanovitch".


Jarko Jovanović Jagdino




Žarko Jovanović Jagdino živeo je dugo godina u Francuskoj gde je i sahranjen.


OPRE, ROMA
Dižite se, Romi
Himna Roma

Opre Roma!

Gelem, gelem, lungone dromensa
Maladilem bahktale Romensa
A Romale katar tumen aven,
E tsarensa bahktale dromensa?

A Romale, A Chavale

Vi man sasu bari familija,
Murdadas la e kali legija*
Aven mansa saj lumniake Roma,
Kai putaile e romane droma
Ake vriama, usti Rom akana,
Men khutasa misto kai kerasa

A Romale, A Chavale


***

I went, I went on long roads
I met happy Roma
O Roma where do you come from,
With tents on happy roads?

O Roma, O fellow Roma

I once had a great family,
The Black Legions* murdered them
Come with me Roma from all the world
For the Romani roads have opened
Now is the time, rise up Roma now,
We will rise high if we act
O Roma, O fellow Roma


(Composed by Jarko Jovanovic to a traditional melody)


~~~

Svetski dan Roma, 8. april ustanovljen je 1974. godine. Tada je na konferenciji Romske unije pesma Đelem, dđelem prihvaćena kao romska himna, a dogovoreno je i da su svi dijalekti romskog jezika ravnopravni. Odlučeno je da romska zastava bude plavo-zelena s tačkom u sredini.

Godine 80-tih Šaban Bajramović, legenda Romske muzike, snimio je novu verziju, koja je postala popularna ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i u mnogim drugim evropskim zemljama.


Angelina

_________________

* Crna legija odnosi se na Nazi SS, tako nazvani po crnoj uniformi koju su nosili.

[postavljeno 09.03.2007]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: