Đorđe Marjanović (1931)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « POPULARNA MUZIKA « Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] « Đorđe Marjanović (1931)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đorđe Marjanović (1931)  (Pročitano 32425 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 07, 2011, 03:25:21 pm »

*




ĐORĐE  M A R J A N O V I Ć

Đorđe Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931) je poznati srpski pevač.

Rođen je u Kučevu. Studirao je i apsolvirao farmaciju.[1] Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom "Zvižduk u osam" se odmah pretvorilo u opštu histeriju. On je bio prvi pevač zabavne muzike koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Publika je na svakom koncertu bila u delirijumu! Na festivalu, "Beogradsko proleće" u domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni "Đokisti" su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima.

Prve LP gramofonske ploče Đorđa Marjanovića (produkcija PGP RTB) su bile "Muzika za igru" i "Mustafa". Omote za njih oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis.

Po Srbiji su postojali klubovi obožavaoca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se sa narodom, slikao sa bebama, a školskoj deci pregledao zadatke!

U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio apsolutno najpopularniji pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan kao kralj! Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli sa kojom ima troje dece.

Iako skromnijih glasovnih mogućnosti, Đorđe je na vreme shvatio važnost scenskog nastupa tako da je bio i ostao najpopularniji i najuspešniji pop pevač sa ovih prostora.

Neki od njegovih hitova su: Milord, Devojko mala, Romana, Đavoli, Dirlada, Lazarela, Natali.

Pojavljivao se i u nekoliko filmova gde je uglavnom glumio pevače.

14. aprila 1989. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu "Mene nema ko da žali". Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano.

Uprkos bolesti na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava.

Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta.[2]

Živi u Beogradu.

Od nagrada i priznanja dobio je: Zlatnu plaketu Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR.[1]



Đorđe Marjanović sa singl omota "Bela dama — crni konj" | RTB S 52 749 — 19.05.1977.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 07, 2011, 03:25:44 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

Marjanovic - A zivot tece dalje
Marjanovic - Ako ljubavi nema
Marjanovic - Ako me zelis draga
Marjanovic - Bela dama, crni kralj
Marjanovic - Beograde
Marjanovic - Cinge linge
Marjanovic - Da mi je ova pamet bila
Marjanovic - Devojka moga grada
Marjanovic - Didu-lidu-dadu
Marjanovic - Digi-digi-dajge
Marjanovic - Dirlada
Marjanovic - Dolazi noc
Marjanovic - Ema, Emili
Marjanovic - Express kafa
Marjanovic - Gresnica
Marjanovic - Hvala vam prijatelji
Marjanovic - Ja placam ove noci
Marjanovic - Jos jenu noc
Marjanovic - Ljiljana
Marjanovic - Lubenice
Marjanovic - Maj, maj,maj
Marjanovic - Malo je, malo je
Marjanovic - Marija, Marija
Marjanovic - Mene nema ko da zali
Marjanovic - Milord
Marjanovic - Moje ludo srce
Marjanovic - Na grudima tvojim
Marjanovic - Natali
Marjanovic - Nemoj nikad da me ostavljas
Marjanovic - Nikad nije kasno
Marjanovic - O, Kerol
Marjanovic - O kakav mesec
Marjanovic - Od ljubavi do mrznje
Marjanovic - Ona me ne voli vise
Marjanovic - Pevac (Chanter)
Marjanovic - Poslednji voz
Marjanovic - Potrazi me u predgradju
Marjanovic - Prijatelji, zdravo
Marjanovic - Razbila se casa
Marjanovic - Romana
Marjanovic - Sajanora
Marjanovic – Svirajte, svirajte
Marjanovic - Ta tuzna muzika
Marjanovic - Vrati se
Marjanovic - Za dane ljubavi
Marjanovic - Zvizduk u 8

Marjanovićev debi album, i debi ploča uopšte, sa naslovom "Muzika za igru" bio je i prvi vinil sa zabavnom muzikom objavljen pod tek osnovanom etiketom PGP RTB. Ploča je izašla na Marjanovićev rođendan, 30. oktobra 1959. godine, i za mesec dana je bila prodata u 11.000 primeraka. U Jugoslaviji, inače, tada nije bilo više od 20.000 gramofona!
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 07, 2011, 03:26:01 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — DISKOGRAFIJA



ALBUMI

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 07, 2011, 03:26:29 pm »

*

Đoletove pesme


KO NEKAD U OSAM
 
Ko nekad u 8 i sad prođem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj.
Ponekad u 8 i sad zviždim ulicom tvojom,
Zastanem sam pod prozor tvoj.

Ref:
I mada znam nisi tu,
Čekam kao u snu,
Mislim negde u daljini čućeš ti,
Tri kišne kapi na oknima
Zadnje suze dve,
U očima zaboravljeni sni... i znaj,
 
Ko nekad u 8 i sad prođem ulicom tvojom,
I stanem sam pod prozor tvoj.

Ref:
I mada znam, nisi tu...

Ko nekad u 8 i sad prođem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj,
I zviždim tad, naš stari znak...
(zvizduk).



ROMANA

Ko li ukra od noći deo najcrnjih boja,
pa ti utka u oči i dade im sjaj, Romana.
Ko li natera ptice da se odreknu glasa,
da pred tobom zaneme i izgube dah, Romana.

Bolje da te nikad nisam video
ni poželeo ja.
Bolje da sam i životom platio
kad te ugledah ja.

Šta je vatra vulkana pred vulkanom tog žara,
koga igrom razgara, šta bacaš na nas, Romana.
I sve oči zažele da te pomamno piju,
i sve ruke bi htele da te dotaknu bar, Romana.

Bolje da te nikad nisam video...

Jedne noći za tebe tvoja pesma sam bio,
pesma koja se sutra zaboravlja već, Romana.
Jer od strasti je jača tvoja nemirna ljubav
koja pripada svetu u kojem nisam ja, Romana.

Bolje da te nikad nisam video
ni poželeo ja.
Bolje da sam i životom platio
kad te izgubih ja.



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 07, 2011, 03:26:38 pm »

*

Đoletove pesme

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 07, 2011, 03:26:58 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ


MNOGI PEVAČI POLTRONIŠU POLITIČARIMA

U svojoj knjizi "Bolja proslost", Petar Lukovic je ovako opisao Djordja Marjanovica, najpopularnijeg pevaca druge Jugoslavije sezdesetih godina: "Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levicare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike je bio sirok ali nedovoljan za sve koji su obozavali Djordja. Pevao je, a mi smo ga voleli, nosili ga sredinom sezdesetih na ramenima preko Terazija kada mu je uskracena jedna festivalska pobeda u Domu sindikata... Mnogo godina kasnije Madona je u publiku bacila donji ves. Bilo je kasno, Djoka je nesto slicno vec ucinio mnogo pre."

Na proslavi 850 godina Moskve bio je pocasni gost, jer je u nekadasnjem SSSR-u dobio sva moguca priznanja i pocasti, cak i najvece odlikovanje — orden rada sa zlatnim vencem. Mnogo pre Gorbacova pokrenuo je Djordje muzicku "perestrojku" u Sovjetskom Savezu. Zbog njegovog veka trajanja i popularnosti, prozvali su ga srpskim, beogradskim Frenk Sinatrom. Na ruskom trzistu prodato je preko sto miliona ploca i kaseta sa njegovim pesmama, odrzao je tamo na stotine koncerata, a o onima koji su zeleli da ga preslikaju na sceni kaze:

Mnogi su me bezuspesno kopirali, pa su cak pojedinci koje ne zelim da prozivam, na sceni pravili od toga vrhunski kiceraj. Ipak, najdraze mi je priznanje vrhunskog pevaca Zdravka Colica koji je otvoreno rekao da je preslikao moju scenografiju i koreografiju. Posteno, nema sta!

U zagrebackoj stampi Tereza Kesovija je demantovala Djordjevu izjavu da je prilikom susreta u Moskvi 1997. godine, ona prva pevacica koja ga je pozvala da peva u Zagrebu. Tereza je rekla: "Tako nesto preko mojih usta ne bi preslo ni na samrti! Tog bolesnog coveka sam samo pozdravila iz pristojnosti. I to je bilo sve..." Djordje je, pomalo ljutito, a pomalo razocarano, ovako prokomentarisao ovaj njen ispad:

Podjimo redom: veliki organizatori Rade Mumin i Milan Savic iz koncertne kuce "Beogradska estrada", godinama su joj radili sirom Srbije, druge Jugoslavije, ali i u inostranstvu. PGP RTS je stampala Terezi ploce i kasete, a u Televiziji Beograd se ponasala nonsalantno, kao kod svoje kuce. Decenijama je njena slika stajala u foajeu hrama zabavne muzike i estrade, beogradskog Doma sindikata. U tom istom Domu sindikata Tereza je imala solisticke koncerte, pobedjivala je na festivalu "Beogradsko prolece", imala bezrezervnu podrsku beogradske publike i cele Srbije. Cak je i neopravdano tuzila redovnom sudu novinara Zorana Predica, iako je on godinama pisao o njoj hvalospeve u "TV reviji", izvestavajuci sa festivala "Split", "Zagreb-festa"... Verovali ili ne — sve koje sam pomenuo kao njene saradnike govorili su mi listom da je Tereza los covek i nikakav saradnik. Zena koja je egoista, koja misli samo na svoj uspeh, svoj dzep i ne zanimaju je oni koji joj pomazu da dodje do novca. Cak je i njen bivsi suprug Ronald Lopatni, cuveni vaterpolista, rekao da ju je tukao, ali da to nije vredelo, jer nije uspeo da od nje napravi dobru zenu! Zaboravila je sve beogradske novinare, muzicke urednike sa televizije i radija, estradne poslenike koji su je svojski podrzavali. O njoj niko nije rekao lepu rec, a ja sam je non-stop branio kao cenjenu koleginicu i estradnu umetnicu. Nisam verovao da je moguce da ta zena-vulkan, bude u stvari — zla žena! Eto, sad sam se uverio u to.

Kada smo se sreli u Moskvi povodom 850-godisnjice tog velegrada, sa ovih prostora bili su samnom jos Radmila Karaklajic i Miki Jevremovic, koji mogu da potvrde ovu moju pricu. Iako smo mi u prvi mah bili rezervisani, zbog njenih nekolegijalnih i sovinistickih izjava u stampi, Tereza nam je prva prisla. Sa svima se srdacno pozdravila i izljubila a Mikiju je poklonila i svoj najnoviji CD sa posvetom. Nije bilo ni reci o politici vec o daljoj saradnji, kao u stara dobra vremena. Tako sam saznao da se njen sin Alen ozenio, da je postala baba, i tada me je obradovalo sto ponovo zivi sa svojim bivsim suprugom Mirom Ungarom, od koga se krajem sedamdesetih razvela. Rekla mi je da ce me pozvati da budem njen specijalni gost na njenom solistickom koncertu u Zagrebu. Razdragano sam poziv prihvatio jer u tom gradu nisam bio od onog nezeljenog konflikta sa Vice Vukovim 1969. godine o cemu je pisala celokupna YU-stampa (tada je Vukov opsovao Djordju "srpsku majku", a to ga je kostalo da u naredne dve decenije do dolaska Tudjmana na vlast u Hrvatskoj — vise javno ne zapeva sirom tadasnje Jugoslavije, kada su se nacional-sovinisticki ispadi strogo sankcionisali ob.aut). Rekao sam joj da ona mora biti moj gost na mom beogradskom koncertu, jer je u Beogradu uvek dobro dosla. Odusevljeno je pred svima nama prihvatila moj poziv, nije reagovala kada sam to izjavio u stampi, da bi tek godinu dana posle Moskve — sve to negirala!? Cuo sam u medjuvremenu da ju je zagrebacki list "Imperijal" zestoko napao zbog druzenja u Moskvi, sa, kako su oni umobolno napisali "srbocetnickim pevacima Djordjem Marjanovicem, Radmilom Karaklajic i Mikijem Jevremovicem"!? Medjutim, sada shvatam da je Tereza pravi licemer i dvolicna osoba. Posle svih tih njenih insinuacija, lazi i ruznih reci, koje su prenele sve nase novine, mogu samo da joj porucim — Tereza, stidi se svojih postupaka. Sram te bilo! Bog ce da ti naplati za sve ono sto si rekla o meni, naivku, koji je svih ranijih godina ziveo u zabludi da smo drugari!

Nije nemoguce da ponovo zapevam u Zagrebu i u Hrvatskoj, jer dobijam sa tih prostora pisma od mojih vernih obozavateljki, koje su danas bake, lepe kao i nekada. Nikada nisam voleo da besedim o politici. Potpuno sam apolitican — bio i ostao. Nikada nisam bio partijski opredeljen, i glat sam odbio pozive raznih stranaka koje su zelele da me kandiduju za gradskoj odbornika, republickog poslanika... Protivnik sam toga da se ljudi iz sveta umetnosti bave politikom.

Pogotovu mi je smesno kada vidim koliko na sve strane ima pevaca poltrona koji se petljaju u politiku, ali to je njihova stvar. Nisu svesni da tim potezom gube dosta publike. Kao protivnik nasilja, militarizacije, rata, kriminala, mislim da svi patimo za onim lepim i bezbriznim vremenima. Nadam se da cu doziveti da se vrate osmesi na lica ljudi, a i to da mi vrate novac koji su oteli od moje zaradjene devizne i dinarske ustedjevine, pa da opet zivim lepo i dostojanstveno, a ne kao danas - od danas do sutra. Jedino sam siguran da ce estradni mostovi ponovo biti uspostavljeni. Moramo da saradjujemo jer imamo iste muzicke afinitete. Muzika je grana umetnosti koja ne priznaje medje, i zbog svega toga ne volim kada neko kritikuje jugonostalgicare kojih je, priznao to neko ili ne, sve vise. Ipak, treba biti optimista i setiti se istine da svakom zlu i haosu mora doci kraj.

Puno je pravih muzickih nistarija. Pravo rasulo vlada u pop, rok i dens muzici, medju reperima... i ko zna kojim jos pravcima antimuzike! Stihovi su frazerski, tendenciozni i previse vulgarni. Uz neukusni imidz, na nosacima zvuka lansiraju se besmislice i frazeologija kvazi-intelektualaca. Ja ne vidim tu nikakvu filozofiju osim sokantnih strofa gde se velica droga, nasilje, bezumlje, haos, seksualne devijacije, nekultura... Sve to nikome ne sluzi na cast.

Najzalosnije je da se u tekstovima mladih rok stvaraoca na sve moguce nacine vulgarizuje i deformise pojam ljubavi. Grozno je pljuvati po voljenoj ili voljenom! Kome je to potrebno? Prvi "avangardni stvaraoci" poput Dzonija Stulica, "Idola", pankera, unistili su lepu muziku. Bora Djordjevic je pravi maher za skrnavljenje ljubavne poetike. Ponekada mi se ucini da je taj covek jako iskompleksiran kada slusam njegove pesme! Slusam i stihove "on je mali ali nije los, ti ga hoces jos", "poljubi me pravo u dupe", "mala fukam te do zorata", "mala grupa pedera dugo nam je smetala", "fafala si mi ga, hvala ti", "Popusi mi ponos draga"... Prljavi i neuredni Rambo Amadeus javno psuje ljudima majku i oca, vredja slusaoce, omalovazava i prezire svoju publiku, neki debeli kvaziroker, uz nerazumljivu preglasnu muziku na koncertu skida gace i pokazuje guzicu publici...! Tu idiotariju, taj kretenizam, na zalost, prihvataju i konzumiraju mladi od 10—20 godina. Autori nemaju prava da sve to naturaju deci koja jos nisu osetila pravu ljubav i poetiku. A vec slusaju kroz pesme o raznim perverzijama, abortusu, napijanju i drogiranju, kriminalu, tekstopisci i kompozitori prosto klincima i klincezama naturaju psovke, neuctivost i dekadentnu ljubavnu pornografiju. Zivot ce ih kad-tad nauciti mnogim crno-belim stvarima. Ne treba ih na silu prerano unakazivati i demoralisati. Mladi ne treba da budu prerano seksualno izopaceni. Rok stvaraoci kao da samo misle na skrnavljenje ljubavi i upotrebu narkotika. Pisu tekstove kao da su svi doziveli velike traume! Kao da pesme poticu od seksualnih manijaka i najgorih mafijasa! Treba mlade odgajati da veruju u ljubav, pa makar stihovi bili i lazni. Ne treba svaku zabavu odmah muzicki ugurati u krevet. Gde je onda tu umetnost!?

Kao gost na koncertu Lepe Brene u australijskom gradu Melburnu, u toku pesme "Mene nema ko da zali", doziveo sam mozdani udar. Menadzer Raka Djokic me je posecivao. Brena me za sest godina, nikada nije posetila, niti se interesovala za moje zdravlje. Neshvatljivo, i ne zelim o tom da govorim. Jednostavno, ne razumem, ne mogu to da objasnim. Uteha su mi moji verni "djokisti" koji su mi pomogli da prezdravim i da stignem do scene.

Za mnoge danasnje pevace sa estrade sam Karuzo. Jos mi kazu: "Ne daj se legendo".
Balkan media
 

Knjiga P. Lukovića "Bolja prošlost", objavljena je 1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 07, 2011, 03:27:17 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ


MOJI VERNI "ĐOKISTI" ME NISU ZABORAVILI

Moji verni "Đokisti" me nisu zaboravili, i dolaze danas kod mene kući na moj rođendan

Sećam se bio je 14. april 1989. godine, Uskrs, koncert u Melburnu. Bio sam gost Lepoj Breni, pevao cetvrtu pesmu po redu "Mene nema ko da zali". Sve se desilo naglo. Nikakve smetnje pre toga nisam imao. Bio sam u top-formi i razmisljao da je sve sto sam do tada uradio tek pocetak. Mislio, sad sam zreo i uradicu prave stvari. Tri dana bio sam bez svesti i nisam znao da sam preziveo mozdani udar. Pamtim samo publiku, dvorana je bila prepuna. Nerado pricam o tome. Tesko mi je... Dosla je tada u Australiju moja supruga Ela. Secam se da su me ona i neka gospodja vozile u kolicima... Pozeleo sam tada da umrem. U to vreme rodila se i moja unuka Ana. Onako majusna bila je poput iskre zivota koja mi je vratila volju. Donosili su je u bolnicu u Sokobanjskoj. U pocetku sam je drzao nesigurno, ali su me terali da je drzim. Njeno rodjenje bilo je za mene presudno, taj osecaj da sam tom malom bicu potreban.

Posle tog kobnog koncerta u Australiji Lepa Brena me nije ni posetila, nije ni obavestila moju porodicu o bolesti koja me je zadesila. Menadzer Raka Djokic me je posecivao, koga, na zalost, vise nema sa nama. Brenin postupak mi je neshvatljiv, ali ne zelim o tome da govorim. Jednostavno, ne razumem, ne mogu to da objasnim!?

Moja porodica je jedan zivot, drugi je na sceni. Jos uvek ne mogu normalno da pevam. Danas, kada gledam svoje koncerte ponekad mi se cini kao da je to bilo juce, a nekad imam osecaj kao da to nisam ja. Ne mislim cesto o tome, sada sve manje. U pocetku nisam imao snage da se suocim sa sobom kao sa pevacem. Dugo su predamnom iskljucivali, ne samo moje, nego i sve zabavne pesme. Slusao sam samo zabavnu muziku i klasiku. Tek od pre godinu dana i svoje pesme, ali i danas ima trenutaka kad ni to ne mogu. Strasno! Toliko se uzbudim, pa gutam tablete za smirenje.

Nekada je nas beogradski stan bio premalen za sve one koji su zeleli da mi cestitaju rodjendan. Bilo je to, za moje obozavaoce, za moje "djokiste", njihov praznik. I ove godine zvali su me iz Moskve. Sada smo malo u Beogradu, stigli smo par dana pre rodjendana, pa mnogi nisu ni znali da sam ovde. Mislim da nema potrebe da nekog zovem. Ipak, setili su se iz Radio Novog Sada, pa je dosla Andjelka sa svojom mamom. Doslo je mnogo mladih sa mamama. Dosao je i jedan decak od tri godine. Gledali smo kasete, razmenjivali zelje... Bila je puna kuca.

Pevaci rade uvece. Pre, na taj dan dolazili su danju. Znate, ljudi sa estrade nemaju puno vremena za kucne posete. Uostalom, moj rodjendan je uvek, pa tako i ove godine, bio posvecen mojim obozavaocima. Dolaze bez ustrucavanja, sa pravom koje im i pripada.

Niko me nije zaboravio. Kad prolazim gradom i kad mi se ljudi javljaju, odaju mi priznanje, to mi je najveca podrska. Svuda, kod lekara, na ulici, govore mi tople reci, bodre me. Recimo, u Igalu, dok sam bio na rehabilitaciji govorili su: "Ne daj se legendo...", fizijatar kaze: "Djordje, specijalno cu vas izmasirati." Kad ih ubedjujem da nesto ne mogu govore mi: "Mozes, na sceni si mogao mnogo vise." Znam da su me voleli, ali tada je bilo puno cveca, aplauza. Danas je ova podrska topla, ljudska, mnogo mi znaci.

Sva ta brojna pisma obozavalaca su kod mene i jos ih cuvam. Imam ih toliko, ali pamtim ih sve do najmanje sitnice. Bile su to ispovesti u kojima su mi ponekad govorili i ono sto ne kazu ni majci. Necu da kazem da li sam odgovarao na ljubavna pisma i bracne ponude. Ha, ha, ha... Jednostavno, nosio sam sa sobom slike moje porodice, dece.

Radio sam i nisam razmisljao ni o pohvalama ni o pokudama muzicke kritike. Pevao sam kako sam najbolje mogao i razmisljao samo o tome kako da pesmu donesem i mislio uvek da to nije dovoljno dobro. Kad danas slusam one koji su na sceni, imam obicaj da kazem da sam za njih Karuzo.

Tesko mi je da odredim najbolje pevace mog vremena i da napravim neku rang listu, od prvog mesta pa... Nije lako odrediti kome bih dao prvo mesto. Bilo je mnogo dobrih pevaca, ne znam ko je bio bolji. Da li Lola Novakovic, ili Nada Knezevic, Zlatko Golubovic, Dusan Jaksic, Miki Jevremovic, Tihomir Petrovic, Senka i Zafir Hadzimanov, Bisera Veletanlic, Radmila Karaklajic, Dragan Stojnic... Vazno je da sam medju najboljima, legenda, da mi to priznaju i oni koji su dosli odmah za nama, poput Lea Martina, Olivere Katarine, Ljiljane Petrovic, Slavka Perovica, Beti Djordjevic, Mire Besirevic... Uvek je beogradska zabavnomuzicka scena bila najjaca na Balkanu.


Balkan media | Oktobar, 2001.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 07, 2011, 03:27:36 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ


MILORD U OSAM

Prva mega zvezda domaće zabavne muzike, kako beleže hroničari, Đorđe Marjanović "oprostio se" poslednjeg dana ovogodišnjeg maja od beogradske i uopšte muzičke publike, koncertom u Sava centru (31. maja 2004.), na kome su pevali svi. I prijatelji na sceni i publika u sali.

Rođen 30. oktobra 1931. u Kučevu, Đorđe Marjanović na sebe je skrenuo pažnju početkom šezdesetih, kada je skinuo svoj sako i zavitlao ga u publiku. Ova je reagovala jedinstveno, zaljubila se u njega zauvek, medijski poslenici, uglavnom, mislili su da je reč o klovnu.

A, sve je krenulo 1954. na audiciji za pevače koju je organizovalo Udruženje džez muzičara Srbije. Pevao je tada, a i kasnije će, "Mulen Ruž" i "Usamljenog gauča". Muzika ga je odvojila od farmacije, koju je upisao 1950. u Beogradu, prešavši tamo iz Požarevca gde je završio gimnaziju. U "slobodno vreme" izdržavao se "prazneći" vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, a uspeo je da dođe i do pozicije inkasanta na Radio Beogradu. Usput je "pevao" Duška Jakšića i Ivu Robića, da bi 1957. u svoj repertoar uvrstio "Zvižduk u osam" Darka Kraljića.

Prelomna godina je 1958. Tada ga publika u Nišu, kao autsajdera na koncertu, prati ovacijama. Ne smeta, pritom, njegov "nedostatak pevačkog talenta i klovnovsko ponašanje". Korak u susret čini Darko Pivnički, prvak Beogradske opere, koji se prihvata zadatka da ga nauči pevanju. Godine 1959. pojavljuje se prvi vinil sa zabavnom muzikom, ujedno i prvo izdanje novoformirane PGP RTB. Na "Muzici za igru" noseća je pesma "Zvižduk u osam". Već za Marjanovićev rođendan, 30. oktobra 1959, pojavljuje se i LP, doduše u odsustvu protagoniste koji je služio svoj vojni rok u Ljubljani. Tiraž je prodat za mesec dana, a tvrdi se da je iznosio čitavih 11 hiljada primeraka, što je u zemlji koja se dičila sa ukupno 20 hiljada gramofona, verovatno "ginisovski rekord".

Tri nagrade na Opatiji 1960. i skandal na Zlatnom mikrofonu sledeće godine, dodatno su ubrzanje legendi koja se širi. Te 1961. u martu mesecu, naime, Đorđe Marjanović skrivio je i prve (valjda) ulične demonstracije na ovim prostorima. Više od sedam hiljada ljudi opkolilo je tada Dom sindikata u Beogradu, a kasnije su svi oni i još neki koji su stigli, zajedno pevali ispred hotela Moskva. Đorđe nije dobio Zlatni mikrofon, ali je "pozlatio" svoju karijeru. Snimljen je i film "Zvižduk u osam" koji je kritika iskasapila, ali je publika hrlila u bioskope.

Hitmejker koji je trasirao mnoge puteve u budućnosti, 1963. godine "otkriva" SSSR i tako više od trideset puta. Ni Tito mu ne ostaje dužan — 1972. odlikuje ga Ordenom rada sa srebrnim vencem, ali da ne nabrajamo nagrade i ostatak karijere. "Đokistima" se punom snagom, verovatno poslednji put, "odužio" 1989. na tradicionalnom koncertu u beogradskom Domu sindikata, promovišuću LP "Milord za sva vremena". Već sledeće godine, 14. aprila u Melburnu, kao gost Lepe Brene, doživeo je moždani udar. Oporavio se, doduše, i povukao, sa povremenim "izlascima". CD "Prijatelji zdravo" objavljen je 1995.

Pet hiljada koncerata i više, zabeleženo je, pored snimljenih materijala, ostaće kao trajna uspomena "Đokistima" i svima onima koji su ga voleli, kudili, uzdizali i spuštali. Malo li je?


Tekst: Dragan Stošić | utorak, 1. jun 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 07, 2011, 03:28:11 pm »

*
ĐORĐE MARJANOVIĆ


SVE NAJBOLJE, MILORDE!

Đorđe Marjanović, najpopularniji jugoslovenski pevač svih vremena, slavi 75. rođendan

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija imala je pevače čija je popularnost bila skoro zastrašujuća. Rokenrol je ponudio Zorana Miščevića, Boru Đorđevića i Željka Bebeka, folk scenom drmali su Cune Gojković, Miroslav Ilić i dva Halida (Bešlić i Muslimović), a pop muzika — ili zabavna, kako su je nazivali pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih — imala je svoje šampione u Mikiju Jevremoviću i Vici Vukovu. Ipak, iznad svih ovih ljudi bio je Đorđe Marjanović, čiji se status kretao između superstara i istinskog božanstva. Jedini pevač koji mu se ozbiljnije približio — ali ga ipak nije dostigao — jeste Zdravko Čolić.

Đorđe Marjanović je, drugim rečima, ne samo najkrupnije ime jugoslovenske zabavne muzike, nego najveća muška pevačka zvezda koja se uopšte pojavila u SFRJ (od žena ga je pretekla samo Lepa Brena). Marjanović je imao publiku lojalnu do fanatizma: pošta obožavalaca stizala mu je u džakovima, a žene su mu svakodnevno predlagale seks i(li) brak. Neke su ga i bukvalno posmatrale kao natprirodno biće, pišući: "Mi želimo da uverimo sebe da je on običan čovek, smrtni, ali ne uspevamo. On je za nas — bog!"...

"Bog" je na koncerte — ili, po tadašnjoj terminologiji, "priredbe" — uveo rokenrol ikonografiju: skidao je mikrofon sa stalka, skakao je i valjao se po bini, svlačio je sako i bacao ga u publiku. Reći da je to činio prvi u Jugoslaviji, bilo bi nepotpuno i nepravedno; puna istina glasi da je Marjanović sve ovo radio četiri godine pre Mika Džegera i devet godina pre Džima Morisona. Sasvim je, takođe, tačno da je Đorđe Marjanović izazvao prvu histeriju u Jugoslaviji: na njegovim koncertima žene su padale u nesvest ili su držale ruke pod suknjama. U to vreme, na prelasku pedesetih u šezdesete, u krutoj, konzervativnoj zemlji kakva je bila Jugoslavija, tako nešto delovalo je nestvarno. Zapravo, objašnjenje Marjanovićeve popularnosti nalazilo se upravo u činjenici da je on doneo duh Zapada u Jugoslaviju, zemlju koja se gušila u prašini i sivilu "samoupravnog socijalizma". To je kod publike naišlo na odjek koji je bio preko svih očekivanja, a u establišmentu izazvalo kritike koje iz današnje perspektive deluju komično. U novinama su se, na primer, pominjali "neukusni gestovi i pokreti kojima se neki domaći pevači služe, bedno imitirajući Zapad koji nam nikad, ni u čemu, neće biti uzor".

Đorđe Marjanović je rođen 30. oktobra 1931. godine u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, a onda je došao u Beograd i upisao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarujući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu "Svi na more" i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proslavio se 1958, pevajući kompoziciju Darka Kraljića "Zvižduk u osam". Te godine, na Marjanovićevom nastupu u Nišu, nastao je pravi lom: publika mu nije dala da ode sa scene, a on se, pošto je imao spremne samo četiri pesme, izvinjavao i snebivao. "Dogodilo se nešto jedinstveno", govorio je kasnije. "Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime."

Posle Niša, Đorđe je pokorio Jugoslaviju, nižući hitove kao što su "Lazarela", "O, kakav mesec", "Vera", "Stari frak" i "Volim te, devojčice". Godine 1960, sa autobiografski naslovljenom "Pesmom raznosača mleka" trijumfovao je na Opatijskom festivalu. Intonacija u štampi se promenila, pa je o njemu pisano i ovo: "Od svojih pesama on je napravio dramske uloge (...) Poznato je da ovaj pevač veoma dugo i brižljivo proučava tekstove svojih pesama i u tom pogledu bi mnogi mogli da se ugledaju na njega".

Ali, sve je to bila dečja igra u odnosu na buku koja se podigla kada Marjanović 1961. godine u Beogradu nije dobio nijednu od tri ravnopravne nagrade na festivalu Zlatni mikrofon. Tada su se u Jugoslaviji dogodili prvi ulični protesti: masa se okupila ispred Doma sindikata, gde je održana dodela nagrada. Publika je iznela Đorđa na rukama, odnela ga do hotela Moskva i tamo tražila da joj peva. Bez orkestra, ali podržan horom od — kako je sam procenjivao — 7.000 ljudi, sat posle ponoći, u istinski dirljivoj atmosferi, pevao je "Zvižduk u osam", čuvenog "Milorda", i tako dalje. "To je bilo strahovito", prisećao se mnogo kasnije. "Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti ljubi ruke. Na kraju me milicija spasla."

Te noći izbrisana je granica između mita i realnosti, a status masovnog heroja Đorđu Marjanoviću su, osim njegovih navijača, takozvanih đokista, priznavali mediji, konkurencija, pa čak i vlast. Za vreme maratona od jedanaest koncerata u Domu sindikata — a tvrdi se da je moglo da ih bude duplo više, samo da su postojali slobodni termini – Marjanoviću je stigla ovakva poruka: "Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert". U potpisu je stajalo ime Jovanke Broz, Titove supruge. Zato je, obrnuto, Marjanović "bio u mogućnosti", i koristio je, da Titu peva u Karađorđevu, Gradskoj skupštini ili, čak, na brodu. Poznanstvo Đorđa Marjanovića i Josipa Broza Tita dobilo je i zvaničan ukras kada je 1972. predsednik odlikovao pevača Ordenom rada sa srebrnim vencem.

Godine 1963. Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu (SSSR). Tamošnja publika ga je od prvog trenutka prihvatila frenetično, pošto je i njoj, kao i jugoslovenskoj nekoliko godina ranije, doneo dah zapadne dekadencije. Ne samo što joj je pevao francuske šansone i italijanske kancone, nego joj je nudio i obrade Bitlsa, Enimalsa, Boba Dilana i drugih. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu Lenjin imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi! Ukupno je u Sovjetskom Savezu gostovao nešto više od trideset puta, bivajući proglašen za počasnog člana Komsomola, organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za "učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije". Nepunih trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je Ordenom prijateljstva naroda.

Marjanovićevi odlasci u Sovjetski Savez izazivali su ogromnu tugu među njegovim obožavateljkama u Jugoslaviji. Neke od njih su, po sopstvenom svedočenju, "plakale, klečale ispred pragova vagona i ljubile Đorđeve noge. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno, nismo bile svesne šta činimo". Ne čudi, dakle, to što Marjanović nije zapostavljao ni karijeru u SFRJ. Tenziju je držao hitovima "Potraži me u predgrađu", "Medison", "Da čekić imam ja" i "Romana". Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, a posebno zadovoljstvo svojoj publici pružao je na tradicionalnim koncertima u Domu sindikata. Osamdesetih, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka na čelu sa Lepom Brenom, zabavna muzika je izgubila važnost i odumrla. Marjanović, međutim, nije izgubio ni vernu publiku ni dobru reputaciju. Kao živoj legendi, odobravano mu je sve, pa i "kolaboracija sa narodnjacima". Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1989. kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme "Mene nema ko da žali" doživeo moždani udar. "Tri dana sam bio bez svesti, a kada sam se probudio, poželeo sam da umrem."

Mada se, srećom, oporavio, i mada se zvanično oprostio tek maja 2004. u Domu sindikata, Marjanovićeva profesionalna biografija završila se tim nesrećnim koncertom u Melburnu. Naravno, i deceniju i po posle toga, njegov ugled, pa čak i popularnost, ostali su neokrnjeni. "Niko me nije zaboravio", kaže Marjanović. "Kad prolazim gradom, ljudi mi se javljaju i svuda — na ulici kod lekara — govore tople reči. Posle moždanog udara govorili su mi: Ne daj se, legendo... A kad sam ih ubeđivao da nešto ne mogu, govorili su mi: Možeš, na sceni si mogao i mnogo više." I stvarno, mogao je. Više nego bilo ko pre ili posle njega.

Đorđe Marjanović, čovek sa čije karijere nikada neće spasti pozlata i koji nam je godinama grejao srce, upravo je proslavio 75. rođendan. Ovim tekstom TV novosti mu šalju iskrene čestitke. Živeo sto godina, Milorde!


Ivan Ivačković | 2006. | TV novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 07, 2011, 03:28:32 pm »

*

ZVIŽDUK ZA SVA VREMENA

"Olimp je planina bogova, ali Bog živi na ovom spratu", grafit je u zgradi u beogradskoj Ulici Miloša Pocerca, u kojoj živi Đorđe Marjanović.

— Ne, nisam Bog, niti to mogu da budem — otežano, polako iskidanim rečima, u fotelji svog stana priča Đorđe Marjanović. — Narod je Božji...

Potpuno bele kose, ali sa neizbežnim osmehom, u društvu svoje supruge Eli i ćerke Nevene, pije sok od jagode.

— Dobio sam pozivnicu za premijeru dokumentarca "Ko nekad u osam...", Milana Šarca — kaže on. — Nisam znao da se išta sprema.

Osmeh i dalje ne silazi sa lica, na kojem bore beleže godine. Nedavno, tačnije 30. oktobra, Đorđe Marjanović, jedina legenda sa čije karijere nikad neće pasti zlatna prašina, proslavio je 75. rođendan. Oči zaiskre.

— Ne mogu da ne zaplačem kad se pojave svi ti ljudi — objašnjava Marjanović. — "Đokisti" postoje i tamo, dalje od Srbije, ima ih u Rusiji, Belorusiji, sreću me u Parizu, Londonu... — Na rođendanu su se pojavile mnogobrojne žene, mlađe sa ćerkama, starije sa unukama — smeje se Marjanović. — Štedele su tokom čitave godine samo da dođu, da pozvone na vrata mog stana i čestitaju mi rođendan... Donose mi razne sitnice.

Stara kuća u Kučevu, gde je Marjanović rođen, prepuna je sitnica koje su mu poklanjali obožavaoci, pre svega obožavateljke. I on je poklanjao njima.

— Eli je sve to stoički podnela — kroz smeh se seća ranijih godina Marjanović. — Taj buljuk žena koje su želele da me dodirnu, poljube, ćušnu mi svoj broj telefona u ruku... Eli je dama, koja je držala porodicu na okupu. Iskreno, mislim da je centar svega — ljubav. Sve se radi iz ljubavi ...


Porodica

Đorđe, Eli, dve ćerke Natalija i Nevena i sin Marko. Kaže, porodica je deset odsto njegovog života, ostalih 90 otpada na koncerte, scenu...

Udovoljavao je Marjanović svojoj deci. Ona su, ipak, čeznula da sa ocem provedu Božić, proslave dolazak nove godine, odu na letovanje. Ali, muzika je bila njegov porok, sa kojim se nisu borili, niti su hteli. Imao je svojevremeno, Đorđe, još jedan porok...

— Eli, imaš li para? — pitao je svoju suprugu na samom početku putovanja po Monte Karlu. Kad mu je ona rekla da je sav novac namenjen putovanju kod njega, odgovorio je:

— Sve sam prokockao!

U kazinu je ostavio novac namenjen za izlete, poklone, provod u Italiji... Novac za Elinu bundu.

— Od tada, nikad više nisam igrao rulet — vrti glavom Marjanović.

Telefon zvoni, prijatelji ga pitaju kako je. Skroman, zbog čega je verovatno toliko i veliki, Đorđe odgovara uljudno, zahvaljujući na svakom pozivu.

Mada se zvanično od koncerata i druženja sa publikom oprostio pre tri godine, reklo bi se, karijera je stala u godini (1989.) kada je u Melburnu doživeo moždani udar pevajući na koncertu Lepe Brene pesmu "Mene nema ko da žali".

— Prošlo je mnogo od vremena kada sam bacao sako u publiku i skidao mikrofon sa stalka, ali pisma ne prestaju da stižu — govori nam Marjanović.

— Danas, u eri kompjutera, kada su pisma gotovo iskorenjena, moje sanduče je puno. Da mogu da vratim vreme unazad, opet bih se vratio na sve te koncerte, pod svetlo reflektora. Pevao bih "Romanu", "Lazarelu", snimao bih mjuzikle... I ništa, ama baš ništa, u svom životu ne bih promenio.


Pevao od srca

Bilo je dana kad je Đorđe Marjanović otkazivao svoje tezge samo da bi zapevao na nekom humanitarnom koncertu za slepe, paraplegičare... Prema rečima njegovih najbližih, Marjanović je pomagao svima koji su dolazili na njegova vrata i zatražili nešto.


Legende i naslednici

Đorđe Marjanović voli da sluša muziku Zdravka Čolića, Vlade Georgijeva, Željka Joksimovića... Obožava da gleda "Utisak nedelje".


Silvana Stanković | 27. novembar 2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Februar 07, 2011, 03:28:50 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" I


ĐOKISTI U TRANSU

Na koncertima publika u delirijumu, obožavateljke izjavljuju da ga vole više od oca i majke. Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te dotakne — sećao se Đorđe Marjanović

NIJEDAN pevač s prostora bivše Jugoslavije, a verovatno i celog Balkana, nije mogao, niti danas može, da se meri sa Đorđem Marjanovićem, čija je popularnost bacila u senku ne samo njegove takmace s kraja pedesetih i ranih šezdesetih, nego i sve koji su došli posle njega.

Podaci uvek najbolje govore, pa bi zgodno bilo podsetiti da je Marjanovićev debi album, naslovljen "Muzika za igru", objavljen 1959. godine, bio prodat u 11.000 primeraka, u zemlji u kojoj je tada bilo svega 20.000 gramofona!
Marjanović je poštu obožavalaca dobijao u džakovima i pratila ga je prva histerija viđena u SFRJ. On je, nesumnjivo, bio revolucija u jugoslovenskom šou biznisu. Pored ostalog, na scenu je uveo potpuno novo ponašanje i dinamiku. Skidao je mikrofon sa stalka, šetao kroz publiku, svlačio sako i bacao ga među obožavateljke... Ni u svetu, čak ni na rok sceni, u to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su isijavali takvu energiju.

ZAČETAK histerije video se u Nišu, 1958. godine.

Tamo se dogodilo nešto jedinstveno — govorio je Đorđe kasnije. — Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime, a umesto toga nisu me puštali sa scene.

Posle tog koncerta sve je eksplodiralo, i Marjanović je, stekavši status božanstva, pokorio celu Jugoslaviju. Nizao je hitove: "Lazarela", "O, kakav mesec", "Vera", "Stari frak", "Volim te, devojčice", "Pesma raznosača mleka", "Zvižduk u osam", "Milord", "Romana"... Njegove obožavateljke su ovako pisale: "Volimo ga više od oca i majke. Htele smo da se ubijemo kada je neko telefonom javio da je Đorđe na festivalu u Opatiji dobio paralizu vilice i da više neće pevati. Rekle smo: ako se do ponoći ne pojavi na malim ekranima, sa nama je svršeno. Našu decu ćemo vaspitavati u đokističkom duhu, jer smatramo da treba prenositi ljubav za Đorđem sa kolena na koleno."

GODINE 1961, zbog Marjanovića su izbili i prvi ulični protesti u Jugoslaviji. Na festivalu "Zlatni mikrofon", u beogradskom Domu sindikata, žiri mu nije dodelio nijednu nagradu. Revoltirana publika okrenula je leđa pozornici, napustila dvoranu, iznela svog heroja na rukama i posadila ga na krov jednog "fiće" kod hotela "Moskva". Videvši šta se događa, počeli su da stižu i ljudi iz okolnih ulica. Na kraju je Đorđe, pred nekoliko hiljada duša, sam, bez orkestra i mikrofona, pevao "Zvižduk u osam", "Milorda" i druge pesme.

To je bilo strahovito — sećao se kasnije. — Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti ljubi ruke. Na kraju me je milicija spasla.

POČETKOM šezdesetih, Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu, gde je postao toliko popularan da je pevao na stadionima petnaest večeri uzastopno!

Sedamdesetih i osamdesetih je uspevao da karijeru održi na pristojnom nivou, ali je, na samom početku devedesetih, na koncertu u Melburnu, doživeo moždani udar koji je stavio tačku na najvažniji deo njegove profesionalne biografije. Zvanično se od publike oprostio 2004, u Domu sindikata.

Tridesetog oktobra ove godine, Marjanović je proslavio 75. rođendan. Tim povodom, "Večernje novosti" objavljuju i ovaj feljton.


Ivan Ivačković | 03. decembar 2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Februar 07, 2011, 03:29:06 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" II


ZEMLJOTRES NA BINI

Na koncertu u Nišu 1958. gromoglasni aplauzi kao da se ruši tribina. Najavljen s jednom pesmom, a morao da otpeva ceo svoj repertoar, posle čega je usledilo pevanje na bis. Na kraju se odbranio: Ljudi ne znam više

KONCERT u Nišu smatra se prelomnom tačkom Đorđeve karijere. Ironija je u tome što je on tamo otišao gotovo slučajno, na nagovor Duška Radančevića, šefa jednog malog beogradskog benda — odnosno, kako se tada govorilo, ansambla — koji je pratio humoriste i pevače. Marjanović je u Niš stigao bez ikakvih ambicija. Štaviše, po sopstvenom priznanju, toliko se uplašio kad je video krcatu Letnju pozornicu, da je rešio da odustane. Srećom, na vreme se predomislio i, pod jakom tremom, izašao na scenu.

Toliko sveta video sam samo na fudbalskim utakmicama — sećao se kasnije. — I sad najave nekog Đorđa Marjanovića. Ja počnem "Zvižduk u osam". Otpevao sam prvi deo. Tu sad dolazi orkestarski intermeco. Odjednom začujem neobičan zvuk. Prvo mi se učinilo da su se srušile tribine, ali onda sam shvatio da je to aplauz. Otpevam pesmu do kraja, zatim odmah "Plavo u plavom", i onda počne skandiranje: "Đorđe! Đorđe! Đorđe..." Ja odem iza scene, pošto mi je Duško Radančević rekao da pevam samo dve pesme. Izađe čovek da najavi sledećeg pevača ali, đavola, nije uspeo. I, Radančević mi da znak očima da pevam treću pesmu. Ja otpevam "Stidljivu serenadu". Opet ista reakcija. Gromoglasan aplauz. Duško mi opet da znak i ja otpevam onu kaubojsku pesmu iz filma "Crvene podvezice". A onda nastane lom i pakao. Morao sam da pevam na bis, ali više nisam imao pesama. Ponovo sam otpevao one četiri i na kraju rekao: "Ljudi, ne znam više!"

POSLE prvog zaleta, Đorđeva karijera bila je prekinuta zbog odlaska u vojsku. Međutim, kad se vratio, pojavio se na Opatijskom festivalu, koji je bio toliko popularan da je praznio ulice tadašnje Jugoslavije. Sa dve pesme, osvojio je tri nagrade i postao prva ličnost festivala, pretekavši Gabi Novak, Ivu Robića, Senku Veletanlić i druge. Čak je i Vice Vukov pred njim morao da skine kapu. Slobodan Novaković, u to vreme mladi kritičar "Mladosti", pisao je: "Đorđe Marjanović predstavlja zasebno poglavlje Opatijskog festivala. Od svojih pesama on je napravio dramske uloge. Interpretirao ih je sa estradnom lakoćom, obično se koristeći mimikom."
 
Naravno, nije se pričalo samo o Marjanovićevom pevanju, nego i o njegovoj vezi — koja je posle dve godine prerasla u brak — sa Zlatom Rakić iz Radio Beograda. Govorilo se da je Zlata "drmator u Radiju" i da će Đorđa "progurati čak i u Ameriku" (i jedno i drugo je, naravno, predstavljalo besmislicu). Osim toga, beogradski kuloari su se, nemajući pametnija posla, zabavljali pričama kako je Marjanović stradao u automobilskoj nesreći, oboleo od leukemije, i tako dalje. On je sve to podnosio sa dostojanstvom, pronašavši upravo u Zlati utočište. Vremenom, ona je, osim supruge, postala njegov menadžer, savetodavac, sekretarica i šofer. Đorđe je u nju imao bezgranično poverenje i nije ubacivao nove pesme u repertoar dok se sa njom ne konsultuje.


NESUĐENI APOTEKAR

ĐORĐE Marjanović je rođen 30. oktobra 1931. godine u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, a onda je došao u Beograd i upisao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarujući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu "Svi na more" i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proslavio se 1958, pevajući kompoziciju Darka Kraljića "Zvižduk u osam". Te godine, na Marjanovićevom nastupu u Nišu, nastao je pravi lom: publika mu nije dala da ode sa scene, a on se, pošto je imao spremne samo četiri pesme, izvinjavao i snebivao. "Dogodilo se nešto jedinstveno", govorio je kasnije. "Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime."


Ivan Ivačković | 4. decembar 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Februar 07, 2011, 03:29:24 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" III


PISMO JOVANKE BROZ

Prvo mesto u zabavnoj muzici priznala mu i konkurencija. Omiljen i kod vlasti. Titova supruga uputila mu, povodom muzičkog maratona u Domu sindikata, poruku: Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert

MA koliko bilo veliko i neobično, sve što se događalo oko Đorđa Marjanovića predstavljalo je dečju igru u odnosu na buku koja se podigla kada on 1961. godine u Beogradu nije dobio nijednu od tri ravnopravne nagrade na festivalu "Zlatni mikrofon". Tada su se u Jugoslaviji desili prvi ulični protesti: masa se okupila ispred Doma sindikata, gde je održana dodela nagrada. Publika je iznela Đorđa na rukama, odnela ga do hotela "Moskva" i tamo tražila da joj peva. Bez orkestra, ali podržan horom od — kako je sam procenjivao — 7.000 ljudi, sat posle ponoći, u istinski dirljivoj atmosferi, pevao je "Zvižduk u osam", čuvenog "Milorda", i tako dalje. Tokom dva časa, masa je paralisala saobraćaj u gradu.

Kada je objavljeno da nisam dobio nijednu nagradu, ceo Dom sindikata demonstrativno je okrenuo leđa pozornici i ljudi su počeli masovno da izlaze — priseća se Marjanović. — Spiker je objavio da se radio i televizijski prenos prekida iz tehničkih razloga.

LJUDI su kod kuća osetili da se nešto neobično događa i pohrlili su na ulice. Đorđe nije znao šta se zbiva u gradu. On pamti da je, čitav sat posle koncerta, sedeo u garderobi i da su ga neki ljudi tešili, mada mu baš nikakva uteha nije bila potrebna. Naprotiv, bio je srećan što ga je publika podržala.

U jednom trenutku, krenem ja na službeni izlaz, gde je takođe bilo mnogo ljudi — kaže Marjanović. — Ali, pomislio sam da će biti kao i obično. I samo čujem urlike: "Eno ga, eno ga!" I ja više uopšte ne znam šta se zbilo. Mene su podigli, izneli na trg, na Terazije. To je bilo strahovito. Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi. Svako hoće da te takne, da ti ljubi ruku. To je bilo nešto neverovatno, nešto što se više nikada, nikada neće ponoviti. Nikome.

TE noći izbrisana je granica između mita i realnosti, a status masovnog heroja Đorđu Marjanoviću su, osim njegovih navijača, takozvanih đokista, priznavali mediji, konkurencija, pa čak i vlast. Za vreme jednog maratona od jedanaest koncerata u Domu sindikata — a tvrdi se da je moglo da ih bude duplo više, samo da su postojali slobodni termini - Marjanoviću je stigla ovakva poruka: "Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert." U potpisu je stajalo ime Jovanke Broz, Titove supruge. Zato je, obrnuto, Marjanović "bio u mogućnosti", i koristio je, da Titu peva u Karađorđevu, Gradskoj skupštini ili, čak, na brodu. Poznanstvo Đorđa Marjanovića i Josipa Broza Tita dobilo je i zvaničan ukras kada je 1972. predsednik odlikovao pevača Ordenom rada sa srebrnim vencem.


OD PORAZA DO KULTA

POJAVLJIVANJE Đorđa Marjanovića na filmu izazvalo je podeljene reakcije. Film "Zvižduk u osam", reditelja Save Mrmaka, naišao je na nož i podsmeh kod kritičara. Sa tek nešto malo duhovitog preterivanja, Bogdan Tirnanić je, mnogo godina kasnije, podsećao: "Ne pamti se da je neki film još od 1895. godine (pronalazak braće Limijer) dobio poraznije kritike."

Kritičari su jedva dočekali da me zbog tog filma sravne sa zemljom - sećao se Marjanović kasnije, u jednom feljtonu. — Film zaista nije bio blistav, ali način na koji su ga "sahranili" bio je stvarno neumeren.
Publika je, međutim, bila oduševljena. Štaviše, kako su godine prolazile, "Zvižduk u osam" je imao sve bolji rejting, da bi na kraju stekao status kulta i postao jedna od obaveznih stanica na današnjim sentimentalnim putovanjima po bivšoj SFRJ.


Ivan Ivačković | 5. decembar 2006.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Februar 07, 2011, 03:29:47 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" IV


OREOL SVETSKE SLAVE

Američka štampa: Mladalački izgled nestašnog dečaka — to je pevač bez presedana Džordž Marjanović, koji oduševljava sovjetske devojke. Svaki ispraćaj svog idola u SSSR, kod obožavateljki prerastao u histeriju

GODINE 1963, Đorđe Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu. Tamošnja publika ga je od prvog trenutka prihvatila frenetično, pošto je i njoj, kao i jugoslovenskoj nekoliko godina ranije, doneo dah zapadne dekadencije. Ne samo što joj je pevao francuske šansone i italijanske kancone, nego joj je nudio i obrade "Bitlsa", "Enimalsa", Boba Dilana i drugih. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu "Lenjin" imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi!

Novinarka Višnja Marjanović svojevremeno je pisala kako je "teško, gotovo nemoguće sagledati prave dimenzije Đorđeve popularnosti u Sovjetskom Savezu". Onda je nastavljala: "Ima ljudi koji su spremni da se zakunu da bi u slučaju istovremenog gostovanja Đorđa i Aznavura u dve moskovske koncertne dvorane, Đorđeva sigurno bila ispunjena do poslednjeg mesta, a Aznavurova — ko zna...".

Sovjetska štampa takođe je bila oduševljena Marjanovićem. "Pravda" je pisala: "Slušaoci su odmah ocenili da pred sobom imaju majstora koji zaslužuje pljesak. Marjanović peva jednostavno i sa izvanrednom snagom mladosti. On peva kao čovek koji bi sa osmehom i raširenim rukama odgovorio na pitanje: šta je to sreća? Njegov repertoar je dobar i čini čast jugoslovenskoj zabavnoj muzici." A "Literaturnaja gazeta" je zapisala: "Marjanović peva spontano i bleštavo i traži od nas da sledimo poruku njegove pesme. Nema mnogo pevača koji to postižu."

O Marjanovićevim neverovatnim uspesima u Sovjetskom Savezu pisao je čak i američki "Njuzvik", jedan od dva najprestižnija politička magazina na svetu. Kako je primetila Višnja Marjanović, "Njuzvik" je to učinio, jer je takva vladavina stranog pevača u nekoj zemlji bila "slučaj bez presedana". Novinar "Njuzvika" pisao je: "Dvadeset šest godina, repertoar sastavljen od pesama 'Bitlsa', Džonija Holideja i festivala u San Remu, mladalački izgled nestašnog dečaka — to je pevač, ime mu je Džordž Marjanović, koji oduševljava sovjetske devojke i mladiće. Njegova popularnost u ovoj zemlji je tolika da baca u zasenak sve ostale zvezde."

Pored profesionalnih uspeha, Đorđe je u Sovjetskom Savezu pronašao i novu ljubav: visoku, lepu plavušu Eli. Razveo se od Zlate, bilo je, kako su pisale novine, "trzavica, zastoja i peripetija" u njegovom životu, ali se ispostavilo da je ljubav između njega i Eli jedna od pravih.

Marjanović je, inače, u Sovjetskom Savezu ukupno gostovao nešto više od trideset puta, bivajući proglašen za počasnog člana "Komsomola", organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za "učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije". Nepunih trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je ordenom prijateljstva naroda.

Đorđevi odlasci u Sovjetski Savez izazivali su ogromnu tugu među njegovim obožavateljkama u Jugoslaviji. Neke od njih su, po sopstvenom svedočenju, "plakale, klečale ispred pragova vagona i ljubile Đorđeve noge. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno, nismo bile svesne šta činimo". Ne čudi, dakle, to što Marjanović nije zapostavljao ni karijeru u SFRJ. Tenziju je držao hitovima "Potraži me u predgrađu", "Medison", "Da čekić imam ja" i "Romana". Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, a posebno zadovoljstvo svojoj publici pružao je na tradicionalnim koncertima u Domu sindikata.


Ivan Ivačković | 6.12.2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 07, 2011, 03:30:04 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" V


KONCERT PUN SUZA

Kobno veče u Melburnu 14. aprila 1990. Posle šest godina pauze, ponovo u Rusiji, dočekan kao u najbolja vremena. Oporavak i oproštaj od publike, pre dve godine, u beogradskom Domu sindikata

OSAMDESETIH godina prošlog veka, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka sa Lepom Brenom na čelu, zabavna muzika je izgubila važnost i odumrla. Đorđe Marjanović, međutim, ni tada nije izgubio vernu publiku i dobru reputaciju. Kao živoj legendi, odobravano mu je sve, pa i "kolaboracija sa novokomponovanim narodnjacima". Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1990, kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme "Mene nema ko da žali" doživeo moždani udar. Oduzela mu se desna strana i izgubio je moć govora. Pao je na kolena, oči su mu bile pune suza, ali su mnogi mislili da je to deo njegovog šoua. Nažalost, nije bilo tako.

Bože, kad se setim tog Uskrsa — pričala je u jednom intervjuu Eli, Đorđeva supruga. — Skoro nedelju dana lekari su se u Melburnu borili za njegov život. Mnogo sveta je htelo da ga vidi, ali su posete bile zabranjene. Jedino su sveštenicima dozvoljavali da ga obilaze.

U istom tekstu, Đorđe je zahvaljivao nebesima, kao i svima koji su ga bodrili i lečili.

Hvala Bogu i lekarima — govorio je legendarni pevač. — Kad smo se vratili iz Australije, telefon je prosto bio usijan. Znao sam da sam popularan, ali nisam očekivao toliko more ljubavi. U početku nisam hteo nikog da vidim. Zatvorio sam se u sebe. Sve se srušilo! Nema pevanja, nema scene, nema publike. Najteže je bilo suočiti se sa bolešću. Otišao sam u totalnu izolaciju. Od spoljnog sveta viđao sam samo čoveka koji je dolazio da me obrije i podšiša.

USKORO se, međutim, u Đorđu javio inat. Obuzet novom energijom, rešio je da prohoda, progovori i počne da se smeje. Na rehabilitaciji je radio i više nego što su lekari tražili. Ljudi oko njega hrabrili su ga i podsticali. Kada bi rekao da nešto ne može, govorili su mu: "Možeš, na sceni si mogao i mnogo više. Ne daj se, legendo!" I stvarno se nije dao. Ne samo što je počeo da se kreće i govori, nego se vratio i u javni život, dočekan burom aplauza i istinskim ovacijama. Najpre se pojavio kao maneken na reviji modne kuće "Nikolas". Tako je razbio nagomilani strah od pojavljivanja pred ljudima.

Sredinom devedesetih čak je ponovo otputovao u Rusiju, na festival "Slavjanski bazar". Kada je u sali, u Vitepsku, objavljeno da se u publici nalazi i Đorđe Marjanović, skoro hiljadu i po ljudi je ustalo i počelo frenetično da aplaudira. Naravno, Marjanović je morao da se popne na scenu. Posle šest godina, prvi put je zapevao. Publika je stajala na nogama i plakala. I naredna Marjanovićeva pojavljivanja u Rusiji proticala su prekrasno: kao u najbolja vremena, dočekivali su ga obožavaoci i mediji. Svuda ga je pratila velika gužva i neprestano mu je bilo poklanjano cveće.

A onda je, 1999. godine, Đorđe došao i na "sveto" mesto, u beogradski Dom sindikata, gde je bila organizovana svečanost u njegovu čast. Na istom mestu se, maja 2004, i zvanično oprostio od publike.

Naravno, najvažniji deo Marjanovićeve karijere ipak je bio zapečaćen nesrećnim koncertom u Melburnu. Međutim, i deceniju i po posle toga, njegov ugled, pa čak i popularnost, ostaju neokrnjeni. Nedavno, povodom njegovog 75. rođendana, pisani su opširni novinski tekstovi i intervjui. Uz to, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju od pet epizoda o životu i karijeri Đorđa Marjanovića. Promocija serije, nazvane "K’o nekad u osam", održana je u Ruskom domu, a među prisutnima su bile delegacije Rusije, Belorusije i Ukrajine, kao i dopisnici iz ove tri zemlje.
Ako je neko iz ovdašnjeg šou biznisa zaslužio tako velike i tople rođendanske čestitke, onda je to svakako Đorđe Marjanović, čovek s čije biografije nikada neće spasti pozlata i koji nam je godinama grejao srce.
Živeo sto godina, Milorde!


Ivan Ivačković | 7. decembar 2006. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: April 18, 2012, 02:13:23 pm »

*

ĐORĐE MARJANOVIĆ PONOVO NA SCENI

Šansonjer i legenda domaće, ali i ruske zabavne muzike. U Domu sindikata 30. oktobra. Za 80. rođendan Zlatna povelja Ministarstva kulture Rusije

NA zidovima i vratima stana broj četiri u Ulici Miloša Pocerca 25 nema više velikih grafita i buketa cveća sa ljubavnim porukama, koje su Đorđu Marjanoviću decenijama darovali njegovi obožavaoci. Umesto njih poštari donose čestitke koje "đokisti" iz čitavog sveta šalju legendarnom pevaču šlagera i romansi. Kada su se vrata stana otvorila, do nas su doprli umetnikov zvonak glas i pesma "Zvižduk u osam".

Vežbam pevanje za rođendansko slavlje. Doći će nam prijatelji, pa želim da ih iznenadim — kaže Đorđe Marjanović.

Gospođa Eli Marjanović nam objašnjava da su u blagoj pometnji, jer mnogi beogradski i moskovski umetnici žele da dođu na proslavu 80. rođendana njenog Đorđa.

Željko Joksimović i Sergej Ćetković su zamolili da nađemo za njih mesto na sceni. Slavlje će biti u Domu sindikata 30. oktobra, kada će naši prijatelji pevati zajedno sa Đorđem — osmehuje se gospođa Eli i pominje Radmilu Karaklajić, Mikija Jevremovića, Živana Saramandića, Dečji hor iz Kučeva...

Na pragu devete decenije Đorđe Marjanović izgleda sjajno. Njegove oči su žive i tople, lice je bez bora, a osmeh blistav. Oboje su preživeli tešku bolest, govore sporo u kratkim rečenicama, ali uvek sa širokim osmehom.

Radosni smo jer nam za rođendan dolaze deca i unuci. Biće veselo — širi ruke Đorđe i pokazuje nam veliku dnevnu sobu u kojoj će primiti goste.

Na ormaru fotografije ćerki Natalije i Nevene i sina Marka sa decom. Najstarija ćerka je beogradski dirigent bez posla, a sin ugostitelj, takođe bez posla. Mlađa kćerka živi sa porodicom u Grčkoj, ali su njena deca, Ana i Teja Prelević, u Londonu.

Za rođendan Đorđu dolaze prijatelji iz čitavog sveta. Ruski umetnik Josip Kobzon sa suprugom Nelom i sinom dovodi moskovske "đokiste". Đorđe računa da je u vreme svoje najveće popularnosti početkom sedamdesetih imao najmanje 10 miliona obožavalaca.

Njegovi "đokisti" su i japanska pevačica Miki Makasone, italijanski kantautor Toto Kutunjo... Pokazuje nam ordenje koje je dobio od Tita i Gorbačova, kao i najnovije priznanje iz Crne Gore.

Eh, da sam u vreme najveće popularnosti mogao da osnujem stranku — šali se Đorđe, koji se danas sa svojim obožavaocima iz sveta dopisuje preko "Fejsbuka".

Kao student farmacije, 1954. godine, Marjanović je prvi put zapevao na jednoj beogradskoj audiciji. Već 1963. je krenuo na turneju po Rusiji sa Radoslavom Grajićem i Beti Jurković. Te godine je pevao u Dvorcu sportova u Moskvi, u sali sa 25.000 sedišta, tri puta dnevno. Za deset dana videlo ga je i slušalo 750.000 Moskovljana. Prvi roker u socijalističkoj Jugoslaviji i komunističkoj Rusiji bio je umetnik čija je pojava izazvala revoluciju u zabavnoj muzici. Skinuo je jednog dana mikrofon sa stalka, prošetao binom, kleknuo, skinuo sako i bacio ga u publiku, i tako ušao u legendu.

Upoznali smo se 1965. na turneji u SSSR. Bila sam prevodilac i njegov pratilac dva meseca. I ljubav se tada rodila — priča gospođa Eli.

Đorđe je kao svaki umetnik bio neobuzdan, ali sam ga ja dobro pritegla!

Njihova ljubav je bila burna, jer je Đorđe bio oženjen, a i imao je na hiljade obožavateljki, koje je mlada Ruskinja Eli Nikolajevna Marjanović morala "metlom" da tera ispred vrata stana u kome žive već 48 godina. Branila je tako, kaže,najviše svog Đorđa.

Samo ga ja dobro poznajem. Svi misle da je on "đavo". Nije, Đorđe je strašno stidljiv i skroman čovek - kaže Eli, koja će u decembru napuniti 72 godine.

Koliko je Đorđe Marjanović i danas velika zvezda u Rusiji govori podatak da je Državna televizija Rusije letos u njegovoj kući u Prčanju tri dana snimala priču o njegovom životu. Biće deo filmske istorije zabavne muzike u SSSR. A dobio je poziv i da bude specijalni gost na novom festivalu zabavne muzike u Rusiji.

Moji prijatelji iz Moskve su rekli da sam ja "ruski bog". Nisam porekao, samo sam se nasmejao — skroman je Đorđe.

Njegova prijateljica Olga Prohorova Marković, koja organizuje slavljenički koncert za Đorđa i prijatelje, rekla nam je u poverenju da će Ministarstvo kulture Rusije slavnom umetniku za rođendan dodeliti Zlatnu povelju.

Đorđe Marjanović je ispisao dve istorije popularne muzike, jednu u Jugoslaviji, drugu u Rusiji. Jedini je stranac koji je u Moskvi snimio šlager za album "Pesme Rusije". Đorđe nije samo pevač popularnih šlagera, on je idol generacija — uverena je Olga Marković.



DVA MUZEJA ĐORĐE Marjanović ima dva muzeja. Prvi se nalazi u njegovom rodnom Kučevu, a drugi, sa 300 eksponata, u Moskvi, vlasništvo je "đokiste" Nikolaja Larena, koji je pratio Đorđa na svim koncertima, od Moskve, preko Minska i Sibira, do Vladivostoka.

NACIONALNA PENZIJA Živimo od njegove nacionalne penzije, koja iznosi 50.000 dinara — iskrena je Eli Marjanović. — Ja nikada nisam stekla penziju, jer sam podizala decu. Ipak, Đorđe i ja smo bogati ljudi, jer imamo milion prijatelja!

ŠAPAT ĐORĐE Marjanović je jedini pevač na svetu koji je održao koncert šapatom.
Grlo me izdalo samo jednom u karijeri — 1967. godine. Nisam otkazao koncert u Lenjingradu. Izašao sam na scenu i šaputao svoje pesme. Bio je to divan recital, u kome je učestvovala cela publika — seća se Đorđe.

Marko Lopušina | 16.10.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: