Srpsko kolo — Hajd' povedi veselo, naše kolo šareno
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Srpsko kolo — Hajd' povedi veselo, naše kolo šareno
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Srpsko kolo — Hajd' povedi veselo, naše kolo šareno  (Pročitano 12908 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Februar 08, 2011, 02:45:43 pm »

**

SRPSKO KOLO





Kulturni identitet jednog naroda čine svi izrazi njegovog nacionalnog duha, u koje spadaju: vera, jezik, običaji, nošnja, književnost, umetnost, arhitektura, društveno uređenje... Svaki narod ima svoje osobenosti po kojima se razlikuje od drugih i koje ga čine orginalnim. Slepo kopiranje i pretapanje u tuđe kulturne obrasce vodi gubitku identiteta jednog naroda i zbog toga je stalna briga o čuvanju svih elemenata nacionalne kulture jedan od osnovnih zadataka svake ozbiljne nacionalne elite.
 
U tom pogledu muzička tradicija predstavlja jednu od najvažnijih komponenti tog kulturnog lika jednog naroda. Pored Pesme, i Igra predstavlja izuzetno značajnu nacionalnu karakteristiku svakog naroda. U njima se krije ona maternja melodija po kojoj je jedan narod prepoznatljiv među drugima. Nacionalne pesme i igre posebno su vezane za svenarodna i porodična slavlja, dakle, vesele i lepe trenutke, čime na najbolji način oslikavaju život i dušu jednog naroda.
 
Svaki narod ima svoju nacionalnu igru. Kroz nju on demonstrira svoj duh, svoje ideale, svoju filosofiju života. Istovremeno, nacionalna igra predstavlja narod i njegove vrednosti. Ona je njegova slika pred svetom. Ako želite da saznate nešto više o jednom narodu, najbolje je da pogledate njegovu nacionalnu igru.

Srpska nacionalna igra je kolo. Kolo je savršena audiovizuelna slika nekada osnovnog srpskog pogleda na svet, koji podrazumeva sabornost, zajednicu, jednodušnost. U kolu su svi povezani u jedan lanac, svi čine jednu celinu, sve nosi isti ritam. U kolu svi gledaju jedni u druge, upućeni su na bližnje do sebe, bez kojih kolo ne postoji.

Kolo znači sabornu igru, potčinjavanje zajedničarskom duhu, ali ne i poništavanje ličnosti, kako to biva u kolektivnoj igri jednog komunističkog ili nacističkog sleta, gde su pojedinci samo šrafovi jedne mašinerije. Kolo nije ni virtuelna zabava miliona u kojoj se lično ne učestvuje, već kolo traži igrača i njegovo učešće.

S druge strane, sabornost kola je u suprotnosti sa individualnim igrama drugih naroda koje forsiraju samostalne igrače ili plesne parove. Kolo odbacuje samodovoljnost pojedinca ili para i hrli široj zajednici. Kolo je svenarodna igra i upravo želi da istakne šire jedinstvo duha.

U kolu ima mesta za svakog ko je kadar u kolo se uhvatiti. U kolu igraju svi: od dece do staraca, i dobri i manje dobri igrači, i lepotom najistaknutiji i manje markantni pojedinci, i žensko i muško, i bogati i siromašni. U kolu nema veštačkih, već samo prirodnih razlika među ljudima.

Kolo je nacionalna igra u koju se sabiraju i gosti i domaći, predstavnici različitih srpskih krajeva i zemalja. Kolo je i porodična igra u kojoj deda i baba igraju do svoje dece i unučadi. Kolo je i ljubavna igra u kojoj se momak hvata do devojke ili devojke zagledaju momke. Kolo je uvek i nadmetanje najboljih igrača, prava prilika da se oni najbolji istaknu, a ostali učestvuju u zajedničkoj radosti.

U srpskom kolu, ma koliko ono bilo jedinstvena celina, svako igra svojim stilom. Svako pokušava da svojoj igri da neku orginalnu crtu koja bi pokazala njegovu individualnost, a da pritom ostaje nerazdvojni deo jednog istog kola.

Muzički ritmovi kola su različiti prema srpskim krajevima, kao i način igre, ali su za sve jednaki kult zajedništva, pozitivno raspoloženje i nadigravanje.

Kolo ume i da posebno istakne zaslužne pojedince: bilo igranjem na čelu ili kraju kola. Kolovođe postaju oni koji to zaslužuju kao najbolji igrači ili im to sleduje kao obaveza prema nekom od narodnih običaja. Jer kolo je začin mnogim srpskim običajima, posebno veseljima.

Kolo se nekada igralo i kod crkve, i na ratištu, i na svadbama i drugim narodnim radovanjima. Svuda je ono simbolisalo svijenost naroda oko zajedničkog ideala, iste želje i opštu sreću.

Njegoševski posmatrano, srpsku naciju bismo mogli definisati kao "kolo oko Crkve". Jer Crkva je tvorac srpske nacije i čitav društveni život srpskog naroda bio je inspirisan jedinstvenim pogledom na svet. U svakodnevnim pozdravima među ljudima ("Pomaže Bog!" i "Zbogom"), zdravicama ("Zdrav si! — Od Boga ti zdravlja!") i mnogobrojnim narodnim umotvorinama ("Bez nevolje nema bogomolje"), možemo lako uvideti isti taj duhovni uticaj.

Nekada je bilo sramota ne znati igrati kolo. Danas je, sve češće, sramota znati ga igrati. Kolo se od tada do danas nije promenilo, a šta se sa nama desilo pitanje je koje bismo sebi svakako trebalo da postavimo.

Koliko Pesma toliko i Igra nas je održala. Imamo sa čim izaći pred druge kulture. Ne jednom već hiljade puta nastupi srpski folklornih društava zadivili su svet. Samo smo mi počeli da se stidimo svoje tradicije. Negovanje narodne igre kola predstavljalo bi znak budne nacionalne svesti. Zanemariti kolo bio bi znak kulturnog umora i propasti duha jednog velikog naroda.

Za kraj podsetimo se čuvenih stihova Branka Radičevića iz "Đačkog rastanka":

 "Kolo, kolo,
 Naokolo,
 Vilovito,
 Plahovito,
 Napleteno,
 Navezeno,
 Okićeno,
 Začinjeno
 Brže, braćo, amo, amo,
 Da se skupa poigramo!
 (...)
 Hvatite se kola toga,  
 Od višnjega je ono Boga!"





Boško Obradović
SRPSKI ZAVET
SRPSKO NACIONALNO PITANJE DANAS
Srpski sabor Dveri
Beograd, 2010.



Tekst je preuzet iz knjige "Srpski zavet" s odobrenjem autora, književnika, Boška Obradovića.

Fotografija preuzeta sa interneta: autor Aleksandar Zec (nacionalni ansambl "Kolo" @ koncert Olivere Katarine, 19.06.2008)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 30, 2013, 05:27:05 pm »

*

HAJD' POVEDI VESELO, NAŠE KOLO ŠARENO


Srpsko kolo je imalo burnu prošlost kao i srpski narod. Menjalo se i oblikovalo zajedno s vremenom. Prihvatalo novotarije savremenog doba, ali i očuvalo ono iskonsko u sebi.





Nacija i država ne mogu napredovati bez negovanja tradicije, istorije, simbola i znamenitosti. Međutim, da bismo nešto negovali, moramo ga poznavati. Kao što roditelji poznaju svoje dete, hrane ga i neguju, tako je i narod roditelj i čuvar svoje tradicije. Tradicija, narod i država se prožimaju. Pitanje je, ipak, koliko poznajemo svoju narodnu tradiciju?

Nešto najlepše i najvedrije što je iznedrio srpski narod, čega se držao i u najtežim trenucima jesu narodna pesma, muzika i igra. Narodna igra se u Srbiji i na Balkanu uglavnom vezuje za reč kolo. Burna prošlost, uticaj različitih država i kultura imale su i svoje dobre strane. Načinili su narodnu igru raznovrsnom i bogatom. Kolo je jedna reč koja povezuje najrazličitije oblike, načine i stilove igranja u lancu ljudi koji igraju po zamišnjenom krugu. Tako imamo kolo otvorenog i zatvorenog tipa, zavijeno u spiralu, kolo koje se igra po pravoj liniji, takozvanoj lesi. Negde se ono zove i oro, horo ili tanac. Svaki kraj u Srbiji ima posebne karakteristike, način igranja i kretanja, specifičnu ritmiku i značaj. Time se bavi etnokoreologija. Ipak, prvi igrač u kolu — kolovođa (ponegde tancovođa ili tanac) svuda je predstavljao glavnu figuru. Bio je to onaj koji plaća muziku da svira, ili onaj koji ima vodeću ulogu u nekom ritualu. Ponekad i neki poseban virtuozni igrač. Poslednji igrač u kolu nazivao se — kec. Prekinuti lanac igrača u kolu bila je velika sramota i uvreda za kolovođu.

Kolo je vekovima predstavljalo instituciju i društveni fenomen. Bilo mesto gde se pokazivalo umeće, spretnost, ali i lepota i bogatstvo. U kolu su se "gledali" momak i devojka, tu se birala životna saputnica. Igralo se u najlepšoj i najskupocenijoj garderobi okićenoj različitim nakitom od plemenitih metala. U decenijama posle Drugog svetskog rata polako je počelo da iščezava i gubi svoj značaj sa migracijom stanovništva i sve većim prosekom starosnog doba na selu.





Igralo se uz melodije svirane na fruli, gajdama, tamburama. U novije vreme (etnokoreolozi za to koriste termin novija tradicija) pojaviće se tu i harmonika i violina. Narodna melodija pomešana sa zveckanjem dukata na devojačkom vratu, pesmom i vriskom oslikavala je svojevrsnu atmosferu srpskog sela stolećima unazad. Predivne boje narodnih kostima, oblici obuće, oglavlja i odeće činili su ovu sliku još bogatijom. Pojedina kola igrala su se i bez muzike ili samo uz pratnju ritma (tapan/goč, tarabuka, daire).

Kolo se igralo uglavnom na praznik i povodom nekog veselja u porodici (Nevestinsko oro, Svekrvino). Igralo se i u sklopu nekog rituala (dodole, lazarice, rusalije, koledari). Postojala su u nekim krajevima kola koja su se igrala unazad radi ozdravljenja osobe oko koje se igra. Igralo se i u ratu. Iza fronta u trenucima razonode. Brojne su fotografije srpskih vojnika i oficira sa Solunskog fronta prilikom igranja u kolu. Razlozi za igru su bili raznovrsni. Tako su neke od najtežih i najdostojanstvenijih igara nastale u patnji za rodnim krajem onih koji su morali da ga napuste trbuhom za kruhom. Stvaranjem novovekovne srpske države kolo je lagano dobilo svoje mesto i u urbanoj sredini. Prilagođeno novoj sredini konaka, dvorova i balskih dvorana, kolo se razvilo u ono što danas prepoznajemo kao starogradske igre (Kraljevo kolo, Srpkinja, Dorćolka, Kolo kraljice Natalije, Bojarka). Odlikovale su se otmenošću i dostojanstvom novonastalog građanstva i dvorske elite.

Poreklo kola je mnogo starije nego što se u javnosti misli. Ono predstavlja još jedan od ostataka paganstva u našem narodu. Kao i mnoge druge paganske rituale, crkva ga je prihvatila i odenula ga u hrišćansko ruho. Shvatila je koliko je kolo značilo narodu pa ga možemo naći i na nekim freskama. Vremenom je ono postalo jedno od glavnih obeležja crkvenih sabora i vašara. Postalo je slika crkvene porte nedeljom posle liturgije.

Duže od pola veka u Srbiji se amaterski razvija pravac u umetnosti koji se bavi tradicionalnom narodnom igrom, muzikom i pesmom. Laicima je uglavnom poznat pod jednom, inače, širokom odrednicom — folklor. I danas se razvija kroz rad kulturno-umetničkih društava.

Stručnjaci kažu da su Srbi bili veoma kreativni u stvaranju kola i da postoji oko 1100 tzv. igračkih obrazaca. Nazivi su raznovrsni, a mnogi sadrže i toponim prema kome saznajemo gde se igralo to kolo. Neka od njih su: Veliko i Malo bačko kolo, Paorsko kolo, Banatsko momačko kolo, Bunjevačko kolo, Mađarac, Erdeljana, Tandrčak, Žikino kolo, Moravac, Đurđevka, Baričko, Gružanka, Nova vlahinja, Užička čarlama, Ersko kolo, Kolubarac, Moravac, Pop-Marinkovo kolo, Ruzmarin, Banjski čačak, Svrljiški čačak, Šilovački čačak, Leskovačka četvorka, Vlasinka, Selsko oro, Katanka, Rumenka, Todorka, Bugarka, Svekrvino oro, Šestorka, Basara, Vranjski čoček, Begovsko oro, Teško oro, Deli Aguš, Memete, Pembe...

Kolo je imalo burnu prošlost kao i srpski narod. Svoje uspone i padove. Menjalo se i oblikovalo zajedno s vremenom. Prihvatalo novotarije savremenog doba, ali i očuvalo ono iskonsko u sebi. Iako retko, i danas se može videti van pozornica folklornih ansambala. Katkad možemo videti one najupornije kako posle venčanja ispred crkve pokušaju da odigraju kolo uprkos visokim potpeticama i priučenim trubačima. Ipak, veliki korak bar ka očuvanju svesti o narodnoj tradicija, pa i o kolu, jeste nedavno uvođenje Narodne tradicije u izborne predmete osnovnih škola.


Miloš Mitić (1990), član je i asistent umetničkog direktora ansambla narodnih igara i pesama AKUD ''Ivo Lola Ribar'' iz Beograda.
Srpski akademski krug
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: