sledeća tema »

[Angelina]

**


VUKOV RAD NA KUPLJENJU I OBJAVLJIVANJU NARODNIH PESAMA


Protiv Vuka Karadžića (1787—1864), koji je ustao u odbranu živog narodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorčena borba od većeg dela tadašnje srpske inteligencije. Taj Tršićanin, koji je rano naučio pisati i bio pisar kod nekih vođa Ustanka i posle u službi ustaničkih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajući kako se narod njegove otadžbine bori i oslobađa od turskih okova. Vuk nije bio školovan čovek, ali je imao retko bistru glavu. Kad je, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god., došao u Beč i tu, srećnim slučajem, stupio u bliže veze sa čuvenim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo našao svoj put i svoju misiju u našoj književnosti. Kopitar je, pod uticajem nemačkih romantičara, već pre toga tražio ljude, koji bi ga obaveštavali o narodnim pesmama i koji bi ih beležili u narodu, jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha. Romantičari su u svom kultu naroda išli s planom i s velikim oduševljenjem za tim, da narod poznaju i prouče što više, da idu na njegove nepomućene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", i da, s tim u vezi, kultivišu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno, i kod nas Srba želeo rad u tom pravcu. Kao francuski romantičari kruga Šarla Nodijea on je verovao da kod nas može biti mnogo izuzetne izvorne građe, čak više nego na zapadu, jer je narod stolećima živeo u patriarhalnom nasleđu, odvojen od ostalog sveta turskim zavojevanjem. Kod Vuka on je našao što je želeo: čoveka retke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume o čem se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao. Već 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalne knjige, Malom prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicom serbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tih početničkih radova dolazili su veći i zreliji, kao rezultat jednog smišljenog rada.

Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku književnost jedna vrsta prave senzacije. Na njih su naučnom svetu skretali pažnju Kopitar i naročito učeni nemački filolog Jakov Grim. U Evropi se tih vremena naročito raspravljalo o epskoj poeziji i o načinu kako su mogli postati Homerovi epi. Za naučni svet pojava srpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlo maglovito, značila je čitavo otkriće. I ona se odmah počela proučavati i unositi u naučne studije. U književnosti je izazvala širok i u toj obimnosti redak interes. Svi važniji književnici Evrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin, Mickijević, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju, prevodili je, tumačili ili je oponašali. Interes taj postao je jedno vreme književna moda, koja je ulazila potpuno u okvir savremene evropske književne romantike. Pesme su te imale duboke originalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnih likova i situacija, puno pesničke snage i vizionerstva, i neobičnu herojstvom, čoveštvom i pregaranjem izgrađenu etiku. Naši mladi romantičari, osetivši duboko naročito tu osobinu, i proglašavali su te pesme našim narodnim evanđeljem. Nije bio jedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultom naših borbi za oslobođenje, koje su baš u to vreme, na početku XIX veka, dale toliko primera pregalaštva. "Rasa sirova, oštra, neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena", pisao je taj talijanski rodoljub, "reči, ustanove, običaji strašni energijom, koji ratu daju božanski karakter."

Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i naše ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet one pažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i prema njenom značaju u životu našeg naroda.

Dok je taj rad Vukov na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama i posle pripovedaka i poslovica bio potcenjivan od izvesnih njegovih protivnika, njegova nastojanja da narodni jezik osvoji svoje mesto u književnosti i životu nailazio je na ljute neprijatelje. Književni fariseji osporavali su Vuku pravo, da kao neškolovan ulazi u pitanja, za koja se tobože trebala imati stručna sprema. Međutim, Vuk je imao dovoljno stručnosti u svojoj izuzetnoj bistrini da načelno brani jedan opravdan stav i načelo; narodni živi jezik poznavao je neposrednije i bolje nego mnogi od takozvanih stručnjaka; a u koliko se baš ticalo stručnih stvari tu mu je na pomoći bio Kopitar, znalac prvoga reda, s kojim je Vuk sve više ulazio i u stručnu stranu predmeta. Kao što su Karađorđe i Miloš vodili borbu za oslobođenje od Turaka, tako je i Vuk, čovek revolucije, hteo da izbori i oslobođenje od tuđeg balasta u duhovnoj oblasti. Ali sem učenih ljudi on je nailazio i na veliku opoziciju sveštenstva. Ovo nije htelo da napušta slavjanosrpski jezik kao tradiciju srpskoruske saradnje i kao vezu između nas i Rusa. Ponosili su se čak tim "jednojezičijem", kako se to onda govorilo. Naši sveštenici su dobro pamtili, da je vlada Marije Terezije tražila da se za srpske škole katihizis izradi na narodnom jeziku i verovali su da je to izraz njezine opšte težnje, kako bi se Srbi odvojili od Rusije i potom približili uniji. Takvi su zahtevi doista postavljani na crkvenim sinodima od 1769. i 1774. god. Posle je došao i zahtev od 1782. god., kojim se tražilo da se u književnu upotrebu uvede narodni jezik i mesto ćirilice latinica. Srpske vođe toga vremena imale su dosta muke odbijajući takve odredbe, koje su, u raznim oblicima, bile ponavljane više puta. Oni su i tom Vukovom radu nazirali iste težnje; u toliko više, što je taj pokušaj dolazio iz Beča i iz zajedničke saradnje s jednim čovekom koji je bio katolik i odan pristalica austriske državne ideje.

Deo teksta preuzet iz ISTORIJE SRBA — Vladimira Ćorovića | NOVO DOBA — Nacionalni i književni romantizam kod Srba




Vladimir Ćorović
ISTORIJA SRBA
drugo izdanje
ALNARI i AKIA M. PRINC
Novi Beograd

[Angelina]

**

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO

VUK KARADŽIĆ I SRPSKA MUZIKA


U vreme zivota i delanja Vuka Karadzica u Srbiji nije bilo umetnicki gajene, profesionalno tretirane muzike. Prvi muzicar koji je delovao posle Ustanka u Srbiji, bio je Somborac Josif Slezinger, zvanicno titulisan "knjazevsko-srbske bande kapelmajstor". Za potrebe dvora i vojske Slezinger je ispunjavao sve muzicke duznosti: kompozitora, dirigenta, ucitelja muzike i organizatora koncerata. No njegova mnogostrana delatnost, usled odsustva narocitog talenta i potpunijeg muzickog obrazovanja s jedne strane i preopterecenosti u poslu s druge, nije ostavila dubljeg i znacajnijeg traga osim pionirskog.

Korak dalje u srpskoj muzici predstavlja kompozitorska i muzicko-reproduktivna delatnost Kornelija Stankovica.

Srbin iz Budima, muzicki vaspitan u Pesti i Becu, Kornelije Stankovic na pocetku svoga kompozitorskog delanja nije se udaljavao (cak ni u crkvenim kompozicijama) od forme, pravca i izrazajnih sredstava srednjovekovskih muzicara. Do znacajnog preokreta, kako u idejnom stavu prema umetnosti tako i u umetnickoj realizaciji, doveo ga je Vuk Karadzic.

Poznanstvo sa Vukom u Becu, diskusije o narodnoj umetnosti i opravdanosti cuvanja i gajenja narodnih umotvorina i veliki uticaj koji je Vuk imao na srpsku intelektualnu omladinu u Becu, nagone Stankovica da uvidi da i oblasti muzike moze primeniti ideje Vukove. Dotle autor dveju liturgija, valcera i kadrila beckog gradjanskog stila i pesama internacionalnog karaktera, Stankovic sada jasno pokazuje svoju preorijentaciju recima: "A kad sam vec neki napredak u vestini ucinio, jos neuk u svetu, ne znadoh koim mi putem valja proci. Kako sam se u tudjinstvu bio izucio, ma koim bi putem pre posao nego narodnim. Pa zato ne mogu nikad dovoljno zahvaliti onoj izvrsnoj osobi, koja me sacuva, te ne zaidjoh u zivotu, jer mi pokaza put, gde svu svoju snagu zrtvovati mogu samo u korist narodu."1)

U teznji da upozna narodnu umetnost i da je primeni u svom kompozitorskom radu, Stankovic odlazi u Sremske Karlovce i u mnoga druga mesta Vojvodine i Srbije, gde belezi i skuplja narodne melodije. Usto sa slikarem Stevom Todorovicem, koji je bio odlican pevac, izvodi te pesme na koncertima koje je priredjivao u srpskim krajevima.

Iz tih putovanja rezultiraju zbirke "Srpske narodne pesme" za glas i klavir, za muski zbor i za klavir, izdate 1851—1865 u Becu. Posle toga putovanja, Stankovic je duboko prozet narodnom idejom u muzici; on je upoznao blago koje je znacilo otkrovenje za njega, i o tome pise: "Nas narod sa svojim pojanjem daleko stoji iznad drugih naroda, koji nisu srecni da imaju svoje narodno pojanje, a to ce reci, koji ne poju svojim prirodnim, nego onim glasom koji im je vestina stvorila. Neka je vrednost vestackog2) pojanja sa vestackog gledista gledista velika, ali se od njega iste jos nesto vece, a to je, da je ono i narodno, jer samo je onda ono sto treba da je."3) Za njega su narodne melodije, koje je tom prilikom prvi put na samom njihovom izvoru cuo i zabelezio, tvorevine takve lepote da on sa divljenjem konstatuje: "Moze se reci, za ovih dvanaest pesama, da su odnizanih dvanaest zrna sa dragocenog niza narodnih melodija, koje sam u narodu izabrao." I on nastoji da, kao i Vuk, sto vernije prenese ono sto je u narodu cuo, i zato ne obradjuje te melodije sa kakvim visokim umetnickim pretenzijama, nego veli: "Starao sam se da u harmoniji sve ono kazem, sto narod kazuje u svom sloznom pevanju."4)

I u svom muzicko-reproduktivnom radu Stankovic pokusava da primeni plodonosne ideje Vukove. Posto je postao dirigent Beogradskog pevackog drustva, on nastoji da se u tom horu, umesto stranih pesama vrlo cesto sumnicavog umetnickog kvaliteta koje su dotle pevane, na koncertne programe stave srpske narodne pesme. Sa tim svojim predlogom Stankovic je naisao na veliki otpor kod konzervativnih clanova hora, koji nisu mogli da prihvate takvu reformu jer im se cinila suvise revolucionarna. Medjutim, upornim svojim nastojanjem da sprovede svoje namere u delo i uz vrednu pomoc Steve Todorovica, Stankovic je uspeo da i u Beogradsko pevacko drustvo prodre i da se na koncertima peva harmonizovana narodna pesma.

Stankovic bi verovatno i dalje radio u tom pravcu i uspeo da u kompozitorskom smislu postavi solidne osnove jedne nacionalne kompozitorske skole, ali prerana smrt (umro je u svojoj trideset i cetvrtoj godini) sprecila ga je da produbi i do kraja ostvari svoje namere. No, zahvaljujuci Vuku, prvi koraci na polju umetnicke muzike u Srbiji bili su u duhu narodne umetnosti i, upravljeni pravilnim smerom, doveli su nekoliko decenija kasnije do znacajnih ostvarenja Stevana Mokranjca.

Vuk Karadzic, izgleda, nije se dublje zanimao muzikom. Sto su bas u drugoj knjizi prvog izdanaj Srpskih narodnih pesama, izdatoj u Becu 1815 godine, dodate i melodije nekojih pesama, ima da se zahvali sledecoj slucajnosti.

Svojim prenumerantima Vuk je bio obecao uz drugu knjigu i "obraz (figuru)", sto znaci da je hteo knjigu i da ilustruje — ali dok je doslo do stampanja, on je na to zaboravio. "No nista zato — kaze on u predgovoru — ja sam na mesto toga izrezao glasove ot nekoliko pjesana. Glasove je ove slozio (kao sto narod pjesne pjeva) i na klavir ugodio G. Franc Mirecki (Poljak)."

U predgovoru prvoj knjizi Vuk kaze: "Ja premda nijesam pjevac; ali sam ove pjesne zapamtio, kada sam jost prije 12 godina, u najsrecnijem sastojanju smertni, ovce i koze cuvajuci zivio." Medjutim, najverovatnija su tvrdjenja da je Vuk o svome pevanju, imao suvise kriticko misljenje i da je pesme sam pevao Mireckom, koji ih je zapisao i harmonizovao za klavir.5)

Razumljivo je sto je Vuk pevao Poljaku Mireckom, jer je tada u Becu jos nije bilo skolovanih srpskih muzicara, a slovenskom krugu u kome se kretao Vuk pripadao je verovatno i Mirecki (1791-1862), muzicar iz Krakova, inace pisac opera, baleta i teoriskih dela ne narocito trajne vrednosti.

Slusajuci od guslara i pevaca stihove cesto nerazdvojive od melodije, Vuk je morao pamtiti tekstove mahom zajedno sa melodijom. Otuda je verovatno da je on pevao Mireckom i nije ni cudo sto je vise voleo deklamatore nego pevace, jer za "skupljanje pjesana taki su ljudi najbolji; jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevaci (osobito koji su samo pjevaci) mlogi pjevaju i nemisleci sta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takim sa  ja kasto imao muke)".

Svih sest pesama koje su objavljene u drugoj knjizi iz 1815 g. i koje pretstavljaju prve zapisane svetovne melodije u srpskoj muzici, Mirecki je harmonizovao za klavir. A to su:

"Ona je moja, te moja" (Pod noc podje niz polje),
"Sila ljubavi" (Kolika je Jahorina planina, zlato!),
"Kad vec polaze svatovi" (Odbi se grana od jorgovana),
'Kod kraljeve kuce" (Kralju, svetli kralju!),
"Ovcar i devojka" (Zaspala devojka drenku na korenku) i
"Kad se ustaje u slavu" (Ko pije vino. . .).

Njegova harmonizacija ne ide dalje od krutog skolskog sablona. Medjutim, u pogledu metra ritma i tonaliteta zapisi Mireckog su verovatno tacni, jer i danas, posle vise od sto godina, te iste pesme zabelezili su nasi melografi sa malom razlikom. Te razlike se mogu objasniti promenom koju cesto izvode razni pevaci, velikim vremenskim razmakom, seljenjem melodije iz pokrajine u pokrajinu, ali isto tako i ne suvise izostrenim osecanjem Mireckoga za duh nase narodne melodike i ritmike. No uzevsi u obzir da je Mirecki bio profesionalni muzicar koji je morao tacno da belezi i da su razlike izmedju njegovih i kasnijih zapisa male, moramo zakljuciti da su pesme zabelezene tacno onako kako ih je Vuk pevao, tj. onako kako ih je u ono vreme i u onim krajevima narod pevao.

U zapisu Mireckoga u prvoj pesmi "Pod noc', u poredjenju sa zapisima Vl. Djordjevica i Fr. Kuhaca, metricke razlike su neznatne; utoliko sto je takt od 2/4 pretvoren u zapisima Djordjevica u 4/4, dok je i kod Kuhaca takt ostao u 2/4. Ambitus kvarte zadrzavaju zapisi Mireckog i Djordjevica, dok je kod kuhaca zabelezena kvinta. I u pogledu zavrsetka svi su zapisi slicni: izuzev kod Kuhaca, i prvi i drugi period melodije zavrsava se na drugom stupnju (ako se ovde moze uopste primeniti zapadnoevropski sistem tonaliteta koji, u vecini slucajeva, nije prilagodljiv nasoj narodnoj melodici).



Mnogo je veca razlika u pesmi "Kolika je Jahorina". Vremenski najblizi zapisu Mireckoga, a po vernosti najudaljeniji je zapis Alojza Kalauza, objavljen 1850 godine. On se u tolikoj meri razlikuje i od ranijeg i od kasnijih, da se ovde ne moze ni govoriti o istoj melodiji, nego o istom tekstu koji je dobio drugu melodiju, sto se, uostalom, cesto desava pri migriranju, narodnih pesama. Tako je i Miodrag Vasiljevic ovu pesmu, poreklom bosansku, zapisao u Srbiji. Nesumnjiva strucnost Vasiljevica na polju melografije daje osnova da se veruje da je u pogledu ritma njegov zapis autenticniji, mada komplikovaniji. To je utoliko verovatnije sto je Miricki, kojemu je bila strana balkanska asimetricna ritmika, nije ni mogao prihvatiti da se nase narodne melodije zaista pevaju u tako nepravilnom ritmu (u te greske je zapao i K. Stankovic, pa i poneki potonji melografi).6) Melizmi koji su dodati u Vasiljevicevom zapisu poticu mozda otuda sto je pesmu pevao svestenik, koji je preneo taj nacin iz crkvenog pevanja.



Od trece pesme "Odbi se biser" imamo ustvari cetiri belezenja. Zapis Emanuela Kolarovica iz 1828 godine, iako opet po vremenu najblizi, nije prvome najslicniji. Melodija, u svojoj osnovnoj strukturi ista, znatno se razlikuje u ritmickoj raspodeli notnih vrednosti. Poredjeni sa Kolarovicevim zapisom koji ima sasvim jednostavnu melodijsku liniju, zapisi kasnijih melografa pretstavljaju neku vrstu melizmaticnih melodija. Ako pak poredimo zapis Mireckoga sa Milojevicevim, vidimo vecu slicnost izmedju njih, no dok u zapisu Mireckog periodicnost ostaje krnja nepotpunim i nesrazmernim zavrsetkom na polovini note i osmini, dotle je u Milojevicevom zapisu formalna strana potpuno pravilna. U pogledu tonalnom i ritmickom one su iste. Zapis K. Manojlovica razlikuje se pre svega u pogledu tonaliteta, osim toga u velikoj metrickoj razlici (taktovi 5/4, 4/4, 2/4. 5/4 nasuprot kontinuiranom taktu 2/4), u samom tekstu, kome je dodata rec "biser", i najzad u zavrsetku.



U pesmi "Zaspala devojka" vidimo slicne metricke razlike kao u pesmi "Koliko je Jahorina". Dok melodijski nema skoro nikakvih promen, ritmicki su one veoma razlicite — (objasnjivo opet nesnalazljivoscu Mireckoga u nasoj komplikovanoj ritmici).



Kraljicke pesme pevale su se uz obredne igre koje je izvodila mladez u selima o prazniku Duhova. Otuda je u tim pesmama stabilniji ritam, koji je neophodan uz igru. Od te pesme imamo samo zapise Mireckog i Mokranjca. Oni su isti po broju taktova, ali s Mokranjcev zapis pokazuje augmentaciju ritmickih jedinica (4/4 mesto 3/4) i prosirenje pretposlednjem taktu. Razlika je u zavrsetku, koji se kod Mireckog spusta na toniku, dok kod Mokranjca ostaje na drugom stupnju (opet uz napomenu da se takve formulacije po ugledu na zapadni dur-mol sistem u odnosu na nase narodne pesme).



Tri zapisa poslednje pesme razlikuju se pre svega u tempu: Adantino kod Mireckog, Allergo kod Mokranjca, Largo kod Vasiljevica. Velika je i metricka razlika: 2/4, 4/4 i 6/4. Cela nota, kojom Mokranjac zavrsava prvi motiv, opravdana je time sto je nad tom notom Mokranjac izveo imitacioni dijalog izmedju zenskih i muskih glasova u horu. (Zapis je uzet iz Mokranjceve horske obrade "Cetiri obredne kajde".)



Sva ova poredjenja pokazuju kako se u toku vremena nase narodne melodije preinacuju i razvijaju uporedo sa sve slozenijim uslovima u kojima zive nasi narodi, a s druge strane kako se njihova osnova uporno i postojano odrzava. Ona ujedno pokazuju neophodnost da se prikupljanje narodnog kulturnog blaga, koje je Vuk izvrsio na polju narodne knjizevnosti, i time to blago sacuvao za buducnost, sprovode i u oblasti narodne muzike. To blago ni po lepoti ni po bogastvu nimalo ne zaostaje iza knjizevnosti.

_______________________

1) Iz predgovora "Sluzbe Jovana Zlatoustog".
2) U tadasnjoj terminologiji "vestacki" je znacilo "umetnicki".
3) Iz istog predgovora.
4) Iz predgovora zbirke "Srbske narodne pesme" iz 1862 g."
5) Dj. Zivanovic: Vuk i poljski muzicar Francisek Mirecki, Srpski knjizevni glasnik, LIV, br. 3.
6) I Gete, pisuci o nasim narodnim pesmam, uocio je da "one teku jednostavnim tonovima koji se ne mogu uhvatiti u pravilnu muziku". To je pisao povodom prevoda srpskih narodnih pesama gospodjice fon jakob. Jos vise se odusevio nasim narodnim melodijama kada je, u Gerhardovu prevodu, ucitelju muzike u Becu Jozef Marija Volfram, 1820 g., izdao zbirku "Sest srpskih narodnih pesama za glas i klavir". Interesantno je napomenuti da je uporedo sa Volframom srpske narodne pesme u istom prevodu komponovao August Polenc, za istoriju muzike inace malo znacajan kompozitor.

Stana Đurić Klajn




MUZIKA I MUZIČARI
STANA ĐURIĆ-KLAJN
Prosveta
Izdavačko preduzeće Srbije
Beograd, 1956.