Šabačka družina "Cicvarići"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Šabačka družina "Cicvarići"  (Pročitano 14270 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 01, 2011, 01:00:53 am »

*





DRUŽINA CICVARIĆI


Jezgro poznate pevačke Družine Cicvarića oduvek su činili članovi znamenite varoške porodice Cicvarić iz šabačke Male. Njima su se ravnopravno, posebno u određenim vremenskim intervalima, pridruživali rođaci, kumovi i drugi vrsni pevači i muzičari. Posebno se isticao Ibro Milić, koji je sa Cicavarićima nastupao kao Ibro Milić i sinovi, ili Braća Milić.

Družina Cicvarića je bila veoma dugovečna. Oglasili su se još u prvim decenijama 19. i trajali sve do potkraj 20. veka. Među njihovim najznačajnijim članovima, izdvajaju se: Baka, Salko, Mujo, Omer, Began, Loso, Tulo, Mema, Pinja, Penco, Mujo...

Starinom su koristili šarkije i tambure, a kasnije su Orkestru pridodavali violine, viole i kontrabas. Nastupali su u srpskoj narodnoj nošnji, koju su činili: gaće, košulja, pojas, fermen, vezene čarape, tozluci i opanci šiljkani. Broj članova Orkestra je varirao, ali ih je uglavnom bilo desetak.

Imali su širok repertoar i bili su veliki majstori da naprave željeni štimung. Počinjali su lagano, sporijim i setnim pesmama, postepeno prelazeći na dinamičnije, a kad se društvo opusti i razveseli, svirali su i pevali gromko i odsečno, "da se cela kafana tresla". Kafanski veseljaci i boemi zasipali su ih dukatima, papirnim banknotama kitili gudala, ili ih lepili na čela članova Družine.

Među pesmama iz njihovog bogatog repertoara, i danas se rado pevaju: Rod rodila kruška ranka, Jeleno, momo Jeleno, Pošetali šabački trgovci, Razvilo se ravno polje prilepsko, Tri devojke, Na Šabac j eudario Švaba, Poranio Jovančiću, Mali pijac potopila Sava, Cojle Manojle, Angelina bela Grkinja, Cvaka cvak...

Dostupni podaci govore da su se Cicvarići doselili u Šabac krajem 18. veka, iz Bosne. U početku su se bavili sitnijim uslužnim delatnostima i zanatima, a muzikom su počeli da se bave kad su se malo okućili.

Priča o počecima ove sviračko-pevačke loze vodi nas do drevne šabačke Tvrđave na Savi, u vreme kad su njom gospodarili Turci. Njihov komandant ― dizdar, bio je "nekakav osobit Turčin". Više ga je interesovao boemski život, nego svakodnevni egzercir njegovih podanika. Usamljen i melanholičan, prekraćivao je dosadne dane i besane noći pišući i svirajući na ćemanetu, skupocenom poklonu prijatelja iz Stambola.

Dizdar je, kaže starinska priča, potajno bio zaljubljen u jednu prelepu Ćaurku, ali ona za njega nije marila. U dertu i nemoćnom besu, on se sasvim izgubi, tresnu ćemane o pod i razbi ga u paramparčad.

Sve ovo, iz prikrajka je posmatrao jedan mladić iz dizdareve posluge, inače Cicvarić iz šabačke Male. On pokupi razbijene delove ćemaneta u bošču i krišom ih odnese kući. Dugo ih je i pažljivo sastavljao, lepio i doterivao, a zatim uporno, danima i noćima, pokušavao iz popravljenog ćemaneta da izvuče željene tonove. Kad je konačno u tome koliko-toliko uspeo, opčinjenost opojnim zvucima violine prenela se na braću i rođake brojne porodice Cicvarić.

I tako, pošto su nabavili još neko ćemane i šarkije, počeli su da sviraju i pevaju za svoju dušu, tiho, merajlijski. A onda je sve krenulo kako je jedino moglo i moralo. Počeli su da se pojavljuju prvo u komšiluku, svirajući i pevajući rodbini i prijateljima, a potom i u prvim kafanama u Mali. Svoje prve korake započeli su u malim malskim kafanama, koje su ubrzo postale pretesne da prime sve one koji su želeli da ih vide i čuju.

Ubrzo, ova neformalna pevačka i sviračka družina uvidela je da ovako, neobavezno, ne može ostvariti svoj san o izvornoj grupnoj pesmi, pa se pristupilo ozbiljnijem radu i zvaničnom osnivanju Pevačke družine Cicvarića. U Družinu su uključivani rođaci, prijatelji i drugi vrsni muzičari, ali su Cicvarići, čak i onda kad su Orkestru bili u manjini, gotovo uvek u njemu imali dominantnu ulogu, posebno kao dobri organizatori i kreatori muzičkog repertoara i stila pevanja i muziciranja.

Na iskraju 19. i početkom 20. veka, jezgro Družine činila su četiri rođena brata Cicvarića: Baka, Mujo, Omer i Began, kao i njihov brat od strica Osman Loso Cicvarić.

Kao violinista, pevač, tekstopisac i kompozitor, Baka je ostavio najdublje stvaralačke tragove. Zbog izuzetno prijatnog glasa i opojne svirke na violini, dobio je nadimak Slavuj.

Muziciranje Družine Cicvarića postalo je nezaobilazno u iole prestižnim šabačkim hotelima i kafanama. Njihova muzika i pesma bili su prisutni na gradskim balovima, svadbama, slavama i preslavama, kao i na neobaveznim druženjima imućnijih varošana, posebno na njihovim seoskim imanjima. Gostovali su u Konaku Gospodar Jevrema, Belom dvoru Kurtovića, na seoskim imanjima bogatih Šapčana i svadbama njihovih sinova i kćeri. Svirali su i pevali Knezu Mihailu, kralju Milanu Obrenoviću, koji ih je i u Niš vodio, kralju Petru I Karađorđeviću... Gostovali su u Banja Luci, Mostaru, Sarajevu, Brčkom, Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici, Ljubljani, Pešti, Pragu, Zagrebu, Parizu... U Parizu su snimili svoju prvu gramofonsku ploču.

Družina Cicvarića, posebno Baka i Salko, posebno se spominju 1892. godine, kada su, sa potonjim velikim srpskim književnikom Jankom Veselinovićem, u šabačkoj Kafani Devet direka, zore ispraćali, uz Jankove omiljene pesme Gde ćeš biti mala Kejo i Hasan-aga na kuli seđaše.

Baku je, 1905. godine, na Svetosavskom balu u šabačkom Hotelu Kasina, zapazio i uvaženi i cenjeni profesor Pavle Sokolović, posebno po pesmi Angelina, bela Grkinja.

Kao kapelnik, Baka Slavuj je svoj Orkestar doveo do izuzetno visokog nivoa, predvodeći ga u danim najveće slave i uspeha, u zenitu šabačkog zlatnog doba. Ostala je i danas priča da je Baka autor pesama Jeleno, momo Jeleno, Ah moj doro, dobri doro i Razvilo se ravno polje prilepsko. Bio je, kažu, vešt prigodničar, menjajući stihove pesama na licu mesta, prema ličnosti kojoj se peva, trenutku i raspoloženju. Tako su, po predanju, nastale pesme Na Šabac je udario Švaba, Mi smo s tobom, sivi tiću, kralju Petre Karađorđeviću, Dođi Švabo da vidiš, gde je srpski Tekeriš, i druge.

Za nezaboravne kafanske trenutke, Janko Veselinović se Cicvarićima kasnije višestruko odužio. Posredstvom kompozitora Davorina Jenka, mnoge njihove pesme uvrštene su u pozorišni komad sa igranjem i pevanjem Đido. Isto tako, Janko je Cicvarićima omogućio gostovanje u poznatim kafanama beogradske Skadarlije i drugim boemskim svratištima.

Hroničari su zabeležili da su Cicvarići, uz mnoge pozive za nastupe po evropskim zemljama i gradovima, imali i veoma primamljivu ponudu za gostovanje kod naših iseljenika u Americi, ali su je odbili jer "nisu imali hrabrosti da lađom putuju u tako dalek svet".

Za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata, solidarišući se sa napaćenim srpskim narodom, Cicvarići su zanemeli.

Bili su posebno počastvovani kada su, 1918. godine, bili pozvani da u Beogradu, pred Kraljem Oslobodiocem i čuvenim vojvodama, učestvuju u centralnoj svečanosti povodom proboja Solunskog fronta. Krajem iste godine, i u Šapcu su radosno dočekali oslobodioce zvucima svojih violina i pesmama Op šija pešadija i Razvilo se ravno polje prilepsko.

Bakin mlađi brat Mujo Cicvarić iznenadio je sugrađane kada se, 1912. godine, kao dobrovoljac prijavio u legendarni šabački VI puk Srpske vojske. Bio je zapažen jer je, kao podnarednik, uz pušku istovremeno prigrlio i violinu, a hrabrošću se pročuo na Kumanovu. U zatišju borbi, i pred svaku bitku, uz trubu se resko oglašavala i Mujina violina, podsećajući ratnike na zavičaj. U rovovima Prilepa oboleo je od kolere, koju nije preboleo i uskoro je preminuo. Vest o njegovoj smrti sa zakašnjenjem je stigla u Šabac, sa pismima njegovih saboraca. Mujino ime se u Mali oduvek izgovaralo s poštovanjem.

U leto 1922. godine, iznenada je umro i Baka Cicvarić. Sahranjen je na šabačkom Kamičkom groblju, "uz jecaje violina Cicvarića i ispraćaj na kojem je bilo više od pola Šapca".

Odlaskom Muje i Bake, Družina Cicvarića našla se u veoma teškoj situaciji. Njihova braća Omer i Began još nisu bili stasali za kapelnike, pa je neminovno došlo do kraćeg zatišja u radu. Međutim, spasonosni vođa uskoro je postao Ibro Milić, dobar pevač i violinista, sa kojim su Cicvarići uspešno nastupali u glasovitoj beogradskoj Skadarliji i uveseljavali boemsko društvo u elitnoj Makedoniji i bašti Hotela Trandafilović. U jesen 1923, nastavljajući turneju po Evropi, duže su boravili u Pragu, gde su snimili gramofonsku ploču.

Ibro Milić je bio poznat i po tome što je pisao prigodne pesme. Tako su Cicvarići, zahvaljujući njemu, prvi zapevali dirljivu tužbalicu povodom smrti kralja Aleksandra Karađorđevića, u atentatu u Marseju, 1934. godine. Na ovom gestu ljubavi i odanosti, pismom im se lično zahvalila Kraljica Marija, Aleksandrova supruga.

Pred Drugi svetski rat, kapelnik Družine postao je Osman (Penco) Cicvarić, sin Bakinog brata Muje, koji je, kao podnarednik, umro na bojištu kod Prilepa. Godine 1927, kao osamnaestogodišnjak, Penco je postao najmlađi član Družine Cicvarića. Za njegovog veka, Družina je svirala u elitnim šabačkim kafanama: Port Said, Evropa, Mala kasina, Velika kasina, Pivnica, Žirovni venac, Devet direka, Zeleni venac i dr.

Penco je imao sve odlike vrhovnog kapelnika. Bio je odmeren i pravičan, strog prema sebi i drugima, sa dovoljno ličnog autoriteta i integriteta, a uz sve to ― i odličan muzičar. Kažu da niko kao on nije znao da zasvira pesme Jeleno, momo Jeleno, Poranio Jovančiću, Rujna zora sišla odozgora, Igrali se konji vrani... Bio je nesputan i pripadao je samo pesmi, onoj kafanskoj, posleponoćnoj.

Svojim orkestrom i svirkom, Penco je zadivio evropski Prag. Sa ništa manje umešnosti i opojnog zanosa, otvarao je boemska srca u Mostaru, Sarajevu, Ljubljani, Zagrebu, Beogradu...

Sa Pencom su Cicvarići, zapisali su hroničari, ponovo dosegli zvezde. Kao da im je Šabac postao tesan, pa su nekoliko meseci zabavljali goste u elitnom Hotelu Lav u Ljubljani, a u beogradskoj Skadarliji su se potpuno odomaćili. U Šapcu nije bilo prigodne svetkovine na kojoj nisu učestvovali.

Posebno je ostao u sećanju odlazak Cicvarića u Beograd, 1951. godine, na poziv Uprave FK Mačva, kako bi dizali moral šabačkim fudbalerima i navijačima na prvoligaškoj utakmici sa Crvenom zvezdom.

Brodom, vozom, autobusima i kamionima, put Beograda "krenulo skoro pola Šapca". Još pre početka utakmice, Cicvarići su, svirkom i pesmom, podgrevali i onako uzavrelu atmosferu.

Počelo je za Mačvu nepovoljno, jer je Zvezda, na samom početku utakmice, povela sa 1 : 0. Na nesreću, početkom drugog poluvremena, povredio je nogu ubojiti šabački centarfor Voja Rogić. Ipak, stegnuvši zube, ostao je u igri i ubrzo izjednačio rezultat. Istog trenutka, sa tribina su se oglasili Cicvarići prigodnom pesmom:

Ti si Rogo ćopav bio,
al' si ipak Zvezdi gol zabio.


Istini za volju, nije to bila neka posebna poezija, ali je izvrsno poslužila trenutku. Dok je pesma Šapčana još odzvanjala tribinama, Zvezdinu mrežu pogodio je još jedan legendarni šabački fudbaler ― Sava Stefanović. Tako je Mačva, i uz pomoć svojih Cicvarića, ostvarila neočekivanu pobedu nad renomiranim protivnikom. No, tek posle drugog Mačvinog gola, među šabačkim navijačima na tribinma nastade prava slavljenička atmosvera, kojoj su ton davali Cicvarići. Neki savremenici tvrde da je to bio "njihov najlepši životni koncert".

Sredinom aprila 1965, umro je kapelnik Penco Cicvarić. Njegovom ispraćaju prisustvovalo je mnoštvo Šapčana. U ovome činu, bilo je dosta simbolike. Opraštajući se sa Pencom, mnogi Šapčani su se opraštali i sa Malim Parizom i svim onim što je on značio.

Posle Pence, Družina Cicvarića više nije imala snage za opstanak. Nova pravila naše estrade bila su im strana i nisu ih mogli prihvatiti.

Danas se u šabačkoj Mali na prste mogu izbrojati muški potomci Cicvarića, ali se ni od njih niko ne bavi muzikom. A ni čuvenih kafana u Mali više nema.

Ipak, Šabac čuva uspomenu na svoje velike muzičare. Danas jedna od većih ulica u šabačkoj Mali nosi naziv Cicvarića.

Autor: Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.

Fotografija Cicvarića iz 1927. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 26, 2011, 02:43:04 am »

**

PESME CICVARIĆA


JELENO, MOMO

Jeleno, momo Jeleno
ta Jelena fina gospođ
Odavno sam ašik na tebe
pođi da si ašik na mene

Kad ti nemaš konjce kod sebe
Ja imadoh Jelo, pa dadoh
Dao sam ga dušo za tebe
Pođi da si ašik za mene!

Jeleno, momo Jeleno,
ta Jelena fina gospođo,
Odavno sam ašik na tebe,
pođi da si ašik na mene.

Kad ti nemaš pare kod sebe
Ja imadoh Jelo pa dadoh,
dao sam gi dušo za tebe
Pođi da si ašik za mene!

Jelena, Jelo, Jelice,
ta Jelice, fina gospođice!


RAZVILO SE RAVNO
POLJE PRILEPSKO

Razvilo se ravno polje
ravno polje prilepsko
pod njim sedi Feti paša
razapeo šatore

I on šalje poslanike
da se Srbi pokore
Svi se Srbi nasmejaše
Pavle Sturma najviše

Poturice Ferdin paša
šesti puk je odgovor
šesti puk je hrabar bio
pa je Turke razbio


NA ŠABAC JE UDARIO ŠVABA
 
Na Šabac je udario Švaba
mučki noću, kao neka baba
mislio je sada il nikada
svom Srbijom zemljom da zavlada
 
I to bilo, za dugo ne bilo
dok se srpsko kolo sakupilo
Sakupi se srbadija mlada
Cer planinom vije kolo sada
 
Došo Švaba do Mišarskog brda
susrela ga pešadija od 6. puka
koja je se namučila muka
 
Šrapnel cepa, a granata seva
Od tud stiže Stepanović Stepa
Bije puškom, bije bajonetom,
rastavi im život s ovog sveta
 
Op šija, pešadija i konjica i tobdžija!


MILA MOJA KATA

Mila moja Kata, otvori mi vrata
otvori mi, da ti dam dukata!
 
Posle devet sata ne otvaram vrata,
idi tamo gde si dosad bio, ti stari bekrijo!
 
Vetar popiruje, kiša poprskuje
moje srce zebe što nije kraj tebe
 
Lako ti Kato u krevetu spavati,
pod prozor ostajati...

Sabrao i preredio: Vladan Kuzmanović | KAIROS | Sremski Karlovci


"... Malo ko zna da su Cicvarići komponovali "Svilen konac" i prvi put kompoziciju snimili 1929. u Beču. Došli su iz Makedonije u Šabac, bili su veliki rodoljubi i to iskazivali kroz muziku. Šabac je bio pogranično mesto, tu je stvorena prva srpska buržoazija, jer je trgovina svinja u Austriju išla preko tog grada. U Šabac je stigao prvi klavir, tamo je osnovano i prvo pozorište.
— Kod Carevca sam svirao poslednjih godina njegovog života i jednom prilikom mi je rekao da nije on komponovao "Svilen konac". Govorio mi je da je šteta što ta kompozicija nema stihove, jer ako se ne peva, narod će je zaboraviti i da bi bilo dobro da se nađe neko pametan da napiše dostojan tekst. Rekao mi je: "Ti si pravnik kao ja, pokušaj". Posle njegove smrti napisao sam tekst i uradio aranžman i ispunio Carevčev amanet..."
Milutin Popović Zahar | Večernje novosti, 07.01.2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 27, 2013, 02:51:09 am »

**




CICVARIĆI — KRALJEVI ŠABAČKIH KAFANA


ISTORIJAT

Otkud Cigani muslimanske vere u pravoslavnoj srpskoj varoši zvanoj Šabac?! Neki izvori trde da su to potomci bivših turskih Cigana koji su odlaskom nizama (turskih vojnih garnizona) iz južne Srbije krenuli na sever, nastanili se u Semberiji, a odatle se infiltrirali u obližnje varoši, kao što su Šabac, Loznica i Valjevo. Budući da nisu bili skloni ni jednom od zanimanja kao što je zemljoradnja ili stočarstvo, bavili su se svim i svačim, a ponajviše muzikom. Od vremena kneza Miloša, nepismena i potpuno neobrazovana, poluorijentalna Srbija, teško se uklapala u evropski koncept života. Početak stvaranja novog građanskog sloja društva začeo se poglavito u pograničnim varošima i varošicama. Tu su se izdvojili pre svega trgovci stokom, koji su se počeli bogatiti izvozeći svinje, ovce i goveda preko Save u Austrougarsku.

Prvobitna akumulacija kapitala i dodir sa naprednim evropejskim načinom života, preko trgovačkih poslova poglavito sa Austrougarskom, menjali su i životne navike nove generacije koja je postepeno prihvatala mnoge ideje i običaje zapadne civilizacije i trudila se da nekako pobegne od svog orijentalnog nasleđa, koje je nametnuto viševekovnom turskom okupacijom.

Sa novom materijalnom bazom, oslobođeni turskog ropstva posle petovekovne agonije, bogati srpski trgovci su počeli slati svoje sinove i kćeri na visoke škole, pre svega u Austrougarsku, Češku, a ne retko i u Nemačku i Francusku. Nije čudo što se upravo Šabac, ta možda najisturenija srpska pogranična varoš, među prvima izdvojila i krenula ka Evropi kao svom novom Eldoradu, i to uporno i bez ikakvog ograničenja.

Tako se vraćamo na sam početak naše priče, čija je tema kulturni život u jednom ambijentu samostalne i državotvorne Srbije na čelu sa dinastijom Obrenovića.

U Šapcu je knez Miloš ustoličio svog najmlađeg brata Jevrema, čoveka veoma sklonog evropejskom načinu života. Ovaj mladi čovek je doveo češke učitelje muzike, i to iz sasvim određenog razloga. Srpska deca, koja su veoma sporo učila nemački ili francuski jezik, mnogo su se bolje razumevala sa svojom češkim vaspitačima, zbog jezičkih sličnosti i prepoznatljivog slovenskog duha. To je plastično opisao i Mihailo Vukdragović, profesor muzičke akademije u Beogradu opisujući razvoj muzičkog života u Šapcu:

Ovaj grad, nevelikog broja stanovnnka, ali grad bogate muzičke tradicnje, skrenuo je na sebe pažnju još tridesetih godina 18. veka, kada se u njemu pojavio Josif Šlezinger, prvi organizator muzičkog života u Miloševoj Srbiji. A od 1902. do 1911. godine u Šapcu je živeo jedan od najdarovntijih iz plejade čeških muznčara ... koji su mnogo doprnneli razvoju muzičkog života u Srbiji. Bio je to Robert Tolinger, koji i danas počiva na šabačkom groblju.

Kasnije je i sam knez Miloš oko 1831. godine zatražio od brata Jevrema da mu pošalje tog svirca — Josifa Šlezingera da bi osnovao dvorsku muzičku bandu u Kragujevcu, što je Jevrem i učinio. Tako je Šlezinger postao prvi kapel majstor kneževe dvorske bande, sa stalnom mesečnom platom. Šlezingerov doprinos muzičkoj kulturi u Srbiji bio je nemerljiv. On i njegove češke kolege preobrazili su muzički ukus obrazovanog stanovništva, uveli ga u više svere shvatanja evropske klasične muzike i operske umetnosti. Opismenjavajući muzički talentovanu mladež, podigli su nivo muzičke kulture i ostavili najlepši legat za budućnost srpskih muzičkih pregaoca. Ono što je još važnije, bila je činjenica da su se ti evropski muzički učitelji i sami upoznali sa folklornim blagom srpskog naroda, koji ne samo da nisu voleli, već oduševljeno prionuli da ga unaprede i obogate višeglasnim orkestracijama. Ne retko su i sami počeli stvarati kompozicije u duhu srpskih narodnih motiva. (Setimo se samo nekoliko: Na Drinu — marš, Stanislava Biničkog ili današnja srpska himna — Bože pravde Davorina Jenka, zatim niz pevanija komponovanih u srpskom tradicionalnom duhu za pozorišni komad Janka Veselinovića Dragomira Brzaka Đido od istog autora i bezbroj drugih).

Taj njihov plemeniti napor iznedrio je u daljem razvitku muzičke pismenosti, najvećeg horskog i muzičkog velikana Stevana Mokranjca, čije su rukoveti direktan plod temeljnog pedagoškog pristupa obogaćivanju kulturnog blaga jednog slovenskog naroda autohtone epske i lirske kulture, tako dugo skrivenog u tami turske okupacije.

Na proslavi 50-togodišnjice Beogradskog pevačkog društva, Šabačko pevačko društvo pod dirigentskom palicom maestra Roberta Tolingera, osvojilo je prvo mesto među još desetak horova, izvodeći Mokranjčevu X rukovet. Na tome im je čestitao i sam kompozitor Stevan Mokranjac.

Zaključio bih sa pomalo smelom tvrdnjom da su ovi muzički prosvetitelji napravili u duhovnoj sferi razvoja srpske muzičke reformacije sličnu revoluciju koju je u književnosti započeo i završio Vuk Karadžić. Treba li podsetiti da je Vuk, veliki reformator srpskog jezika i književnosti, rođen u tom istom Podrinju, čija su glavna urbana središta bili Loznica i Šabac. Pomenuta kulturna revolucija je počela već prvim direktnim dodirima sa evropskom civilizacijom, iako sa velikim zakašnjenjem i dosta sporo, bar kad je u pitanju adaptacija evropskim životnim standardima šire građanske populacije. Šabac je kao najisturenija pogranična varoš, prednjačio u tome do te mere, da je izazivao surevnjivost i samog kneza Miloša, koji je često prekorevao svog mlađeg brata Jevrema što tako bezrezervno prihvata običaje i kulturne vrednosti katoličkog zapada. Ali jednom probijena brana pred otvorenom bujicom hrišćanskog građanskog morala i kulture, našla je u Šapcu vernog sledbenika, pa su Šabac čak i pojedini evropejski umovi nazivali Malim Parizom. Ipak, ponavljam, sve je to išlo nekako presporo i sa puno otpora, naročito među nižim slojevima društva, koje se uporno opiralo evropskim novotarijama i čuvalo svoje konzervativne navike, čak i kada je u pitanju muzika, pogotovo ona koja se prenosila sa kolena na koleno.

Uz osnivanje pevačkih društava, stvorene su pre svih, vojne muzičke kapele, sa obrazovanim muzičarima koji su sticali nova znanja i muzička iskustva. Otvorena su i prva pozorišta, kasnije i bioskopi. Jednom rečju, evropski kulturni uticaji su plavili plodnu podrinjsku dolinu, tako žednu viših duhovnih uzleta. Prvi klaviri doterivani su iz Austrije pravo u Šabac, u salone bogatih udavača i frajlica, ćerki imućnih trgovaca.

Međutim, šta se događalo sa duhovnim životom onog sloja varoškog stanovništva sastavljenog pretežno od zanatlija, sitnih trgovaca i proste radne snage? E, oni su posebna priča... Šabac je još u osvit devetnaestog veka imao razgranatu iako rudimentarnu, poslovnu berzu, smeštenu u nebrojenim kafanama smešnih imena, gde se odigravao glavni, poslovni ali i duhovni život varoši: Kasina, Devet direka, Hotel Pariz, Gradska pivnica, Tešmanovića kafana, Velika gostionioca, Kafana kod lepe Keje, samo su mali deo od blizu stotinu kafana koje su nicale u Šapcu kao gljive posle kiše. U njima su se zaključivali svi veliki i mali trgovački poslovi, ugovarali brakovi, organizovale političke diskusije, a ne retko održavale i pozorišne, a kasnije i bioskopske, predstave i balovi. Nešto kasnije sam centar, gde su se sklapali najvažniji poslovi, postao je Evropa — luksuzno zdanje, sa reputacijom evropskog salona u Šapcu. To je bila i prva javna kockarnica, u kojoj su se u velike sume kockali najbogatiji šabački trgovci, a i sam kralj Milan Obrenović je tu svraćao da se oproba u kartaroškim igrama sa bogatim Mačvanima. Taj poslovni i trgovački deo Šapca se nazivao i Velika pijaca. U njoj je život bujao u svim svojim mnogobrojnim vidovima, 24 sata, bez prestanka. Tek nedeljom u ranim jutarnjim časovima, još poneki budni stanovnik Šapca mogao je da čuje skakutanje i trupkanje točkova lakih čeza i fijakera po kaldrmi. Čula se ne retko i kakva tugaljiva pesma anonimnog pijanca ili smeh i dovikivanje mlađarije, sinova, naslednika sloja poslovnog sveta koji je tek krčio sebi put ka slavi i bogatstvu.

Zapravo i Šabac je imao svoju boemsku elitu, koju je predvodio slavni književnik Janko Veselinović, inače naočit momak sa mnogo pevačkog dara. Upravo on je najviše proslavio bandu Cicvarića, kao i muzički sastav poznatog svirača i muzikanta Andolije ... Najburnije večeri u pobrojanim kafanama su se odigravale uz muziku ovih poznatih muzičkih sastava, obično u ime dobro zaključenih poslova. Šabac je bio uzavreli lonac, iz kojeg su se orile pesme i svirkaćemaneta, daira, šargija, frula, zurli i svih onih instrumenata tako karakterističnih u tom prelaznom dobu koje mirne duše možemo nazvati raspevanom revijom šabačkih muzičkih bandi. Njoj nisu odoleli, pored Janka Veselinovića, ni pesnici kao što je Rade Drainac, zatim mnogi drugi pesnici i književnici od Stanislava Vinavera sve do Oskara Daviča i drugih slavnik likova Podrinja.


CICVARIĆI — ŠABAČKI MUZIKANTI SA PEDIGREOM

U okvirima kafanskih muzičkih zbivanja u Šapcu, postojale su dve sviračke bande: jedna pod upravom ćemaniste Vase Stankovića - Andolije, a druga je bila familijarna banda Cicvarića, koju je osnovao Omer Cicvarić. Cicvarići su svi bili nastanjeni u šabačkoj Mahali, i bavili su se svi, skoro bez izuzetaka, muzikom. U vreme najsjanijeg doba šabačke kafanske muzike, prepoznatljive su tri sviračke družine Cicvarića. Omerova, Begina i Bakina družina. Prvobitno taj period može se smestiti u vremenski okvir od 1870. godine do 1913, do završetka balkanskih ratova. Dalji potomci Cicvarića bili su prepoznatljivi do završetka Prvog svetskog rata, 1918. godine, kada nastavljaju rad parcijalno pod drugim imenima (Milići i Zejići).

Generacije Cicvarića su mnogobrojne. U dva veka postojalo je 7 generacija ove porodice, i sve su se nasleđivale. Kapele su nastavljale da žive prenoseći tradiciju od oca na sina i svaka je završavala muzički period smrću jednog od kapelnika.

Najpoznatiji primaš i tvorac novih pesama bio je poslednji autentični izdanak ove muzičke familije Begin sin Baka. Upravo kompozitorski opus tog talentovanog muzikanta počeo me je zanimati još iz vremena gimnazijskih dana.


TRAGANJE ZA TAJNOM CICVARIĆA

U čemu je, ustvari, tajna Cicvarića? Moja istraživanja su me dovela do zaključka da je u pitanju dvostruki kreativni legat ove kolonije migranata sa juga Srbije, koji je ostao zabeležen na četrdesetak grafitnih ploča. Prvo, velika misterija je bila u tome kako je taj prenakićeni stil izvođenja uspevao da osvoji srca kako pesnika, književnika i ostale intelektualne elite tako i običnog, priprostog naroda koji je prepoznavao lepotu njihovog muziciranja nekim šestim čulom, više instinktom, više srcem, nego nekim razvijenim estetskim smislom. Bez obzira da li su poklonici ove crnopute muzičke družine (obučene u neku varijantu orijentalnog i srpskog ruha), bili carevi, kraljevi, slavni pesnici i muzički pedagozi — niko od njih nije bio ravnodušan pred čudesnom omamljujućom energijom ciganske balkanske magije Cicvarića.

A svirali su svima njima sa istom energijom i bez straha, kao Ciganka gatara koja gleda u dlan i caru i prosjaku, osećajućio nadmoć svog prirodnog talenta i vidovidosti čiji su koreni u dalekoj prošlosti njihovog plemena.

Cicvarića zvuk čini poglavito grupno pevanje u kojem dominira solista ili ređe solistkinja, sa veoma malo višeglasja. Pevalo se skoro unisono, sa uskakanjem glasova članova kapele, koji su bili istovremeno i pevači i svirači. Dugim slušanjem i analizom, stekao sam utisak da je njihovo izvođenje neka vrsta ciganskog, balkanskog soula, koji deluje hipnotički na slušaoca bio on visokoobrazovani muzički stručnjak ili običan čovek. Interesantno je da ta Cicvarića magija deluje i dan-danas kad slušamo njihove snimke sa grafitnih ploča snimnjenih u nekoj od evropskih prestonica pre više od jednog veka.

Na Vikipediji — slobodnoj encikopediji, na internetu, nalazim definiciju njihovog stila sa kojim sam u potpunosti saglasan. Tamo stoji otprilike sledeće:

Krajem 19. i početkom 20. veka Cicvarići unapređuju svoj stil i bržim ritmovima, gromkom i ne retko višeglasnom pevanju, složenijim i vitruoznijim delovima, miksujući svoj repertoar od veselih poskočica do sevdalinki sa makedonskim pesmama i romansama.

Odlikuje ih umešnost, sinhronicitet ... ajkanje (prateći vokal pri kraju pojedine fraze) višebojni registri, promene ritma itd.


Dodao bih da je najkarektističnije u njihovim komponovanim pesmama sinkpopirana fraza pred refrenom, čime se postiže zavodljiv efekat sličan znaku uzvika na kraju muzičke rečenice. Izdvaja se vijugavi ton violina, najčešće na visokoj E žici, pun glizanda i trilera koji zavode svojom prenaglašenom preteranošću poništavajući svaku estetiku današnjeg violinskog izvođenja. Taj violinski stil je arhaičan, prirodan, virtuozan, plemenit, često redukovan na najmanju moguću meru kao podrška glasovima. Vodeći glas, pomalo komičan današnjem slušaocu zbog svog drhtanda na krajevima dužih pevačkih fraza, pleni i danas nekom čudnom rustičnom atmosferom prepunom sevdaha, kao čaša crnog mačvanskog vina pretočena i zalivena slatkom tugom naslućujućeg zaborava i prolaznosti života.

Budući da sam i sam violinista i zemljak ove muziikantske bratije sa pedigreom, dolazim do neoborivog zaključka da je tajna Cicvarića u njihovoj obdarenosti da iznesu iz dubina podsvesti mnoge duševne vibracije iz skrivenog arhetipskog sadržaja, iz dubokog arteskog bunara genetskog sećanja, ponekad nerazumljivog ali tako stvarnog! Ta muzika je puna neke neodoljive tuge, neke čudne sete, spomena na dane duševnog spokoja koji su iščezli u burnim nesrećama kroz koje je prolazio Balkan, ta ruža vetrova, vesnik i svedok svetskih krvoprolića i kataklizmi svih vrsta.


PESME CICVARIĆA — PRVIH PREPOZNATLJIVIH KOMPOZITORA NARODNIH PESAMA

Cicvarići su snimili oko 20 ploča sa oko pedesetak pesama u vremenu od 1909. do 1922. godine. Uz pretežno izvorni repertoar pesama, često se mešaju uticaji bosanskih sevdalinki, makedonskih i turskih obrada. Snimali su i originalne potpurije, od kojih je jedna veoma karakteristična. To je vrsta animir muzike koju su Cicvarići izvodili verovatno u toku samog obeda, ne želeći da skreću pažnju slušaoca sa tako važnog čina kao što j e uživanje u prebogatoj šabačkoj kuhinji. Jedna od tih snimnjenih potpurija je, rekoh, posebno interesantna. U dvanaestominutnom trajanju, sa čuđenjem otkrivam da se u njemu pojavljuju melodije koje danas prepoznajemo kao Svilen konac i Nizamski rastanak. Mnogo godina docnije, dok sam svirao kao gost u orkestru Carevac Radio-Beograda, sreo sam šefa tog slavnog srpskog orkestra — Vlastimira Pavlovića i izjavio da sam očaran načinom na koji je izveo te dve kompozicije. Ipak, mislim da su te kompozicije stvorili još dvadesetih godina proteklog stoleća, Cicvarići iz Šapca.

Naravno da je tako, mladiću — mirno je odvratio Carevac — ja ništa ne komponujem, samo se trudim da pratim dušu srpskog naroda. Ja sam samo dao ime tim dvema kompozicijama iz istog potpurija, stvarajući dve nezavisne numere, pa sam ih tako i snimio.

Voleo bih da neko na njih jednog dana napiše dostojan tekst, tako da mogu sebi da obezbede večito trajanje u srpskom narodu. Možda to možeš da uradiš upravo ti, momče, kad mene jednog dana ovde više ne bude.


Petnaest godina posle Carevčeve smrti, ja sam, čini mi se veoma uspešno, napisao tekstove i aranžmane na dva Carevčeva evergrin izvođenja. Jedno je bilo Svilen konac, a druga Nizamski rastanak. Obe ove kompozicije delo su besmrtnih Cicvarića, a ja sam ponosan što sam ih dostojno obradio. Pre nego što završim ovo, svakako selektivno i skraćeno, izlaganje o fenomenu Cicvarića, želim da objasnim svoju ulogu u otkrivanju tajne velikog umeća ovih crnoputih majstora štimunga.

Mene je još iz ranih momačkih dana počeo interesovati istorijat ovog plemena, jer mi je učitelj violine bio isto tako crnoputi muzičar, ogranak šire familije Cicvarića iz Loznice. Taj genije violine zvao se Naif Amzić. Bio je to čovek iz lozničke male koji je napamet svirao dela Pabla Sarasatea, Mocarta ili sonate od Dvoržaka i Čajkovskog. Iznad svega mrzeo je Cicvariće kao nepismene muzikante i kleo zlu sudbinu što su oni poznatiji od njega, pravog barda ciganske violine iz Podrinja. Možda je zaista bilo tako?! Kad je moj učitelj umro, prvo što sam namerio, bilo je da odem u Šabac i potražim od poslednjih potomaka Cicvarića što više podataka, saznam sve o njima, zapišem i notiram skoro sve pesme koje su oni pevali. Učinio sam to, aranžirao sve njihove glavne muzičke numere i snimio ploču u Studuju B u Beogradu, sa poznatim zvezdama estrade i odličnim orkestrom RTB-a. Pokušavajući da savremenim aranžerskim postupkom obogatim svoje zapise Cicvarića pesama, otkrio sam, da ne samo da nisam ništa dobio polifonom orkestracijom (1962), već sam, naprotiv, izgubio onaj fini osećaj magije koji me obuzimao kad sam slušao snimke prastarih gramofonskih izdanja na kojima su snimnjena mnoga Cicvarića izvođenja. Čak sam snimio i TV emisiju o Cicvarićima, sa Cunetom Gojkovićem kao glavnim izvođačem i sa svojim orkestrom. Sve je bilo lepo prihvaćeno, ali ja još uvek nisam bio zadovoljan rezultatom svojih istraživanja. Onda sam nesvesno utonuo u sopstvenu iluziju da sam i sam jedan od Cicvarića, na granici sna i jave, kao u transu, komponovao prvu pesmu-omaž nekadašnjim majstorima šabačkih kafana i evropskih dvorova Cicvarićima. Bila je to pesma Nema više Cicvarića, koju je sjajno doneo odlični pevač Radiša Marković. To je bio pun uspeh, hit koji kao da je Cicvariće vaskrsao i spasao zaborava. Kasnije sam, na stihove šabačkog pesnika Dragiše Penjina, komponovao još desetak novih numera posvećenih starom Šapcu i Cicvarićima, od kojih su najpoznatije: Kad je deda lumpovao, Nad Šapcom je mesečina, Kad pevaju Čivijaši itd ...

Tada sam pomislio da sam se odužio Cicvarićima na najbolji način, jer su vazda surevnjivi i sumnjičavi Šapčani prihvatili prvu od ove dve pesme kao svoju nezvaničnu himnu, ali meni kao Lozničaninu nikad nisu oprostili što nisam Šapčanin! I dan-danas kad dođem u Šabac, nailazim na ambivalentna osećanja Šapčana. Dok me jedni dižu u nebesa, drugi mi šaraju bojom automobil, tek da se zna ko su Čivijaši. Ali ovo nije priča o meni već o slavnim Cicvarićima, kraljevima šabačkih kafana.


PRIMERI KOMPONOVANIH CICVARIĆA PESAMA

Cicvarići su komponovali oko tridesetak svojih pesama, i sa pravom sam više puta tvrdio da su oni rodonačelnici komponovane muzike u duhu izvorne usmene muzičke tradicije Srbije i Balkana. Oni su i hroničari jednog vremena u kojem se kroz njihove pesme jasno kao na dlanu oseća duh vremena u kojem su živeli. Bilo da je reč o patriotskim pesmama nastalih kao odgovor na invaziju austrougarske soldateske na Šabac i Srbiju Na Šabac je udario Švaba ili da se plastično prikazuje slatki život šabačkih novopečenih parajlija Pošetali šabački trgovci, zatim ljubavne zgode poznatih šapčana Angelino, bela Grkinjo, mi uvek ostajemo zadivljeni opijajućom naivnošću njihovih tekstova, uz potpuno originalnu muziku, koja je sva u narodnom duhu i po metrici i po frazama, ali netipična i pomalo puna vulkanske erupcije njihovog muzičkog senzibiliteta.

Cicvarići se upravo kroz te svoje komponovane pesme prikazuju kao pravi rodoljubi, totalno adaptirani dođoši koji više i ne znaju kojoj veri zapravo pripadaju. Imaju muslimanska imena, ali slave sve srpske verske praznike, učestvuju u svim nacionalnim pobedama i porazima srpskog naroda, ginu kao vojnici zajedno sa svojim pravoslavnim drugovima u mnogim bitkama od Balkanskig ratova, preko Prvog svetskog rata, do onog Drugog, koji je označio i njihovo potpuno nestajanje sa karte muzičke pozornice Srbije i Šapca.

Cicvarići su, dakle, hroničari jednog vremena, plastični spomenici razvoja muzičke i svake druge kulture jednog naroda i jednog grada koji stvarno zaslužuje ime Mali Pariz. Pedeset godina kasnije, ja sam napisao jednu od svoji najlepših pesama Nema više Cicvarića, koju mnogi i danas smatraju za kultni omaž vremenu Cicvarića, tih careva kafanske muzike Srbije.

Adeti se promeniše,
Sokaci se proširiše,
Starog Šapca nema više,
Al još pamte čivijaši,
Ostareli bekrijaši:
U kafani punoj dima,
Ko nekada, svega ima,
I kelnera potrkuša
I šabačkih namiguša,
Ima jela, ima pića
Lepih cura i mladića
ALI NEMA, OJ, MLADOSTI,
ALI NEMA, OJ, ŽALOSTI,
NEMA VIŠE CICVARIĆA!


(Mr Milutin Popović Zahar)


ORGINALNI TEKSTOVI KOMPONOVANIH PESAMA CICVARIĆA

Za kafanu Devet direka vezuje se pesma Pošetali šabački trgovci. Pesma Rod rodila kruška ranka nad Milošićem nastala je, po pričanju, između ostalih i M. St. Đuričića, tako što ju je ispevao Milan Šanić, koji se pominje u dopevima pesme. Varijante nekih dopeva imaja, na primer, vlasnik kafane Šaran, "sve se potreskuje u kafani Steve Popovića". Dakle ako bi pesma bila pevana u kafani Šaran, završavala bi se sa ovakvom konkluzijom, a onda bi i dalje bila pevana u takvoj varijanti. Autor pesme Rod rodila kruška ranka pod Milošićem je sin Lijepe Šane, Bairčanke u koju su se zaljubila dva šabačka bega, od kojih jedan iz ljubavi joj pokloni han na Malom pijacu, po kojem će se posle ceo taj kraj grada zvati Šanin šor.


ROD RODILA KRUŠKA RANKA

Rod rodila kruška ranka pod Milošićem,
Pod njom sedi mlado momče Srbiju peva,
Sve Srbija do Srbije Obrenovića.
U ruci mu tamburica Berberovića,
Na tamburi zlatne žice Cicvarića,
Na plećima dikli džube Riste Bajića,
Na glavi mu tunos fesić Joce Gašića,
Na prsima zlatan lanac Koste Spužića,
A na vrancu šimšir sedlo Kurteševića,
A po sedlu zlatna aša Topuzovića,
Kad uzdahne i zapeva Milan Šanića,
Sva se kuća potreskuje Koste Džambića.


POŠETALI ŠABAČKI TRGOVCI

Aj, pošetali šabački trgovci, cvaka, cvak,
Aj, prvi ide Todor Kneževiću, cvaka, cvak,
Aj, a za njim Crnalija Panta, cvaka, cvak,
Aj, a za Pantom Kolarica Joca, cvaka, cvak,
Aj, pravo idu u šabačku malu, cvaka, cvak,
Aj, oni bude Begu kafedžiju, cvaka, cvak,
Aj, ustaj, Bego, podeli nam šlage, cvaka, cvak,
Aj, beginica nek prži kajgane, cvaka, cvak.


ANGELINA, BELA GRKINJO

Oj, Angelina, ti bela Grkinjo,
Oj, sve se plašiš udati se nećeš.
Sedi, gidi Saro, što te kući nema,
Sedi gidi Stojane a što mi ne dođeš?

Oj, okreni se niz đul baštice,
Oj, da ti ljubim tvoje belo lice.
Sedi, gidi Saro što te kući nema,
Sedi, gidi Stojane, a što mi ne dođeš?

Aj, nisi dunja da te mirišem,
Aj, već devojka da te begenišem.
Sedi, gidi Saro, što te kući nema,
Sedi, gidi Stojane, a što mi ne dođeš?


Milutin Popović Zahar

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića


Cicvarići su često pevali pesmu "Angelino" a Jevrem Obrenović je rado slušao.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Septembar 27, 2013, 01:15:01 pm »

*
ONO NAŠE, ŠTO NEKAD BEJAŠE


BOEMSKE ZORE U ŠAPCU


Poznati predratni profesor i književnik Mile Pavlović Krpa jednom prilikom je zapisao: "Neko je u svoje vreme novosadskoj 'Zastavi" nagovestio, a to su posle donele još jedne beogradske novine, da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac, a i to, da su sve one jako posećene i uvek pune gostiju. U pojedinim kavanama stalno se orila muzika i pesma." Da ovo nije bilo puko hvalisanje, govori i odluka Načelstva sreza pocerskog da među ugostiteljima napravi reda. Kafane su razvrstane u četiri klase, pri čemu su dve poslednje morale da se zatvore do 10.30 uveče. Lokali prvog i drugog reda, koji su primali i putnike, mogli su da rade 24 časa, a "prostitutske radnje do jedan sat noću". Po svim kafanama su goste uveseljavale razne kapele, muzičke bande i družine, a među njima su bili najčuveniji Cicvarići i Vasa Stanković Anadolija. Cicvarići su poticali iz ciganske ma(ha)le šabačke, a veruje se da su tu stigli iz Crne Gore. Tvrdilo se i da su se zvali Reljići, a da im je prezime koje ih je proslavilo i van granica Srbije zapravo bilo umetničko. Bilo kako bilo, sigurno je da su Cicvarići rodonačelnici novokomponovane narodne pesme. Stihovi i muzika koju su iznedrili, bili su kao stvoreni za velika druženja i lumperajke. O tome su svedočili najstariji Šapčani kada su kao momci bančili u "Zelenom vencu", "Zlatnom šaranu" ili kod "Točkonje" uz orkestar Cicvarića. Tako se i dan-danas u kafanama i svadbama mogu čuti njihove najbolje pesme kao što su "Prošetali šabački trgovci", "Oj Ilija, Ilija, ubila te rakija" i, neizbežna "Hoćemo li u Šabac na vašar".

Na čelu orkestara Cicvarića bili su poznati Salko, Osman Loso i Ibro Milić, koji je sa Cicvarićima nastupao kao "Ibro Milić i sinovi", ili "Braća Milić". Boemsko društvo se najradije sastajalo u kafani "Devet direka", čiji je redovni gost bio i nekada najbolji učenik Šabačke gimnazije, a tada već plodni pisac Janko Veselinović. Često je sa Cicvarićima lumpovao. Oni su voleli, a naročito Salko, da udari u šargiju i sa Jankom da otpeva "Hasan-aga na kuli seđaše". Kada su majstori i trgovci polazili izjutra da otvaraju dućane, Janko je sa Salkom iz kafane kretao. Šargija je u veštoj ruci Salkovoj milozvučno odjekivala, a Janko bi, zagrlivši Salka, divno i umiljato pevao. Neko je zapisao da je Šabac baš u to vreme bio "grad bezimenih trubadura i slatkog sevdalisanja".


PRAŠKI ALBUM Cicvarići su sa kapelnikom Ibrom Milićem bili u jesen 1923. u Pragu, gde su nastupali i snimili gramofonsku ploču. Tih godina su najviše boravili u Beogradu, a svirali su u kafani "Makedonija" i u bašti "Trandafilovića", u boemskoj Čuburi, pod imenom "Orkestar braće Milić". Beogradski slikar Mihailo Petrov je toliko zavoleo Šabac koji su donosili u prestonicu, da je počeo u njega da odlazi, a po Šapcu je lumpovao i književnik Rade Drainac. Trifun Đukić, Crnogorac koji je predavao u Šabačkoj gimnaziji, zapamćen je po setnim stihovima koje je pisao o poslednjim Cicvarićima. Vesti online | 05.09.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 04, 2013, 12:06:27 am »

*
AVDO CICVARIĆ, MUZIČAR IZ GORNJEG MILANOVCA


ČUVAR SEĆANJA NA STARE PREDKE

Cicvarići počeli da sviraju 1850. godine i u naredna dva veka kroz orkestar prošlo sedam generacija





U Gornjem Milanovcu o poreklu Avde Cicvarića malo se zna, u Šapcu još manje, ali i o tome da u Srbiji još ima muzičara Cicvarića, koji nisu čuveni kao Avdovi preci, čukundeda Omer, pradeda Mujo, deda Penco i otac Mujo, koji su, svi u svoje vreme, bili na čelu šabačkih majstora violine.

— Priču o Cicvarićima, čuvenim muzičarima, započeo je moj čukundeda Omer koji je bio sluga kod nekog turskog age koji je živeo u Šapcu. Taj aga bio je zaljubljenik u muziku i žene. Između ostalog, svirao je i na violini, a jednom prilikom kada ga je ostavila lepa Šapčanka koju je neizmerno voleo, u besu je razbio violinu.

Tu polomljenu violinu Omer je odneo u mahalu gde su živeli Cicvarići, ponovo je sastavio i izlepio i na njoj počeo da svira. Kako se ispostavilo, čukundeda je bio muzički veoma nadaren, a njegova braća sinovi i sinovcu su nabavili violine, i tako su Cicvarići počeli da sviraju. Decenijama su svirali isključivo na violinama i postali su pravi virtuozi, a samo za pojedine pesme i u pojedinim prilikama koristili su poneku šargiju. Tek kasnije neki od njih počeli su da sviraju na basu i harmonici, a zatim i na duvačkim instrumentima — kaže Avdo, uz objašnjenje da su Cicvarići uglavnom dobijali imena po dedovima ili stričevima, ali i to da su nekad bili pravoslavci i da su silom prilika prešli u islam, a zatim su mnogi od njih vratili svoju prvobitnu veru.

Cicvarići su, prema Avdinom kazivanju i prema mnogobrojnim zapisima, počeli da sviraju oko 1850. godine i u naredna dva veka kroz orkestar je prošlo sedam generacija i 57 članova orkestra koji su bili u bliskom srodstvu. Koliko su kao muzičari, ali i kao ljudi bili poznati i poštovani, govore podaci da gotovo ni jedno slavlje na dvorovima i Obrenovića i Karađorđevića nije moglo ni da se zamisli bez Cicvarića.

— Najviše je voleo da ih sluša, pa čak i da zapeva sa njima kralj Milan Obrenović, koji je Cicvariće vodio na svadbeno putovanje. Njihovu muziku voleo i kralj Petar Prvi Karađorđević, kao i drugi iz knezovi i kraljevi iz dinastija Obrenovića i Karađorđevića. Često su gostovali i u najelitnijim hotelima tog vremena u Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Podgorici... Ipak, najbolje su se osećali u šabačkim kafanama, a posebno u kafani Devet stubova, gde su danima bez prestanka svirali i boemisali, a po onome što znam, svi su voleli dobro i da popiju. Svirali su drugima, ali dešavalo se da se dobro zapiju i po nekoliko dana i da svu zaradu daju drugim muzičarima. Prema onome što se zna, Cicvarići su bili najpoznatiji u periodu od 1900. do 1912. godine, kada su snimili 44 ploče, koje su sačuvali naši ljudi koji danas žive u Americi i drugim delovima sveta — ostalo je u sećanju Avde Cicvarića.

Svi Cicvarići su svirali na sluh, osim Losa koji je jednom prilikom, za potrebe neke pozorišne predstave, morao da nauči note, ali i to je bilo samo ofrlje jer je i onda svirao onako kako je osećao.



IME DOBIO PO STRICU Avdo je dobio ime po stricu, koga su 1942. godine streljali Nemci. Od najranijeg detinjstva se spremao da jednom bude jedan od čuvenih muzičara Cicvarića, ali nije bilo onako kako je želeo njegov deda Penco, jedan od nekoliko kapelnika među Cicvarićima.
— Deda Penco je bio poslednji veliki violinista među Cicvarićima, a kad je 1965. godine umro, to je, zapravo, bio kraj Cicvarića — kaže Avdo.

OSTAO BEZ RANKE Kada je Avdo svatio da Cicvarića više nema, a njegov otac Mujo prestao da svira, postao je član muzičke grupe Humanisti. Jednom prilikom, kad su svirali u milanovačkom hotelu Šumadija, zaljubio se u Milanovčanku Ranku i odlučio da tu i ostane. Njegov muzički talenat nasledio je njihov sin Slobodan, koji je haromonikaš i ima svoj orkestar.


Z. Marjanović | 07.04.2011. | Vesti online
Fotografija: RTS
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: