Prvo beogradsko pevačko društvo
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Prvo beogradsko pevačko društvo  (Pročitano 3489 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« poslato: Februar 09, 2011, 12:19:55 am »

*

PRVO BEOGRADSKO PEVAČKO DRUŠTVO

Prvo Beogradsko Pevačko Društvo osnovano 1853. godine

Društvo je osnovano 1. januara 1853. godine i postoji, u kontinuitetu, do danas, negujući bogatu srpsku narodnu tradiciju.
 
U prebogatoj istoriji Društva koja ujedno čini i iustoriju srpske moderne muzike ističu se momenti kada je pre sto godina Hor pevao pred najvećim vladarima Evrope u svojstvu Kraljevskog ambasadora kulture Srbije, pred nemačkim carem Vilhelmom II, a 1995. godine u katedralnoj crkvi Dom Kirche u Berlinu pred 2000 ljudi. Svojim pojanjem, po pisanju nemačke štampe, "Hor je digao Nemce na noge". Krajem prošlog veka Hor je pevao pred ruskim carem Nikolajem II, turskim sultanom Abdul Hamidom, bugarskim carem Ferdinandom, austrougarskim carem Franc Jozefom, crnogorskim kraljem Nikolom.

Hor je davao dobrotvorne koncerte, školovao talentovane muzičare, pomagao siromašne đake, ratnike oslobodilačkih ratova, berlinsku sirotinju. U Budimpešti 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, osvaja Prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su o Društvu kao o jednom od najboljih horova sveta tog vremena. Posebnu čast Društvo je doživelo kada je svojim pojanjem kao kraljevski hor učestvovalo na krunisanju svih srpskih vladara i intronizaciji patrijaraha Srpske crkve. Visoki zaštitnici i pokrovitelji Društva bili su srpski kneževi, kraljevi i patrijarsi, a od 1945. godine do danas, samo Srpska Pravoslavna Crkva i Njegova Svetost Patrijarh Srpski. Sa Stevanom Mokranjcem Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1987. godine kao jedini gostujući hor peva na proslavi hiljadugodišnjice. Sa Stevanom Mokranjcem kao dirigentom koji je preko trideset godina radio i stvarao u Društvu, osnovana je prva muzička škola u Srbiji gde je i sam Mokranjac od strane Društva postavljen za prvog direktora i pedagoga 1889. godine. Od kad postoji Hor peva na bogosluženjima nedeljom i praznicima u Beogradskoj Sabornoj Crkvi i Patrijaršijskoj Dvorskoj Kapeli. Do 1945. godine Društvo je bio službeni protokolarni hor Kraljevskog Dvora. Horovođe Društva su bili svi najznačajniji kompozitori srpske muzike: Kornelije K. Stanković, Josif Marinković, Stevan St. Mokranjac, Davorin Jenko, Stanislav Binički, Kosta Manojlović, Lovro Matačić, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Predrag Milošević, Aleksandar Gavanski, Vojislav Ilić, Svetolik Pašćan-Kojanov, Georgije Maksimović, B. Cvejić, A. Vujić, B. Sudjić, V. Milosavljević, D. Ljubojević, D. Jovanović, a sada je dirigent Svetlana Vilić.

Na repertoaru Hora je negovana svetovna i duhovna muzika, kako u izvođačkom tako i u kompozitorskom smislu. Na svetskim gostovanjima programska orijentacija se odnosila na srpsko nacionalno blago i slovensko muzičko stvaralaštvo, a u zemlji je Hor izvodio premijerno svetska vokalno-instrumentalna dela (Verdi — Rekvijem, Hendl — Mesija, Mocart — Rekvijem, Smetana — Svadbeni darovi itd.) Društvo danas neguje programsku koncepciju kojoj je oslonac u slovenskoj i srpskoj narodnoj zaostavštiti, ali sa artističkim mogućnostima izvođenja bilo kog umetničkog dela a capella i a la capella.
[Autor teksta nepoznat]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 09, 2011, 12:20:01 am »

*

STEVAN STOJANOVIĆ
(1856—1914)


U slavu svog naroda

Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u Srbiji... Bio je veseljak, boem — priroda koja je znala da se zanese balkanskim karasevdahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove karakterne crte — ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici.

Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja specifična obeležja: umetnička muzika — kao i umetost i kultura uopšte, tako i običaji i naravi — zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i orijentalnog.


Svestrani stvaralac

Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima, Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u srpskoj muzici.
 
Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom, tako i na izvođačkom polju, pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima njegova delatnost organizatora, pokretača i aktivizatora muzičkog života.
 
Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu. Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu, Zaječaru i Beogradu. Došavši u prestonicu 1870, on zatiče već stvorene, mada skromne uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina, a Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom, a bilo je i nastavnika muzike. Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu i Antoniju Cimbriću za pevanje. Ali, njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna, pa je sam počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove...


Na raskrsnici

Po završetku gimnazije, ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića, pripadao je struji koja je, kako sam kaže, "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu". Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač Beogradskog pevačkog društva.
 
Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. Odlazi 1879. na Konzervatorijum u Minhen, gde studira haromoniju i kompoziciju.
 
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića, pa iste godine, u pismu Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:

"Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i haromoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, "realniju" struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek; ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih "prvih" potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakome narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti".


Gubitak stipendije

Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija gubi državnu stipendiju, vraća se u Beograd i postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u g-molu, omogućuju mu da se rehabilituje, te dobija stipendiju i odlazi u Rim, gde 1884/85. izučava polifoni stil kod Parizotija. Studije nastavlja 1885/87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje. Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beogradskog pevačkog društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja života.
 
Tvorac velikog opusa, Mokranjac je postao jedan od klasika jugoslovenske muzike. Kao gotovo isključivo horski kompozitor, on je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. Vrednost njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao materiji od koje je stvarao umetničko delo. Zato se u njegovom kompozitorskom radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga koja obuhvata originalne tvorevine. Na prvo mesto dolaze Rukoveti, kao primer skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama, ravnoteže i ukusa uz sjajne kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Tako je Mokranjac stvorio originalan oblik kako po izboru tonskog materijala — narodnih melodija — tako i po načinu njegove harmonijske obrade. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj poemi ljubavi, tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti.


Odanost ideji

Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne kompozicije. I, kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao neposrednim kontaktom u samom narodu, tako je i crkvenim napevom ovladao prvo pevajući kao dečak u crkvi, a zatim temeljnim proučavanjem, upoređivanjem i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. Rezultat predstavljuju zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914), koji nose pečat naučnog melografskog rada. Mokranjac je tako izgradio monumentalne tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. Majstorsko vođenje glasova, njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu izvanredne stilske čistote, čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici, Herivumska pesma, Tebe boga hvalim, a naročito Opelo.
 
Neobično aktivan duh, sposoban organizator, duboko odan ideji da u svojoj sredini mora da radi na širenju i popularisanju muzike, Mokranjac se ne zaustavlja samo na širenju muzike horskom pesmom. Godine 1889. osniva Gudački kvartet, sa kojim sve do 1893. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature. Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903), kao i učesnik u radu i stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i, najzad, 1889. Mokranjac sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim, osniva Srpsku muzičku školu, u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih predmeta. Godine 1906. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

O privatnom životu Stevana Mokranjaca, najvernije svedočanstvo predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda.


Micin dnevnik

Marija Mica Predić, rođena je 1876. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu). Sa ocem i maćehom, preselila se u Beograd, gde je široko obrazovanje dobila u tada poznatom "Cermankinom zavodu". Njen otac Stevan, koji je napustio oficirsku karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika, izvesno vreme je bio i na mestu srekretara u Ministarstvu prosvete, stric Uroš Predić, najistaknutiji srpski slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi, činili su bogatu duhovnu porodicu. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. Međutim, patrijarhalni nazori njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima, slomljena su tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se pridruži.

"Steva, pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više poznavao, uzeo je pojedinačno da oproba glasove. Kad je došao na mene red, srce mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Sav trud i volju uložila sam da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i znalački, kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i razgovor sa tim "Stevom Mokranjcem". Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo kući, a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče: "Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova, mladih i svežih". Ja mu rekoh: "Mama i tata me neće pustiti, i pobegoh", zapisala je Mica u svom dnevniku.

Međutim, ipak je otputovala u pratnji maćehe. Svoje prvo inostranstvo je doživela kao najlepši san, a ono je imalo i srećan nastavak, Rusija, Carigrad, Solun... Idilična priča o članici hora i dirigenta, koji ju je uvek stavljao u prvi red, ispred sebe, da bi je stalno gledao izbliza, završio se brakom.

"Ušla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima, koje sam i ja toliko volela".


Poslednje pevanje
 
U prvim godinama braka nizali su se mučni događaji. Micina dugotrajna bolest koja je nastala posle porođaja 1889, od koje je zavisilo da li će ona i sin Momčilo, ostati u životu, menice i dugovi, smrt brata Vase Mokranjca, bolest samog Stevana, zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju.
 
Tako je bilo prve tri godine braka, da bi posle nastala decenija pune sreće i spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, slava i trijumf sa Pevačkim društvom...
 
Na žalost, nagrizan potmulom bolešću više godina, Mokranjac 1912. daje svoje poslednje kompozicije, nastupajući te godine poslednji put kao dirigent. Ratovi koji su zahvatili Srbiju, samo su ubrzali njegovu smrt. Bežeći od bombardovanog Beograda, sklonio se sa porodicom u Skoplje, gde 1914. piše svoj predsmrtni opus, horsku kompoziciju "Zimnji dani", na stihove Jovana Jovanovića Zmaja.

"Dva dana pre pre nego što je umro, terao me da pevamo "Radujsja nevesto" i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo poslednje pevanje".

Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. septembra 1914. godine. Njegova Mica pridružila mu se 1949., a sin Momčilo Aga Mokranjac, doktor hemije, poznat stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu, 1967. godine.

Posmrtne ostatke Mokranjca je Prvo beogradsko pevačko društvo prenelo za Beograd 1923. godine.
 
U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom Negotinu, tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti "Mokranjčevi dani". | Prvo Beogradsko pevačko društvo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 04, 2013, 12:21:48 am »

*
145 GODINA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG DRUŠTVA


Od SOLUNA do BUDIMA gde god SRPSKIH DUŠA IMA

Hor Beogradskog pevačkog društva pevao je Bogu i svome rodu, a glas srpskog pevača čuo se nadaleko. Od Prvog beogradskog pevačkog društva, za istoriju srpske kulture možda su važnije samo dve institucije: Matica srpska i Narodni muzej. A možda u ovom trojstvu Društvo nije na trećem mestu. Jer, bez horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva — Kornelija Stankovića, Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca — ne bi bilo srpske muzike. Tog univerzalnog, na svakom jeziku razumljivog zvučnog znaka našeg trajanja. Za koji napisaše kako su "ove melodije svojina i osobina duše srpskog naroda" i još kako "ti napevi, manje-više tužnog karaktera, nose obeležja žalosnog položaja i teške istorije naroda srpskog". Znaka našeg trajanja koji će biti čak i ako nas više ne bude

Da se srpska muzika razvija i srasta sa vremenom osetilo se u subotu, 14. februara 1998. godine, u zadužbini Ilije M Kolarca, na dan Svetog Trifuna kada je najstariji srpski hor — Prvo beogradsko pevačko društvo — proslavljalo 145 godina svog postojanja.

Te subotnje večeri uzdrhtao je duh pravoslavlja, gospodstva i kulture, narodne reči i zaboravljenih likova iz naše kulturne baštine.

Posle Matice srpske i Narodnog muzeja, Prvo beogradsko pevačko društvo je treća kulturna institucija u srpskom narodu. To potvrđuju i reči episkopa budimskog Danila:

"Što je patrijarh među vladikama, to je Prvo beogradsko pevačko društvo među horovima."

Hor je gotovo vek i po širom sveta prenosio i približavao narodu uzvišenost srpske duhovne i svetovne pesme. Zaštitnici su mu bili Mihailo Obrenović i kasnije dinastija Karađorđević. Hor je pevao na bogosluženjima, svetim liturgijama, najznačajnijim molitvenim i crkvenim skupovima u istoriji srpskog naroda: krunisanjima, venčavanjima članova kraljevske porodice, intronaciji srpskih patrijarha, hirotonisanju svih vladika i prilikom poseta pravoslavnih poglavara.

Osam gostiju Milana Milovuka

Priča počinje u jednoj beogradskoj kući, u stanu Milana Milovuka, 14. januara 1853, kada se sastalo devetoro ljudi. Pet Srba i četiri stranca. Među strancima, kao treći za Milovukovim stolom, sedeo je čuveni Josif Šlezinger. Zajednička nit koja ih je spojila bila je naklonost prema muzici. Te večeri bio je prisutan i duh svetog Vasilija koji je dao nadahnuće ovim ljudima, tako da je od 1889. godine slava Prvog beogradskog društva i zvanično sveti Vasilije Veliki.

U početku je to muški hor koji peva kompozicije nemačkih i francuskih horova. Pevači su za vreme pevanja sedeli oko stola.

Kornelije Stanković zapisuje pesmu "Rado ide Srbin u vojnike"

Dolaskom u hor velikog srpskog umetnika i kompozitora, Kornelija Stankovića, kao i njegovog prijatelja slikara Steve Todorovića, razvija se muzika i pevanje sa narodnim obeležjem. Po dolasku iz Karlovaca, Stanković se posvećuje beogradskom društvu. Pošto su crkvene i narodne melodije bile pristupačne narodu, članovi hora dobijaju naklonost građanstva i viših krugova. Tada knez Mihailo Obrenović postaje njihov visoki pokrovitelj.

Izvesno vreme horom rukovodi Davorin Jenko, ali ne tako uspešno kao njegov prethodnik. Nekoliko puta odlaziće sa mesta horovođe i ponovo se vraćati.

U Beogradskom pevačkom društvu niču i prve klice za potonji rad u Narodnom pozorištu, u kome društvo kasnije vrlo često koncertuje. Društvo je bilo vezano za pozorište. Predsednik Pevačkog društva bio je ujedno i potpredsednik Pozorišnog odbora. Društvo je više puta priređivalo koncerte u korist podizanja i održavanja pozorišta. Međutim, pozorišne Uprave nisu se uvek odazivale molbama Društva. Kad im je hor tražio salu za priređivanje koncerta u korist svoje kase, u danima kada pozorište ne radi, i ako su koncerti najjači izvor za podmirenje troškova Društva, ovi im nisu u potpunosti izlazili u susret.


Prvo beogradsko pevačko društvo svojim basovima "kao ponor dubokim" izazivalo je zavist nemačkih dirigenata. U Beču su srpsku duhovnu muziku smatrali "ako ne najboljom, a ono sigurno najiskrenijom duhovnom muzikom" tog vremena. Gostovanja Mokranjčevog hora u porobljenim srpskim zemljama izazivala su prave demonstracije srpskog patriotizma. Pevali su ruskom i nemačkom caru, a na smotri evropskih horova u Budimpešti osvojili su prvu nagradu i bili proglašeni najboljim horom Evrope. Pesmom ovog hora obeležen je jedan od važnih datuma srpske slobode — povlačenje Turaka iz srpskih gradova. Hor je pevao na krunisanjima, kraljevskim svadbama i opelima. Njegov horovođa, Davorin Jenko napisao je dve himne — slovenačku i srpsku. Horsku zastavu, zlatom i srebrom u Beču vezenu, poklon kraljice Natalije, iscepali su Nemci 1941. kad su kao osvajači ušli u zgradu beogradske Patrijaršije. Neke beogradske porodice, tradicionalno, davale su pevače za hor: deda, sin i unuk pevali su sa Prvim beogradskim društvom, na velike praznike, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Tekstove horskih pesama pisali su Matija Ban, Aleksa Šantić... plakate im je crtao Paja Jovanović.

Mokranjčeva nacionalna orijentacija, Šantić kao tekstopisac

Sve veća aktivnost članova hora daje podstrek mnogim našim autorima da nastave sa radom na kompoziciji za hor, sa narodnim, lirskim, prigodnim pesmama. 1875. godine u hor dolazi Stevan Mokranjac. Nastavlja pravac u komponovanju koji je započeo Kornelije Stanković, proširuje nacionalnu orijentaciju. Prilikom proslave pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva izveden je koncert koji je sastavio Stevan Mokranjac, a koji je obuhvatio razvoj srpske pesme i kompozicije do tada.

Tekst za himnu Društva napisao je pesnik Aleksa Šantić, na Mokranjčevu melodiju. Tekst je natopljen osećanjima pripadnosti veri i otadžbini. Šantić počinje svoju pesmu stihovima:

Zaigrajte, srca živa
Jednom željom roda svog!
Što Avala davno sniva
Neka blagi dade Bog:
Kao zvona Vaskrs-dana,
Koja vjerom dižu nas,
Da odjekne pro Balkana
Srpske slave burni glas.


Hor je pevao Bogu i svome rodu, a glas srpskih pevača se čuo nadaleko. Zahvaljujući njima osnovan je Savez srpskih pevačkih društava (1903), od njih je krenulo i osnivanje Jugoslovenskog pevačkog saveza (1924). Dve godine kasnije priredilo je Društvo prvu Južnoslovensku muzičku školu u Srbiji 1899. Direktor i pedagog bio je — Mokranjac. To je današnja srednja muzička škola "Mokranjac" u Beogradu.

Hor mnogo putuje. Nemačka, Mađarska, Rusija... obilazi gradove; Solun, Moskva, Split, Zagreb, Mostar, Kotor, Dubrovnik... Posle turneje, kada su pevali pred ruskim carom i caricom i pred nemačkim carom i caricom, hor biva proglašen za najbolji u Evropi.

Hor obavlja svoju kulturnu i diplomatsku misiju.

Bugarski knez im se klanja.

Kad su otpevali tursku himnu sultanu (do tada se samo svirala), oduševljeni sultan je zatražio da pred njim otpevaju i srpsku himnu, odao im je počast a time se poklonio srpskoj muzici.

Njeno Visočanstvo, kraljica Natalija, poklanja Društvu zastavu sa širokom trobojnom trakom uokvirenu zlatnim resama i koncertni klavir, a knjaz Nikola na Cetinju nije prikrio svoje oduševljenje, te se rukuje sa svakim članom hora. Hor je dobio mnoga odlikovanja (preko osamdeset) i ima nekoliko stotina počasnih članstava.

U to vreme stvaraju se i druga društva i horovi u svim gradovima Srbije od Vranja, Negotina, Kragujevca, Šapca... i u samom Beogradu: Društvo "Kornelije Stanković", jevrejsko, međunarodno.

Hor je značajno uticao na život cele Srbije, jer je održao mnoge dobrotvorne koncerte i priredbe u cilju pomaganja drugih društava, ustanova i pojedinaca, kao što je recimo koncert u korist bolnice siromašnih učenika (1865), u korist osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu (1868), za postradale u ratu (1877), u korist porodice preminulog pesnika Đure Jakšića (1879).

Važan je njihov nastup u Mokranjčevom Negotinu gde su pevali na otkrivanju spomenika Hajduk Veljku.

Društvo je uvek negovalo rodoljublje.



"UDESNE" MELODIJE ZA KNJAZA

Prve pesme "aromatično" pevane u Srbiji, bile su one koje je u svoje komade "umetnuo" Joakim Vujić, prikazujući ih, u Kragujevcu, za vlade Miloša Velikog. Pesme je komponovao Josif Šlezinger, koji je došao u Srbiju na knežev poziv, da postane prvi kapelnik, prve srpske vojne muzike. Uzgred, obučavao je mladiće u pesmi, upoznavao ih sa notnim sistemom i upražnjavao s njima pevanje skala. Od tih pevača — diletanata (reč "diletant" nije u sebi sadržala ništa loše, to je prosto "amater" i entuzijasta) sastavljen je hor koji će, 14. oktobra 1834. godine, na kneževskom balu pevati pesmu posvećenu Milošu. Bal je priređen u čast visokog ordena kojim je sultan Mahmud Drugi odlikovao Miloša Obrenovića. Pesma je počinjala stihovima:

"Sunce jarko serpskom sinu,
Izobilno sipa zrake."


Stihove je spevao Dimitrije Isailović, a "melodiju i harmoniju dao je Šlezinger". A kako pišu "Serpske Novine", "glasovi su bili tako udesni da je čovek morao misliti kako je u sredi talijanskog teatra".

Ostalo je još zabeleženo, da je Šlezinger, sastavio muziku za pozorišni komad "Marko i Arapin", Atanasija Nikolića, što je tadašnji vladalac, knjaz Mihailo "bogatim darovima potsticao", 1841.

Godinu dana kasnije, u Pančevu, na glas je izašao oktet Nikole Đurkovića, iz Dalmacije, koji će godinu dana kasnije preći u Beograd, gde će postići lep uspeh pesmama "Ustaj, Srbine", "Ja sam Srbin, srpski sin". Zgrada takozvanog Starog zdanja, u Beogradu, gde je Đurković nastupao, izgorela je, pa je trupa napustila Beograd.

Tih dana, oduševljenje čaršije muzikom bilo je veliko: svud su se pevušile melodije iz Sterijinih drama, koje je sastavio kapelnik Šlezinger.

Đurković je posejao seme koje će isklijati u nekoliko beogradskih salona, gde se grupa muzički obdarene gospode stade sastajati, danas kod jednog, sutra kod drugog, pevanja radi. Nedostajao je samo dobar horovođa. I on se nađe dolaskom Milana Milovuka iz Vlaške. I Prvo beogradsko pevačko društvo sastaviše Milan Milovuk, Kosta Cukić, Đorđe Stanišić, Emilijan Josimović, Dimitrije Nešić, Avgust Cerman, Anton Šulc, Josip Šlezinger i Karlo Keliš.



Značajna je njihova poseta Dubrovniku (1893), povodom otkrivanja spomenika velikom srpskom pesniku Ivanu Gunduliću. Narod ih je u Dubrovniku dočekao ushićen, sa divljenjem. Članovi hora bili su dostojanstveni, nosili su venac koji je bio obavijen trakom sa srpskim bojama. Predsednik dubrovačke opštine, starina Gundulić, kao Srbin i potomak velikog pesnika pozdravio se sa horom vidno uzbuđen. Od Gruže do Dubrovnika, sve je bilo puno ljudi — veličanstven prizor. Tada otpeva pevačko Društvo himnu Gunduliću uz burno odobravanje, a izaslanik i predstavnik Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta koji se popeo na pijedestal, htede da pročita "Gundulićev Zavet" — ali je bio sprečen. Nekolicina usplahirenih rekoše da se ne sme jer nije u programu, a u isti mah stvorio se žandar koji je zabranio da se išta govori i čita. Austougarskim žbirima zasmetalo je toliko robovanje u Dubrovniku.

"Društvo je pevalo na Vidovdanu u prostranoj našoj crkvi, u Dubrovniku, a bogosluženje drža gospodin Vladika kotorski i nekoliko sveštenika. Crkva i sve ulice oko crkve bile su preplavljene narodom...", seća se jedan iz ove Mokranjčeve ekspedicije.

Članovi hora putuju po celoj Evropi, ali hor i dalje peva u Sabornoj crkvi i dvorskoj kapeli. Vežbaju pevanje u prostorijama Saborne škole (danas škola Kralja Petra), gde su nekada bile crkvene kancelarije.

Posle M. Milovuka i K. Stankovića, Jenka i Mokranjca, treba spomenuti i druge kompozitore koji su pisali istoriju srpske horske muzike. To su: Josif Marinković, Stanislav Binički, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Kosta Manojlović, Petar Konjović, Predrag Milošević...

Dirigent i kompozitor Kosta Manojlović nastavlja Stankovićev i Mokranjčev nacionalni pravac u muzici, proširuje muziku na jugoslovenstvo i na panslovenstvo. Hor prvi put peva kompozicije renesansnih autora.

Posle Koste Manojlovića hor je vodio Lovro Matačić.

U Budimpešti, 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, Društvo osvaja prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su da je to jedan od najboljih horova tog vremena.

Cepanje horske zastave

Svojim slikama hor su darivali: Steva Todorović, Paja Jovanović, Nadežda Petrović.

Za vreme Prvog svetskog rata hor nije prestajao da peva. Jedno vreme dirigovala je gospođa Sofija. Društvo je vežbalo u prostorijama Patrijaršije. Kada su nacisti napali Beograd iscepali su zastavu hora. To je pojačalo pravoslavni i patriotski duh ovog muzičkog društva.

Posle Drugog svetskog rata uslovi za oporavak Prvog beogradskog pevačkog društva nisu bili pogodni. Hor je nastavio da peva sa starim i ostarelim članovima u skučenim prostorijama Patrijaršije, i u Sabornoj crkvi, na Svetosavskim proslavama...

Zlatno doba hora, između dva svetska rata, gde treba pomenuti osim Manojlovića, Stevana Hristića, M. Milojevića, Predraga Miloševića, Matačića, Ilića... bilo je prošlo.

Značajne korake u muzičkom usponu Društva predstavljaju dopune repertoara kompozicijama naših modernih kompozitora: Konjovića, Milojevića, Hristića i Bajića, kao i izvođenje vokalno instrumentalnih dela slovenskih i evropskih autora na najvišem svetskom nivou. Dvoržakovih oratorijuma "Stabat mater", "Svadbeni darovi", Perozijevog "Stradanja Hrista", Verdijevog "Rekvijema"...

Ponovo na velikoj sceni

Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1988, hor gostuje, po pozivu ruske crkve, na proslavi 1000 godina pravoslavlja. Ako je Društvo bilo jedini strani hor na proslavi, onda se zna koliko ga Rusi cene i poštuju.

Pre nekoliko godina hor nastupa, posle duže pauze, u Negotinu gde se jedno vreme zaboravilo na ovaj divni hor, kao i na to da je klavir u Mokranjčevoj spomen kući vlasništvo Društva.

Poslednjih godina Društvo dobija svoje mesto u zvaničnoj kulturi, tako da je učesnik mnogih priredbi i značajnih kulturnih manifestacija. Učestvovali su na proslavi 800-godišnjice manastira Studenica, pevali su na osvećenju spaljenog konaka u pećkoj Patrijaršiji, u manastiru Ravanica...

Od 1981 — 1984. godine hor je bio pod upravom dirigenta Aleksandra Vujića. Pre njega bili su: Aleksandar Gavanski, Bogdan Cvejić, Luka Gavrilović, Dragomir Radivojević. Od 1984, kompozitor Vladimir Milosavljević, nastavlja tradiciju prethodnika. Milosavljević po završetku studija, odlazi nekoliko puta u Hilandar i onda se konačno posvećuje duhovnoj muzici i horu. Mnoge njegove kompozicije, kao što su "Psalm šesti", "Molitva Davidova", "Heruvimska pesma"... izvode sa uspehom i strani horovi. NJegovo dirigovanje je takvo da se on potpuno sjedinjuje sa pevačima, čak do skrušenosti, a onda do vapaja. Težnja ka muzikalnoj molitvi, odnosno molitvenom pevanju postaje težnja svakog pevača u horu.

Na Cetinju Društvo dočekuje mošti kralja Nikole. Jedini hor koji učestvuje.

Sveće i zvona srpskog Kotora

Prvo beogradsko pevačko društvo svakog leta posećuje manastir Reževiće u Crnoj Gori, i nastupa od Budve do Kotora.

Svakog leta u Reževićima dočekuje ih iguman Mardarije.

Hor je u stvari jedna velika porodica. Smenjuju se generacije, ali u njima se prenose duh pojanja i gospodstvo, što je osobenost hora.

U toj velikoj porodici, u manastiru Reževići, oni raspoređuju svoje uloge od rada do pevanja, preko večernjih beseda sa igumanom i mnogim gostima iz sveta umetnosti. Mnogi slikari i pesnici posećuju manastir za vreme gostovanja Društva — Reževići su tad pravi duhovni i kulturni centar. Možda i to doprinosi lepoti zvuka tih predivnih glasova, i toj otmenosti u pevanju.

U horu ima akademskih građana, kapetana, penzionisanih članova operskog hora, studenata Bogoslovskog fakulteta. Starosna dob je od 17 do 70 godina. Nekoliko njih iz jedne porodice sinovi, unuci.

Treba pomenuti i njihove sadašnje divne soliste: protođakona Vladu Mikića (bas), čuvenog operskog pevača Žarka Cvejića, Pavla Aksentijevića, Boška Došenovića, (tenor), Bosiljku Jovanović (sopran) i druge.

U Kotoru su imali koncert koji se pamti. Kotor je bio u potpunom mraku kada su u'li članovi hora. Ali ni to nije omelo pevače i soliste da dođudo crkve Svetog Nikole. Narod ih je čekao. Zvona su zvonila pre koncerta, dok su pevači išli starim gradom. Zvona sa svih crkava. Bio je to veličanstven koncert za pamćenje, održan pod svećama.

Trajanje u zvuku

Na slavi Prvog beogradskog pevačkog društva, Svetog Vasilija, na srpsku Novu godinu, 14 januara, kada se slavlje priređuje u sali Patrijaršije, srpski patrijarh prisustvuje rezanju kolača. On je sada visoki zaštitnik i pokrovitelj Društva.

Društvo i dalje peva kompozicije "Dostojno jest", Kornelija Stankovića i "Svjati Bože", Stevana Hristića.

Imaju probe i sastanke u prostoru Patrijaršije. A taj prostor može mnogo da ispriča o istoriji ovog hora. Tu se nalaze stare fotografije sa turneja, knjige, pokloni, veliki klavir, slike Paje Jovanovića, knjiga sa imenima članova od 1853, veliki sto kao za vreme Milana Milovuka, izrezbarena klupa u duborezu i predivan srpski ćilim.

Društvo je pevalo u filmovima Emira Kusturice "Dom za vešanje" i "Arizona drim".

Ovaj hor ostavio je trag u istoriji Srbije, muzičke kulture, srpskog naroda, stvorio i sačuvao naše duhovno pojanje. Zato trajemo...



SUKOBI NACIONALISTA I MUNDIJALISTA

Kornelije Stanković rodio se u Budimu 1831. Gimanziju je završavao u Aradu, Segedinu i Budimu. Zatim će otići u Beč, da se posveti izučavanju muzike. Prva značajnija kompozicija bila mu je "Liturđija u mešovitom zboru", koju je posvetio pančevačkoj opštini.

Susreti sa Vukom Karadjićem, Brankom Radičevićem i Pavlom Šapčaninom, okrenuše njegovo stvaralaštvo "u narodnom duhu". Zapisivao je i komponovao narodnu muziku, od tih pesama neke su brzo stekle popularnost: Već iz gustog luga kupe se hajduci, Tavna noći tavna, Rado ide Srbin u vojnike. Kažu da je ove pesme pisao "onako kako bi mu ih koji od đaka pevao", u Karlovcima, gde ga je patrijarh Rajačić usrdno primio, dao mu svog najboljeg pevača zvanog "Popica", sa zadatkom "da stavi u note crkveno pojanje".

1856. uputio se iz Karlovaca u Srbiju, da obiđe "znatnija srpska mesta", u traganju za narodnim melodijama. U Beogradu, lepo su ga dočekali u Pevačkom društvu, ali nisu hteli učestvovati na njegovom koncertu, gde je neobičnom veštinom, na klaviru, izvodio varijacije na narodne pesme, koje je sam komponovao.

Tu je došlo do raskola u Društvu. Nekim članovima Stankovićeve kompozicije su se toliko svidele, da su odmah hteli u repertoar da uvrste srpske narodne pesme, no većina to odbije s obrazloženjem kako su to "pesmice prosto harmonisane".

Deo hora se odvoji i formira đačku pevačku družinu, od učenika Liceja i Gimnazije. U toj družini pevaće budući predsednici vlada, ministri, generali... I ovaj hor brzo postane popularan u čaršiji, a interes za Društvo "kosmopolitskog pravca u muzici" beše naglo opao.

Pa kad se Stanković vrati sa puta, i za stalno nastani u Beogradu, pobedi njegov "narodni pravac" — izabraše ga za horovođu, smenjujući "pučom" kosmopolitu Milovuka, u čemu glavnu ulogu odigraju mladići iz takozvanog "priugotovnog hora" (pripremnog hora, u kome se školovalo za veliki hor).

I kad se Kornelije Stanković razboleo, krenuvši da boljki leka potraži u inostranstvu, "Društvo je već bilo toliko srpsko, da su se stranci u njemu slabo osećali".

Kornelije Stanković umro je u Budimu, 1865.

Za horovođu dovedoše Slovenca Jenka, a predsednik će postati prijatelj Kornelijev, njegov čest saputnik i istomišljenik, Stevan Todorović, slikar.



Kralj Aleksandar Prvi Obrenović bio je visoki zaštitnik Beogradskog pevačkog društva još dok je bio kraljević. Duma Društva bila je njegova majka, kraljica Natalija, koja je društvu poklonila zastavu, zlatom vezenu, u Beču urađenu. Društvo je svom zaštitniku, Kraljeviću Aleksandru otpevalo specijalno pisanu kompoziciju Josifa Marinkovića, na tekst Matije Bana, i poklonilo mu gusle javorove "oružje kojim se srpsko ime već pet vekova bori protiv svojih krvnih neprijatelja"

Naslovna strana "Spomenice" izdate povodom pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva: Na diplomama Društva koje je izradio slikar Paja Jovanović, stoje dva natpisa "Davorje 1895" i "Kornelije Stanković 1896" u znak sećanja na dve pevačke družine koje se ujediniše u Društvo — redak primer bratskog, srpskog ujedinjenja!

Prvi predsednici Beogradskog pevačkog društva. Kosta Cukić, kasniji ministar, u narodu poznat po "Cukićevom pravilu" za igranje preferansa, bio je jedan od devet osnivača Društva. Društvo je počelo sa nemačkim horskim kompozicijama, na nemačkom jeziku. Budući da su ga činili muzički solidno obrazovani i nadareni ljudi, uspešno je izvodilo i vrlo teške kompozicije. Tek dolaskom Kornelija Stankovića, tog muzičkog Vuka Karadžića, Društvo će dobiti nacionalna obeležja

Knjaz Crne Gore i Brda Nikola Prvi, bio je počasni član Društva, zajedno sa kneginjama Darinkom Danilović i Milenom Nikolinom. Hor je putovao na Cetinje — do Kotora brodom "Hungarija" iz Fijume (Rijeke) a zatim na kolima, mazgama i pešice, uz Kotorske strane do Cetinja — da bi održao koncert na rođendan prestolonaslednika. Neki članovi stigoše pešice tek na pola koncerta, no srećom "najbolji naši basovi stigoše na vreme". Koncert je počeo Knjazovom pesmom "Onam, onamo, za brda ona". Knjaz nije dozvoljavao da se peva na "bis" uprkos frenetičnim aplauzima jer su pevači bili preumorni, a lično je čestitao horovođi gospodinu Mokranjcu. Na prijemu u čast hora, Nikola je govorio o potrebi da se srpske zemlje ujedine, a na grudima je nosio srpski orden Belog orla prvog stepena

Na Cveti 1867. Društvo je dočekalo lađu kojom se, iz Carigrada, vratio knez Mihailo Obrenović, donoseći sultanovu naredbu o predaji gradova Srbima. Tadašnji horovođa, Slovenac Davorin Jenko, komponovao je za tu priliku posebnu pesmu. "Ti samo vikni: Narod je snaga" I brat će bratu pasti na grud, I Srbin silom slomiće vraga, I biće Srbin slobodan svud"! Posle ubistva kneza Mihaila, u Topčideru, Društvo je na sprovodu pevalo opelo svom pomažućem članu. Knez Milan, ne odazva se molbi da preuzme Mihailovo mesto dobrotvora Društva, koje je u prvom članu svojih Pravila napisalo: "Cilj je pevačkoga društva da gaji i neguje srpsku i uopšte slovensku pesmu i svirku"

Duh pravoslavlja, kulture i gospodstva, neguje se u društvu 145 godina, na repertoaru su i dalje pesme velikih horovođa Kornelija Stankovića i Stevana Hristića

Kompozitor i dirigent Vladimir Milosavljević, po završetku studija odlazi u Hilandar: Težnja ka molitvenom pevanju odnosno "muzikalnoj molitvi" obeležava delovanje hora u novije vreme, čiji je visoki zažtitnik srpski patrijarh Pavle

Slovenac Davorin Jenko, pisac slovenačke himne "Naprej zastave slave" bio je po obrazovanju pravnik, a muzičko obrazovanje stekao je u Beču, odakle je došao u Pančevo za horovođu, a u Beograd ga je doveo Kornelije Stanković. Jenko je bio oduševljen patriota, prepun panslovenskog duha. Karakter njegovih kompozicija vidi se već iz naslova: "Oštre se naše sablje", "Ustaj rode mili", "Hajd u vojnu", "Ustaj rajo", "Što ćutiš Srbine tužni". Zamerali su mu što, navodno, ne poznaje — kao Slovenac — dovoljno srpske pesme, pa u otadžbinske, srpske motive uvlači nemačke i italijanske teme

Milan Milovuk bio je prvi horovođa Društva. Rodio se u Pešti, završio gimnaziju i "ekonomske nauke". Po svršenom školovanju, otišao je u Vlašku, gde je bio ekonom velikih imanja Miše Anastasijevića, upamćenog po beogradskom Kapetan Mišinom zdanju. Milovuk je izvanredno svirao violinu, i pri Društvu je tada osnovana prva škola za violinu i čelo. Umro je kao direktor beogradske Realne gimnazije. Iz hora je otišao kad je, posle smrti Kornelija Stankovića, njegov prijatelj slikar Steva Todorović preuzeo direktorsku fotelju, što je značilo punu pobedu "narodnog pravca"

Kornelije Stanković je pet godina bio horovođa. Jedan od najautoritativnijih muzičkih kritičara tog vremena, Bečlija Cerner, pošto je bio na koncertu duhovne muzike Kornelija Stankovića, koji je finansirao u Beču patrijarh Rajačić, oduševljen je napisao: "Ove su melodije svojina i osobina srpskog naroda a da ih do sada niko nije dovodio u armoniju, kojeg se posla prihvatio godine Stanković, svršivši ga s umetnošću koja zaslužuje priznanje." Kad je video da na njegov koncert dolaze Cerner i čitavo društvo bečke muzičke elite — a ušli su slučajno, videvši skroman plakat — Kornelije Stanković toliko se uplašio, da mu je iz ruke ispala dirigentska palica, pa je koncert morao da počne ispočetka. Bila je to evropska promocija srpske duhovne muzike

Stevan Mokranjac bio je horovođa, kraće vreme, još kao "diletant". Mokranjac se rodio u Negotinu, studirao je filozofiju, ali ga je muzika odvukla od studija. Zamenjivao je Jenka na mestu horovođe, u jednom od intermeca — Jenko je šest puta (!) napuštao posao i vraćao se u Društvo — kad je Društvo odlučilo da ga stipendira i pošalje u inostranstvo. Raspisom su pozvani svi srpski horovi da prirede po jedan koncert, a prihode da posvete Mokranjčevom daljem školovanju. Već prva njegova kompozicija, javno izvedena od Društva, po Mokranjčevom povratku iz inostranstva, "Jadna draga", doživela je izvanredan uspeh. Posle dužih lutanja Društvo je pronašlo i školovalo naslednika Korneliju Stankoviću. A gostovanje u Negotinu, gde je izvedena Mokranjčeva Šesta rukovet (Pesme o Hajduk Veljku) bilo je trijumfalno. Baš kao i veliko putešestvije za Dubrovnik, na otkrivanje spomenika Ivanu Gunduliću. Pod Mokranjčevim rukovodstvom Društvo je stalo u red najboljih svetskih horova svog vremena. "Basovi sa glasovima kao ponor dubokim", piše kritičar iz Lajpciga, "morali su probuditi zavist mnogog nemačkog dirigenta". Uz dodatak: "Bez sumnje je i prošlost naroda srpskog u vezi sa ozbiljnošću i setnošću u karakteru, koji preovlađuju u srpskim narodnim pesmama"

Piše: Slađana Ristić | Srpsko nasleđe Istorijske sveske | broj | 3 mart 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Maj 04, 2013, 01:08:43 am »

*

LETOPIS ISPISAN SOPRANOM

Teško je i zamisliti s kakvim je emotivnom nabojem Beograđanka Branka Borisavljević skupljala i povezivala dokumentaciju za obeležavanje 160 godina od osnivanja Prvog beogradskog pevačkog društva, u kome je pevala sedam decenija

Dobro je, neslućeno veliki posao je bezmalo završen, biće to stručna i maksimalno kompletna spomenica za jubilej koji pada ove godine.

E sad što se Branki Borisavljević od kompjutera iskriviše leđa i što joj rapidno propada vid, to je žrtva koju je ova vremešna dama prihvatila zato što je poslednjih 70 godina živi svedok svega što se dešavalo u Prvom beogradskom pevačkom društvu.

O svemu tome ona priča filigranski detaljno i s neopisivom nežnošću, tim većom što je u Društvu svojevremeno pevala sa svoje dve sestre, a kasnije i sa kćerkom Ninom.

Prvo beogradsko pevačko društvo osnovano je 1853. godine, u vreme kada je Srbija, kao kneževina, još bila pod Turcima. S nekolicinom visokoobrazovanih ljudi, koji su došli iz inostranstva, osnovao ga je Milan Milovuk, "kao volontersko društvo radi zabave, međusobnog uživanja i obučavanja u muzici".

U Spomenici izdatoj povodom pedesetogodišnjice, za koji gospođa Borisavljević meritorno tvrdi da je pravi bibliografski biser, spominju se, između ostalih, imena kao što su Davorin Jenko, Kornelije Stanković, Josif Marinković, Stevan Mokranjac...

Kasnije su Društvom rukovodili velikani poput Koste Manojlovića, Stevana Hristića, Miloja Milojevića, Predraga Miloševića, Vojislava Ilića...

Brankin otac Sibin, paroh koji je pripadao Sabornoj crkvi, družio se s Vojislavom Ilićem, takođe teologom, dirigentom i horovođom u Društvu. Kao dete od sedam godina, ona je 1942. počela da peva u horu, ali ne u dečjem, jer takav nije ni postojao, nego sa odraslim pevačima.

— Pre rata, Društvo je imalo sedište i gostoprimstvo u više prostorija škole "Kralja Petra Prvi", a posle bombardovanja Nemci su u školu smestili bolnicu. Ostala je samo jedna prostorija koja je imala izlaz iz škole u portu, u kojoj je sedelo Bratstvo Saborne crkve, a hor držao probe. Moja najstarija sestra Angelina i ja pevale smo sopran, a srednju, Oliveru, Vojislav Ilić stavio je s dečacima u alt. Bila je tada ekipa sjajnih pevača, naročito basova, dok su sopran pevale gospođe sa izraženim vibratom. Pevali smo za sve vreme okupacije, a onda je došlo ono savezničko bombardovanje. Uskrs je, mi pevamo "Liturgiju" Čajkovskog, padaju bombe, sve se trese, pojma nemamo šta se dešava, trčimo niz usko spiralno stepenište, a Vojislav Ilić nas vuče za ruke ka Brankovoj ulici gde smo stanovali — kao da je juče bilo seća se gospođa Borisavljević.

Posle rata, slušamo dalje priču, nove vlasti oduzele su crkvi onu prostoriju u školi, vrata su zazidana, a bratstvo i hor dobili su prostor u Patrijaršiji, kao i jednu neuslovnu baraku u dvorištu.

Takođe su nove vlasti tražile da se Društvo registruje i legalizuje, u "Politici" je objavljena anonsa kojom se pozivaju pevači. Ali, pošto je to u suštini bio crkveni hor, članstvo nije baš bilo preporučljivo, pa Brankino ime, iako je nastavila da peva, nije bilo na spisku pevača. A kao sveštenička ćerka koja nije član partije nije mogla ni da radi no za šta se školovala.

— Kad sam 1952. godine završila gimnaziju, upisala sam i čak pre roka završila pedagoško-psihološku grupu na Filozofskom fakultetu — priča Branka.

— Pošto sam bila nepodobna, posao profesora nije dolazio u obzir, pa sam se zaposlila u biblioteci Instituta za naučno-tehničku dokumentaciju. Položila sam bibliotekarski ispit i radila kao civilno lice u vojnoj službi. Posle petnaestak godina strašno sam se umorila, pa sam prešla u veličanstvenu biblioteku Narodne skupštine, gde me je sačekao ogroman posao — da biblioteku Skupštine Kraljevine Jugoslavije sredim po predmetnom katalogu. Tokom tog rada već mi je i zdravlje popustilo, pa sam na kraju odlučila da odem u penziju.

Odlučila je Branka i da se vrati u Društvo, koje, zapravo, nikada nije ni napuštala, ali sada zvanično, nema više potrebe da se plaši da će izgubiti službu. Pošto je, kao apsolutni sluhista i prvi sopran, još bila u punom naponu za pevanje, dirigenti su je uvek stavljali u kombinacije svake vrste. Međutim, i pre nego što se pojavila ideja o Letopisu, tu je Branku opet sačekao obiman dokumentaristički posao od koga nikako nije mogla da pobegne.

— Naša arhiva s nototekom ranije je stajala u nekim sanducima u Patrijaršiji, a onda je preneta u onu vlažnu baraku u dvorištu, gde je za kratko vreme počela da propada. Morala sam da se uhvatim u koštac sa ogromnom količinom buđavih i mokrih papira. Uz pomoć donacija, 2006. godine na tom mestu sazidan je novi objekat, koji je povezan u celinu s prostorom u Patrijaršiji gde držimo probe. Tada mi je povereno da budem sekretar Društva, za šta je bilo dragoceno moje bibliotečko i arhivarsko iskustvo. Već samim tim što sam odvojila dokumenta po fasciklama, stvorila sam uslove za kasniji rad na ovom letopisu.


Radmila Tamindžić | 17.02.2013. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 07, 2013, 12:34:46 am »

**

PRVO BEOGRADSKO PEVAČKO DRUŠTVO


Evropska muzika sredinom XIX veka ...

Sredina veka romantizma donela je već najlepše operske stranice najvećeg majstora operske scene — Verdija — "Rigoleta", "Trubadura" i "Travijatu"; nemački genije muzičke pozornice već je imao za sobom "Holanđanina" i "Tanhoijzera", već je razmišljao o nibelunškoj "Tetralogiji"; da ne govorimo o velikanima koji nisu više zemljom hodali — Bahu, Hendlu, Hajdnu, Mocartu, Betovenu, Šubertu, Šopenu, Mendelsonu... Evropa je već uveliko znala za muzičke drame i komične opere, simfonije i simfonijske poeme, oratorijume i rekvijeme, pratila koncertne turneje Lista i Paganinija, okupljala se u salonima grofice D'agu i Žorž Sandove...

A Beograd...

Beograd je bio pod dvojnom srpsko-turskom upravom; turska varoš je, doduše, stalno slabila, a srpska se sve više razvijala, dobijajući polako evropske obrise, prvo pozorište, čitaonicu, muzej i "Veliku školu"...

Član Francuske akademije Alfons de Lamartin putovao je kroz Srbiju vraćajući se iz Carigrada 1833. Zapisao je:

"Evropa će videti kako se na ruševinama Turske diže nova država i prekriva prostrane i lepe krajeve što se šire između Dunava, Jadranskog mora i balkanskih planina".

Još više su se divili lepoti srpske poezije svetske poete; Gete j e pod staknut "Hasanaginicom" učio srpskij ezik; pridružili su mu se Grimovi, braća Jakob i Johan. Adam Mickijevič 19. marta 1841. završavajući ciklus predavanja o srpskoj narodnoj poeziji na Francuskom koledžu u Lozani rekao je i ovo:

"Srpski narod će i dalje živeti zatvoren u svoju prošlost, predodređen da bude muzičar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predosećajući čak ni to da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena".

U knjizi putopisa "Pesiikov bazar" Hansa Kristijana Andersena iz 1842. stoji i ovo:

"Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje plannne i kao što Danac voli more".

Nikola Tomazeo je 1844. zapisao:

"Od poezije u kojoj nema ničeg suvišnog, i u kojoj svaka reč teži ka cilju, ja poznajem svega dva modela: Dantea i srpsku narodnu poeziju".

Zigfrid Kaper je 1848. ovako opisao Beograd sa prozora svoje sobe u centru varoši:

"Dovoljno je samo malo mašte pa da čovek zamisli da je usred jedne priče iz 'Hiljadu i jedne noći'. Sve radnje su otvorene. Kupuje se, prodaje, razmatra, pregovara, prepire, a uz to se čuju neko kuckanje i lupnjava, propraćeni vikom i ponekom psovkom".

Najznačajniji rumunski pesnik XX veka Nikita Stanesku veli:

"U Srbiji vazduh nije za disanje, ovde je vazduh za pevanje".

Uz elegične zvuke gusala orile su se srpske narodne pesme, čak i u vremenima robovanja. U revolucionarnoj 1848, koja je zahvatila čitavu Evropu, pevale su se rodoljubive pesme: "Ustaj, ustaj Srbine", "Već se srpska zastava", "Ja sam Srbin, srpski sin"... I tada na našu sreću dođe u Beograd 1852. Milan Milovuk, sin uglednog peštanskog knjižara Josifa, koji je još kao trinaestogodišnjak u rodnoj Pešti bio član tek osnovanog srpskog hora (1838, kada je u osnovano Pančevačko srpsko crkveno pjevačko društvo, prva naša instirucija ove vrste), a šest godina kasnije je "položio teorijski i praktički ispit iz muzike" na Muzičkoj akademiji u Pešti. Tu je završio gimnaziju i Prava a potom je kao ekonom vodio imanje Miše Anastasijevića u Vlaškoj. U našem glavnom gradu bio je najpre profesor u Ratarskoj školi, a potom profesor i direktor Trgovačke škole. Pored toga objavio je prve udžbenike teorije muzike na srpskom jeziku. Njegovom zaslugom osnovano je 14. januara, na Dan Svetog Vasilija, 1853. Pevačko društvo u Beogradu.

Šta se još dogodilo 1853. godine...

Te davne 1853. u Rimu je opersku premijeru imao Verdijev "Trubadur" (19. januara), a 6. martau Veneciji prvi putje izvedena njegova "Travijata".

Knez Aleksandar je 1853. doneo Zakon o građansko-sudskom postupku, čime je želeo da poboljša privrednu delatnost u Srbiji. Tako je te godine u Topčideru podignuta fabrika za izradu sukna i osnovan je trgovački odbor, počeo je razvoj rudarstva (u Majdanpeku), školstvo je podignuto na viši stepen...

Narodna biblioteka u Beogradu dobila je prvog praviteljstvenog bibliotekara, Filipa Nikolića, koji je kompletirao i sredio fondove i sve publikacije inventarisao i katalogizirao.

U Subotici je izgrađeno pozorište, prepoznatljivo po šest klasicističkih, korintskih stubova.

Jovan Jovanović Zmaj je 1853. prvi put objavio veći broj pesama, mada ih je pisao i ranije.

Od 1853. do 1856. Rusija je učestvovalau Krimskom ratu, sa carem Nikolajem I, koji je umro 1855.

Ove godine zabeleženo je prvo uspešno livenje topova u kragujevačkoj topolivnici. Buknuo je ustanak u Polimlju. 18. februara 1853. pokušan je atentat na austrijskog cara Franju Josifa. Godine 1852/53. Đura Jakšić je započeo zamenu ikona u pravoslavnoj crkvi u Srpskoj Crnji, ali nije zamisao izveo do kraja. U beogradskom Liceju je formirano novo Prirodno tehničko odeljenje; tada je osnovana Katedra za hemiju (prvi profesor bio je Mihailo Rašković) i Zoološki kabinet, na čelu sa Josifom Pančićem.

Godine 1853. knez Mihailo Obrenović venčao je u Beču ugarsku groficu Juliju Hunjadi.

Drugi hotel u Beogradu pod nazivom "Srpska kruna" otvoren je u zgradi Beogradske opštine iz 1846. godine. U njemu su se održavali balovi, pozorišne predstave, muzičke priredbe, izložbe slika...

A šta se zbilo 14. januara

Dalekog 14. januara 379. godine upokojio se u pedesetoj godini Sveti Vasilije, arhiepiskop keserijski, rođen u vreme cara Konstantina, školovan u Atini. Petnaest godina je učio retoriku, filozofiju, astrologiju i ostale nauke tog vremena. Bio je luča moralne čistote i verske revnosti, te se s pravom naziva Veliki.

Zbilo se još mnogo toga ...

— 1842. u Irigu je sriski pisac i iguman manastira Krušedol Dimitrije Krestić otvorio prvu srpsku čitaonicu s bibliotekom;

— 1865. godine Beograd je dobio javnu rasvetu (doduše, još 27. aprila 1830. dobio je fenjere sa svećama);

— 1875. rođen je Albert Švajcer, lekar, filozof i teolog, književnik i muzički istoričar i orguljaš, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1952. godine;

— 1890. rođen je srpski slikar Petar Dobrović, majstor intenzivnog kolorita i ekspresivnog crteža;

— 1892. rođen je srpski klasični filolog Miloš Đurić, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge i jedan od najvećih svetskih helenista XX veka; objavio je preko dve stotine radova iz književnosti i filozofije;

— 1897. rođen je istoričar Vasa Čubrilović, profesor beogradskog Univerziteta i član SANU;

— 1912. rođen je pisac Milorad Panić Surep, čiju poeziju odlikuje lirski naboj, muzikalnost i kompoziciona koherentnost;

— 1922. umro je srpski general Pavle Jurišić Šturm, junak iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, zaslužan za pobede u Cerskoj i Kolubarskoj bici;

— 1929. rođen je istoričar umetnosti i likovni kritičar Lazar Trifunović, direktor Narodnog muzeja, jedan od najznačajnijih evropskih estetičara XX veka;

— 1965. Radivoj Korać je protiv švedskog Alvika postigao 99 poena, čime je postao rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona;

— 1991. umro je filolog Mihailo Stevanović, profesor beogradskog Univerziteta, član SANU; objavio je više od šest stotina radova.

Pevačko društvo u Beogradu

Tog dalekog 14. januara 1853. osnovao ga je Milan Milovuk, uz školu za violinu i violončelo, iz koje je izašlo nekoliko muzičara koji su kasnije svirali u pozorišnom orkestru. On se u nekoliko navrata vraćao za dirigentski pult (1853—57, 1858—60, 1864—65, 1870), uvek kad Društvo nije moglo da obezbedi dirigente. Ipak, najznačajnija je njegova pionirska delatnost utemeljivača ove institucije. Kasnije je postao profesor i direktor Realke i na tom položaju ostao je do smrti 1883 (iste godine kada je umro i Rihard Vagner). Docnije se odomaćio naziv — Beogradsko pevačko društvo, a od 1913. pominje se prvi put kao Prvo beogradsko pevačko društvo, što se potvrdilo i statutom deset godina kasnije, a u državnoj administraciji od 1941. godine.

Prvi statut Društva

Napisao ga je Emilijan Josimović, bečki đak, član Srpskog učenog društva, profesor u Liceju i Vojnoj akademiji. On je sadržavao samo nekoliko članova, ispisanih na jednoj strani i bio je oslikan (izgubljenje 1881, kada je osnovana Pevačka družina "Kornelije"). Zadatak i smer Društva "beše zabava i međusobno uživanje i obučavanje u muzici". Najviše su se pevali nemački horovi, najpre na nemačkom i na francuskom jeziku. Kasnije su Emilijan Josimović, Ljubomir Nenadović i Jovan Ilić počeli da prevode tekstove.

"Bogaština leži u našem pojanju"

Tako je govorio nežni Kornelije Stanković, koji je poživeo samo 34 godine i od toga jednu godinu (od 1863—64), pretposlednju godinu svog krhkog, tuberkulozom načetog života podario Beogradskom pevačkom društvu. Pisao je takođe:

"... U svetom pojanju u crkvi, iščeličila se naša, do zla boga gonjena vera i obrana njena u naših otaca. Pa zar toga, što mi je očuvalo ime i narodnost, da se ja odrečem?"

Srećom za sve nas — nije se odrekao! Dokle god je u njegovom tanušnom telu tinjala iskra života, on je beležio i harmonizovao ono što je čuo na crkvenim obredima, gradskim sedeljkama, prelima i poselima. Ovaj savremenik Vuka Karadžića, Branka Radičevića, Milice Stojadinović-Srpkinje, Zmaja, Đure Jakšića došao je na školovanje u Beč, grad sveslovenske revolucije, ilirskih ideala, naših patriota i intelektualaca želeći, kao i Vuk, da upozna evropsku javnost sa srpskim narodnim stvaralaštvom. S pravom ga je Irena Grickat nazivala "pravim Vukovcem"!

Zapisao je celokupno "Karlovačko pojanje", koje se dotle prenosilo isključivo usmenom tradicijom. Izvestan broj tih pesama izvedenje 1861. sa delom Hora Bečke opereu Muzikferajnu.

"Pesma nas je održala, njojzi hvala"

Kornelijev jednogodišnji rad u Beogradskom pevačkom društvu nije mogao ostaviti dublje tragove. Ipak, on je pokušao da umetnički izmeni stavku Statuta da je "zadatak i smer Društva zabava i međusobno uživanje i obučavanje u muzici", želeći da uvrsti u repertoar lepotu naših narodnih napeva: "Pade listak drenjine", "Devojka junaku"... Savremenici su njegove pesme omalovažavali, ali on je svoj im stavom utro put budućim horovođama ovog društva koji su se izborili za nacionalni repertoar i sopstvenim stvaralaštvom značajno ga obogatili.

Koliko je plemenita i altruistička bila Kornelijeva priroda, svedoči i činjenica da je, već teško zahvaćen tuberkulozom, mislio o Beogradskom pevačkom društvu, želeći da ono dobije hvale vrednog horovođu. Tako je preporučio svog naslednika, Davorina Jenka, "kao veštaka, koga su dela muzikalna dobro poznata".

"Svom dušom predan svojim idealima i dužnostima"

To je o Davorinu Jenku zapisao naš prvi doktor muzikologije, Miloje Milojević. Autor dve himne (slovenačke i srpske), počasni član Beogradskog pevačkog društva, "Zore" (u Karlovcu), "Kola" (u Zagrebu), "Obilića" i "Radničkog pevačkog društva" (u Beogradu), "Pančevačkog srpskog crkvenog pjevačkog društva", počasni kapelnik Beogradske požarne družine, počasni predsednik Pevačkog društva "Davorje", počasni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Matice srpske - on je (kao i Milovuk svojevremeno) u nekoliko navrata dolazio na mesto dirigenta u Beogradskom pevačkom društvu (1865—69, 1870—72, 1873—75, 1877)... i neumorno komponovao... "Što ćutiš Srbine tužni", "Ustaj, rajo", "Vse mine"...

Kroz vremeplov

Za to vreme u Srbiji su se dogodile krupne promene. Godine 1865. pokušalo se sa osnivanjem Saveza pevačkih društava u Srbiji; dve godine kasnije knez Mihailo je u Carigradu izdejstvovao predaju gradova: te 1867. na zahtev mitropolita beogradskog Mihaila članovi Društva su počeli redovno da pevaju u crkvi; 10. juna 1868. u Topčideru je ubijen knez Mihailo; na vlast je došao knez Milan Obrenović; smenjivali su se direktori i predsednici Društva; od 1869. učestvovalo je u izvođenjima komada s pevanjem u pozorištu. Godine 1870. štampana su nova pravila Društva; u članu 4 ističe se "isključenje politike iz zadataka društva, čiji je jedini cilj pevanje i kultivisanje jugoslovenske muzike pojedince, a slovenske u obšte". Dve godine kasnije, prvi put se govorilo o danu BPD, a 1875. povodom desetogodišnjice smrti Kornelija Stankovića raspravljalo se o osnivanju fondaza podizanje muzičke škole "Kornelijanum" (bilo je prerano i prva muzička škola osnovanaje 1899, današnja škola "Mokranjac", a "Stanković" — dvanaest godina kasnije). Te 1875. prvi put se pojavljuje u BPD Stevan Stojanović, koji se od sednice 23. oktobra prvi put potpisuje sa Stevan Mokranjac. Izabran je za nastavnika u pripravnoj školi Društva, umesto Jenka, koji je tada šesti put napustio Društvo. Dve godine potom, na vanrednoj skupštini 6. marta, rešeno je da se Stevan Mokranjac pošalje na studije u inostranstvo "da izučava i da se usavršava u muzici", te je naredne godine otišao u Minhen.

Zbog rata sa Turskom Društvo nije radilo od aprila 1878. do maja 1879. godine.

"Pesmom srcu"

To je naziv jedne od kompozicija koje je tadašnji dirigent Josif Marinković komponovao za proslavu tridesetogodišnjice BPD 1883 (Marš o tridesetogodišnjici", "Pesmu Kraljeviću", "Pred spomenikom"), koji je kao "prvi Srbin dirigent posle Kornelija stao na čelo Društva godinu dana ranije. Na trodnevnoj proslavi učestvovalo je više pevačkih društava. Sa dolaskom Marinkovića za dirigenta nastupa nacionalni muzički pravac mnogo intenzivnije nego ranijih godina.

Pored gajenja srpske pesme krenulo se i ka širenju i unapređenju muzičkog znanja u našem narodu; Društvo je od kraljice Natalije, koja je bila njegova kuma, dobilo koncertni klavir; doneta je odluka da Hor nastupa i van Beograda, te je prvi put 16 članova otišlo u Karlovce, prilikom svečanog prenosa kostiju Branka Radičevića. Pokušalo se i sa uvođenjem dečjih glasova u hor, ali se ta novina nije dugo održala (dečji hor se oformio tek 1981. godine). U toku rata Društvo nije radilo i članovi su se okupili tek posle sklapanja Bukureštanskog mira u martu 1886. godine.

Marinković je neumorno komponovao: već je stvorio šest (od ukupno jedanaest) kola, sjajne prethodnike Mokranjčevim rukovetima i mnoge druge solo pesme i horske kompozicije: "Potočara", "Zadovoljna reka" "Pevačka himna", "Narodni zbor", "Jadna majka". Od 1886. napustio je Društvo i otišao u Beč da nastavi muzičko usavršavanje.

U ritmu marša

Uprava Društva zamolila je višeg vojnog kapelnika prve klase Josifa Svobodu, po narodnosti Čeha, koji je završio Konzervatorijum u Pragu, da prihvati dirigentsku palicu. On je u Društvu ostao manje od godinu dana (1886—87), a onda je tu došao Stevan Mokranjac i proveo ovde svoje najkreativnije i najzrelije godine.

"Periklovo doba" Beogradskog pevačkog društva

Mada nije završio studije, posle Minhena, Rima i Lajpciga, Mokranjac se vratio u Beograd i zaposlio kao učitelj pevanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji gde je i sam nekada bio ne mnogo uzoran đak. I već naredne 1888. počinje njegova nesebična delatnost: učestvuje na proslavi stogodišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića i za tu priliku komponuje Opelo. Piše Dve pesme iz XVI veka po zapisima Petra Hektorovića...

Iz godine u godinu rad Društva se intenzivirao: na koncertima se udruživalo sa vojnom muzikom i operskim pevačima. Preuzimane su mnoge turneje po Hrvatskoj, Crnoj Gori, Južnoj Srbiji, Bugarskoj, Austrougarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rusiji. Mokranjac je izabran za stalnog dirigenta 1894.

Sa svih strana stizale su pohvalne kritike; u "Pester Lojdu" je zapisano:

"Beogradsko pevačko društvo nalazi se na takvoj umetničkoj visini da se ne boji upoređenja ni s kakvim društvom pa ni najčuvenijim na evropskom kontinentu..."

Mokranjac je radio neumorno: u Prizrenu je zapisao preko dve stotine narodnih pesama, od kojih je neke uvrstio u Osmu i Dvanaestu rukovet; stvarao je, dirigovao, uvežbavao hor, pevao sve glasove, putovao, pregovarao, obeležavao godišnjice i jubileje, svuda stizao. Društvo je doživljavalo svoje najviše umetničke domete; dobijalo lovorove vence; njega su na ramenima iznosili iz sala obožavaoci. Na proslavi pedesetogodišnjice Društva od 24. do 27. maja 1903. godine učestvovala su 23 hora, među kojima je osam bilo iz Austrougarske; Beogradom je išla procesija sa vojnom muzikom i devojkama sa amblemima i zastavama pevačkih društava.

Dan posle proslave, u noći između 28. i 29. maja, ubijen je kraljevski bračni par Aleksandar Obrenović i Draga Mašin, što je stvorilo nove neprilike u zemlji koje su se odrazile i u BPD. Za novog kralja izabran je Petar I Karađorđević...

Godine 1911. Mokranjac je izabran za počasnog horovođu. Po njegovoj želji, primljen je Miloje Milojević za dirigenta. Branislav Nušić izabran je za predsednika Društva. Od naredne godine Mokranjac više nije dolazio u Društvo "zbog ličnih prilika".

Austrougarska je 16. jula 1914. objavila rat Srbiji, a 29. septembra iste godine u izbeglištvu u Skoplju preminuo je Stevan Mokranjac.

Za vreme Prvog svetskog rata grupa članica i članova pevala je u Sabornoj crkvi; dirigovala je Sofija Predić, nastavnica pevanja u beogradskim gimnazijama i solista u BPD (od 1912—19).

"Ohridska legenda"

Posle Velikog rata za dirigenta je došao (na kratko vreme) Stevan Hristić, sa kojim je Društvo izvelo njegovo Opelo, komponovano u spomen palih za oslobođenje i ujedinjenje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4423



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 07, 2013, 01:51:12 am »

**
nastavak

Decenijsko tkanje Koste Manojlovića

Od oktobra 1919. u Društvo je došao Kosta Manojlović.

Od 1923. promenjen je naziv u Prvo beogradsko pevačko društvo. Te godine izvršen je prenos Mokranjčevih posmrtnih ostataka iz Skoplja u Beograd. Na velikom koncertu u Narodnom pozorištu povodom 75-godišnjice Društva učestvovalo je 25 pevačkih društava. Godine 1925. putovali su na Njegoševu proslavu na Cetinju i u Sarajevo na kongres Južnoslovenskog pevačkog saveza. Nisu prihvatili poziv Saveza hrvatskih pevačkih društava da učestvuju na proslavi hiljadugodišnjice hrvatskog kraljevstva i pedesetogodišnjice rada, jer Hrvatski savez nije stupio u Južnoslovenski savez. Povodom 75-godišnjice Društva uz osvećenje zastave organizovana je Pevačka utakmica u kojoj je učestvovalo jedanaest horova i svečani tematski koncert Jugoslovenske muzike 23. i 24. juna 1929. godine. Uz saglasnost Pevačkog društva "Obilić" njihov dirigent Lovro Matačić spremio je sa PBPD Palestrininu "Misu Pape Marčela".

Kosta Manojlović je muziku učio kod Stevana Mokranjca (kasnije je studirao muziku u Moskvi, Minhenu i Oksfordu), ali je ostao privržen svom prvom učitelju, te osnovao i Muzičko društvo "Mokranjac", bio sekretar Južnoslovenskog pevačkog saveza (i Beogradske filharmonije), profesor u Muzičkoj školi i na Teološkom fakultetu, a kasnije i na Muzičkoj akademiji, gde je bio i prvi rektor. Kao i Mokranjac i on je smatrao da umetničku muziku treba izgrađivati na tekovinama narodne tradicije, te i njegov opus uglavnom čine svetovne i duhovne horske kompozicije i solo pesme: "Na rekama vavilonskim", "Pesme zemlje Raške", "Pesme zemlje Skenderbegove", "Žalne pesme", "Liturgija", "Opelo"... Izdao je i "Spomenicu St. St. Mokranjcu", njegove Rukoveti i Zapise crkvenih napjeva.

Potom je devet godina, sve do Drugog svetskog rata dirigent Društva bio Predrag Milošević, koji je studirao u Minhenu i u Pragu, a od 1932. godine u Beogradu je razvio višestruku delatnost. Pod njegovom palicom Društvo je osvojilo prvu nagradu na Međunarodnom horskom takmičenju 1937. u Budimpešti, koje je organizovano povodom sedamdesetogodišnjice Mađarskog saveza pevačkih društava. Istovremeno je radio i kao dirigent Opere i profesor klavira u Muzičkoj školi, a po osnivanju Muzičke akademije profesor kompozicije. Pevačko društvo "Mokranjac" osnovano je (kao i PBPD) 14. januara ali 1935. godine. Naredne godine organizovan je konkurs za a kapela kompozicije u okviru obeležavanja godišnjice vladavine Petra Drugog. Godine 1937. učestvovali su na osvećenju Akademije i Srednje muzičke škole. Tom prilikom otkriveni su i baljerefi kompozitora Kornelija Stankovića, Davorina Jenka, Josifa Marinkovića, Stevana Mokranjca i slepog guslara Filipa Višnjića, rad vajara Josifa Majznera, koji su danas u prostorijama PBPD. Društvo je učestvovalo i na proslavi stogodišnjice Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva i obnovilo veze sa Južnoslovenskom pevačkim savezom koji je organizovao ovu proslavu, mada se na Četrnaestom kongresu JPS u Somboru diskutovalo o formiranju samo Srpskog pevačkog saveza, jer su Hrvati imali svoj savez, odobren od Državnog saveta. Društvo je na vanrednoj sednici promenilo naziv u Prvo beogradsko pevačko društvo.

Neposredno pre izbijanja rata u biblioteci je bilo preko osam hiljada kompozicija (8.178); poslavljena je i pedesetogogodišnjica pevačke službe bibliotekara Društva Stevana Klokića; sutradan, 6. aprila, Beograd je bombardovan.

Legenda horskog dirigovanja

Posle ulaska nemačke vojske u Beograd 1941. godine Prvo beogradsko pevačko društvo ostalo je bez svojih prostorija u osnovnoj školi "Kralj Petar Oslobodilac" pored Saborne crkve. Ormani su bili obijeni, biblioteka delimično uništena, zastava isečena, ostala imovina odneta. U toku rata i u prvim godinama po oslobođenju Društvo je retko nastupalo, jedino na dobrotvornim koncertima. Od 1942. do 1946. godine (a i kasnije u nekoliko navrata, 1956. i 1965) Društvo je vodio Vojislav Ilić, bogoslov i stipendista BPD. Po povratku iz Berlina (gde mu je profesor dirigovanja bio slavni Furtvengler), on je pokušao da pokrene i dečji hor. Društvo je redovno pevalo na nedeljnim liturgijama (čak i na dan bombardovanja 16. aprila 1944, na dan Uskrsa). Pored toga, Vojislav Ilić je bio i dirigent Filharmonije i osnivač i direktor Opere u Novom Sadu, a od 1951. profesor horskog dirigovanja na Muzičkoj akademiji. Ostavio je za sobom znatan broj duhovnih kompozicija (liturgije na svih osam glasova Osmoglasnika, Spomen na ustanak, Narodne zagonetke)...

Vredan poštovanja

Kratko vreme 1947. Društvo je vodio Milivoje Crvčanin, kome je muziku predavao takođe Stevan Mokranjac i koji je kasnije završio studije kompozicije u Pragu kod profesora Ferstera i filozofije i koji je na Konzervatorijumu držao predavanja o pravoslavnoj crkvenoj muzici. I najveći deo njegovog stvaranja vezan je za vokalnu muziku, posebno za duhovne kompozicije pisane po tradiciji Marinkovića i Mokranjca, na tradicijama narodnog crkvenog pojanja ("Opelo", "Božanstvena liturgija", "Duhovna koncertna muzika").

Malo poznati

Pet godina (od 1948. do 1953) horom PBPD dirigovao je Aleksandar Gavanski, učenik Cvetka Manojlovića, pravnik po struci, koji je raznim horovima dirigovao od svoje osamnaeste godine, a bio i osnivač i prvi dirigent Katedralnog okteta Saborne crkve u Beogradu. Pisao je crkvenu muziku, uglavnom za potrebe hora, i "Opelo" koje nikada nije objavljeno. Bilo je to veoma teško vreme: u biblioteci je preostalo nešto manje od hiljadu dela, a radilo se sa 53 člana hora. Ubrzo se krenulo sa nabavkom notnog materijala, uglavnom duhovnih kompozicija srpskih autora. Godine 1951. Savez srpskih pevačkih društava u Americi izabran je za dobrotvora PBPD jer im je poklonio aparat za umnožavanje partitura. "Avala-filmu" je pozajmljen materijal za film o Stevanu Mokranjcu. Te godine priređen je i svečani koncert povodom proslave stogodišnjice rođenja dirigenta Društva Josifa Marinkovića, u organizaciji Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja muzičkih umetnika Srbije na Kolarčevom univerzitetu. Društvo je pevalo i na pomenu Stanislavu Biničkom, povodom desetogodišnjice smrti u Vaznesenjskoj crkvi.

Stigao je i ovde

Naredne četiri godine Društvo je vodio Svetolik Pašćan-Kojanov, kompozitor, dirigent i muzički pisac. U toku svoje 45-godišnje karijere vodio je mnogobrojne horove u Zagrebu, Novom Sadu i u Beogradu, nastupajući na mnogim koncertima u zemlji i u inostranstvu. I kao kompozitor prvenstveno se obraćao vokalnoj lirici, pišući dela za mešovite, muške, ženske i dečje horove. Proslavljena je stogodiošnjica Društva na Kolarčevom narodnom univerzitetu, pod upravom Aleksandra Gavanskog. Bio je to prvi samostalni koncert PBPD posle rata. Godine 1956. proslavljen je stoti rođendan Stevana Mokranjca.

Dirigentski mozaici

Kratko vreme horom PBPD dirigovao je proslavljeni bas Žarko Cvejić (1951), koji je u beogradskoj operi ostvario oko osamdeset velikih uloga. I njegov brat Bogdan Cvejić, sin prote Branka Cvejića, velikog poznavaoca i melografa srpskog narodnog crkvenog pojanja, takođe je pored vođenja hora Bogoslovskog fakulteta povremeno dirigovao i u PBPD (1954, 1965). Sedam godina (od 1957. do 1964) vodio ga je Dimitrije Gortinski, dete ruskih emigraiata, koji je kasnije otišao u Ameriku; u međuvremenu, takođe ruski emigrant Aleksandar Zaliev, koji je dirigovao i horom poštara KUD "Đoka Pavlović" radio je i u PBPD (1959—1960); dr Dimitrije Stefanović (1969), osnivač Studij skog hora Muzikološkog instituta kratko vreme vodio je i hor PBPD i Beogradske madrigaliste. Pet godina (od 1966—1971) Horom je dirigovao bogoslov Luka Gavrilović, zemunski učitelj, koji je dirigovao i horom Zanatlijske pevačke i prosvetne zadruge u Zemunu.

Naš poznati operski i horski dirigent Dušan Miladinović koji je godinama vodio Beogradske madrigaliste povremeno je dirigovao i PBPD (1971).

U toku tih god ina obeležena j e 110-god išnjica PBPD (1963) i pedesetogodišnjica smrti Stevana Mokranjca (1964). Godine 1966. gostovali su u Grčkoj, a 1967. pevali su na opelu i sahrani dr Momčila Mokranjca, profesora Beogradskog univerziteta, člana uprave, sina Stevana Mokranjca. Naredne godine gostovali su u Carigradu, a sledeće na Krfu. Svečana proslava 1100-godišnjice smrti Ćirila i Metodija bila je 1969. godine i proslava 750-godišnjice samostalnosti srpske pravoslavne crkve.

Dragomir Radivojević Jumba dirigovao je PBPD od 1971. do 1979. godine, osvežavajući hor mladim članovima i radeći i kao korepetitor u Operi. Zajedno sa njim radila je u PBPD i Olivera Dušanić, koja je završila Srpsku muzičku nškolu i koja je sopranske deonice pevala i u Jugoslovenskom akademskom pevačkom društvu u Zemunu (pre 1940) i kasnije u pevačkom društvu "Stanković". Nasledila je Gavanskog na mestu dirigenta Katedralnog okteta. Georgije Maksimović, horski dirigent i kompoziotor, vodio je hor sveštenika u Sabornoj crkvi i paralelno i PBPD (1980—82).

Trostruka obdarenost

Kompozitor, pijanista i dirigent Aleksandar Vujić, osnivač kamernog orkestra "Simfonijeta" i Madrigalskog hora FMU, koji je sa somborskim horom "Iuventus cangat" osvojio zlatnu medalju na Drugoj olimpijadi horova u Južnoj Koreji, horom PBPD dirigovao je od 1981. do 1985. godine i tokom jubilarne 2003. Na međunarodnim konkursima nagrađivane su njegove a kapela horske kompozicije. Godine 1984. gostovali su u Grčkoj.

Prvi kompakt disk

Potom je na mesto dirigenta došao komiozitor Vladimir Milosavljević (1985—1988 i 1993—1998), koji je napisao nekoliko duhovnih neliturgijskih horskih kompozicija i sa PBPD izdao kasetu i kompakt disk.

Sa njim je ostvarena evropska turneja po pravoslavnim crkvama u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj i Danskoj (1987. godine; naredne je bilo putovanje u SSSR, u Moskvu i Zagorsk, na proslavu hiljadugodišnjice hrišćanstva u Rusiji, a 1989. učestvovali su na proslavi 600-godišnjice Kosovske bitke u Sava centru i na proslavi 150-godišnjice Srpskog pjevačkog društva "Jedinstvo" u Kotoru i ponovo preduzeta turneja po Nemačkoj. Kasnije je otišao u Nemačku.

Prva žena za dirigentskim pultom

Od 1990. do 1992. sa horom je radila Divna Ljubojević. Paralelno s njom radio je i Pavle Janković, profesor muzike. Obeležena je 300-godišnjica velike seobe Srba. Sledeće godine Njegova svetost patrijarh Pavle postao je pokrovitelj Društva. Hor je gostovao u Grčkoj, sa dirigentkinjom Divnom Ljubojević, a sa dirigentom Vladimirom Milosavljevićem učestvovao 1994. na Prvom međunarodnom festivalu pravoslavne muzike "Putevima pravoslavlja" u Novom Sadu. Godine 1995. ponovo su gostovali u Nemačkoj.

Studentska palica

Darko Jovanović, student Fakulteta muzičke umetnosti i član Hora PBPD od 1991. stajao je za dirigentskim pultom od 1998. do 2002. godine. Vodio je i hor Voždovačke crkve, Oktet Saborne crkve, hor crkve na Karaburmi, muški hor "Artis" i "Beogradski nonet".

Pod njegovim vođstvom prvi put je PBPD učestvovalo na Jugoslovenskim horskim svečanostima u Nišu (1998) i osvojilo nagradu za izvođenje duhovne kompozicije savremenog autora (Miodraga Govedarice); učestvovali su i na festivalima "Horovi među freskama" (1999. i 2001) i "Mokranjčevi dani" (istih godina). Naredne 2002. osnovan je dečji hor, koji je vodila studentkinja FMU Emilija Ušljebrka.

Ponovo gospodstvena palica

U godini velikog 150-godišnjeg jubileja ponovo je za dirigentskim pultom stao Aleksandar Vujić, sa kojim je izveden i završni koncert na "Mokranjčevim danima" i otvorena sezona u Galeriji SANU; učestvovali su na BEMUS-u, imali koncert na Kolarčevom univerzitetu.

Još mozaika

Povremeno su dirigovali Horom PBPD i Bojan Suđić, Feder Prodanov, Olga Dušanić.

Čudesno istočno svetlo

Godine 2004. za predsednika Društva (ponovo) je došao protojerej-stavrofor Petar Lukić, a za dirigenta Svetlana Vilić. Ona je u rodnom Sankt Peterburgu diplomirala na Državnom konzervatorijumu "Rimski Korsakov". Od 1989. bavi se pedagoškim i izvođačkim radom u Srbiji, radeći sa horeovima Bogradske opere, Radio-televizije Srbije, Beogradskim nonetom i Kamernim horom Servikon. Nastavili su se radovi na renoviranju prostorija. U Galeriji SANU otvorena je izložba povodom 150-godišnjice Društva. Hor uzima učešća na Svečanoj akademiji povodom dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka i u predstavi kojom je obeležena 600-godišnjica od kada je despot Stefan Lazarević dobio upravu nad gradom Beogradom od Ugara. Celovečernjim koncertom učestvovao je na Festivalu "Horovi među freskama" i na Letnjoj duhovnoj akademiji u Studenici. Takođe je ostvario turneju po Grčkoj i priredio koncert na Svečanoj akademiji povodom 165-godišnjice postojanja Srpskog pjevačkog društva u Kotoru.

I naredne godine priređen je koncert u Narodnom pozorištu uz učešće i Dečjeg hora; hor je takođe učestvovao na Festivalu "Horovi među freskama" i osvojio prvo mesto i nagradu "Vojislav Ilić" u kategoriji velikih horova. Priredio je i celovečernji koncert na 40. Mokranjčevim danima i dobio specijalnu plaketu. Održao je i celovečernji koncert u Velikoj sali Ruskog doma. Ostvario je dvodnevnu turneju u Kosovskoj Mitrovici.

Godine 2006. izdat je dupli kompakt-disk pod nazivom "Hvalite Gospoda s nebes". Hor je učestvovao na devetom Božićnom koncertu u novosadskoj Sinagogi.

U Kolarčevoj zadužbini održan je celovečernji koncert povodom izdanja dvostrukog CD-a i obeležavanja jubileja svojih dirigenata: 175-godišnjice Kornelija Stankovića, 150-godišnjice Stevana Mokranjca i 153-godišnjice života i rada Društva. U Madlenianumu u Zemunu na Svečanoj akademiji povodom 150-godišnjice Nikole Tesle i Stevana Mokranjca i 125-godišnjice od rođenja Nikolaja Velimirovića. Priređen je i koncert Dečjeg hora. Priređeno je i dvodnevno gostovanje u manastiru Mileševa, na svečanostima u Dolovu, na "Ubskim letnjim večerima", posećuje Crnogorsko-primorsku Mitropoliju, učestvuje na Dvanaestim duhovnim svečanostima "Dani Rače ukraj Drine" u Bajinoj Bašti i drugi put na Beogradskim muzičkim svečanostima (prvi put 2003. godine).

Na početku 2007. godine Prvo beogradsko pevačko društvo izabrano je za počasnog člana "Mokranjčeve zadužbine". Dr Radmila Milentijević upisala se u velike dobrotvore PBPD. Hor je krenuo na pokloničko putovanje u Svetu zemlju. Emisija "Agape" Studija B dala je bogatu reportažu o ovom putovanju. U okviru serijala "Klasične destinacije" emisija o Srbiji urađena je kroz muziku Stevana Mokranjca, koju je interpretirao Hor PBPD. U Valjevu je Hor otvorio Gospojinske susrete crkvenih horova, a u Beogradu učestvovao na "Duhovnim susretima" crkvenog pojanja. Povodom osvećenja riznice manastira Mileševa Hor je priredio koncert. Koncert su priredili i u novosadskoj Sinagogi. Učestvovali su i na Festivalu "Horovi muđu freskama" i na manifestaciji obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma.

U 2008. godini hor je priredio koncert duhovne i svetovne muzike u Domu kulture u Srebrenici i u Narodnom pozorištu u Tuzli; u Zadužbini Ilije Kolarca otvorio je Svetosimeonsku akademiju. Priređuje i koncert u dvorani centra "Milenium" u Vršcu. Hor je nastupio na svečanom otvaranju Moskovskog pashalnog festivala; priredio je koncerte i u Sankt Peterburgu; otvorio je Četrnaesti Festival "Horovi među freskama" i učestvovao na Devetom internacionalnom festivalu folklornog stvaralaštva dece "Ivanjsko cveće". Otvorio je i u Budimpešti Festival pod nazivom "Pozdrav iz višenacionalne Vojvodine — Evropa čeka Srbiju", a u Preobraženoj crkvi u Sentandreji služena je sveta arhijerejska liturgija. U Etnografskom muzeju priređen je zajednički koncert PBPD i Srpskog muškog hora "Kosovo" iz Klivlenda. Pevali su i na "Mokranjčevim danima" u Negotinu i na Jedanaestom međunarodnom festivalu „Pančevački dani duhovne muzike" povodom obeležavanja 170-godišnjice Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva. Nastupili su i u Dolovu. Imali su celovečernji koncert u Kolarčevoj zadužbini i tom prilikom promovisali novi kompakt disk sa kompozicijama izvedenim u Rusiji. Hor je nastupio i u Ruskom domu, a Dečji hor u Bečeju na Smotri crkvenih horova.

Naredne godine Hor je učestvovao na Osmom moskovskom pashalnom festivalu i priredio i humanitarni koncert u Domu za nezbrinutu i decu sa posebnim potrebama u Južnom Butovu. Snimljen je dokumentarni film "Pesmom kroz duhovni svet" reditelja Petra Stanojlovića sa turneje hora po Rusiji. Održan j e i koncert u Sremskoj Mitrovici. Hor je i ove godine nastupio na Festivalu "Horovi među freskama" i u Dolovu. Na Internacionalnom festivalu "Ivanjsko cveće". 15. novembra 2009. upokojio se Nj. Svetost Patrijarh srpski Pavle; PBPD pevalo je na zaupokojenim Svetim Liturgijama u Sabornoj crkvi 16. 17. i 18. novembra.

Prvo beogradsko pevačko društvo sa predsednikom protojerejom-stavroforom Petrom Lukićem i dirigentkinjom — Svetlanom Vilić gostovalo je u emisiji "Agape na TV Studio B, kod Aleksandra Gajšeka. Na Badnji dan priredili su podnevni koncert u Ruskom domu. Uzeli su učešća prilikom intronizacije novog Patrijarha srpskog Gospodina Irineja. Na uskršnjim koncertima učestvovao je i Dečji hor. Ostvarena je i turneja po Rusiji, na Devetom moskovskom Pashalnom festivalu. Takođe su priredili i celovečernji koncert u Dolovu na Festivalu "Ivanjsko cveće", na "Raškim duhovnim svečanostima" u Raškoj, na "Mokranjčevim danima", u Crkvi Svete Trojice u Negotinu i u Mokranju, na manifestaciji "Dani evropske baštine" u Zaječaru. PBPD učestvovalo je na solunskom Festivalu "Svetog Dimitrija" i gostovalo je pritom i u Vranju. Takođe su imali turneju i na Festivalu "Protoklitija 2010" u Patri i održali su koncert i u Atini. Uzeli su učešća na duhovnoj akademiji povodom godišnjice upokojenja Patrijarha srpskog Gospodina Pavla.

Godine 2011. Hor je ostvario turneju u Belorusiju i u Poljsku i uzeo učešća nsa festivalu pravoslavne duhovne muzike i na Svetim Liturgijama. Posetio je i Bihaćko-petrovačku eparhiju u Bosni, posećujući i priređujući koncerte i Svete Liturgije u Mrkonjićgradu, Šipovu, Drvaru i Bosanskom Petrovcu. Hor je održao i koncert u Glini pod nazivom "Svjeh skorbjaščih Radoste" (Svih žalosnih Radosti) u Spomen domu na obeležavanju 70-godišnjice velike tragedije u crkvi, kada su ustaše ubile gotovo 3.000 ljudi. Prvo beogradsko pevačko društvo svečano je otvorilo 19. manifestaciju u Despotovcu "Dani srpskog duhovnog preobraženja". Gostovalo je i u Italiji, u Trstu na 34. internacionalnom festivalu "Setembre musicale 2011" i u Veneciji. Na povratku, održali su koncert i u Ljubljani pod nazivom "Hvalite Gospoda s nebes". Uzeli su učešća i na proslavi 200-godišnjice Hrama Svetog Nikole u Dolovu. Održali su i celovečernji koncert u Zrenjaninu povodom 20-godišnjice Pevačkog društva "Prepodobnog Rafaila banatskog".

Pored uobičajenih koncerata i proslava u 2012. Prvo beogradsko pevačko društvo gostovalo je u Poljskoj, u Bjalistoku i u Varšavi. Najveća državna nagrada — zlatna medalja uručena je najstarijem beogradskom pevačkom društvu na Sretenje 2013. godine.


Autor: Gordana Krajačić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića


[07.10.2013]


* * *



Beogradsko pevačko društvo na izletu kroz Đerdap u Negotin
90-tih godina 19. veka
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: