sledeća tema »

[Angelina]

*

PRVO BEOGRADSKO PEVAČKO DRUŠTVO

Prvo Beogradsko Pevačko Društvo osnovano 1853. godine

Društvo je osnovano 1. januara 1853. godine i postoji, u kontinuitetu, do danas, negujući bogatu srpsku narodnu tradiciju.
 
U prebogatoj istoriji Društva koja ujedno čini i iustoriju srpske moderne muzike ističu se momenti kada je pre sto godina Hor pevao pred najvećim vladarima Evrope u svojstvu Kraljevskog ambasadora kulture Srbije, pred nemačkim carem Vilhelmom II, a 1995. godine u katedralnoj crkvi Dom Kirche u Berlinu pred 2000 ljudi. Svojim pojanjem, po pisanju nemačke štampe, "Hor je digao Nemce na noge". Krajem prošlog veka Hor je pevao pred ruskim carem Nikolajem II, turskim sultanom Abdul Hamidom, bugarskim carem Ferdinandom, austrougarskim carem Franc Jozefom, crnogorskim kraljem Nikolom.

Hor je davao dobrotvorne koncerte, školovao talentovane muzičare, pomagao siromašne đake, ratnike oslobodilačkih ratova, berlinsku sirotinju. U Budimpešti 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, osvaja Prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su o Društvu kao o jednom od najboljih horova sveta tog vremena. Posebnu čast Društvo je doživelo kada je svojim pojanjem kao kraljevski hor učestvovalo na krunisanju svih srpskih vladara i intronizaciji patrijaraha Srpske crkve. Visoki zaštitnici i pokrovitelji Društva bili su srpski kneževi, kraljevi i patrijarsi, a od 1945. godine do danas, samo Srpska Pravoslavna Crkva i Njegova Svetost Patrijarh Srpski. Sa Stevanom Mokranjcem Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1987. godine kao jedini gostujući hor peva na proslavi hiljadugodišnjice. Sa Stevanom Mokranjcem kao dirigentom koji je preko trideset godina radio i stvarao u Društvu, osnovana je prva muzička škola u Srbiji gde je i sam Mokranjac od strane Društva postavljen za prvog direktora i pedagoga 1889. godine. Od kad postoji Hor peva na bogosluženjima nedeljom i praznicima u Beogradskoj Sabornoj Crkvi i Patrijaršijskoj Dvorskoj Kapeli. Do 1945. godine Društvo je bio službeni protokolarni hor Kraljevskog Dvora. Horovođe Društva su bili svi najznačajniji kompozitori srpske muzike: Kornelije K. Stanković, Josif Marinković, Stevan St. Mokranjac, Davorin Jenko, Stanislav Binički, Kosta Manojlović, Lovro Matačić, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Predrag Milošević, Aleksandar Gavanski, Vojislav Ilić, Svetolik Pašćan-Kojanov, Georgije Maksimović, B. Cvejić, A. Vujić, B. Sudjić, V. Milosavljević, D. Ljubojević, D. Jovanović, a sada je dirigent Svetlana Vilić.

Na repertoaru Hora je negovana svetovna i duhovna muzika, kako u izvođačkom tako i u kompozitorskom smislu. Na svetskim gostovanjima programska orijentacija se odnosila na srpsko nacionalno blago i slovensko muzičko stvaralaštvo, a u zemlji je Hor izvodio premijerno svetska vokalno-instrumentalna dela (Verdi — Rekvijem, Hendl — Mesija, Mocart — Rekvijem, Smetana — Svadbeni darovi itd.) Društvo danas neguje programsku koncepciju kojoj je oslonac u slovenskoj i srpskoj narodnoj zaostavštiti, ali sa artističkim mogućnostima izvođenja bilo kog umetničkog dela a capella i a la capella.

http://www.spc.yu/pbpd/

[Angelina]

*

STEVAN STOJANOVIĆ
(1856—1914)


U slavu svog naroda

Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u Srbiji... Bio je veseljak, boem — priroda koja je znala da se zanese balkanskim karasevdahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove karakterne crte — ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici.

Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja specifična obeležja: umetnička muzika — kao i umetost i kultura uopšte, tako i običaji i naravi — zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i orijentalnog.


Svestrani stvaralac

Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima, Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u srpskoj muzici.
 
Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom, tako i na izvođačkom polju, pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima njegova delatnost organizatora, pokretača i aktivizatora muzičkog života.
 
Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu. Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu, Zaječaru i Beogradu. Došavši u prestonicu 1870, on zatiče već stvorene, mada skromne uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina, a Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom, a bilo je i nastavnika muzike. Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu i Antoniju Cimbriću za pevanje. Ali, njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna, pa je sam počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove...


Na raskrsnici

Po završetku gimnazije, ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića, pripadao je struji koja je, kako sam kaže, "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu". Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač Beogradskog pevačkog društva.
 
Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. Odlazi 1879. na Konzervatorijum u Minhen, gde studira haromoniju i kompoziciju.
 
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića, pa iste godine, u pismu Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:

"Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i haromoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, "realniju" struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek; ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih "prvih" potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakome narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti".


Gubitak stipendije

Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija gubi državnu stipendiju, vraća se u Beograd i postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u g-molu, omogućuju mu da se rehabilituje, te dobija stipendiju i odlazi u Rim, gde 1884/85. izučava polifoni stil kod Parizotija. Studije nastavlja 1885/87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje. Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beogradskog pevačkog društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja života.
 
Tvorac velikog opusa, Mokranjac je postao jedan od klasika jugoslovenske muzike. Kao gotovo isključivo horski kompozitor, on je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. Vrednost njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao materiji od koje je stvarao umetničko delo. Zato se u njegovom kompozitorskom radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga koja obuhvata originalne tvorevine. Na prvo mesto dolaze Rukoveti, kao primer skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama, ravnoteže i ukusa uz sjajne kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Tako je Mokranjac stvorio originalan oblik kako po izboru tonskog materijala — narodnih melodija — tako i po načinu njegove harmonijske obrade. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj poemi ljubavi, tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti.


Odanost ideji

Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne kompozicije. I, kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao neposrednim kontaktom u samom narodu, tako je i crkvenim napevom ovladao prvo pevajući kao dečak u crkvi, a zatim temeljnim proučavanjem, upoređivanjem i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. Rezultat predstavljuju zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914), koji nose pečat naučnog melografskog rada. Mokranjac je tako izgradio monumentalne tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. Majstorsko vođenje glasova, njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu izvanredne stilske čistote, čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici, Herivumska pesma, Tebe boga hvalim, a naročito Opelo.
 
Neobično aktivan duh, sposoban organizator, duboko odan ideji da u svojoj sredini mora da radi na širenju i popularisanju muzike, Mokranjac se ne zaustavlja samo na širenju muzike horskom pesmom. Godine 1889. osniva Gudački kvartet, sa kojim sve do 1893. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature. Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903), kao i učesnik u radu i stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i, najzad, 1889. Mokranjac sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim, osniva Srpsku muzičku školu, u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih predmeta. Godine 1906. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

O privatnom životu Stevana Mokranjaca, najvernije svedočanstvo predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda.


Micin dnevnik

Marija Mica Predić, rođena je 1876. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu). Sa ocem i maćehom, preselila se u Beograd, gde je široko obrazovanje dobila u tada poznatom "Cermankinom zavodu". Njen otac Stevan, koji je napustio oficirsku karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika, izvesno vreme je bio i na mestu srekretara u Ministarstvu prosvete, stric Uroš Predić, najistaknutiji srpski slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi, činili su bogatu duhovnu porodicu. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. Međutim, patrijarhalni nazori njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima, slomljena su tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se pridruži.

"Steva, pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više poznavao, uzeo je pojedinačno da oproba glasove. Kad je došao na mene red, srce mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Sav trud i volju uložila sam da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i znalački, kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i razgovor sa tim "Stevom Mokranjcem". Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo kući, a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče: "Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova, mladih i svežih". Ja mu rekoh: "Mama i tata me neće pustiti, i pobegoh", zapisala je Mica u svom dnevniku.

Međutim, ipak je otputovala u pratnji maćehe. Svoje prvo inostranstvo je doživela kao najlepši san, a ono je imalo i srećan nastavak, Rusija, Carigrad, Solun... Idilična priča o članici hora i dirigenta, koji ju je uvek stavljao u prvi red, ispred sebe, da bi je stalno gledao izbliza, završio se brakom.

"Ušla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima, koje sam i ja toliko volela".


Poslednje pevanje
 
U prvim godinama braka nizali su se mučni događaji. Micina dugotrajna bolest koja je nastala posle porođaja 1889, od koje je zavisilo da li će ona i sin Momčilo, ostati u životu, menice i dugovi, smrt brata Vase Mokranjca, bolest samog Stevana, zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju.
 
Tako je bilo prve tri godine braka, da bi posle nastala decenija pune sreće i spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, slava i trijumf sa Pevačkim društvom...
 
Na žalost, nagrizan potmulom bolešću više godina, Mokranjac 1912. daje svoje poslednje kompozicije, nastupajući te godine poslednji put kao dirigent. Ratovi koji su zahvatili Srbiju, samo su ubrzali njegovu smrt. Bežeći od bombardovanog Beograda, sklonio se sa porodicom u Skoplje, gde 1914. piše svoj predsmrtni opus, horsku kompoziciju "Zimnji dani", na stihove Jovana Jovanovića Zmaja.

"Dva dana pre pre nego što je umro, terao me da pevamo "Radujsja nevesto" i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo poslednje pevanje".

Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. septembra 1914. godine. Njegova Mica pridružila mu se 1949., a sin Momčilo Aga Mokranjac, doktor hemije, poznat stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu, 1967. godine.

Posmrtne ostatke Mokranjca je Prvo beogradsko pevačko društvo prenelo za Beograd 1923. godine.
 
U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom Negotinu, tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti "Mokranjčevi dani". | Prvo Beogradsko pevačko društvo

[Angelina]

*
145 GODINA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG DRUŠTVA


Od SOLUNA do BUDIMA gde god SRPSKIH DUŠA IMA

Hor Beogradskog pevačkog društva pevao je Bogu i svome rodu, a glas srpskog pevača čuo se nadaleko. Od Prvog beogradskog pevačkog društva, za istoriju srpske kulture možda su važnije samo dve institucije: Matica srpska i Narodni muzej. A možda u ovom trojstvu Društvo nije na trećem mestu. Jer, bez horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva — Kornelija Stankovića, Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca — ne bi bilo srpske muzike. Tog univerzalnog, na svakom jeziku razumljivog zvučnog znaka našeg trajanja. Za koji napisaše kako su "ove melodije svojina i osobina duše srpskog naroda" i još kako "ti napevi, manje-više tužnog karaktera, nose obeležja žalosnog položaja i teške istorije naroda srpskog". Znaka našeg trajanja koji će biti čak i ako nas više ne bude

Da se srpska muzika razvija i srasta sa vremenom osetilo se u subotu, 14. februara 1998. godine, u zadužbini Ilije M Kolarca, na dan Svetog Trifuna kada je najstariji srpski hor — Prvo beogradsko pevačko društvo — proslavljalo 145 godina svog postojanja.

Te subotnje večeri uzdrhtao je duh pravoslavlja, gospodstva i kulture, narodne reči i zaboravljenih likova iz naše kulturne baštine.

Posle Matice srpske i Narodnog muzeja, Prvo beogradsko pevačko društvo je treća kulturna institucija u srpskom narodu. To potvrđuju i reči episkopa budimskog Danila:

"Što je patrijarh među vladikama, to je Prvo beogradsko pevačko društvo među horovima."

Hor je gotovo vek i po širom sveta prenosio i približavao narodu uzvišenost srpske duhovne i svetovne pesme. Zaštitnici su mu bili Mihailo Obrenović i kasnije dinastija Karađorđević. Hor je pevao na bogosluženjima, svetim liturgijama, najznačajnijim molitvenim i crkvenim skupovima u istoriji srpskog naroda: krunisanjima, venčavanjima članova kraljevske porodice, intronaciji srpskih patrijarha, hirotonisanju svih vladika i prilikom poseta pravoslavnih poglavara.


Osam gostiju Milana Milovuka

Priča počinje u jednoj beogradskoj kući, u stanu Milana Milovuka, 14. januara 1853, kada se sastalo devetoro ljudi. Pet Srba i četiri stranca. Među strancima, kao treći za Milovukovim stolom, sedeo je čuveni Josif Šlezinger. Zajednička nit koja ih je spojila bila je naklonost prema muzici. Te večeri bio je prisutan i duh svetog Vasilija koji je dao nadahnuće ovim ljudima, tako da je od 1889. godine slava Prvog beogradskog društva i zvanično sveti Vasilije Veliki.

U početku je to muški hor koji peva kompozicije nemačkih i francuskih horova. Pevači su za vreme pevanja sedeli oko stola.

Kornelije Stanković zapisuje pesmu "Rado ide Srbin u vojnike"

Dolaskom u hor velikog srpskog umetnika i kompozitora, Kornelija Stankovića, kao i njegovog prijatelja slikara Steve Todorovića, razvija se muzika i pevanje sa narodnim obeležjem. Po dolasku iz Karlovaca, Stanković se posvećuje beogradskom društvu. Pošto su crkvene i narodne melodije bile pristupačne narodu, članovi hora dobijaju naklonost građanstva i viših krugova. Tada knez Mihailo Obrenović postaje njihov visoki pokrovitelj.

Izvesno vreme horom rukovodi Davorin Jenko, ali ne tako uspešno kao njegov prethodnik. Nekoliko puta odlaziće sa mesta horovođe i ponovo se vraćati.

U Beogradskom pevačkom društvu niču i prve klice za potonji rad u Narodnom pozorištu, u kome društvo kasnije vrlo često koncertuje. Društvo je bilo vezano za pozorište. Predsednik Pevačkog društva bio je ujedno i potpredsednik Pozorišnog odbora. Društvo je više puta priređivalo koncerte u korist podizanja i održavanja pozorišta. Međutim, pozorišne Uprave nisu se uvek odazivale molbama Društva. Kad im je hor tražio salu za priređivanje koncerta u korist svoje kase, u danima kada pozorište ne radi, i ako su koncerti najjači izvor za podmirenje troškova Društva, ovi im nisu u potpunosti izlazili u susret.


Prvo beogradsko pevačko društvo svojim basovima "kao ponor dubokim" izazivalo je zavist nemačkih dirigenata. U Beču su srpsku duhovnu muziku smatrali "ako ne najboljom, a ono sigurno najiskrenijom duhovnom muzikom" tog vremena. Gostovanja Mokranjčevog hora u porobljenim srpskim zemljama izazivala su prave demonstracije srpskog patriotizma. Pevali su ruskom i nemačkom caru, a na smotri evropskih horova u Budimpešti osvojili su prvu nagradu i bili proglašeni najboljim horom Evrope. Pesmom ovog hora obeležen je jedan od važnih datuma srpske slobode — povlačenje Turaka iz srpskih gradova. Hor je pevao na krunisanjima, kraljevskim svadbama i opelima. Njegov horovođa, Davorin Jenko napisao je dve himne — slovenačku i srpsku. Horsku zastavu, zlatom i srebrom u Beču vezenu, poklon kraljice Natalije, iscepali su Nemci 1941. kad su kao osvajači ušli u zgradu beogradske Patrijaršije. Neke beogradske porodice, tradicionalno, davale su pevače za hor: deda, sin i unuk pevali su sa Prvim beogradskim društvom, na velike praznike, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Tekstove horskih pesama pisali su Matija Ban, Aleksa Šantić... plakate im je crtao Paja Jovanović.


Mokranjčeva nacionalna orijentacija, Šantić kao tekstopisac

Sve veća aktivnost članova hora daje podstrek mnogim našim autorima da nastave sa radom na kompoziciji za hor, sa narodnim, lirskim, prigodnim pesmama. 1875. godine u hor dolazi Stevan Mokranjac. Nastavlja pravac u komponovanju koji je započeo Kornelije Stanković, proširuje nacionalnu orijentaciju. Prilikom proslave pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva izveden je koncert koji je sastavio Stevan Mokranjac, a koji je obuhvatio razvoj srpske pesme i kompozicije do tada.

Tekst za himnu Društva napisao je pesnik Aleksa Šantić, na Mokranjčevu melodiju. Tekst je natopljen osećanjima pripadnosti veri i otadžbini. Šantić počinje svoju pesmu stihovima:

Zaigrajte, srca živa
Jednom željom roda svog!
Što Avala davno sniva
Neka blagi dade Bog:
Kao zvona Vaskrs-dana,
Koja vjerom dižu nas,
Da odjekne pro Balkana
Srpske slave burni glas.

Hor je pevao Bogu i svome rodu, a glas srpskih pevača se čuo nadaleko. Zahvaljujući njima osnovan je Savez srpskih pevačkih društava (1903), od njih je krenulo i osnivanje Jugoslovenskog pevačkog saveza (1924). Dve godine kasnije priredilo je Društvo prvu Južnoslovensku muzičku školu u Srbiji 1899. Direktor i pedagog bio je — Mokranjac. To je današnja srednja muzička škola "Mokranjac" u Beogradu.

Hor mnogo putuje. Nemačka, Mađarska, Rusija... obilazi gradove; Solun, Moskva, Split, Zagreb, Mostar, Kotor, Dubrovnik... Posle turneje, kada su pevali pred ruskim carom i caricom i pred nemačkim carom i caricom, hor biva proglašen za najbolji u Evropi.

Hor obavlja svoju kulturnu i diplomatsku misiju.

Bugarski knez im se klanja.

Kad su otpevali tursku himnu sultanu (do tada se samo svirala), oduševljeni sultan je zatražio da pred njim otpevaju i srpsku himnu, odao im je počast a time se poklonio srpskoj muzici.

Njeno Visočanstvo, kraljica Natalija, poklanja Društvu zastavu sa širokom trobojnom trakom uokvirenu zlatnim resama i koncertni klavir, a knjaz Nikola na Cetinju nije prikrio svoje oduševljenje, te se rukuje sa svakim članom hora. Hor je dobio mnoga odlikovanja (preko osamdeset) i ima nekoliko stotina počasnih članstava.

U to vreme stvaraju se i druga društva i horovi u svim gradovima Srbije od Vranja, Negotina, Kragujevca, Šapca... i u samom Beogradu: Društvo "Kornelije Stanković", jevrejsko, međunarodno.

Hor je značajno uticao na život cele Srbije, jer je održao mnoge dobrotvorne koncerte i priredbe u cilju pomaganja drugih društava, ustanova i pojedinaca, kao što je recimo koncert u korist bolnice siromašnih učenika (1865), u korist osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu (1868), za postradale u ratu (1877), u korist porodice preminulog pesnika Đure Jakšića (1879).

Važan je njihov nastup u Mokranjčevom Negotinu gde su pevali na otkrivanju spomenika Hajduk Veljku.

Društvo je uvek negovalo rodoljublje.


"UDESNE" MELODIJE ZA KNJAZA

Prve pesme "aromatično" pevane u Srbiji, bile su one koje je u svoje komade "umetnuo" Joakim Vujić, prikazujući ih, u Kragujevcu, za vlade Miloša Velikog. Pesme je komponovao Josif Šlezinger, koji je došao u Srbiju na knežev poziv, da postane prvi kapelnik, prve srpske vojne muzike. Uzgred, obučavao je mladiće u pesmi, upoznavao ih sa notnim sistemom i upražnjavao s njima pevanje skala. Od tih pevača — diletanata (reč "diletant" nije u sebi sadržala ništa loše, to je prosto "amater" i entuzijasta) sastavljen je hor koji će, 14. oktobra 1834. godine, na kneževskom balu pevati pesmu posvećenu Milošu. Bal je priređen u čast visokog ordena kojim je sultan Mahmud Drugi odlikovao Miloša Obrenovića. Pesma je počinjala stihovima:

"Sunce jarko serpskom sinu,
Izobilno sipa zrake."

Stihove je spevao Dimitrije Isailović, a "melodiju i harmoniju dao je Šlezinger". A kako pišu "Serpske Novine", "glasovi su bili tako udesni da je čovek morao misliti kako je u sredi talijanskog teatra".

Ostalo je još zabeleženo, da je Šlezinger, sastavio muziku za pozorišni komad "Marko i Arapin", Atanasija Nikolića, što je tadašnji vladalac, knjaz Mihailo "bogatim darovima potsticao", 1841.

Godinu dana kasnije, u Pančevu, na glas je izašao oktet Nikole Đurkovića, iz Dalmacije, koji će godinu dana kasnije preći u Beograd, gde će postići lep uspeh pesmama "Ustaj, Srbine", "Ja sam Srbin, srpski sin". Zgrada takozvanog Starog zdanja, u Beogradu, gde je Đurković nastupao, izgorela je, pa je trupa napustila Beograd.

Tih dana, oduševljenje čaršije muzikom bilo je veliko: svud su se pevušile melodije iz Sterijinih drama, koje je sastavio kapelnik Šlezinger.

Đurković je posejao seme koje će isklijati u nekoliko beogradskih salona, gde se grupa muzički obdarene gospode stade sastajati, danas kod jednog, sutra kod drugog, pevanja radi. Nedostajao je samo dobar horovođa. I on se nađe dolaskom Milana Milovuka iz Vlaške. I Prvo beogradsko pevačko društvo sastaviše Milan Milovuk, Kosta Cukić, Đorđe Stanišić, Emilijan Josimović, Dimitrije Nešić, Avgust Cerman, Anton Šulc, Josip Šlezinger i Karlo Keliš.


Značajna je njihova poseta Dubrovniku (1893), povodom otkrivanja spomenika velikom srpskom pesniku Ivanu Gunduliću. Narod ih je u Dubrovniku dočekao ushićen, sa divljenjem. Članovi hora bili su dostojanstveni, nosili su venac koji je bio obavijen trakom sa srpskim bojama. Predsednik dubrovačke opštine, starina Gundulić, kao Srbin i potomak velikog pesnika pozdravio se sa horom vidno uzbuđen. Od Gruže do Dubrovnika, sve je bilo puno ljudi — veličanstven prizor. Tada otpeva pevačko Društvo himnu Gunduliću uz burno odobravanje, a izaslanik i predstavnik Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta koji se popeo na pijedestal, htede da pročita "Gundulićev Zavet" — ali je bio sprečen. Nekolicina usplahirenih rekoše da se ne sme jer nije u programu, a u isti mah stvorio se žandar koji je zabranio da se išta govori i čita. Austougarskim žbirima zasmetalo je toliko robovanje u Dubrovniku.

"Društvo je pevalo na Vidovdanu u prostranoj našoj crkvi, u Dubrovniku, a bogosluženje drža gospodin Vladika kotorski i nekoliko sveštenika. Crkva i sve ulice oko crkve bile su preplavljene narodom...", seća se jedan iz ove Mokranjčeve ekspedicije.

Članovi hora putuju po celoj Evropi, ali hor i dalje peva u Sabornoj crkvi i dvorskoj kapeli. Vežbaju pevanje u prostorijama Saborne škole (danas škola Kralja Petra), gde su nekada bile crkvene kancelarije.

Posle M. Milovuka i K. Stankovića, Jenka i Mokranjca, treba spomenuti i druge kompozitore koji su pisali istoriju srpske horske muzike. To su: Josif Marinković, Stanislav Binički, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Kosta Manojlović, Petar Konjović, Predrag Milošević...

Dirigent i kompozitor Kosta Manojlović nastavlja Stankovićev i Mokranjčev nacionalni pravac u muzici, proširuje muziku na jugoslovenstvo i na panslovenstvo. Hor prvi put peva kompozicije renesansnih autora.

Posle Koste Manojlovića hor je vodio Lovro Matačić.

U Budimpešti, 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, Društvo osvaja prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su da je to jedan od najboljih horova tog vremena.


Cepanje horske zastave

Svojim slikama hor su darivali: Steva Todorović, Paja Jovanović, Nadežda Petrović.

Za vreme Prvog svetskog rata hor nije prestajao da peva. Jedno vreme dirigovala je gospođa Sofija. Društvo je vežbalo u prostorijama Patrijaršije. Kada su nacisti napali Beograd iscepali su zastavu hora. To je pojačalo pravoslavni i patriotski duh ovog muzičkog društva.

Posle Drugog svetskog rata uslovi za oporavak Prvog beogradskog pevačkog društva nisu bili pogodni. Hor je nastavio da peva sa starim i ostarelim članovima u skučenim prostorijama Patrijaršije, i u Sabornoj crkvi, na Svetosavskim proslavama...

Zlatno doba hora, između dva svetska rata, gde treba pomenuti osim Manojlovića, Stevana Hristića, M. Milojevića, Predraga Miloševića, Matačića, Ilića... bilo je prošlo.

Značajne korake u muzičkom usponu Društva predstavljaju dopune repertoara kompozicijama naših modernih kompozitora: Konjovića, Milojevića, Hristića i Bajića, kao i izvođenje vokalno instrumentalnih dela slovenskih i evropskih autora na najvišem svetskom nivou. Dvoržakovih oratorijuma "Stabat mater", "Svadbeni darovi", Perozijevog "Stradanja Hrista", Verdijevog "Rekvijema"...


Ponovo na velikoj sceni

Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1988, hor gostuje, po pozivu ruske crkve, na proslavi 1000 godina pravoslavlja. Ako je Društvo bilo jedini strani hor na proslavi, onda se zna koliko ga Rusi cene i poštuju.

Pre nekoliko godina hor nastupa, posle duže pauze, u Negotinu gde se jedno vreme zaboravilo na ovaj divni hor, kao i na to da je klavir u Mokranjčevoj spomen kući vlasništvo Društva.

Poslednjih godina Društvo dobija svoje mesto u zvaničnoj kulturi, tako da je učesnik mnogih priredbi i značajnih kulturnih manifestacija. Učestvovali su na proslavi 800-godišnjice manastira Studenica, pevali su na osvećenju spaljenog konaka u pećkoj Patrijaršiji, u manastiru Ravanica...

Od 1981 — 1984. godine hor je bio pod upravom dirigenta Aleksandra Vujića. Pre njega bili su: Aleksandar Gavanski, Bogdan Cvejić, Luka Gavrilović, Dragomir Radivojević. Od 1984, kompozitor Vladimir Milosavljević, nastavlja tradiciju prethodnika. Milosavljević po završetku studija, odlazi nekoliko puta u Hilandar i onda se konačno posvećuje duhovnoj muzici i horu. Mnoge njegove kompozicije, kao što su "Psalm šesti", "Molitva Davidova", "Heruvimska pesma"... izvode sa uspehom i strani horovi. NJegovo dirigovanje je takvo da se on potpuno sjedinjuje sa pevačima, čak do skrušenosti, a onda do vapaja. Težnja ka muzikalnoj molitvi, odnosno molitvenom pevanju postaje težnja svakog pevača u horu.

Na Cetinju Društvo dočekuje mošti kralja Nikole. Jedini hor koji učestvuje.


Sveće i zvona srpskog Kotora

Prvo beogradsko pevačko društvo svakog leta posećuje manastir Reževiće u Crnoj Gori, i nastupa od Budve do Kotora.

Svakog leta u Reževićima dočekuje ih iguman Mardarije.

Hor je u stvari jedna velika porodica. Smenjuju se generacije, ali u njima se prenose duh pojanja i gospodstvo, što je osobenost hora.

U toj velikoj porodici, u manastiru Reževići, oni raspoređuju svoje uloge od rada do pevanja, preko večernjih beseda sa igumanom i mnogim gostima iz sveta umetnosti. Mnogi slikari i pesnici posećuju manastir za vreme gostovanja Društva — Reževići su tad pravi duhovni i kulturni centar. Možda i to doprinosi lepoti zvuka tih predivnih glasova, i toj otmenosti u pevanju.

U horu ima akademskih građana, kapetana, penzionisanih članova operskog hora, studenata Bogoslovskog fakulteta. Starosna dob je od 17 do 70 godina. Nekoliko njih iz jedne porodice sinovi, unuci.

Treba pomenuti i njihove sadašnje divne soliste: protođakona Vladu Mikića (bas), čuvenog operskog pevača Žarka Cvejića, Pavla Aksentijevića, Boška Došenovića, (tenor), Bosiljku Jovanović (sopran) i druge.

U Kotoru su imali koncert koji se pamti. Kotor je bio u potpunom mraku kada su u'li članovi hora. Ali ni to nije omelo pevače i soliste da dođudo crkve Svetog Nikole. Narod ih je čekao. Zvona su zvonila pre koncerta, dok su pevači išli starim gradom. Zvona sa svih crkava. Bio je to veličanstven koncert za pamćenje, održan pod svećama.


Trajanje u zvuku

Na slavi Prvog beogradskog pevačkog društva, Svetog Vasilija, na srpsku Novu godinu, 14 januara, kada se slavlje priređuje u sali Patrijaršije, srpski patrijarh prisustvuje rezanju kolača. On je sada visoki zaštitnik i pokrovitelj Društva.

Društvo i dalje peva kompozicije "Dostojno jest", Kornelija Stankovića i "Svjati Bože", Stevana Hristića.

Imaju probe i sastanke u prostoru Patrijaršije. A taj prostor može mnogo da ispriča o istoriji ovog hora. Tu se nalaze stare fotografije sa turneja, knjige, pokloni, veliki klavir, slike Paje Jovanovića, knjiga sa imenima članova od 1853, veliki sto kao za vreme Milana Milovuka, izrezbarena klupa u duborezu i predivan srpski ćilim.

Društvo je pevalo u filmovima Emira Kusturice "Dom za vešanje" i "Arizona drim".

Ovaj hor ostavio je trag u istoriji Srbije, muzičke kulture, srpskog naroda, stvorio i sačuvao naše duhovno pojanje. Zato trajemo...


SUKOBI NACIONALISTA I MUNDIJALISTA

Kornelije Stanković rodio se u Budimu 1831. Gimanziju je završavao u Aradu, Segedinu i Budimu. Zatim će otići u Beč, da se posveti izučavanju muzike. Prva značajnija kompozicija bila mu je "Liturđija u mešovitom zboru", koju je posvetio pančevačkoj opštini.

Susreti sa Vukom Karadjićem, Brankom Radičevićem i Pavlom Šapčaninom, okrenuše njegovo stvaralaštvo "u narodnom duhu". Zapisivao je i komponovao narodnu muziku, od tih pesama neke su brzo stekle popularnost: Već iz gustog luga kupe se hajduci, Tavna noći tavna, Rado ide Srbin u vojnike. Kažu da je ove pesme pisao "onako kako bi mu ih koji od đaka pevao", u Karlovcima, gde ga je patrijarh Rajačić usrdno primio, dao mu svog najboljeg pevača zvanog "Popica", sa zadatkom "da stavi u note crkveno pojanje".

1856. uputio se iz Karlovaca u Srbiju, da obiđe "znatnija srpska mesta", u traganju za narodnim melodijama. U Beogradu, lepo su ga dočekali u Pevačkom društvu, ali nisu hteli učestvovati na njegovom koncertu, gde je neobičnom veštinom, na klaviru, izvodio varijacije na narodne pesme, koje je sam komponovao.

Tu je došlo do raskola u Društvu. Nekim članovima Stankovićeve kompozicije su se toliko svidele, da su odmah hteli u repertoar da uvrste srpske narodne pesme, no većina to odbije s obrazloženjem kako su to "pesmice prosto harmonisane".

Deo hora se odvoji i formira đačku pevačku družinu, od učenika Liceja i Gimnazije. U toj družini pevaće budući predsednici vlada, ministri, generali... I ovaj hor brzo postane popularan u čaršiji, a interes za Društvo "kosmopolitskog pravca u muzici" beše naglo opao.

Pa kad se Stanković vrati sa puta, i za stalno nastani u Beogradu, pobedi njegov "narodni pravac" — izabraše ga za horovođu, smenjujući "pučom" kosmopolitu Milovuka, u čemu glavnu ulogu odigraju mladići iz takozvanog "priugotovnog hora" (pripremnog hora, u kome se školovalo za veliki hor).

I kad se Kornelije Stanković razboleo, krenuvši da boljki leka potraži u inostranstvu, "Društvo je već bilo toliko srpsko, da su se stranci u njemu slabo osećali".

Kornelije Stanković umro je u Budimu, 1865.

Za horovođu dovedoše Slovenca Jenka, a predsednik će postati prijatelj Kornelijev, njegov čest saputnik i istomišljenik, Stevan Todorović, slikar.


Kralj Aleksandar Prvi Obrenović bio je visoki zaštitnik Beogradskog pevačkog društva još dok je bio kraljević. Duma Društva bila je njegova majka, kraljica Natalija, koja je društvu poklonila zastavu, zlatom vezenu, u Beču urađenu. Društvo je svom zaštitniku, Kraljeviću Aleksandru otpevalo specijalno pisanu kompoziciju Josifa Marinkovića, na tekst Matije Bana, i poklonilo mu gusle javorove "oružje kojim se srpsko ime već pet vekova bori protiv svojih krvnih neprijatelja"


Naslovna strana "Spomenice" izdate povodom pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva: Na diplomama Društva koje je izradio slikar Paja Jovanović, stoje dva natpisa "Davorje 1895" i "Kornelije Stanković 1896" u znak sećanja na dve pevačke družine koje se ujediniše u Društvo — redak primer bratskog, srpskog ujedinjenja!


Prvi predsednici Beogradskog pevačkog društva. Kosta Cukić, kasniji ministar, u narodu poznat po "Cukićevom pravilu" za igranje preferansa, bio je jedan od devet osnivača Društva. Društvo je počelo sa nemačkim horskim kompozicijama, na nemačkom jeziku. Budući da su ga činili muzički solidno obrazovani i nadareni ljudi, uspešno je izvodilo i vrlo teške kompozicije. Tek dolaskom Kornelija Stankovića, tog muzičkog Vuka Karadžića, Društvo će dobiti nacionalna obeležja


Knjaz Crne Gore i Brda Nikola Prvi, bio je počasni član Društva, zajedno sa kneginjama Darinkom Danilović i Milenom Nikolinom. Hor je putovao na Cetinje — do Kotora brodom "Hungarija" iz Fijume (Rijeke) a zatim na kolima, mazgama i pešice, uz Kotorske strane do Cetinja — da bi održao koncert na rođendan prestolonaslednika. Neki članovi stigoše pešice tek na pola koncerta, no srećom "najbolji naši basovi stigoše na vreme". Koncert je počeo Knjazovom pesmom "Onam, onamo, za brda ona". Knjaz nije dozvoljavao da se peva na "bis" uprkos frenetičnim aplauzima jer su pevači bili preumorni, a lično je čestitao horovođi gospodinu Mokranjcu. Na prijemu u čast hora, Nikola je govorio o potrebi da se srpske zemlje ujedine, a na grudima je nosio srpski orden Belog orla prvog stepena


Na Cveti 1867. Društvo je dočekalo lađu kojom se, iz Carigrada, vratio knez Mihailo Obrenović, donoseći sultanovu naredbu o predaji gradova Srbima. Tadašnji horovođa, Slovenac Davorin Jenko, komponovao je za tu priliku posebnu pesmu. "Ti samo vikni: Narod je snaga" I brat će bratu pasti na grud, I Srbin silom slomiće vraga, I biće Srbin slobodan svud"! Posle ubistva kneza Mihaila, u Topčideru, Društvo je na sprovodu pevalo opelo svom pomažućem članu. Knez Milan, ne odazva se molbi da preuzme Mihailovo mesto dobrotvora Društva, koje je u prvom članu svojih Pravila napisalo: "Cilj je pevačkoga društva da gaji i neguje srpsku i uopšte slovensku pesmu i svirku"


Duh pravoslavlja, kulture i gospodstva, neguje se u društvu 145 godina, na repertoaru su i dalje pesme velikih horovođa Kornelija Stankovića i Stevana Hristića


Kompozitor i dirigent Vladimir Milosavljević, po završetku studija odlazi u Hilandar: Težnja ka molitvenom pevanju odnosno "muzikalnoj molitvi" obeležava delovanje hora u novije vreme, čiji je visoki zažtitnik srpski patrijarh Pavle


Slovenac Davorin Jenko, pisac slovenačke himne "Naprej zastave slave" bio je po obrazovanju pravnik, a muzičko obrazovanje stekao je u Beču, odakle je došao u Pančevo za horovođu, a u Beograd ga je doveo Kornelije Stanković. Jenko je bio oduševljen patriota, prepun panslovenskog duha. Karakter njegovih kompozicija vidi se već iz naslova: "Oštre se naše sablje", "Ustaj rode mili", "Hajd u vojnu", "Ustaj rajo", "Što ćutiš Srbine tužni". Zamerali su mu što, navodno, ne poznaje — kao Slovenac — dovoljno srpske pesme, pa u otadžbinske, srpske motive uvlači nemačke i italijanske teme


Milan Milovuk bio je prvi horovođa Društva. Rodio se u Pešti, završio gimnaziju i "ekonomske nauke". Po svršenom školovanju, otišao je u Vlašku, gde je bio ekonom velikih imanja Miše Anastasijevića, upamćenog po beogradskom Kapetan Mišinom zdanju. Milovuk je izvanredno svirao violinu, i pri Društvu je tada osnovana prva škola za violinu i čelo. Umro je kao direktor beogradske Realne gimnazije. Iz hora je otišao kad je, posle smrti Kornelija Stankovića, njegov prijatelj slikar Steva Todorović preuzeo direktorsku fotelju, što je značilo punu pobedu "narodnog pravca"


Kornelije Stanković je pet godina bio horovođa. Jedan od najautoritativnijih muzičkih kritičara tog vremena, Bečlija Cerner, pošto je bio na koncertu duhovne muzike Kornelija Stankovića, koji je finansirao u Beču patrijarh Rajačić, oduševljen je napisao: "Ove su melodije svojina i osobina srpskog naroda a da ih do sada niko nije dovodio u armoniju, kojeg se posla prihvatio godine Stanković, svršivši ga s umetnošću koja zaslužuje priznanje." Kad je video da na njegov koncert dolaze Cerner i čitavo društvo bečke muzičke elite — a ušli su slučajno, videvši skroman plakat — Kornelije Stanković toliko se uplašio, da mu je iz ruke ispala dirigentska palica, pa je koncert morao da počne ispočetka. Bila je to evropska promocija srpske duhovne muzike


Stevan Mokranjac bio je horovođa, kraće vreme, još kao "diletant". Mokranjac se rodio u Negotinu, studirao je filozofiju, ali ga je muzika odvukla od studija. Zamenjivao je Jenka na mestu horovođe, u jednom od intermeca — Jenko je šest puta (!) napuštao posao i vraćao se u Društvo — kad je Društvo odlučilo da ga stipendira i pošalje u inostranstvo. Raspisom su pozvani svi srpski horovi da prirede po jedan koncert, a prihode da posvete Mokranjčevom daljem školovanju. Već prva njegova kompozicija, javno izvedena od Društva, po Mokranjčevom povratku iz inostranstva, "Jadna draga", doživela je izvanredan uspeh. Posle dužih lutanja Društvo je pronašlo i školovalo naslednika Korneliju Stankoviću. A gostovanje u Negotinu, gde je izvedena Mokranjčeva Šesta rukovet (Pesme o Hajduk Veljku) bilo je trijumfalno. Baš kao i veliko putešestvije za Dubrovnik, na otkrivanje spomenika Ivanu Gunduliću. Pod Mokranjčevim rukovodstvom Društvo je stalo u red najboljih svetskih horova svog vremena. "Basovi sa glasovima kao ponor dubokim", piše kritičar iz Lajpciga, "morali su probuditi zavist mnogog nemačkog dirigenta". Uz dodatak: "Bez sumnje je i prošlost naroda srpskog u vezi sa ozbiljnošću i setnošću u karakteru, koji preovlađuju u srpskim narodnim pesmama"

Piše: Slađana Ristić | Srpsko nasleđe Istorijske sveske | broj | 3 mart 1998.

[Angelina]

*

LETOPIS ISPISAN SOPRANOM

Teško je i zamisliti s kakvim je emotivnom nabojem Beograđanka Branka Borisavljević skupljala i povezivala dokumentaciju za obeležavanje 160 godina od osnivanja Prvog beogradskog pevačkog društva, u kome je pevala sedam decenija

Dobro je, neslućeno veliki posao je bezmalo završen, biće to stručna i maksimalno kompletna spomenica za jubilej koji pada ove godine.

E sad što se Branki Borisavljević od kompjutera iskriviše leđa i što joj rapidno propada vid, to je žrtva koju je ova vremešna dama prihvatila zato što je poslednjih 70 godina živi svedok svega što se dešavalo u Prvom beogradskom pevačkom društvu.

O svemu tome ona priča filigranski detaljno i s neopisivom nežnošću, tim većom što je u Društvu svojevremeno pevala sa svoje dve sestre, a kasnije i sa kćerkom Ninom.

Prvo beogradsko pevačko društvo osnovano je 1853. godine, u vreme kada je Srbija, kao kneževina, još bila pod Turcima. S nekolicinom visokoobrazovanih ljudi, koji su došli iz inostranstva, osnovao ga je Milan Milovuk, "kao volontersko društvo radi zabave, međusobnog uživanja i obučavanja u muzici".

U Spomenici izdatoj povodom pedesetogodišnjice, za koji gospođa Borisavljević meritorno tvrdi da je pravi bibliografski biser, spominju se, između ostalih, imena kao što su Davorin Jenko, Kornelije Stanković, Josif Marinković, Stevan Mokranjac...

Kasnije su Društvom rukovodili velikani poput Koste Manojlovića, Stevana Hristića, Miloja Milojevića, Predraga Miloševića, Vojislava Ilića...

Brankin otac Sibin, paroh koji je pripadao Sabornoj crkvi, družio se s Vojislavom Ilićem, takođe teologom, dirigentom i horovođom u Društvu. Kao dete od sedam godina, ona je 1942. počela da peva u horu, ali ne u dečjem, jer takav nije ni postojao, nego sa odraslim pevačima.

— Pre rata, Društvo je imalo sedište i gostoprimstvo u više prostorija škole "Kralja Petra Prvi", a posle bombardovanja Nemci su u školu smestili bolnicu. Ostala je samo jedna prostorija koja je imala izlaz iz škole u portu, u kojoj je sedelo Bratstvo Saborne crkve, a hor držao probe. Moja najstarija sestra Angelina i ja pevale smo sopran, a srednju, Oliveru, Vojislav Ilić stavio je s dečacima u alt. Bila je tada ekipa sjajnih pevača, naročito basova, dok su sopran pevale gospođe sa izraženim vibratom. Pevali smo za sve vreme okupacije, a onda je došlo ono savezničko bombardovanje. Uskrs je, mi pevamo "Liturgiju" Čajkovskog, padaju bombe, sve se trese, pojma nemamo šta se dešava, trčimo niz usko spiralno stepenište, a Vojislav Ilić nas vuče za ruke ka Brankovoj ulici gde smo stanovali — kao da je juče bilo seća se gospođa Borisavljević.

Posle rata, slušamo dalje priču, nove vlasti oduzele su crkvi onu prostoriju u školi, vrata su zazidana, a bratstvo i hor dobili su prostor u Patrijaršiji, kao i jednu neuslovnu baraku u dvorištu.

Takođe su nove vlasti tražile da se Društvo registruje i legalizuje, u "Politici" je objavljena anonsa kojom se pozivaju pevači. Ali, pošto je to u suštini bio crkveni hor, članstvo nije baš bilo preporučljivo, pa Brankino ime, iako je nastavila da peva, nije bilo na spisku pevača. A kao sveštenička ćerka koja nije član partije nije mogla ni da radi no za šta se školovala.

— Kad sam 1952. godine završila gimnaziju, upisala sam i čak pre roka završila pedagoško-psihološku grupu na Filozofskom fakultetu — priča Branka.

— Pošto sam bila nepodobna, posao profesora nije dolazio u obzir, pa sam se zaposlila u biblioteci Instituta za naučno-tehničku dokumentaciju. Položila sam bibliotekarski ispit i radila kao civilno lice u vojnoj službi. Posle petnaestak godina strašno sam se umorila, pa sam prešla u veličanstvenu biblioteku Narodne skupštine, gde me je sačekao ogroman posao — da biblioteku Skupštine Kraljevine Jugoslavije sredim po predmetnom katalogu. Tokom tog rada već mi je i zdravlje popustilo, pa sam na kraju odlučila da odem u penziju.

Odlučila je Branka i da se vrati u Društvo, koje, zapravo, nikada nije ni napuštala, ali sada zvanično, nema više potrebe da se plaši da će izgubiti službu. Pošto je, kao apsolutni sluhista i prvi sopran, još bila u punom naponu za pevanje, dirigenti su je uvek stavljali u kombinacije svake vrste. Međutim, i pre nego što se pojavila ideja o Letopisu, tu je Branku opet sačekao obiman dokumentaristički posao od koga nikako nije mogla da pobegne.

— Naša arhiva s nototekom ranije je stajala u nekim sanducima u Patrijaršiji, a onda je preneta u onu vlažnu baraku u dvorištu, gde je za kratko vreme počela da propada. Morala sam da se uhvatim u koštac sa ogromnom količinom buđavih i mokrih papira. Uz pomoć donacija, 2006. godine na tom mestu sazidan je novi objekat, koji je povezan u celinu s prostorom u Patrijaršiji gde držimo probe. Tada mi je povereno da budem sekretar Društva, za šta je bilo dragoceno moje bibliotečko i arhivarsko iskustvo. Već samim tim što sam odvojila dokumenta po fasciklama, stvorila sam uslove za kasniji rad na ovom letopisu.

Radmila Tamindžić | 17.02.2013. | Politika