Jovanka Stojković (1855—1892)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovanka Stojković (1855—1892)  (Pročitano 9112 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 02:18:20 am »

*

JOVANKA STOJKOVIĆ
(Temišvar, 1855 — Pariz, 1892) pijanistkinja, kompozitorka

Posle završenih studija klavira, kod Lista, koji je prema pisanju novosadskog Pozorišta Jovanku smatrao "prvom pijanistkinjom današnjeg veka" i Drajšoka, Jovanka dolazi u Novi Sad gde o njenom muziciranju sa oduševljenjem pišu Jovan Subotić i Laza Kostić.

Podstaknut virtuoznošću ove profesionalne pijanistkinje, Avgust Šenoa piše opširnu kritiku, posle njenog koncerta u Zagrebu. Željna usavršavanja, Jovanka u Italiji uči solo pevanje i nastupa ne samo kao pijanistkinja, već kao koncertna pevačica, a ogleda se i u komponovanju. Postoje podaci da je koncertirala u Beču, Pešti, Gracu, Londonu, Danskoj Rusiji… Njen repertoar je bio bogat i raznovrstan: List, Doniceti, Guno, Šubert, Mocart, Mendelson, Vagner, Stanković, sopstvene kompozicije. Poslednje godine života je provela u Parizu, gde je i umrla.


http://www.dicens.org.yu/Mapa/zene.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 01, 2011, 01:02:41 pm »

**




JOVANKA STOJKOVIĆ
ZABORAVLJENI SRPSKI MUZIČAR


Pogrešno bi bilo mišljenje da u našoj istoriji muzike nije bilo značajnih muzičkih umetnika — izvođača. S obzirom na stepen kulture, društveno-političke okolnosti i uslove za razvoj umetnosti koje su Srbi imali u toku svoje ictorije, bilo je dobrih i talentovanih muzičara čiji je umetnički nivo često bio ravan zapadnoevropskom, pa čak i nadmašivao ga — ali se o takvim umetnicima malo zna.

Mi smo imali dosta umetnika koji su, u drugoj polovini XIX veka, u doba rascvata evrpske građanske kulture, bili njeni izvrsni graditelji. Među njima, jedna od najznačajnijih, ali do sada malo poznatih ličnosti je pijanistkinja, koncertna pevačica i kompozitor Jovanka Stojković. Do danas se o njoj nije znalo upravo zato što u našoj istoriografiji muzike nije bilo nikakvog kontinuiteta, niti brige o tome da se naše kulturne pojave dosledno beleže i sačuvaju, i što se pogotovu malo pažnje obraćalo reproduktivnim umetnicima, a naročito ženama. Mislim da će činjenice koje ću izneti o Jovanki Stojković dokazati koliki je to minus u našoj kulturnoj povesti.

Rođena oko 1855 u Temišvaru, Jovanka Stojković, posle završenih studija klavira kod Drajšoka i Lista dolazi u domovinu. Ona ulazi u muzički život Novog Sada sedamdesetih godina, u vreme najjače aktivnosti Ujedinjene omladine srpske, doba vatrenog rodoljublja, kada se klicalo svakoj kulturnoj pojavi koja je mogla izazvati ne samo patriotska osećanja nego i nacionalni ponos. Tako su i prve beleške koje nalazimo o njoj i kojima je ona uvedena u naš muzički život u duhu tog romantičnog izražavanja: "Ovogodišnjeg maja pojavio se u srpskim lugovima jedan slavuj, kakvoga još do sada ne odihaše naše mlade i krvave gore..." — beleži o njoj "Mlada Srbadija" ), a časopis "Pozorište": "U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara."2) Koji su to drugovi i druge srpske narodnosti koji su u to doba radili na muzičkom polju? U vreme prvih nastupa Jovanke Stojković na "koncertnom podijumu 1872 g. Kornelije Stanković je sedam godina pre toga umro, Aksentije Maksimović je samo jednu godinu nadživeo njene uspehe, Jovan Paču, omladinac kao i ona, već je bio istaknut u štampi kao "vešt svirac na klaviru" ), Mita Topalović je počinjao svoju karijeru u Pančevu, a đak učiteljske škole u Somboru Josif Marinković tek je o sv. Savi 1873 godine dirigovao svoju prvu kompoziciju. Mećutim, već od šezdesetih godina počele su se u Novom Sadu priređivati redovne "besede" na kojima je istupao veliki broj pijanistkinja, većinom učenica Aleksandra Morfidisa, među kojima su bile Marta Radulović, Katinka Kodina, Sofija Čakrina, Katka Veličković ), Mileva Isaković, Anastasija Kondoroševa, Ljubica Medaković, a naročito se isticala Sida Vasiljević"). No dok su sve ove devojke većinom bile građanske gospođice koje su u programu svoga vaspitanja imale muziku kao neizbežni predmet i sastavni deo tog vaspitanja, a zanimanje muzikom — koje je inače bilo na amaterskoj bazi — obično napuštale udajom, — dotle je Jovanka Stojković više godina istupala kao ozbiljni profesionalni muzičar, što ćemo kasnije videti ne samo iz sudova koji su o njoj dati nego i iz programa koje je izvodila.

Štaviše, Jovanka Stojković, iako odrasla i odgajena u inostranstvu, u mirnoj i udobnoj građanskoj sredini koja joj je omogućila solidno muzičko obrazovanje i nesmetano usretsređivanje na njen muzičarski poziv —, nije se oglušila ni o društvenu stvarnost i političke prilike svoga vremena. Zato nju Ujedinjena omladina srpska prigrljuje sa njoj svojstvenim žarom i zato u svome glasilu "Mladoj Srbadiji", — listu koji se kroz članke Svetozara Markovića, Drage Dejanović, Vase Pelagića i drugih bori za emancipaciju žena, — daje ovakvu ocenu njenog umetničkog rada: ". . . Pored svoje dične braće evo se danas pojavi i jedna sestra Srpkinja (braćom i sestrama su se članovi Omladine međusobno zvali — prim. S. Đ.-K.), koja je u stanju da oplete nov sjajan venac sposobnostima i dostojanstvu srpskog ženskinja. Ime joj je Jovanka Stojkovićeva... ona je se ovoga proleća prvi put potpuno videla u sredini svoga naroda; veštinu svojih prstiju na glasoviru ona je učila od učitelja jevropskih, ali onu vedru ozbiljnost svoju, onu zanošljivu silinu osećanja a bez razmaženosti, onu neodoljivu volju za učenjem, onu svoju neobičnu skromnost i čednost, to nije mogla naučiti ni od kakvog učitelja, to je samo njezino — srpsko."

"Jovanka se naročitom ljubavlju bavi sa potpunim veštačkim, savršenim, ili tako nazvanim "izvrsnim" (klasičnim) proizvodima muzike. Pod njezinim devojačkim prstima uskršavaju sa celom dušom i srcem i telom najbujniji stvorovi velikih muzičkih umetnika. Ona ih razume u dubljini svoje duše i razgovara se s njima kao najprisnija prijateljica, svirajući najduže komade napamet bez pregledalice. Nema te teškoće od koje bi ona uzmicala, šta više ona je u koncertima svojim i birala najteže i najzamršenije veštačke proizvode. I opet ne mislimo da je njezina snaga u tome, njezina snaga izlazi najjače na videlo baš onda kada su joj prsti najmirniji, kada se ispod obojih ruku njezinih izliva ona nežna finoća, u kojoj po jedan glasak, po jedna suglasnica u stanju je da prodre do najtajnijega kutka u živom ljudskom srcu."6)

Ovim kritikama, iz kojih donosim samo odlomke, pretstavljena je Stojkovićeva srpskoj publici posle svojih prvih koncerata u Novom Sadu marta i aprila meseca 1872. Iz tih kritika saznajemo da je ona, pre nego što je došla u srpsku sredinu, odrasla većinom u Pragu i Beču, da je bila učenica Lista i da je učitelj List "izjavio o svojol učenici, da je smatra prvom pijanistkinjom današnjeg veka!"7) Međutim, pre ovih koncerata, ona je imala koncerte na Rijeci, u Zagrebu, Trstu, Zemunu, Pančevu, Vršcu, Bečkereku, Somboru i Subotici,8) a prema drugim izveštačima davala je koncerte u Beču, Gracu i Pešti, gde "svi listovi pišu o njojzi s najvećim ushitom", a iste godine je bila angažovana "za letnju sezonu u Londonu, u Hajdparku, a za zimsku u Danskoj i Ruskoj, gde misli ostati".9) Danas nam nije bilo moguće proveriti te kritike koje su o njoj izlazile u Beču, Gracu i Pešti, a niti utvrditi da li je bila u Engleskoj, Danskoj i Rusiji, ali da je svakako bila u inostranstvu, potvrđuje nam činjenica što posle njenih koncerata po jugoslovenskim gradovima, 1872 godine, ne nalazimo traga o njoj sve do 1878, kada ponovo koncertira u našoj sredini. Sasvim je moguće da je ona provela to vreme na turneji po stranim gradovima, a pogotovo u Pešti, ponovo kod Lista, jer je List od 1869 do 1876 delio svoj boravak između Pešte, Rima i Vajmara. Nesumnjivo je i to da Stojkovićeva, kada je došla u Novi Sad i Beograd da daje svoje prve koncerte nije bila nepoznata toj sredini, nego je čak bila čuvena, proslavljena umetnica, jer za nju kaže recenzent "Mlade Srbadije": "U Novome Sadu pak dočekana je veštakinja tako kako još nikada ni jedan veštak u ovome vojvođanskom gnezdu prosvete srpske nije dočekan.10) Štaviše, posle tog prvog njenog zaista trijumfalnog uspeha, Jovan Subotić, u ono vreme takođe član Ujedinjene omladine srpske, posvećuje joj sledeće, za ono doba omladinskog rodoljublja tipične emfatične stihove:

Pod naslovom: Sestri Srpkinji, proslavljenoj umetnici Jovanki Stojkovićevoj, srpska novosadska braća na Đurđev-dan 1872

Umetnosti genije visoki
duh ti dade, koji slavi vodi:
otvoren ti stoji svet široki:
vekova ti s' tučna dver razvodi.

Na polasku umetničkoj slavi
kliču ti braća: Sretno, sestro, pođi!
A kad lepoj stečeš venac glavi,
onda opet miloj braći dođi!

Idi, sestro, sijaj i drugima!
Umetnost je opšte blago svima:
al' znaj slava da najlepše sjaje,
koju narod svojoj kćeri daje!11)

O ovome koncertu u Novom Sadu recenzent "Zastave"12) referiše: "Cveće, venci, štampani pozdravi leteli su joj pred noge, a izazivanju ne beše kraja. G. J. Stojkovićeva bila je toga večera najmanje trideset i nekoliko puta izazvana od tako reći čisto srpske publike, koja je pozorište dupko napunila. Štaviše, oduševljenje je trajalo i posle pretstave. Kada je naša dična umetnica iz pozorišta izlazila, svet je neprekidno s oduševljenim usklicima "Živila" pratio sve dotle dok mu nije nestala ispred očiju."

Nema sumnje da je ovaj njen koncert imao dvostrukog značaja: umetničkog neosporne visine i nacionalno-političkog, pa nije ni čudo što su protivnici Ujedinjene omladine srpske i samog Jovana Subotića, koga u novinama nazivaju "političkim personalitetom"13), sasvim drugojačije gledali na Jovanku, na njenu umetnost i na celu ovu patriotsku manifestaciju. Tako nemačke novine u Novom Sadu, koje je izdavala jedna grupa ljudi iz tabora suprotnog Ujedinjenoj omladini, o Jovankinom koncertu donose pamflet sa najoštrijom osudom njene umetnosti. Međutim, da je to bilo sasvim subjektivan stav tih ljudi, dokazuju nam ne samo ostali srpski listovi koji su o tome koncertu pisali nego i politički indiferentnije zemunske nemačke novine "Der Grenzbote", koje donose takođe pohvalnu kritiku. Sličan antisrpski stav prema Jovanki pojavio se i prilikom njenog koncerta u Somboru, kada su Mađari, pošto su čuli da je ona Srpkinja — vratili kupljene ulaznice14).

Posle ovog svog prvog izvanrednog uspeha, priređuje Stojkovićeva u Novom Sadu drugi koncert u korist Narodnog pozorišta, i taj njen plemeniti gest podvlači se sa simpatijama u štampi: "Srpkinja umetnica mišljaše da je to dužna umetničkom zavodu naroda svoga, koji ju je tako srdačno prihvatio."15) I taj koncert izaziva ponovnu buru oduševljenja i ushićenja, prouzrokovanog opet kako njenom izvanrednom interiretacijom, tako i njenim rodoljubivim stavom prema omladini. Na kraju koncerta "u publici je sad sledovala prava bura od pljeskanja, koja se samo za jedan časak utišala, kad je izašao g. J Bošković s A. Jovanovićem, da joj kratkim ali srdačnim govorom preda lavorov venac od kovana srebra, kojim je naša omladina ukrasila dično čelo srpske umetnice. To je bio prvi lavorov venac što ga je ponela naša sestra Jovanka od svoje braće, lavor beo kao čedno čelo devojčino, a sjajan kao muzikalni dar njezin, lavor skovan od jedra metala koji nikad ne vene, kao što ne vene naša uspomena na milu nam sestru Jovanku".16).

Nije Jovan Subotić jedini pesnik koga zanosi umetnost Jovanke Stojković. Posle ovog njenog koncerta, njome se oduševljava i Laza Kostić i želi joj uspeha u daljoj njenoj karijeri u inostranstvu njemu svojstvenim stihovima:

Ti ćeš poći;
primiće te sva tuđina pusta,
stranski će im zborit tvoja usta,
ali tvoji prsti
zboriće im srpski.
Ti ćeš poći;
al' iz našeg sanka nikad, Janka!
Pa kad opet bude čula ruža
đurđevskoga priželjak slavuja,
pomisliće naša željna duša
da je kakav zvučak tvojih struja,
te samohran željano spominje
živo jato srećnij' svojih druga,
što ih hrani zrakovita ruka
i njegove i njihne boginje.17

Ovo slavlje Jovanke Stojković kruniše opet omladina koja je ispraća do kuće sa lampionima i buktinjama uz pesmu i svirku, u oduševljenju kakvo samo omladinci mogu iskazati.

Moglo bi se očekivati kod ovakvog trijumfa i ovakvog ugleda koji je naša pijanistkinja stekla već na početku svoje umetničke karijere, — ono što se često dogaća sa umetnicima koji brzo dođu do slave: da će se pogorditi i postati svoj sopstveni neobjektivni sudija. No, uprkos svemu ovome uspehu, Jovanka je ostala kritična prema sebi i, ne uljuljkujući se slavom i pohvalama tako brzo stečenim, bila je svesna da joj treba još raditi na svom umetničkom izgrađivanju. To nam potvrđuju reči kritičara "Mlade Srbadije", koji, pominjući vence koje je Jovanka dobila, kaže: "Ali najlepši venac, koga je ona sama sebi oplela, to je skromno priznanje njezino: da je ona tek sada u razvitku svome, da joj treba još da uči i da joj treba zgodnih prilika pa da se potpuno razvije onako kako bi želela."18) Nisu manji uspesi Jovanke Stojković ni u Zagrebu, centru koji je imao još višu muzičku kulturu nego Novi Sad, dužu tradiciju i neosporno stručnu kritiku. Već 2 aprila 1872 "Narodne novine" donose vest o njevim postignućima u drugim mestima i najavljuju njen dolazak u Zagreb19). U ovome gradu ona održava nekoliko koncerata koji su u štampi veoma povoljno ocenjeni. Na kraju njena gostovanja u Zagrebu, kao završnica svemu ovom slavlju, izlazi opširna i puna oduševljenja kritika iz pera Augusta Šenoe. O ovoj "na glasu klaviračici" on, između ostalog kaže: "Gđica Stojkovićeva — to se usuđujem odrješito ustvrditi usuprot pržnji s neke strane — pianistica je najbolje ruke. I ko što obćinstvo naše umah iza prvih dokaza njezina majstorstva jasno i oduševljeno očitova svoju radost, što se gđica Stojkovićeva na prvom svojem umjtetničkom putovanju i u glavni grad Hrvata svratila, tako će, nedvojimo, Zagrebčanom vazda ostati mila uspomena na časove kad je ova umjetnica među nami boravila." Šenoa, iako po glavnoj preokupaciji literata, bio je i tanani muzički kritičar; on je mogao da zapazi i tehničke finese u njenoj svirci: "Da je pako gđica Stojkovićeva i najvećim poteškoćama, najsmjelijim zahtjevom, što si jih za glasovir možemo pomisliti, sasvim dorasla — sjetimo se, kakovi bijahu n. pr. njezini kromatični poleti (Laufe) u oktavah, kakovi njezini ćurlici (trileri), ta jedva si oku i uhu svom vjerovao: da je ona nadalje riedkom zaista točnošću i pomnjom proučila sva sredstva svoga instrumenta, kojimi će iz jednoličnosti zvukovah pred duhom tvojim stvoriti umjetničku sliku — fraziranje i akcentovanje u nje je u istinu prekrasno, a još nježniji rianissimo od njezina jedva će se u koga moći naći: — sve ovo tako se mora priznati kao i to, da je gđica Stojkovićeva veoma vrstna tumačica koli drugih — po naravi svojoj veoma raznovrstnih — glacbotvorah, toli osobito Listovih isto tako tegotnih kao što krasnih transkripcijah. Uza to riese ovu umjetnicu i druge liepe vlastitosti: ona sve udara napamet: a koliko toga pamti, to je zbilja za čudo. . ."20)

Iste, 1872 g. Stojkovićeva dolazi u Beograd. U to vreme je prestonica Srbije u jednom od svojih dotada relativno najsrećnijih i najmirnijih političkih stanja. To je doba vladavine Namesništva, koje ulravlja u ime maloletnog kneza Milana sa liberalno opredeljenim Jovanom Ristićem na čelu, i koje dovodi zemlju u sređene i mirne prilike kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. U to doba, Beograd ima za sobom, uprkos svojoj burnoj političkoj istoriji, već prilično bogatu muzičku prošlost. Od prvog "Muzikalnog i krasnonjevnog koncerta", koji je vredni i neumorni Šlezinger priredio 1842 g., do prvih nastupa Jovanke Stojković, bilo je dosta muzičkih manifestacija od ne malog umetničkog značaja. Ako spomenem da je 1844 g., posle Đurkovića, gostovao orkestar Helenbah sa pojedinim istaknutim češkim solistima, da je 1847 g., uz Lisinskog, koji je koncertirao sa svojim kvartetom, gostovao i Johan Štraus-mlađi sa svojim orkestrom i izvodco i svoje kompozicije napisane na srpske teme; a da su se sa resitalima izređali pijanisti Kornelije Stanković, Katarina Kumanudi, Zadrobilkova, Hauzerova, Tagodi, Ernst, Frojnd, violinisti Krančević, Vajzerova, violončelisti Kolman, Sukova i pevači Hagenova, Svječin, Slavjanski — onda tek letimice nabrajam neka iz niza imena mnogih reproduktivnih umetnika koji su koncertirali u Beogradu do sedamdesetih godina. Uza sve ovo ne treba zaboraviti ni mnoge koncerte koje su, pored Beogradskog i Pančevačkog društva, davali i drugi horovi iz unutrašnjosti.

Prilikom njenog dolaska u Beograd, Beogradsko pevačko društvo najpre i najsrdačnije dočekuje Jovanku: njoj u počast ono izvodi jedan mali program pod upravom Davorina Jenka21). Jovanka izaziva naročito nacionalni ponos građanstva što, kao Srpkinja, već proslavljena u svetu, nije zaboravila svoju domovinu. Tako "Jedinstvo" beleži: "Obilazeći srpske zemlje došla je da i nas jedno veče pozabavi, razveseli i probudi u nama koliko ssećanje za veštinom, toliko jednu veću misao: da slušamo sa srpskog pozorišta Srpkinju gde nam izlazi sa svojom veštinom, da nas zanima. Posle Krančevića, — kaže dalje isti pisac, — koji je lepe uspomene za sobom ostavio, gđica Stojkovićeva je prva, koja je svojom veštinom mogla da zadobije naše simpatije i zahvalnosti."22) Zaista, Krančević, naš najistaknutiji violinista toga vremena, već se bio prikazao beogradskoj publici godinu dana pre Jovanke, dakle 1871, i stekao umetnički renome koji će otsada deliti sa njom. Tri dana posle prvog održan je drugi njen koncert, što svedoči da je publika bila na takvom stepenu interesovanja za njenu umetnost da je mogla ispuniti dvoranu u dva učestana resitala. Posle tog koncerta ona se združuje sa Krančevićem i priređuje sa njim koncerte, između ostalih jedan u Pančevu, gde imaju na programu ništa manje do Krajcerovu sovatu ("dugu po vremenu ali hratku po uživanju", kaže dopisnik "Mlade Srbadije", loso sit.

Pančevački koncert je opet jedan ogroman uspeh kako za jedno tako i za drugo. Njih kao izvanredne srpske umetnike sa rodoljubivim ponosom ističu u štampi: "Osobito divan pojav beše videti veštakinju i veštaka zajedno pri produkciji; to beše za Srbe retkost, koju do danas nije videlo Srpstvo u našim krajevima! Publika je izazivanjem, cvećem i vencima dostojno nagradila veštakinju i veštaka. Po ovome se vidi da je ovo veče moralo biti neiskazano prijatno za svakog prijatelja muzičke veštine, a to se posvedočilo i neobično mnogom publikom kao i vanrednim oduševljenjem i ushićenjem, koje se toga večera svakome na licu moglo čitati." To je neposredni utisak pančevačkog recekzenta kakav na njega ostavlja cela atmosfera koncerta, a pošto on sam sebe ne smatra stručnim za davanje kritike, on se poziva na stručnjake koji "potvrđuju da su egzekucije gđice Stojkovićeve krunisane savršenim uspehom i da je ona na glasoviru zvezda prve veličine, koja se slobodno može usporediti sa prvim veštacima, svoje struke.23)


___________________

01) Mlada Srbadija, 20 V 1872
02) Pozorište, Novi Sad, 27 III 1872.
03) Danica, 20 I 1866, str. 46.
04) Danica, 20 VIII 1862 str. 380
05) Davica, 14 IV 1863, str. 239
06) Mlada Srbadija, 20 V 1872, str. 319.
07) Pozorište, 27 III 1872, str. 187.
08) Mlada Srbadija, loso sit.
09) Pozorište, loso cit.; Vidovdan, 30 III 1872.
10) Mlada Srbadija, loso sit.
11) Pozorište, 25 IV 1872.
12) Zastava, br. 49, 20 IV 1872.
13) Zastava, br. 55 10 V 1872.
14) Mlada Srbadija,  loso sit.
15) Idem.
16) Zastava, loso sit.
17) Pozorište, 27 IV 1872.
18) Mlada Srbadija, loso sit.
19) Čudno je da Dr B. Širola u svojoj "Povijesti hrvatske umjetničke glazbe", u poglavlju u kome daje imena velikog broja muzičkih umetiika koji su koncertirali u Zagrebu od 1815 godike do Drugog svetskog rata, uopšte ne pominje Jovanku Stojković!
20) Narodne novine 27 IV 1872, br. 97.
21) Mlada Srbadija, loso sit.
22) Jedinstvo, 5 V 1872, br. 97.
23) Pančevac, br. 38 od 14 V 1872.


Jovanka Stojković 1872. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 01, 2011, 01:11:25 pm »

**


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 01, 2011, 01:13:33 pm »

**
nastavak

Avgusta meseca iste godine bio je u Beogradu značajan događaj čije će posledice kroz nekoliko godina donekle promeniti tok srpske političke istorije: tada je knez Milan postao punoletan i od namesništva primio vlast u ruke. Taj čin je propraćen veoma svečanim umetničkim priredbama koje su dva dana trajale. Tada se kao premijera izvodi Đorđevićeva "Markova sablja" sa muzikom Davorina Jenka, iz koje postaje odmah popularna pesma "Bože pravde", potonja srpska himna, koju udruženi horovi nekoliko srpskih pevačkih društava prilikom istih svečanosti i koncertno izvode. Tada se priređuje i svečani koncert na kome, u prisuetvu kneza Milana, kneza Dolgorukog i drugih inostranih izaslanika koji su za tu priliku došli u Beograd, sudeluje i Dragomir Krančević. Iz novinske recenzije (Srpske novine od 12 VIII 1872) nisam mogla saznati ko je pratio Krančevića na klaviru, jer se takve detaljne kritike nisu ni pisale u to vremo niti se obraćala pažnja klavirskoj pratnji, pogotovu onda kada su politički događaji bili ovakve važnosti. No sasvim je moguće da je to bila Jovanka Stojković, tim pre što je ona u to vreme boravila u Beogradu i što je imala, kao što smo videli, tesan umetnički kontakt sa Krančevićem.

Sledeće, 1873 godine, i Krančević i Stojkovićeva napuštaju srpske krajeve: on odlazi u Peštu i Beč da se nikad više ne vrati u svoju domovinu, ona ide takođe u inostranstvo i za nekoliko godina je nestaje sa srpskih estrada. U to vreme saznajemo o njoj da je koncertirala u Pešti 28 II 1874 u okviru besede koju je "Preodnica" priredila. Da je Stojkovićeva bila najprivlačnija tačka u programu vidi se i po belešci koja je pred besedu objavljena: "Kakvo će uživanje imati toga večera peštanski Srbi znaće svaki, kad mu kažem, da će dična srpska veštakinja gđica Jovanka Stojkovićeva svirati na glasoviru."24)

Željna daljeg usavršavanja u muzici, ona odlazi u Italiju, gde uči pevanje. Što se odlučila da se usavrši i u pevanju, niue čudo, jer i taj njen talenat je već ranije bio zapažen prilikom prvih koncerata u Novom Sadu, ali budući još mlada (bilo joj je tada 16 godina), ona dotle nije mogla školovati glas. Tada su pisali: "A ko je slučajno bio u stanju da u domaćem krugu čuje i njezino grlo, taj će tek znati koliko još u njojzi ima prirodnih vrlina za razvijanje."25)

Po povratku u domovinu, ona se 1878 venčava u Novom Sadu sa Brankom Jovanovićem, advokatom,26) i odmah sledeće godine nastavlja svoju koncertnu delatnost, ne više samo kao pijanistkinja, nego i kao pevačica i kao kompozitor.

Njen dolazak u Beograd 1879 beleži se i pozdravlja u štapmi kao što se pozdravljaju krupne ličnosti. Hroničar "Srpskih novina"27) tom prilikom daje jedan kratak istorijat srpske muzike u kome, pored Jenka, s pravom ističe kao najznačajnije savremene srpske muzičare Jovanku Stojković, Krančevića, Jovana Pačua i Aleksandra Nikolića, naglašujući pritom da Jovankin značaj još nije dovoljno podvučen u našem narodu. (Ne treba zaboraviti da su Mokranjac i Marinković tada bili još studenti muzike.) Da je Jovankino mesto u srpskoj muzičkoj sredini bilo izuzetno, vidi se i po tome što su njeni koncerti uvek održavani u tada najvećoj i najreprezentativnijoj dvorani u Beogradu — u Narodnom pozorištu, dok su ostali koncerti, čak i inostranih umetnika, mahom bili održavani ili u Građanskoj kasini ili u Velikoj pivari.

Ona i ovoga puta priređuje dva koncerta skoro uzastopce, jedan solistički resital i jedan u kome sa po jednom tačkom učestvuju i hor i orkestar Narodnog pozorišta pod upravom Jenka i glumica Zorka Kolarović. Ali sada ona i svira i peva (u programu nije zabeleženo ko je prati na klaviru).

Još od 1875 godine boravio je u Beogradu kao italijanski konzul grof Joanini, pasionirani ljubitelj muzike i odličan pijanista. Koncerte koje je on priređivao u italijanskom konzulatu uvek su rado posećivali ne samo muzički poznavaoci nego i šira publika. Godine 1879 pak dogodila se velika poplava u Italiji, i srpsko društvo, velikodušno i široka srca kao i uvek, rešilo se da pomogne postradalim Italijanima jednim dobrotvornim koncertom. Na toj priredbi je opet Jovanka bila najznačajnija figura, ali ovoga puta kao partner u komadima na dva klavira sa grofom Joaninijem. I dok se ostalim sudelovačima u oglasu pred koncert ne pominju imena, a u kritici se samo kaže da su "komade za pevanje ženeki: glasovi eksekutovali sasvim korektno", i dok solo pevači dobijaju saovim oštru kritiku, dotle za interpretaciju Jovanke i Joaninija isti kritičar kaže: "Pored najveće tehnike sviračke, divili smo se dubokom muzičkom shvatanju tih veštaka i najtačnijem ritmičkom suglasju, u kome su im akordi izlazili kao iz jednog liva."28)

Krajem iste godine J. Stojković se za stalno nastanjuje u Beogradu, gde postaje i pedagog klavira i bavi se kompozicijom, ali ne prestaje sa delatnošću "egzekutivne umetnice" i "koncertkiše". Dva tadašnja središta muzičke kulture u Beogradu izlaze joj mnogo u susret pri priređivanju koncerata: Građanska kasina i Narodno pozorište, a i Beogradsko pevačko društvo beleži u svojim zapisnicima da su određene sume za buket Jovanki.29) U toj sezoni, 1879—1880, ona daje pet koncerata u Beogradu na kojima i dalje virtouzno i zasenjujuće svira solo, u zajednici sa nepoznatim violinistom izvodi Betovenovu "Prolećnu sonatu", i peva uz klavirsku pratnju Stevana Šrama, Ona sada izvodi i svoje kompozicije: Fantaisie sur des themes serbes, Fantaziju iz ruskih napeva, Varijacije na srpsku himnu, samo za levu ruku, Varijacije na Svatovac, Transkripciju iz srpskih napeva i obrade za klavir sledećih pesama: "Već iz gustog luga kupe se hajduci", "Što nisam davno", "Šareno niševsko oro" i igre "Sekretarka".

Do tih njenih kompozicija nisam mogla nigde doći, no sudeći već po naslovima može se donekle odrediti njihov karakter. U našoj muzici XIX veka veoma su bile popularne razne smeše, fantazije, varijacije i obrade narodnih napeva. Takvog su tipa i prve naše klavirske kompozicije iz pera Kornelija Stavkovića i Jovana Pačua, u kojima se ogleda jak uticaj listovskog briljantnog virtuoziteta. Naročito omiljeni oblik bile su varirane teme tipa dekorativnih varijacija u kojima su pojedine varijacije išle jedna za drugom u sve većoj diminuciji, bez ikakvih kontrapunktskih promena. Takve su mogle biti i kompozicije Jovanke Stojković: jednostavne obrade i smeše narodnih tema u kojima je trebalo da dođe do izraza sjajna i virtuozna tehnika izvođača. Kako je Jovanka bila učenica Lista i Drajšoka, a njihove kompozicije, kao što ćemo docnije videti, sama mnogo izvodila, nema sumnje da je nešto i od stila tih klavirskih majstora prešlo na nju. Za primer neka je samo paralela između Drajšokovih Varijacija na englesku himnu za levu ruku i njenih varijacija, takođe za levu ruku, na srpsku himnu. U svakom slučaju takve je kompozicije tadašša naša građanska publika vrlo rado slušala, jer se u njima ogledao mentalitet u vreme uspona naše građanske klase, duh u kojemu je bio spoj seljačke izbe i bidermajerskog salona.

Pijanistički repertoar Jovanke Stojković bio je veoma bogat i raznolik. On je odgovarao i duhu i vremenu i nivou tadaššeg evropskog pijanizma, pa je čak donosio i mnoge suvremeve novine. U vreme kada ona stupa u koncertni život već je bila prošla era prve plejade pijanista XIX veka (Humla, Filda, Risa, Kalkbrenera), plejade koja je učinila da se pijanizam afirmiše kao reproduktivna umetnost, i koja je dovela do ere najsjajnijih pijanističkih virtuoza toga veka, Lista, Talberga, Rubinštajna, Tausiga i Klare Šuman.

Ako analiziramo repertoar Jsvanke Stojković, videćemo da je on veoma napredan i na visokom umetničkom nivou, ne samo u poređenju sa repertoarom svetskih pijanista toga vremena, nego i s obzirom na ono što se do tada izvodilo u našoj sredini. Kada znamo da ukus i muzička obrazovanost građanske pa i aristokratske publike na Zapadu još ni u prvoj polovini XIX veka, tj. u eri velikih pijanističkih virtuoza, nisu bili do te mere razvijeni da se ciklična forma mogla izvoditi bez prekida — (neka nam posluži za primer Šopen, koji je, kada je prvi put izvodio svoj f-moll koncert, morao da umetne između stavova neku laku muziku za rog, a drugi put neku kompoziciju za violinu, ili da umeće potpurije narodnih melodija, ili Klara Šuman, koja je između stavova Betovenovih sonata izvodila komade lakog i bravuroznog karaktera; kada znamo da su Betovenove sonate u Londonu tek 1860 godine počeli da izvode Čarls Hale i Arabela Goderd) — onda Valdštajnova sonata 1872 godine u još agrarnoj Srbiji, iz koje su Turci tek nekoliko godina pre toga izašli, znači zbilja ne samo novitet za našu publiku nego i veoma smeo i napredan korak. Najzad, pomenimo, radi poređenja, i to da je Kornelije Stanković, prvi i najbolji naš pijanista pre Jovanke, svirao, pored svojih kompozicija, komade kao što su: "Izvor" od Blumentala, "Velike vežbe u oktavama" od Lakomba, "Čežnju na moru" od Vilmersa, "Tociljanje" iz Majerberovog "Proroka" u Listovoj preradi i dr., a nijednog Šopena, Šumana ili Betovena.

Sasvim razumljivo, List kao Jovankin nastavnik i kao najomiljeniji kompozitor toga vremena, bio je najviše zastupljen i na njenim programima, i ona je, kao i sam List, najviše svirala njegove aranžmane tuđih dela: Uspomenu (Reminiscences u originalu) na Lučiju di Lamermur Donicetija, Parafraze na valcer iz Gunoovog "Fausta", Šubertovog "Bauka" i "Serenadu", Fantaziju iz Mocartovog "Don Huana (Grande Fataisie Reminiscences itd.), Mendelsonov "Svadbeni marš" i "Vilinsku igru", Fantaziju iz Vagnerovot "Loengrina" i originalne njegove kompozicije "Tarantelu" i "Pod prozorom" (ovoj poslednjoj nisam mogla naći originalan naslov).

Kako je ona to svirala? O tome nam kritičar "Zastave"30), potpisan samo inicijalom J., što može biti Jovan Paču a možda i neko drugi —, kaže sledeće: "Kad uzmemo da poredimo malu detinjsku ruku naše Jovanke, s neobično razvijenom rukom abe-Lieta, o kom se priča da je dao izrezati kožu između prstiju, samo da ih može samostalnije pokretati i više rasčepiti, to se moramo diviti kako je mogla ta mala ruka da izvede one pune akorde Listove u onom burnom tempu kao što je valcer." Ili dalje (isti): "imadosmo dosta prilike da se uverimo da njojzi ni malo ne oskudeva snaga, koju ištu sve Listove kompozicije". Ali vije samo bravura i snaga odlika njene interpretacije Lista, jer dalje se kaže: "Umetnica je dala sa svojim pijanom takav izraz, kakvoga, priznajemo da ga još nismo čuli. Mislimo da je mekoća u pijanu najjača strana mlade umetnice, ali u njoj leži i svedočanstvo nežnog osećanja šezinog." I da bi još više istakao prefinjenost u njenoj interlretaciji, ovaj pisac dalje opominje: "...dobro bi bilo da promere utisak, koji dolazi iz takve muzike, oni umetnici, koji traže silnom praskom da zadobiju sebi publiku". Srodnu karakteristiku o njenom prefinjenom sviranju daje i anonimni zagrebački kritičar, koji piše da je "igrala sve komade izvrstnom divnom tehnikom, u kojoj na blizu nema pramca: svaka nota čuje se ispod njezinih prstah i u rianissimu.31) Pored ovih kvaliteta u njenoj interpretaciji Lista, kritičar "Zastave" ističe "savršenu samostalnost prstiju", zatim "izvanredno čistu skalu, gde se u neopisanoj brzini glas do glasa ređa kao zrnevlje od bisera", što nam svedoči da je ona raspolagala i pravim "jeu perle". Sličnu pretstavu o njenoj sasvim vernoj interpretaciji Lista, u kojoj se sjedinjuje bravurozna tehnika sa utančanim udarom i perlastim pasažima, dobijamo i od drugih recenzenata: "Gđa Jovanka je u Listovoj transkripciji valcera od Gunoa pokazala u fortisimu taku ogromnu jačinu tona, da čovek ne bi mogao ni pomisliti da se glasoviru takav može iznuditi, a u šaravoj melodiji tonovi su joj tekli kao razvezan niz bisera preko rosnih kapljica."32)

Posle Lista, najviše je bio zastupljen na njenim programima Betoven sa nekoliko sonata (op. 27 ð 2 cis moll, "Mondschein", op. 53 S dur, "Waldstein", op. 31 ð 2 d moll, op. 90 e moll u dva stava, op. 81a Es dur "Les Adieux", a od violinskih "Krajcerova" op. 47 A dur i "Prolećna" op. 24 F dur aig). I ove kompozicije neosporne dubine, znatne tehničke složenosti i visokog umetničkog kvaliteta, Jovanka je majstorski izvodila kako u pogledu stila, tako i u pogledu koncepcije i tehnike. Štaviše, njeno tumačenje Betovena se naročito ističe u kritikama: "U gđici Stojkovićevoj leži neobičan dar za klasičnu muziku Betovenovu: na tome polju steći će bez sumnje slave u stranom svetu." Njeno izvođenje "Mondšajn" sonate izaziva kritičara na poređenje ne samo sa izvesnim mađarskim pijanistom Bakodijem (a na štetu njegovu), nego i sa Klarom Šuman: " ... i sama Klara Šumanka, koja ima toliko dara za Betovenovu muziku, mogla bi u onom sporom i tihom adažiju naći kod Jovanke individualnih nijansa koje bi je pobudile da razmišlja da li nije baš u tom malaksalom tempu veći efekt nego u prehitrenom, kao što se često sluša u koncertima novijih umetnika, a naročito Rubištajna. Koliko je u prvom delu te sonate pokazala umetnica kritičkog dara, toliko je u poslednjem pokazala tehničke hitrine. Ali to ne beše žuborna hitrina đačka, nego promerena, duševljena, umetnička. To svedoči silan utisak na publiku, iz kojega se, po svršetku ove sonate, izli prava bujica od pljeskanja."33)

Još više je pohvaljena njena interpretacija "Valdštajn" sonate, uz koju recenzent, propraćajući stav po stav, formuliše svoje utiske na sledeći način: "Bujni alegro orio se u preciznom tempu tako čisto, da u njemu ne izostaje ni jedan naglašaj, a to li nota, iako je umetnica svirala i ovu golemu pijesu, kao i ostale — napamet." A o poslednjem stavu: "Kako je naša virtuoza vladala tehnikom koju ište taj rondo, razume se da je utisak na publiku bio silan... Publika je naša odlikovala mladu umetnicu iza ovog komada, tako, kako još nije dosad ni jednog muzičkog umetnika."34)

Uz Betovena i Lista ona je imala na progarmu Mendelsonove "Lieder ohne Worte", Šumanove "Krajslerijanu" i "Fantasiestucke". I ta dela ona izvodi sa prefinjenom osećajnošću kakva odgovara ovim romantičarskim pijesama, te otuda izaziva ovakve impresije kritičara, koji naročito ističe njeno izrazito dinamičko diferenciranje: "Umetnica svira Šumanovu setnu Krajslerijanu u kojoj vreva osećaja onda kad najjače nabuji, umukne u jednom glasu, kao ono bujan govor u jednom plačnom grcanju."35) Pored Šopenovih Noktirna i Mazurki, koje je Jovanka prva zasvirala na našim podijumima (tek posle nje, sledeće godine, je Nikola Faler izvodio Šopena u Beogradu), ona je donosila i suvremene, tada modne pijese Rubinštajna (Lezginka, Ruskaja, Trepak), zatim sitne komade za bis od Titova i Varlaamova, no ona je donela i novinu koja je bila ne samo novina za našu sredinu, nego i za koncertne programe na Zapadu: kompozicije za levu ruku, muzičku vrstu koja se tek kasnije počela afirmisati Skrjabinovim Prelidom i Noktirnom. To su bile Drajšokove Varijacije na "God save the King", istu temu koju je i Betoven koristio za narijapije. U toj kompoziciji ona zadivljuje slušaoce nesamo virtuoznom tehnikom nego i samim podvigom kakav pretstavlja izvođenje takve kompozicije. Otuda kritika kaže: "Mi nismo ljubitelji velike brazure u muzici, a još manje ljubimo himnu, pa ma čija ona bila, ali nas ne uzdržava priznati, da je tu bravuru na klaviru izvršila gđica Stojkovićeva tako, da bi joj mnogi bravurista mogao zavideti... i ko nije gledao svirku imađaše taj isti utisak, kao da sluša obe ruke."36) Slično je ocenjuje i zemunski list "Der Grenzbote", koji kaže: "Die Konzertgeberin trug dieses scheierige und anstrengende Tonstuk mit seltener Bravour vor, und bewies dass sie eine wurdige Schulerin des Meisters gewesen."37)

Najzad ni ono malo domaćih kompozitora koji su pisali za klavir u to vreme, nije ona mimoišla. Svirala je od Kornelija Stankovića "Sremsko kolo", Varijacije na temu "Što se bore misli moje" i "Srpske narodne pesme", a od Hlavača preradu za klavir Jenkove horske kompoaicije "Sabljo moja dimišćijo" i Varijacije na srpske narodne teme. I taj deo njenog programa štampa propraća sa ushićenjem, jer "naša veštakinja nije od onih, koji pored izvrsnih stranskih talenata i kompozicija prezire umotvorine svoga naroda i kompozicije slovenskih kompozitora, ma ove i ne dostizale visinu koju su dostigli veštaci drugih naroda".38) Štaviše, ona je i u Zagrebu time izazvala divljenje, jer Šenoa kaže: "Gđica Stojkovićeva se i nije otuđila svojemu narodu: a to i činom posvjedoči, izvedši u svakom od svojih koncerata po jednu kompoziciju čuvenoga narodnoga okladatelja Kornela Stankovića. Iza tih komadah ne bi pljeskanju i klikovanju ni kraja ni konca."39) Ovaj njen potez, da svira domaće kompozicije, utoliko je pohvalniji, što ona, pošto je dotle živela i koncertirala u inostranstvu, nije imala prilike da se upozna sa domaćim kompozicijama. Obdarena i sposobnošću da vrlo brzo savlada program i nauči ga napamet, ona je, po jednom piscu, "izvela (Hlavača) odmah čim je zvučne beleške u ruku dobila"40), po drugome: "Muzika Stankovićeva beše našoj umetnici još nepoznata, i za to je ne možemo ocenjivati po njojzi, samo to možemo reći, da ju čistije još nismo čuli izvođenu."41) Ovakav sud je sasvim razumljiv, jer su Stankovića, koji je bio veoma omiljen i popularan kompozitor u to vreme, izvodili dotle samo pacionirani ljubitelji muzike, koji svakako nisu dostizali umetničku i tehničku perfekciju Jovanke Stojković.

Najzad, uz ovaj solictički klavirski program koji je ona izvodila, pomenimo da je sa grofom Joaninijem na dva klavira svirala, svakako ne mnogo interesantne kompozicije i verovatno ne po svom izboru, a to su klavirske prerade "Manfreda" od Čajkovskot, Veberove "Eurijante" i uvertire "Jone" od Petrele.

Pevački protram Jovanke Stojković nije bio tako obiman kao pijanistički, ali je i on, iako uslovljen ukusom i nivoom našetadašnje građancke publike bio odabiran sa lepim umetničkim smislom. Tu su bili Pergoleze, Hendel, Gluk, Tito Matei, Ambroaz Toma, izvesni Dibak (možda Diboa) i Donuarov, a od domaćih kompozitora Lisinski, Aksentije Maksimović i Jenko. Karakteristično je, međutim, za naše koncertne prilike toga vremena da je Stojkovićeva često na istom koncertu i svirala i pevala: pa čak je jednom prilikom istoga večera prikazala sve grane svoje umetničke delatnosti: svirala je solo svoje i tuđe kompozicije, pevala je solo i pratila na klaviru jednog violinistu.

U vreme kada je ona počela i pevati, osamdesetih godina, beogradska štampa je retko donosila opširnije kritike o koncertima, jer to je bio period naše istorije kada su se politička opredeljenja počela oštrije diferencirati, kada su nastajale razne nove političke stranke a uporedo s njima i žestoka borba za afirmaciju svake od njih: period važnih državnih i političkih događaja koji su se smenjivali jedni za drugim gotovo munjevitom brzinom: kulminacije Liberarne stranke i njenog pada izazvanog suprotctavljanjem knezu Milanu u pitanju carinskog ugovora sa Austrijom, potpisivanja konvencije o uvođenju železnica u Srbiji, prve pojave Radikalne stranke i njenog naglog uspona, otvorene borbe između crkve i države koja je dovela do svrgavanja mitropolita Mihaila, vladavine Napredne stranke — pa je sve to zauzimalo u dnevnim listovima najvažnije i najprostranije mesto. Otuda su umetnički događaji bili stavljeni sasvim u drugi plan i otuda nemamo ni sudova iz kojih bi se moglo tačnije zaključiti kakva je Jovanka Stojković bila kao pevačica.

Štaviše, posle 1881 godine ne nalazimo uopšte više podataka o Stojkovićevoj u našoj štampi. Moglo bi se pretpostaviti da je ona bila od onih umetničkih priroda koje naglo, kao meteor, zablistaju i isto tako naglo ugasnu, a nije nemoguće ni to da je, s obzirom na visoke kvalitete svoga umetničkog delovanja otišla u inostranstvo i tamo nastavila svoju muzičarsku karijeru, pa joj se stoga izgubio trag u našoj sredini.

Udata za Branka Jovanovića-Mušu, po profesiji advokata i novinara (jedno vreme urednika "Žiže" namesto J. Jovanovića-Zmaja), čoveka nestalne prirode i isto tako nestalne političke orijentacije, J. Stojković nije dugo ostala u braku s njime. Početkom septembra 1894 on se ubio u Beču "usled neizlečive bolesti".42) No već pre toga ona je bila razvedena. Karakteristično je da podatak o njenom razvodu saznajemo iz nekrologa o njemu, pošto je i ona već bila umrla — što bi nam dokazivalo da je njena slava i popularnost daleko zasenjivala njega.43)

Poclednje godine svoga života ona je, čini se, provela u Parizu. Da li ju je tamo odvela nesloga u braku ili težnja za daljom umetničkom karijerom, nije nam moguće zasada utvrditi. No činjenica je da je ona i tamo koncertirala, istih dana kada je Čajkovski priredio svoj prvi koncert u Parizu i kada je gostovao mladi Paderevski. Pa ipak, ona dobija u stručnoj kritici epitet "une brillante pianiste d'origine serbe"44) posle koncerta na kome je izvodila isključivo slovenske autore: Balakireva, Rubinštajna, Dvoržaka, Smetanu, Čajkovskog, Vjenjavskog i ovoje kompozicije. Posle toga koncerta ne nalazimo više pomena o njoj u tadašnjim francuskim časopisima; verovatno je poslednju godinu dana provela u bolovanju, pošto je svoj mladi život izgubila u Parizu 14 marta 1892 godine.45)

Po godinama vršnjakinja Stevana Mokranjca, Jovanka je mnogo pre njega stypila u naš muzički život, zablictala svojom izvanrednom obdarenošću i — nestala pre nego što je njegova ličnost počela zračiti u našoj kulturi. Ali za ono kratko vreme koliko je i kako je delovala u našoj sredini, Jovanka Stojković je ostavila trag koji se, usled njegova značaja i vrednosti, ne sme zaboraviti i izbrisati iz naše muzičke povesti.

Mada sudovi i kritike koji su ovde navedeni o njenoj ličnosti ne potiču uvek od stručnjaka, mada su to u većini slučajeva impresije i lična tumačenja pojedinih pisaca, najčešće oduševljenih amatera, i mada je sve to često picano sa romantičarskom emfazom prema kojoj se moramo kritički odnositi —  ti sudovi nam ipak omogućavaju da stvorimo jedan približan portret Jovanke Stojković. Ukratko, možemo da kažemo da je ona bila pijanistkinja precizne i čiste tehnike, snažnog i prodornog tona, plemenite mekote udara, izrazitih a ipak lepo odmerenih dinamičkih nijansi, da je imala utančano osećanje stila izvođenih kompozicija, da je imala ukusa u odabiranju programa i da je bila, jednom reči, — potpun muzičar. Muzičar takvih kvaliteta i takvog umetničkog nivoa da možemo i mi da se ponosimo njome kao što su se ponosili njeni suvremenici; najzad, jedna umetnička ličnost koja doprinosi da slika o našoj umetničkoj prošlosti bude lepša.


Stana Đurić Klajn

___________________

24) Javor, 1878, str. 1394.
25) Mlada Srbadija, loso sit.
26) Javor, 1878, str. 1394.
27) Srpske novine, 13 V 1879.
28) Srpske novine, 26 VI 1879.
29) Zapisnik Beogradskog pevačkog društva, 20 II 1880.
30) Zastava, br. 55, 10 V 1872.
31) Narodne Novine, 23 IV 1872, br. 93.
32) Srpske novine, 26 VI 1879.
33) Zastava, br. 55, 10 V 1872.
34) Zastava, ibid.
35) Zastava, ibid.
36) Zastava, ibid.
37) Der Grenzbote, 11 V 1872.
38) Jedinstvo, 9 V 1872.
39) Narodne Novine, 27 IV 72, br. 97.
40) Mlada Srbadija, ibid.
41) Zastava, ibid.
42) Vasa Stajić: Novosadske biotrafije, Novi Sad, 1937, str. 147—150.
43) "U svoje vreme bio je oženjen slavnom Srpkinjom, Jovankom Stojkovićevom, ali se docnije razvenčao", stoji u nekrologu u "Braniku", 1894, br. 98.
44) Le Menestrel, 18 I 1891, ð 3. 45) Stražilovo br. 13, 29 III 1892.





MUZIKA I MUZIČARI
STANA ĐURIĆ-KLAJN
Prosveta
Izdavačko preduzeće Srbije
Beograd, 1956.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 24, 2012, 08:18:47 pm »

*
ŽIVOT JE BAJKA — JOVANKA STOJKOVIĆ


LISTOVA UČENICA, ZMAJEVA MUZA

"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara... Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka", pisao je Branko Mušicki 1872. godine o našoj pijanistkinji virtuozu

Jeste li ikad čuli za Jovanku Stojković?

Danas je to ime — izvan muzičkih krugova — retko kome poznato. Većina ovdašnjih poklonika muzike nije ni čula za nju. A ona je bila slavna evropska pijanistkinja u svoje vreme, u drugoj polovini 19. veka. Osim što je bila poznata klaviristkinja koju je kao ženu muzičara pratio neuobičajeni epitet vrhunskog virtuoza, Jovanka se bavila i kamernom muzikom, solo pevanjem, komponovala je muziku, podučavala... Slobodno se može reći da je prava nepravda što je za većinu ipak ostala zaboravljena. Ovo je prilika da se setimo ove izuzetne ličnosti.

O velikim Jovankinim uspesima ostali su pisani tragovi, beleške u štampi i muzičke kritike. S druge strane, gotovo da nema podataka o njenom privatnom životu i životu u inostranstvu.
 
PLEMIĆEVA KĆI
 
Naš poznati pisac i istraživač Stevan Bugarski utvrdio je da je Jovanka, odnosno Iren Joana Ludovika Stojković zapravo bila vanbračna kćerka pravoslavca, plemića Petra Stojkovića i rimokatolkinje Joane Buhler, trgovačke kćerke. Kao plod ljubavi plemića Stojkovića i gospođe Buhler, rođena je 5. marta 1852. godine u Temišvaru. Podatke o datumu rođenja i imenima roditelja Stevan Bugarski našao je strpljivo listajući matice rimokatoličkih crkava u Tamiškoj županijskoj upravi Nacionalnog arhiva u Temišvaru. O Jovanki Stojković postoji i istraživanje Stane Đurić-Klajn pod nazivom "Jovanka Stojković — zaboravljeni srpski muzičari", iz 1956. godine.

Bilo kako bilo, izvesno je da je do dvadesete godine Jovanka živela u Pragu i Beču. Očito je da su njenu muzičku obdarenost rano uočili: klavir je učila kod Aleksandra Drajšoka, uglednog češkog pijaniste, a potom kod samog Franca Lista. Jasno je — ući u Listovu klasu mogli su samo najdarovitiji. Uostalom, List je bio poznat po iskrenom, oštrom i bespogovornom stavu prema učenicima. U to doba, posle Šopenove smrti (1849. godine), Franc List važio je za najvećeg živog pijanistu.
 
U studiji "Srpska pijanistkinja Jovanka Stojković" naš ugledni muzikolog Aleksandar Vasić napominje da se dvadesetogodišnja visoko školovana umetnica "pojavila na srpskom muzičkom nebu poput meteora u proleće 1872. godine". Najstariji poznati zapis o njoj potiče iz pera Branka Mušickog, književnika i prevodioca. U novosadskom "Pozorištu" on je, između ostalog, gotovo proročki napisao:

"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara... Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka! Koliko nam godi takav glas o našoj dičnoj Srpkinji, toliko ćemo većma žaliti, ako uživanje u njenoj veštini za srpstvo bude zabranjeni plod."

U proleće i leto 1872. godine, Jovanka je kao vihor protutnjala kroz muzičke sale Beograda, Zemuna, Novog Sada, Pančeva, Vršca, Subotice, Sombora, Bečkereka... Zatim je nastupila i u Rijeci i Zagrebu. Možemo samo da naslutimo šta je njeno sviranje značilo tadašnjim slušaocima. Bili su zadivljeni. Jer, pre toga ništa ni slično njenom muzičkom umeću nisu imali prilike da čuju. O repertoaru dela do tada nepoznatih ovdašnjem slušaocu, da i ne govorimo.

SVAKO BI JOJ ZAVIDEO...
 
Prema mišljenju Aleksandra Vasića, u Novom Sadu je Jovankin uspeh ipak bio najveći. Postala je neka vrsta novosadske junakinje. Dočekana je s oduševljenjem, ispraćena ovacijama. U listu "Zastava", 10. maja 1872. godine, pesnik Jovan Jovanović Zmaj, inače muzički poklonik i posvećenik, objavio je prikaz niza koncerata Jovanke Stojković. Po mišljenju nekih istoričara muzike i književnosti, između virtuozne pijanistkinje i velikog pesnika bilo je više od umetničkog razumevanja.

"Mi nismo ljubitelji velike bravure u muzici, a još manje ljubimo himnu, pa ma čija ona bila, ali to nas ne uzdržava priznati, da je tu bravuru na klaviru izvršila gđica Stojkovićeva tako, da bi joj mnogi bravurista mogao zavideti", napisao je Zmaj povodom Jovankinog izvođenja engleske himne "God Save the Queen" (u obradi Aleksandra Drajšoka).

Posle pomenute uspešne turneje, otputovala je u Milano. Biti "samo" pijanista virtuoz, to za nju po svoj prilici nije bilo dovoljno. Dve naredne godine posvetila je izučavanju pevanja. A onda, kao da je u zemlju propala. Bar što se tiče ovdašnje štampe. Niko je nije ni pomenuo, najverovatnije zbog činjenice što je živela van granica Srbije...

Tek sedam godina docnije (1879) listovi počinju ponovo da pišu o ovoj izuzetnoj umetnici: tada je odlučila da se nastani u srpskoj prestonici. U Beogradu je potom nastupala kao pijanista, solo pevačica, ali i kompozitor. Gde je sve Jovanka u to vreme svirala u Beogradu? U Narodnom pozorištu, pre svega, ali i u Gradskoj kasini i Velikoj pivari. Upamćena je i kao dobrotvorka. Svirala je i pevala bez nadoknade u korist mnogih ustanova kojima je pomoć bila potrebna.

Po sačuvanim člancima koji opisuju njena nastupanja, izvesno je da je Jovanka Stojković negovala kult virtuoznosti. Na njenom repertoaru bila su takva dela da je, tumačeći ih, morala da pokaže prave pijanističke akrobacije. Zahvaljujući njoj, srpski poklonici muzike prvi put su imali prilike da čuju najznačajnije sonate Ludviga van Betovena kao i klavirska dela Roberta Šumana i Frederika Šopena... Kao pevačica, ipak manje uspešna, tumačila je arije iz Hendlovih i Glukovih opera. Zanimljivo je da nikada nije zanemarivala muziku koju je smatrala domaćom — kompozicije Kornelija Stankovića, Davorina Jenka i Josifa Šlezingera.

Jovanku su krasili neverovatna brzina prstiju, izuzetna spretnost leve ruke, kao i dobro pamćenje. Naime, gotovo sve kompozicije svirala je napamet. To u njeno vreme nije bio običaj niti obaveza na koncertima. Poslednji koncert u Srbiji održala je 15. aprila 1881. godine. Tom prilikom izvela je dve svoje kompozicije. Posle toga otišla je u inostranstvo.

Po svoj prilici, s uspehom je nastavila muzičku karijeru u svetu, ali mi o tome nemamo gotovo nikakvih podataka. Pojedini izvori pominju njene koncerte u Pešti, Gracu, Beču, Trstu, Londonu, Parizu, u Danskoj i Rusiji...

A onda su 1892. godine u novosadskom "Stražilovu" i somborskom "Bačvaninu" objavljeni nekrolozi: Jovanka Stojković umrla je u Parizu gde je provela dve poslednje godine svog kratkog i umetnosti posvećenog života. Nijedna njena kompozicija, nažalost, nije sačuvana. Kompozitor Dejan Despić (1930) komponovao je 1987. godine "Počasnicu Jovanki Stojković", muzičku posvetu prvoj velikoj srpskoj pijanistkinji.

***

Lepa i obdarena pijanistkinja Jovanka Stojković, poput zvezde obasjala je Srbiju svoji muzikom, a onda je nestala. Divio joj se i muzički znalac, pesnik Jovan Jovanović Zmaj

 
Autor: M. Ognjanović | broj: 3019 | godina 2009. | Politikin zabavnik
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: