|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Mart 18, 2014, 12:36:47 am » |
|
**
U POTRAZI ZA MEJNSTRIMOM
— FENOMEN VLADO GEORGIJEV —
Na sceni popularne kulture u Srbiji uočava se u poslednje vreme jedan krajnje zanimljiv fenomen. Jedan isti pevač se, polako i nenametljivo, pojavljuje na koju god stranu da bacite pogled. Tek nekoliko meseci nakon dupke punog Taša (oko 2.000 ljudi je ostalo van stadiona jer nije bilo mesta), isti čovek je pet puta uzastopno napunio Sava centar (znači oko 20.000 posetilaca), a prema interesovanju mogao je i da nastavi seriju. Istovremeno, u svim anketama i ispitivanjima gde je presudan glas naroda, on po pravilu pobeđuje bez konkurencije — pomenimo samo izbor za Džeka godine koji je naterao čak i B92 da mu posveti nešto pažnje. Ne samo na koncertima (na kojima ga zasipaju cvećem, plišanim igračkama, medvedićima i sl), već naročito na internet forumima (kao što je Nostalgija ili njegov izuzetno posećeni lični forum), fascinira ogromna količina iskrene ljubavi koju fanovi pokazuju za svaki njegov projekat. Konačno, možda i najindikativnije priznanje je rezultat nedavnog Dureksovog istraživanjima prema kome Srbijanci najčešće vode ljubav upravo uz pesme Vlade Georgijeva.
Da paradoks bude veći, sve to se dešava uprkos činjenicama da iza njega stoji vrlo mala izdavačka kuća, da je u direktnom sukobu sa mnoštvom medija (uključujući i najkomercijalniju televiziju na ovim prostorima), da se za reklamiranje njegovih nastupa i albuma troše skoro beznačajna sredstva i da svojim stavovima i načinom prezentacije odudara od svega što su ovde postojeći standardi pop-kulture i estrade. Izgleda da je ključ za ovu zagonetku upravo u poslednjoj činjenici — ceo fenomen Georgijev pokazuje ogromnu glad koja kod nas postoji za stvarnim mejnstrimom, za onim klasičnim, konvencionalnim ili čak konzervativnim u fundamentalnom smislu koji se ovde nekako izgubio. I nije reč samo o mejnstrimu u muzici, već o onom stabilnom, kvalitetnom, prepoznatljivom srednjem toku u kulturi, društvu, moralu, konačno i u politici.
Samu reč mejnstrim (engl. mainstream — srednji tok, matica) Vikipedija definiše kao ono što je normalno, uobičajeno, obično; ono što je poznato masama ili što pripada žanru koji se može identifikovati. To je ono što je prevladavajući tok, struja misli, uticaja i delovanja, odnosno ono što predstavlja prevladavajuće vrednosti i prakse društva ili grupa (primer je npr. vladajuća moralnost). Sinonimi su klasično, kliše, normalno, popularno, standardno...
Priča o muzičkom mejnstrimu u drugoj Jugoslaviji je vrlo složena priča koju su još od pedesetih i posebno šezdesetih godina, kada je zemlja u velikom delu integrisana u tokove zapadne potrošačke kulture, obeležili stalna natezanja između tržišnih oblika delovanja i promovisanja popularne muzike s jedne strane (sa svim odlikama i segmentima savremene zapadne muzičke industrije kao što su izdavačke kuće, snažna distributivna mreža, mnoštvo revijalnih i specijalizovanih časopisa, adekvatnih koncertnih prostora i klubova, dovoljno medijskih kuća i stanica, zaštićena autorska prava,) i s druge strane državne intervencije usmerene ka ograničavanju "štetnih pojava" kao što su kič i šund, te promovisanju određenih žanrova (kao što je rokenrol). Ne zaboravimo ni zapomaganje velikog broja intelektualaca nad svime što je shvaćeno kao potrošačka kultura.
Uprkos svemu, za nekih četvrt veka stvoreno je nekoliko vrlo ozbiljnih žanrova popularne muzike koji su naporedo postojali, dolazeći posebno tokom osamdesetih u sve češći dodir. Prvi talas obeležili su majstori šansone i festivalske muzike kao Dušan Jakšić, Ivo Robić, Vice Vukov a zatim Dragan Stojnić te Arsen Dedić, Gabi Novak ili Kemal Monteno koji i danas rade. Sledili su oni koji su ovaj žanr dinamizovali i poveli ka nekim bržim vodama — Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Čobi i Pro arte i kasnije Čolić. Paralelno sa ovom strujom, kao njen posebni deo postajala je dalmatinska tradicija Olivera Dragojevića, Miše Kovača ili Tereze Kesovije, ali i autohtona panonska pojava Đorđa Balaševića.
Druga struja je povezana sa takozvanom novokomponovanom narodnom muzikom koju su nosili bosanski pevači školovani na sevdalinkama (Nedžad Salković, Nada Mamula, Silvana Armenulić), te srbijanski klasici (Lepa Lukić, Toma Zdravković, Cune, Miroslav Ilić). Ova struja svoju kulminaciju doživljava u već uveliko modernizovanom obliku sa Lepom Brenom.
Treću struju činili su pop-bendovi osamdesetih kao Novi fosili, Zana, Magazin, Hari Mata Hari, Merlin, Plavi or kestar, Crvena jabuka i njima tek delimično blizak Bajaga. Konačno, uprkos velikoj državnoj podršci tek su pojedini rok bendovi uspeli da dosegnu tiraže (od nekoliko stotina hiljada prodatih nosača zvuka) i popularnost prethodno nabrojanih (Riblja Čorba, Bijelo Dugme a u jednom trenutku čak i Azra). Ovo je važno istaći zbog ideoloških pretumačenja istorije prema kojima su navodno osamdesetih "svi" slušali Ekatarinu, Haustor ili Orgazam. Takvi bendovi su bili i ostali alternativa a ne mejnstrim i retko su prelazili tiraže od 20–30 hiljada.
Kraj ovog uređenog i dovoljno dinamičnog kosmosa koji se polako pravio tokom tridesetak godina, nastupio je 1991. sa početkom ratova. Raspao se kompletan prostor, presečena su i zatvorena tržišta, smanjila se kupovna moć potrošača, potpuno se raspala zakonska regulativa, država se potpuno povukla iz domena kreiranja kulturne politike u ovim sferama i stvari su se potpuno otele kontroli. Iz stanja razvijenog tržišta sa delimičnom državnom intervencijom naglo smo prešli u vladavinu golog tržišta bez ikakvih pravnih osnova, što obično završi u anarhiji.
Nagla ekspanzija medijskih kuća, razbijanje svih tabua, neprestano pomeranje granica u domenu muzičkog izraza, eksperimenata, krađe i beskruploznog preuzimanja tuđih tekstova i melodija, mešanja svega i svačega, te isto to u domenu vizuelnog izražavanja (čitaj: ukidanje svih granica na putu ka otvorenoj pornografiji), u vreme ratova, inflacija i svih drugih društvenih zala proizveli su gomilu đubreta iz koga je retko provirivalo po nešto što je živelo duže od mesec dana. Ovo je naravno odgovaralo ukupnoj nenormalnoj i iščašenoj društvenoj i političkoj situaciji pa je u obe sfere stalni eksperiment postao mejnstrim; ono nenormalno, haotično, ekscesno, postalo je standard. Raspao se prethodni sistem vrednosti a da nije nastao novi, nije doneo bilo kakvo čvrsto uporište već seriju eksperimenata, niz provokacija i ekscesnih situacija koje jedna drugu prevazilaze. Zato su devedesete obeležene raznim oblicima raskalašnog treša koji je postao mejnstrim. I stoga nije čudo što su se mnogi vraćali starim snimcima i što su brzo nakon ratova ljudi ponovo počeli da slušaju lagani, ne previše zahtevni, ali ipak civilizovani pop Magazina, Hari Mata Harija ili Olivera Dragojevića.
Svest o problemu pojavljuje se tek nakon 2000. kada počinje ponovno i mučno uspostavljanje neke vrste poretka. Prvi revolucionarni talas je doneo vraćanje klatna na drugu stranu i skoro agitpropovske zahteva za zabranama, kažnjavanjima i moralnim i političkim osudama "šund izvođača". Srećom, tržište je već toliko duboko ušlo u sve pore ove industrije da se ona vrlo brzo konsolidovala, ali se svima očigledno postavio ključni problem: kako se vratiti u normalu, odnosno kako mučno haotično muzičko, zanatsko, vizuelno iskustvo eksperimentisanja stvoreno u teškim devedesetim prevesti u jedan prihvatljiv mejnstrim. Dakle kako poroditi mejnstrim iz treš-nasleđa i kako steći legitimaciju.
Problem je jasan i samim akterima jer je očigledna istrošenost modela — sve granice su pomerene, videli smo gaćice, grudi pa i polne organe svih aktera i uprkos mnoštvu časopisa, utisak je da je sve već postalo dosadno i izlizano. To je kao u onoj epizodi Saut parka kada se prvi put izgovori shit na televiziji. U početku je to neverovatan šok, uzdrman je tabu, svi su fascinirani. Sledi zatim stalno pomeranje te granice, razni oblici upotrebe iste reči, da bi se na kraju završilo u njenoj potpunoj inflaciji koja je naprosto dosadna. Zaključak epizode je ono što levica teško može da nauči, a to je da provokacija suštinski zavisi od standarda normalnosti koji joj prethodi, od onog konzervativnog mejnstrima koji ona osporava, ali koji drugi teškom mukom prave i čuvaju. Bez njega provokacija gubi smisao i pobija samu sebe odlazeći u besmisao.
U svom ovom haosu, u inflaciji provokacija i normalnosti nenormalnog, Georgijev je revolucionaran zato što je, paradoksalno, potpuno normalan u klasičnom, ovde zaboravljenom smislu. Njegova suštinski mejnstrim pojava je stoga vrsta konzervativne revolucije u vladavini raznih alternativa, i u pogledu muzičkog i vizuelnog izraza, i u pogledu njegove ličnosti i sistema vrednosti koji promoviše.
Muzika. On je čovek koji ceo posao vraća svom osnovnom smislu, muzici. Dok na primer Karleuša kao vrhunski indikator devedesetih ima hiljadu naslovnih strana, ali ne može da napravi nijedan koncert ni u jednom prostoru u Beogradu jer se niko ne seća nijedne njene pesme, Georgijev nema nijednu naslovnu stranu ali ima 20.000 ljudi na koncertima koji sve njegove pesme znaju napamet. Njegovo fundamentalno insistiranje na privatnosti je upravo u funkciji afirmacije njegovih pesama ("Moje pesme treba da pričaju same za sebe", kaže on). A one su zaista briljantna mala remek-dela klasičnog mejnstrima.
U pitanju je pre svega veliki profesionalizam nadograđen na krvavo sticanom i bogatom iskustvu sakupljanom u desetogodišnjem neprestanom radu i učenju sviranja, komponovanja, producentskog i studijskog zanata. Njegova biografija je tipično američka borba ambicioznog čoveka da nešto napravi uprkos strašnim okolnostima. Sa 16 godina je došao u Beograd, godinama tezgario za niske gaže po raznim rupama, ali polako učio i sticao iskustvo. Zatim je počeo da piše pesme za tadašnje zvezde, a potom i da sa tek dvadeset godina producira gomilu pevača iz tada dominantnog treš-popa kao što su Knez, Mobi dik, Li-men, Montenigersi, Ana Stanić ili Nataša Bekvalac. Njegovo ime se nalazi i na saundtreku za Dragojevićeve Rane, napisao je za druge mnoštvo i dalje popularnih pesama... Jednom je izjavio da se kaje zbog svog rada na tim projektima. Međutim, upravo zato je postao idealna osoba koja je na takvom iskustvu mogla da izgradi sasvim novu (a zapravo klasičnu) muzičku i životnu filozofiju. Nije stoga čudo što na dva albuma ima više od deset ultra-hitova.
Pesme su mu građene na vrlo smirenoj, a opet ritmičnoj matrici mediteranskih i latino ritmova, obojenih bogatim fanki koloritom, što je sve blisko domaćim asimetričnim ritmovima i pogodno za ples. U osnovi je uvek savršen gruv bunjeva (produciranih na svetskom nivou, kao i sve ostalo) koji retko ali upečatljivo prelaze u džez brejkove, bez previše dodatnih udaraljki i efekata. Zvuk je obeležen izvanrednim i nenametljivim klavijaturama koje sa dosta duvačkih linija prave vrlo lepe zvučne pejzaže. Ima tu i gudača, i razigrane francuske harmonike, i poigravanja elektronskim efektima, i korišćenja hip-hopa, i mnoštva metinijevskih efekata (posebno u solo deonicama), i tenor saksofona za kakvim je ludela Merlin Monro, i savršeno uklopljenih ženskih vokala a la Iglesijas ili Beri Vajt. Sve to opet u meri koja neće ugroziti jednostavnu harmonsku strukturu već samo pomoći njegovom karakterističnom, pomalo hrapavom vokalu koji peva klasične, pomalo sladunjave i patetične tekstove (a koji ipak uvek ostaju s ove strane granice ne padajući u kič) o ljubavi, rastanku, patnji, prijateljima, čežnji, dakle o onim najosnovnijim, kod nas nažalost proskribovanim temama.
Ceo proizvod je upakovan na neverovatno pažljiv, sveden i profesionalan način — od trifoovsko-godarovskih crnobelih fotografija (kao takođe poziv na povratak jednostavnosti) i spota Žena bez imena, preko poigravanja artizmom i kičom u Jedina, do čitavog projekta za pesmu Anđele (najveći hit postpetooktobarske Srbije) koja je izdata i u odličnoj remiks verziji, a za obe verzije su rađeni odvojeni spotovi. Spot u kome je savršeno islikano crnogorsko primorje je s pravom prezentovao crnogorsku ugostiteljsku ponudu na Fešn kanalu.Što se profesionalizma i odgovornosti prema svojoj publici tiče, treba napomenuti da je kompletna produkcija daleko iznad svega što se ovde radi, da je u Sava centru na bini bilo trinaest ljudi, da su ti koncerti trajali po tri i više sati, a da je letos na Tašu svirao čitava četiri sata.
Čovek. Uz sve ovo jednako je značajno što Georgijev afirmiše i zastupa jedan klasičan, jednostavan i čak vrlo konzervativan sistem vrednosti koji je u poplavi levičarskog totalitarizma postao politički nekorektan, a koji je obeležen pojmovima porodice, prijateljstva, morala, vere, poverenja, Boga, pripadnosti, lojalnosti, privatnosti i stabilnosti. On izuzetno čuva svoju privatnost, izbegavajući bilo kakvo povlačenje po medijima i bilo kakve skandale. Na omotima se nalazi čitava mala porodična saga iskrene zahvalnosti, posvećenosti i ljubavi za roditelje, brata, prijatelje, saradnike i svoje uzore. Nakon uspeha prvog albuma Georgijev je odlučio da ostane sa malom podgoričkom kućom Goraton i time je ostao najveći muzički proizvod koji se izdaje u Crnoj Gori možda još od Branke Šćepanović! Još lepši primer je fantastičan koncert urađen za njegov Herceg Novi koji je napravio proletos uz pomoć grada.
Georgijev čak i svojim oblačenjem gradi imidž jedne klasične gospodstvene pojave uz dominantne pastelne boje i jednobojnu odeću (farmerke, rolke, sako) sa tek pomalo mediteranske ležernosti. U svim svojim intervjuima on nenametljivo ali dovoljno odučno ističe svoju privrženost klasičnom moralu, veri i Bogu kao čvrstom osloncu, traži uvođenje reda i zakonske regulative u muzičku industriju, afirmiše stvaralaštvo, ističe da nema namere da gostuje u Hrvatskoj gde se na Srbe gleda kao na građane drugog reda, ne libi se da iznese vrlo tradicionalističke stavove po pitanju porodičnih dužnosti ili homoseksualizma. (Zanimljivo je da njegova publika nisu samo tinejdžeri već i sredovečne žene, pa čak i ozbiljna gospoda.) Iznad svega je međutim neverovatno prisan i topao odnos koji on ima sa svojom publikom. Upravo ta neka porodična, iskrena i vrlo nevina toplina i pristojnost jesu onošto boji celokupnu atmosferu ovog fenomena.
Time je Georgijev postavio osnove za jedan dominantan pravac mejnstrima koji pokušavaju polako da slede i drugi (Željko Vasić ili Sergej Ćetković, na primer). Međutim, postoji i niz drugih mogućnosti za izgradnju takvih pravaca. Uslov za mejnstrim je da tekstovi budu na domaćem jeziku, da budu razumljivi i ne previše zahtevni i hermetični, te da uz tu muziku može da se igra i zabavlja. Iz ovoga slede mogući pravci razvoja:
1. Pravac koji je postavio Joksimović sa Lanetom. Smirivanje prenaglašenih orijentalizama i njihovo svođenje na prihvatljivu meru, bez suvišnih efekata i manirizama. Mnogo je talentovanih i čak obrazovanih likova koji mogu da pođu u tom pravcu (Leontina, Goca Tržan).
2. Pop-rok akteri bi morali da počnu da izlaze iz svog hermetičnog i ograničenog sveta prema nečemu što mogu da prihvate i drugi, a ne samo oni kojima je od svega muka. Primeri Ivane i Negativa ili Kristala su dobri orijentiri.
3. Bregovićev neiskorišćeni put. Razni etno-umetnici (Boban Marković, Hazari) mogli bi da probaju da naprave malo komercijalniji trominutni komad baziran na etnu koji bi mogao da se peva i da se uz njega igra. Skorašnja saradnja Šabana Bajramovića i Kubizma je odličan primer.
4. I reperi bi poput rokera mogli da probaju da izađu iz geta. Uopšte ne postoji takozvani svit-rep s kakvim je nekada Gru počeo da pravi dobar posao.
5. Ostaje nada da će se i tehno-folkeri polako upristojavati, smanjivati grudi, učiti da pevaju i da će njihovi kompozitori makar pomalo svoditi manirizam na formu koja može malo duže da potraje. I tu se vremenom desila diferencijacija između onih koji traju godinama i onih čijih se pesama niko i ne seća.
Za sve ovo je potrebno da država radi svoj posao. Dakle, dobra zakonska regulativa ali i njeno sprovođenje, nemilosrdna borba protiv pirata, stvaranje normalnog tržišta sa distributivnim mrežama, zaštita autorskih prava i oštro kažnjavanje plagiranja, oživljavanje državne izdavačke kuće, čitava filozofija brendiranja domaćih autora, zaštite njihovih autorskih prava u drugim zemljama, pa i delimična pomoć u plasiranju njihovih proizvoda u inostranstvu. U ovoj grani se nalazi ogroman tržišni potencijal — podsetimo da je muzička industrija u Engleskoj tradicionalno među četiri-pet najvažnijih izvoznih grana. A nije nevažno podsetiti se i da od Platona važi nauk o imanentnoj povezanosti kvaliteta jedne države, njenog morala i muzike koja se u njoj sluša.
Kod Georgijeva posle dužeg vremena na jednoj ploči može da se čuje i tišina.
Miša Đurković
SLIKA, ZVUK I MOĆ
OGLEDI IZ POP-POLITIKE
Beograd, 2009.
|
