Dušan Jakšić (1927—2009)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « POPULARNA MUZIKA « Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] « Dušan Jakšić (1927—2009)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Jakšić (1927—2009)  (Pročitano 15319 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 07, 2011, 02:20:50 pm »

*




DUŠAN JAKŠIĆ

Jakšić je bio prvak Drame Narodnog pozorišta, u kojem je proveo dve decenije plodnog i zapaženog rada, od 1971. do odlaska u penziju 1990.

Rodjen je u Karlovcu 5. juna 1927, gimnaziju je pohadjao u Beogradu, a zatim studirao glumu na Pozorišnoj akademiji u klasi prof. Bojana Stupice.

Glumačku karijeru započinje 1950. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a zatim je bio i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Beogradskom dramskom pozorištu i Savremenom pozorištu... Tumačio je uloge u preko 100 predstava, od kojih su istaknute Don Kihot (Čovek od La Manče D. Vasermana), Higins (Pigmalion Dž. B. Šoa), Spira (Pop Ćira i pop Spira S. Sremca), Čovek s nogom (Put oko sveta B. Nušića), Kurjak (Ivkova slava, S. Sremca). Takodje — Šulc (Oblomov A. Gončarova), Teča Jakov (Gospodja ministarka, B. Nušića), Erl od Rosa (Magbet V. Šekspira), Aleksa (Kosovska hronika, R. Djurdjevića), Ministar (Centrifugalni igrač T. Manojlovića), Rajačić (Maska M. Crnjanskog)...

Pozorišnu karijeru je završio ulogom grofa Tockog, ljubavnika Nastasje Filipovne u "Idiotu" Dostojevskog.

Igrao je i u filmovima "Put oko sveta" i "Roj", kao i u televizijskim serijama "Vuk Karadžić" i "Pozorište u kući".

Umetnički život Jakšića imao je više pravaca i delatnosti, uz glumu bio je i pevač, kompozitor, recitator, scensko-muzički izvodjač. Početak njegove pevačke karijere bio je 1958. godine zapaženim učešćem na festivalu zabavne muzike u Opatiji, a 1961. godine pobedio je na prvom Beogradskom proleću.

Veliku popularnost je stekao interpretirajući starogradske pesme, romanse i zabavnu muziku uopšte.

Snimio je oko 80 ploča i kaseta i nastupao na brojnim koncertima u zemlji i inostranstvu.

Pesme koje je interpretirao obeležile su epohu stvaranja naše popularne i zabavne muzike.

Nekoliko hiljada muzičkih nastupa prenošenja i stvaranja naše muzike skoro svuda po zemlji i svetu, svojevrsna su zadužbina svome narodu ovog umetnika.

Pesma "Beograde", koju je sam komponovao i pevao i danas je prisutna na svim beogradskim svečanostima.

Dobio je više nagrada, medju kojima i "Zlatni beočug" Kulturno-prosvetne zajednice za celokupno delo.—
S media
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 07, 2011, 02:21:15 pm »

*


DUŠAN JAKŠIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI






Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 07, 2011, 02:21:40 pm »

*

DUŠAN JAKŠIĆ


SEĆANJE JEDNOG GLUMCA

Kada prođu godine i svojom neprimetnom koprenom pokriju prošlo, onda je teško setiti se svega i oživeti tačno događaje, ljude i zbivanja. Teško je posle toliko godina, ako se nije vodio dnevnik ili kakve beleške, rekonstruisati sve što je bilo, a da mnogo od toga nije otišlo zauvek u tamu zaborava, skrilo se za svagda od pera hroničara i istoričara. No, ipak nešto ostaje. Ostaju slike, makar i pojedinačno, o onome što je proteklo, što je značilo jednu epohu, jednu vremensku fazu generacije koja je stvarala i stvorila teatar, živela za njega i dala za njega najlepše godine svog entuzijazma i svoje ljudske i umetničke vere. Takvi smo bili mi. Prva generacija Pozorišne akademije, koja je 1952. godine pokrenula i izgradila novi teatar, novi stil i boju: nenadmaš no Beogradsko dramsko pozorište.

Pre svega bili smo prva generacija Pozorišne akademije koja je dugo sanjala i čekala da zakorači u teatar, i kada smo se okupili u Beogradskom dramskom pozorištu, svako od nas je imao snage za trojicu i volju da stvorimo nešto novo i dotad nepostojeće u pozorišnom životu Beograda, pa i naše zemlje. Ko smo mi? Pre svega to su reditelji: Soja Jovanović, Predrag Dinulović i Minja Dedić. Zatim mi, prva glumačka generacija Pozorišne akademije: Olivera Marković, Olgica Stanisavljević, Vlastimir Đuza Stojiljković, Rade Marković (koji nije studirao Akademiju, ali je po svojim shvatanjima pripadao nama), Ljuba Tadić, Predrag Laković, Miodrag Popović, Mihailo Viktorović, Dušan Jakšić, kasnije i Ljubiša Bačić i nekoliko starijih glumaca koji su imali iste želje i stremljenja u pogledu stvaranja jednog novog teatarskog stila kao mi a to su bili: Olga Ivanović, Ljiljana Krstić, Tanja Lukjanova, Ksenija Jovanović, Sima Janićijević, Nikola Milić, Branko Đorđević Drda... Bilo je tu još nečeg. Za nas je tada postojao samo teatar i skoro ništa više. Nije bilo televizije, estrade, i svega što danas glumca odvlači od pozornice, od pozorišne kuće. Ako je bilo rada van pozorišta on je uvek bio u drugom planu i nikada nije bio glavna preokupacija glumčevih napora i požrtvovanja.

Teatar je u pravom smislu reči bio naš dom u kome smo živeli i za koga smo živeli. Čak i kad nismo imali probe ili predstave dolazili smo svakodnevno u teatar i po dva puta dnevno, gledali predstave desetinama puta ako u njima nismo igrali, gutali svaku reč starijih kolega i znali čitave komade napamet. I to ne samo tekst nego i gest i pokret i improvizaciju. Beogradsko dramsko pozorište se opredelilo za modernu dramaturgiju, jer je ovom mladom ansamblu, željnom novih i smelih prodora na čelu sa inventivnim i darovitim rediteljima nova dramaturgija izvanredno odgovarala. Raskinuvši sa starim načinom glume, zaboravivši na ma kakav patos, služeći se neposrednom, običnom i prirodnom glumom, ova generacija je bila izvanredan materijal za reditelje tipa: Soje Jovanović, Predraga Dinulović a i Minje Dedića da modernim, savremenim i revolucionarnim režijama stvore najbogatije žarište pozorišnih strujanja u Beogradu tog vremena. Uzletevši tako tokom godina do najviših i vrtoglavih dometa pozorišne umetnosti Beogradsko dramsko pozorište je iz određenih umetničkih pa i kadrovskih, ali svakako zakonitih razloga dospelo u krizu negde oko 1958. godine. Nekom ili nekima se pogreš no učinilo da bi možda izlaz iz krize bio u prostom fuzionisanju Beogradskog dramskog pozorišta i Beogradske komedije, ali se pokazalo da to, ne samo da nije ozdravilo situaciju ni u jednom od dva krizna teatra, već je stvorilo novi, heterogen, konfuzan i umetnički potpuno dezorijentisan. Od 1960. godine počinje osipanje ansambla.





Skoro svi značajniji umetnici, već prerasli u glumce srednjih godina, napuštaju teatar i odlaze u druge beogradske ansamble teška srca, u nemogućnosti da se uklope u rad i stil novonastalog hibrid-teatra kakav je bio Savremeno pozorište. Po sili inercije još jedno vreme traje duh i elan bivšeg dramskog pozorišta i dobre predstave (čak i velike) se još javljaju i održavaju donekle dostignuti nivo iz zlatnog perioda. Kasnije, kao reka koja naglo ponire u zemlju, nestaju pozorišni događaji velikih predstava iz ovog novootvorenog pozorišta i osrednjost sve više osvaja jalove pozorišne sezone Savremenog pozorišta.

Tako je posle svog visokog zenita Beogradsko dramsko pozorište počelo polako i sigurno da se gasi da bi najzad sasvim utrnulo, i deo svoje dragocene iskre prenelo u novostvoreni Atelje 212, koji je upravo počeo svoj uspon tamo gde je Beogradsko dramsko pozorište doživelo svoj pad. Trebalo bi se prihvatiti dugih analiza i procena da bi se tačno utvrdilo ko je kriv za raspad Beogradskog dramskog pozorišta, ali za to pisac ovih redova nema ni dovoljno materijalnih dokaza, ni dovoljno namere da bi se time bavio do kraja. Pisac ovih redova bi hteo da kaže još nekoliko reči o muzičko-scenskim predstavama u Beogradskm dramskom pozorištu, koje su u razvoju i repertoaru imale vidno i značajno mesto i, kao takve, zabeležile krupne rezultate i kod kritike i kod publike. Isto tako, ne bih hteo da govorim i pišem o svim predstavama ovog žanra nego samo o onima koje su bile stvarni pozorišni događaji i koje su na neki nači ostavile traga u našem pozoriš nom životu i uticale na njegov razvoj i razvoj ovog scenskog roda i umetnika koji su se njime bavili. Bile su to predstave: Plači voljena zemljo, Dobri čovek iz Sečuana, Majka hrabrost, Porodica Arlekin, Neviđena predstava, Laku noć, Betina i Slatka Irma. Plači voljena zemljo, Patona i Andersona, komad melodramatski pisan, ali sa toplom ljudskom temom, a osim toga i politički vrlo aktuelan, jer se spremao u doba oslobođenja crnog kontinenta od kolonijalnog ropstva, bio je prvi u nizu muzičko-dramskih komada koji je došao na repertoar Beogradskog dramskog pozorišta. Ni malo slučajno, reditelj ovog spektakla bila je Soja Jovanović, maštoviti umetnik smelih, modernih i novatorskih zahvata, sa izuzetnim afinitetom za muziku i igru. Svi mi ostali bili smo oduševljeni komadom. Za pisanje muzike bili su angažovani Borivoje i Vojislav Simić (nisu u srodstvu) koji su svakog dana donosili po jednu novu numeru tek komponovanu na tekstove songova koje je poetski kreirao Dragoslav Andrić, koji je kasnije bio nenadmašan u tom poslu kada se radilo i na drugim sličnim poduhvatima.

Skupljali smo se kao đaci oko klavira, slušali prve akorde i melodije, svi smo sve učili i znali čitavu muziku kao da je to potrebno. Pozorište je ličilo na košnicu. Probe su se odvijale bez ograničenja, nadahnute, ponesene i zaošijane našom mladošću i entuzijazmom. Tu smo Olivera Marković, Đuza Stojiljković i ja prvi put nagovestili naše glumačko-pevačke sklonosti i sposobnosti. Pevali smo pesme iz komada sa velikim unutrašnjim doživljajem i redovno vodili publiku u ono opčinjeno stanje u koje može da uvede samo muzičko-scenska magija. Bilo je to i vreme boemluka i sedenja uz čašicu. I tamo smo pevali naše pesme iz Plači voljena zemljo i uvek ponovo željno čekali da dođe sledeća predstava. Soja je imala nervne nastupe kao i uvek, ali mi smo je znali isuviše dobro da bi to moglo da nas ljuti. Ona nije prosto mogla da radi ako je ne prodrma histerija i ako ne napravi nekoliko skandala na probama. Posle toga je sve išlo još bolje i poletnije. Bila je to prva naša muzička predstava, ali možda jedna od najuspelijih. Nije moglo da se desi da ne bude rasprodata do poslednjeg mesta, a igrana je preko 150 puta. Godine 1954. počinje rad na prvom Brehtu u Beogradskom dramskom pozorištu, Dobri čovek iz Sečuana. Reditelj opet Soja Jovanović, opet histerija, vika, urnebes i mahnitanje na probama. Ali opet uz neopisivi entuzijazam i volju svih da uradimo sve što se od nas traži. Muziku pišu opet Vojislav i Borivoje Simić, stilski sasvim drukčiju, ne manje interesantnu, ali težu i odgovorniju nego što je bila ona iz Plači voljena zemljo. Olivera peva svoje numere sa retkim nadahnućem. Pesme su divne. Ja igram vodonošu Vanga i glavna pesma mi je "Ja od tuđe žeđi živim". Muzika prava brehtovska, sa čudnim harmonskim prelazima i tekstovima koji su svaki za sebe poetski doživljaj (prepev opet Dragoslav Andrić). Rad je užasno naporan, komad glomazan i rascepkan, a treba da na kraju zazvuči skladno i glumački i pevački. Radimo danju i noću. Da, i noću. Ostajemo nekoliko puta do jutra kao na nekoj radnoj akciji, probamo u nedogled, ne štedimo ni grla ni snagu. Rezultat je veliki. Osvojili smo i kritičare i publiku. Muzičko-scenska dramaturgija sve više postaje naš specijalitet. Svaki put učimo nešto novo, apsolviramo nove teškoće i osećamo da sazrevamo polako i sigurno u kompletne glumce modernog teatra. Godine 1956. posle nekih manjih i manje značajnih muzičko-scenskih poduhvata koji nisu vredni pomena, počinjemo sa radom na Majci Hrabrost. Opet Breht, samo ovoga puta daleko teži i glumački i muzički. Muzika je originalna, teška, hermetična, aritmič na, harmonski zagonetna, a ipak genijalna u svojoj jednostavnosti i funkcionalnosti. Režira Minja Dedić. Čudan čovek i reditelj. Na probe je dolazio uvek sa crnom rukavicom na desnoj ruci i sa dugim lancem u njoj, kojim je nervozno zveckao kad god je izlagao svoju režijsku koncepciju. Rad organizovan, disciplinovan, ozbiljan. Nema zakašnjenja, nema digresija na nevaž no i sporedno. Radi se intenzivno. Imamo stalno paralelno muzičke i glumačke probe.

Uživamo u stvaranju kreacije Ljiljane Krstić kao Majke Hrabrost. Ona nas sve nosi svojom snagom i mi dajemo sve od sebe. Muzički deo ambiciozniji i odgovorniji nego ikada pre. Glumimo, igramo, pevamo. Padamo na nos ali smo zadovoljni što radimo ovaj veličanstveni komad. U sceni kada kao Ejlif vodim dijalog s generalom pod njegovim šatorom, Žika Petrović, koji igra generala, traži pravo vino kao rekvizitu. Dobijamo ga i junački ispijamo čitav bokal (razblažen vodom) u toj sceni. Ja igram ratnički ples sa sabljom i pevam u toj sceni, u isto vreme, kao od šale. Nema šta, vino čini svoje. Začudo svi savladavamo izvanredno dobro tešku muziku i bez greške izlazimo na premijeru. Očigledno smo ispekli zanat i sada već stojimo čvrsto na glumačko-pevačkim nogama. Zbilja, samo onaj koji nije to iskusio ne zna kako je teško glumiti i pevati, pa uz to još i igrati u isto vreme.

Godine 1958. prihvatamo se interesantnog i pionirskog posla da realizujemo Santelijev komad Porodica Arlekin, koji je izvrsna moderna verzija renesansne "komedije del arte". Za tu priliku pozorište angažuje, iz Pariza, čuvenog pantomimičara i stručnjaka za pokrete "komedije del arte" Žaka Lekoka. Simpatični i šarmantni Francuz uči nas pokretima, kretnjama i mimici "komedije del arte". Svaki lik (Arlekin, Pantalone, Kapetan, Brigela, Kolombina, itd.), kreće se određenim koracma i na svojstven način. Svaki dan dolazimo u pozoriš te oko 8 i do 10 časova radimo sa Lekokom. Prava parterna gimnastika. Đuza Stojiljković i ja često dolazimo pravo sa naših noćnih sedaljki i doslovce padamo na nos od umora. Često imam osećaj da će srce da mi iskoči iz grudi i da ću se ugušiti usled nedostatka vazduha i nemogućnosti da napunim pluća. No, vremenom stičemo kondiciju i osvajamo tehniku pokreta. Izgaramo na poslu i ovoga puta sa Sojom sa kojom volimo da radimo uprkos njenim mnogobrojnim slabostima i manama. Ona je pravi stvaralac. Ne štedi ni sebe sebe ni druge. Nepredvidljiva i nepročitljiva, uvek promenljivog raspoloženja i temperamenta. Na pojedinim probama pretvara se u pravi vulkan ideja i invencije, na drugim ćuti kao da je odsutna da bi od jednom skočila i pokrenula sebe i nas. Nikad kod nje ništa nije bilo fiksirano. Ako je danas bila oduševljena jednim rešenjem, sutra ga već odbacuje i nalazi novo, bolje, svežije i tačnije. Vrlo, vrlo često, skoro redovno, na dan premijere menja mizanscen, briše scene, premešta čitave činove i, začudo, sve se to uklapa, sve to ipak funkcioniše i radi i donosi neslućene rezultate kao da je to bio onaj poslednji impuls koji pokreće čitav mehanizam u konačni i plodonosni zamah.

Da se vratimo Porodici Arlekin. Precizno urađena stilski, uvek puna nadahnutih improvizacija ova predstava ipak nije bila primljena od publike. Komedija del arte i njeni tipizirani likovi kao i nesvakidašnja dramaturgija bili su daleki našoj publici koja je još bila, a i danas je, par stepenica niže u shvatanju i poznavanju svetskog teatra. Bila je to predstava koja je nama glumcima otvarala široke mogućnosti za improvizaciju, što smo mi svi, naravno, obilno koristili. Mika Viktorović, Ljubiša Bačić, Miodrag Popović – Deba, Đuza Stojiljković i ja od muškaraca, zatim Olivera Marković, Olgica Stanisavljević i Olga Ivanović od žena, nadmetali smo se ko će da smisli veštije i duhovitije dosetke i improvizacije. Pa iako nije išla dugo i mnogo, ova predstava je za nas glumce mnogo značila. Pomogla nam je da se još više glumački opustimo, razigramo i poigramo i tako dodamo svojoj veštini još jedan kvalitet. I docnije, pa i danas, koristila nam je i koristi ova predstava i pozitivan učinak koji je imala na sve nas. Bila je to vedra, vesela predstava, praznik za nas glumce. Uvek minirana smehom, iznenadnim i neodoljivim, imala je za nas posebnu draž i privlačnost.

Od mnogih zgoda u vezi sa njom neću zaboraviti onu kada je Đuza Stojiljković, koji je igrao Arlekina, došao na jednu popodnevnu predstavu pod gasom (što inače nije bio njegov običaj). Budući da je i tekst i ritam predstave tražio maksimum koncentracije i napora da se izdrži pakleni ritam "komedije del arte", svi smo znali šta će se dogoditi. I stvarno: Đuza je počeo tako da plete jezikom i izvrće reči, od Arlekinovog koraka da pravi čarlamu i moravac, da smo svi padali od smeha na sceni. Publika je mislila da sve tako treba da bude i nagradila nas i u toku predstave i na kraju frenetičnim aplauzom. Tako je to uvek: publika nikad ne zna šta se zapravo odigrava na sceni — da li to tako treba, ili se glumci zabavljaju za svoj račun. A kad se glumci zabavljaju za svoj groš to je onda i za publiku vrhunski doživljaj. U sezoni 1960/61. Vasa Popović piše prvi naš domaći mjuzikl Neviđenu predstavu. No, budući da za ovu predstavu nije komponovana originalna muzika nego je korišćena već pisana i popularna zabavna muzika, pre bi se moglo reći da je to bila revija humora i muzičkih numera (razume se i baletskih i pevačkih). Građena na tankom tekstu i veselovečernjem humoru, ova predstava je imala funkciju i vrednost dobre razbibrige.

Duhovita i bogata režija Predraga Dinulovića, raskošne improvizacije Miodraga Petrović a – Čkalje i ostalih sudeonika predstave, činili su da Neviđena predstava bude mnogo puta viđena od publike, čak preko 120 puta. Igrana je u već fuzionisanom Savremenom pozoriš tu, ansambl je bio heterogen i šaren, pa ipak je ova predstava imala izvesnu svežinu, izvornost i neposrednost koja je kao magnet privlačila publiku. Iako već izmešani sa Beogradskom komedijom, 1961. godine počinjemo sa radom na italijanskoj muzičkoj komediji Laku noć, Betina. Još uvek traje onaj duh i vera koju smo poneli iz Beogradskog dramskog pozorišta. Komad je kao pisan za nas. Đuza i ja menjamo uloge. Dok sam ja u Plači voljena zemljo bio njegov sin, ovde u Betini sam ja njemu otac. S lakoćom se u naš stil igre i glume uklapa Branka Mitić, uz to neobično muzikalna i dinamična glumica, i tako dva para: Branka Mitić i Đuza Stojiljković i Olga Ivanović i Dušan Jakšić počinju novu komičnu igru, raspevanu i uskovitlanu muzikom talijanskog kompozitora Kramera, koju odmah prihvatamo kao svoju. U toj ljubavi i žaru koji se osećaju za ovaj žanr i leži tajna njegovog uspeha kod publike. Mi glumci smo se tu pretvarali u decu, igrali smo se pozorišta i pesme i unosili u svoju igru onu nenadoknadivu veru i polet bez kojih se muzička drama i komedija ne mogu dobro igrati. Soja je opet režirala. Njoj je uopšte najviše ležao taj žanr, jer je i ona bila kao i mi zaražena bezgraničnom ljubavlju za mjuzikl, za muzičko-scensku igru i zabavu. Sa Sojom smo se prosto nadmetali u pronalaženju ideja i rešenja za pojedine scene. Soja je bila reditelj koji je umeo Scena iz komedije Neviđena predstava da sve prihvati i proveri. Menjali smo zajedno sa njom neke stvari hiljadu puta i zadržavali na kraju poslednju verziju koja možda i nije bila najbolja, ali je bila najotpornija na sve naše glumačke hirove i nestalnosti. U Betini smo već bili majstori svog zanata.

Umeli smo da baratamo podjednako vešto i rečju i muzikom i igrom. U Americi i drugim zemljama, gde je ovaj rod odavno razvijen, glumci se posebno školuju za ovaj scenski žanr, a mi smo bili, kako se to kaže, samouki. I čini mi se da je to bila najbolja škola. Ne oduzimajući ništa od neposrednosti i istinitosti doživljaja, znali smo već da koristimo tehniku koja nam je uštedela mnogo snage i napora, toliko nepotrebno rasipanih na početku bavljenja muzičkim komadima. Kažem muzičkim komadima, jer pravi mjuzikl je došao u naše pozorište tek sa komadom Slatka Irma, francuskog pisca Brefora, uz muziku Margaret Nono. Bilo je to 1964. godine i to će biti poslednji u nizu muzičkih komada i mjuzikla u Beogradskom dramskom i Savremenom pozorištu, koji su imali svoj puni i pravi scenski domet i smisao. Tek Slatka Irma, komad francuskog šarma i duha nas je potpuno i definitivno osvojila.

Ako smo dotle davali i unosili najveći deo sebe u muzičke komade u Slatkoj Irmi je sve to bilo dvostruko više. Uvek smo nalazili nove snage da se ne ponovimo, da nađemo nešto novo i neviđeno i da Irma zazvuči jednim do tada neviđenim humorom i šarmom. I mislim da smo u tome uspeli. Bili smo poneseni kao nikad do tada. Kao da smo znali da nam je to labudova pesma pred definitivni raspad našeg ansambla. Ovoga puta ja sam pisao tekstove i prepeve songova. Išlo mi je to neverovatno lako od ruke. Bilo mi je sve blisko od prve. I tako je bilo docnije i na sceni. Osećali smo se kao da je neko napisao komad o nama i za nas. Ne sećam se da smo igde više i sočnije improvizovali, nadograđivali i obogać ivali predstavu no što je to bio slučaj sa Slatkom Irmom. Tako se utrnuo jedan zaista izuzetno homogen ansambl, koji je disao jednim dahom, našim zajedničkim verovanjem u teatar i njegov živi organizam. I nigde se više neće okupiti na jednom mestu toliko mnogo mladih glumaca i, neskromno tvrdim, izuzetno talentovanih, koji su tako voleli muzički teatar i tako mnogo dali u ovom žanru za relativno kratko vreme.

Ne potcenjujući docnije repertoarske poduhvate u Savremenom i drugim pozorištima u oblasti muzičke drame i mjuzikla, mislim da se više nikada nije sakupio tako jedinstven i obdaren ansambl, kakav je bio u Beogradskom dramskom pozorištu. Bila je tu Olivera Marković, izuzetna glumica velikog talenta i snage da sve što uradi na sceni stigne do gledaoca u punoj vrednosti i lepoti, podjednako spretna i u drami i u komediji. Pogrešno verovanje da joj uloge režira i oblikuje suprug Rade Marković demantovala je mnogo puta posle njihovog razvoda od kada je ostvarila čitav niz nezaboravnih kreacija. Uz to vanredan saradnik i divan kolega podsticala je partnera na rad i stvaralaš tvo i nadahnjivala svojim stavom i nas oko sebe. Bila je tu Olgica Stanisavljević, dragocena glumica retkog temperamenta i nerva, koja je imala nesreću da se nikad sasvim ne iskaže, ali da objektivno ostvari niz interesantnih rola baš u muzičkom repertoaru iako sama nije pevala. Bila je tu Olga Ivanović, glumica sa neodoljivim smislom za komično i nonšalantno građenje uloge. Privatno neobično duhovita i bez dlake na jeziku, takva je bila i na sceni. Sočna, ubedljiva, neodoljivo smešna. Moram da ovde ubrojim i Branku Mitić koja je došla među nas tek posle fuzije, ali čiji talenat joj je omoguć io da nam se odmah približi i shvati kao umetnike i ljude.

Tu je zatim Vlastimir – Đuza Stojiljković, veliki glumac pre svega zahvaljujuć i svom izuzetnom scenskom šarmu. Možda najmuzikalniji od svih nas, osećao se u muzičkim komadima kao riba u vodi. Nije postojalo ništa što Đuza u ovom žanru nije bio u stanju da uradi. Sve mu je bilo blisko i pri ruci. Bio je idealan partner, neverovatan radnik i divan drug i kolega. I sada kada smo u dva različita ansambla sanjam o tome da jednog dana opet negde na sceni zaigramo zajedno. Postojala je nada da ćemo igrati zajedno u Čoveku od La Manče. On Sanča Pansu, ja Don Kihota, ali do toga nažalost nije došlo jer je Đuza bio okupiran drugim poslovima u to vreme. Ljubiša Bačić je posebna ličnost u toj grupi glumaca jer je bio nepredvidiv i kao glumac i kao čovek i na sceni i van nje. Retko se sreće glumac sa toliko duha i ideja kao što je Ljubiša Bačić. Sve je radio entuzijazmom dvadesetogodišnjaka i veštinom ispečenog majstora scene. Na momente hirovit i naprasit već sledećeg trenutka nas je nagrađivao novom dosetkom i gegom.

Bio je s nama i Miodrag Popović – Deba, čovek bez sluha za pevanje, ali sa ljubavlju za muziku. Svoj veliki privatni šarm unosio je u svaku ulogu i zasmejavao nas u radu kad god bi naišle krize.

Da pomenem i Miku Viktorovića koji je bio potpuno nemuzikalan, ali igrao je u skoro svakoj muzičkoj predstavi. I svaki put je donosio potpuno nov lik do tančina urađen i uverljiv. Shodno onome što je sam često u šali govorio: "Više volim da se transformiš em nego hleba da jedem".

Namerno ovde nisam pomenuo sebe.

Ako neko drugi bude jednom nešto napisao o ovom periodu i ovoj generaciji pomenuće i mene verovatno objektivnije nego što bih ja to učinio. Naravno, ako se seti!





Scena iz muzičke komedije Laku noć, Betina (Garinei – Đobanini ) (s leva na desno: Dušan Jakšić, Olga Ivanović, Branka Mitić i Đuza Stojiljković)
Drama
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 07, 2011, 02:22:17 pm »

*





Z A  S V A  V R E M E N A

Dušan Jakšić proslavio se 1955. godine pesmom "Sve jeseni su tužne", autora Žarka Petrovića. Ostale njegove poznate pesme su: Marina, Sonja, Noćas nisu sjale zvezdice na nebu, Jednom se živi, Marš Na Drinu, Julija, Moja mala nema mane, Jesen stiže dunjo moja, Sad znanci smo samo, Trojka, Nebo je tako vedro, Podmoskovske večeri, Kad bi bila moja, Marinika, Pesma mladosti, Čerge, Julijana, Otišla si sa lastama...

*

"DUŠAN Jakšić, kojeg sam zamolio da peva i snimi 'Sve moje jeseni su tužne', danas kaže: '... Moje jeseni su ponekad tužne, ponekad vedre i radosne. Pesme je uvek takva kakva jeste, ja je uvek osećam nekako iz dubine duše. Ona je moja pesma, simbol, moja, da tako kažem pesma po kojoj sam prepoznatljiv i hvala Žarku Petroviću što je napisao baš za mene tu pesmu. Evo, ja je pevam i danas i pevaću je, valjda, dok sam živ. Ona je za mene jedna od najlepših kompozicija svih vremena."

*

"'Zašto plače autor pesme Sve moje jeseni su tužne' - uzviknuo je novinar Radio Beograda novembra 1957, posle moga koncerta u Velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu. Želeo je da odmah zaustavi talas nove muzike, mojih nežnih i nostalgičnih pesama koje su pretile da poremete tok 'socijalističkog realizma'. Moji roditelji u Užicu, toga jutra, slušali su taj otrovni glas sa radija i drhtali. Šta će se dalje neprijatno dogoditi njihovom sinu?

Uskoro, posle u Velikoj dvorani Doma sindikata, u restoranu 'Stambol kapija' u Vasinoj ulici u Beogradu, primetio sam da orkestar stalno ponavlja moju već čuvenu melodiju. Jedan gost ispijao je žestoko piće i tugovao. Bio je to onaj glasnogovornik sa radija, koji je pesmu i mene, onoga novembarskog jutra, nazvao dekadentima... Pio je ovaj nesrećnik sve dok me nije ugledao u uglu restorana. Sa šakama na vlažnim očima, izvinjavao se, očajan..."

Žarko Petrović


SVE MOJE JESENI SU TUŽNE
Žarko Petrović

Sve moje jeseni su tužne, dani plačni su svi.
Uzalud oči suze vlaže, bola i rastanka trag.

Za tebe čujem da si srećna, ljubav prati te svud
jer usne drugom kad si dala, naš se razdvojio put.

Zar nisi mogla meni opet da se vratiš,
dobro si znala, da te još volim ja.

I uvek jesen kada dođe, kiše stignu u kraj,
niz moje lice teku suze, sećam se našega sna.


Dušan Jakšić — Sve moje jeseni su tužne (Jesenja elegija — stihovi Žarko Petrović)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 07, 2011, 02:22:34 pm »

**

MARŠ NA DRINU
poema: Miloje Popović
muzika: Stanislav Binički


Tiho spuštala se letnja noć
na Cer, na tu gordu planinu.
Čak i divlja zver gubila je smer
od čudnog straha
da će smetat' četama što kreću se bez daha.

Drini, Savi, svuda gde je plač
tamo hita britak, srpski mač,
samo laki bat
niko nikog zvat' te noći neće
dok se vojska s proplancima i brdima sreće.

Sred tog mraka
preko obronaka
svakog srce mori
svakom vatra u grudima gori
da se odmah bori.

U toj zemlji gunja, opanka
gde su zore večno crvene
nikad boj ne spi
a kad žito zri
tad bez prestanka
svuda se čuje pesma tanka, pesma od
uranka.

Jedan rat tek što je prošao
drugi je sa letom došao
tuđin je za tren
kao neka sen iz mrklog mraka
prekinuo letinu i pesmu devojaka.

Nije teško
za seljaka, đaka
za pravog junaka
iz veselja, kola devojaka
latit' se pušaka.

Borac svaki nema pušku, ne
ali nosi srce planine.
Borce, drži steg
tuđin će u beg se brzo dati
ponovo će sunce Šumadiju obasjati.

Zov junaka s bojne Drine te
sve se ori, sve do daljine.
Svuda, svaki puk
puške, trube zvuk i juriš pravi
pevala se pesma rata, slobodi i slavi.

Pucaj, momče
majka ti ne plaka
jer je kuća svaka
dala Ceru po jednog junaka
oca, sina, brata.

Na Cer, pođite sa snagom svom
znajte, vi branite rod i dom
svud' je poklič, zov
taj viteški kov starca, momaka
to je oganj što ga nose od svojih predaka.

U boj, krenite junaci svi
kren'te i ne žal'te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer nek' vidi boj
a reka Drina — slavu, hrabrost
i junačku ruku srpskog sina.

Napred borče
brani svoju zemlju
ne daj, nikad ne daj
za nju život uvek rado predaj
ali je nikom ne daj!

Poj, poj Drino, vodo hladna ti
pamti, priče kad su padali
pamti hrabri stroj
koji je pun ognja, silne snage
proterao tuđina sa reke naše drage.

Poj, poj Drino, pričaj rodu mi
kako smo se hrabro borili
pevao je stroj, vojevo se boj kraj hladne vode
krv je tekla
krv se lila Drinom zbog slobode.




DUŠAN JAKŠIĆ
Marš NA DRINU
Rodoljubive pesme i poezija





CD-om MARŠ NA DRINU — rodoljubive pesme i poezija zaokruzuje se jubilarna 50-godisnjica umetnickog rada Dusana Jaksica, dramskog umetnika i vokalnog soliste. Samim izborom muzike i poezije postaje jasno da se radi o visoko kvalitetnim muzickim i poetskim numerama, tzv. "biserima" u ovom zanru. Aranzmani Angela Sureva u izvodjenju simfoniskog orkestra RTS-a i velikog hora Radio Beograda podizu uz interpretaciju Dusana Jaksica sve numere na najvisi estetski i izvodjacki nivo. Svoju dvojnu umetnicku licnost glumca i pevaca, Dusan Jaksic na ovom CD-u koristi i manifestuje na najbolji nacin, izvanredni studijski snimci, zavidna kompjuterska tehnika i doprinos muzickog urednika dodatno su uvelicali lepotu i raskosnost snimka.

Dusan Jaksic, glumac, dikcijski i umetnicki izvanredno govori najlepse stihove rodoljubive poezije (Dositej Obradovic, Djura Jaksic, Ljubivoje Rsumovic, Miloje Popovic, Vukasin Kostic i drugi), a Dusan Jaksic, pevac, na svoj svojstveni nacin peva tradicionalne i neprolazne rodoljubive pesme vezane najvecim delom za I svetski rat, tzv. solunske pesme.

Prvi put jedan ugledni i legendarni glumac i pevac kreirao je CD koji ce svakom podjednako stici do srca: onima koji vole plemenitu poetsku rec i onima koji takoreci rodjenjem nose u krvi zvuke i reci MARS NA DRINU, TAMO DALEKO, KRECE SE LADJA FRANCUSKA, IGRALE SE DELIJE, OJ, MORAVO, SUMADINAC PALI TOPA, i drugih. Zato ovaj CD nije dnevna aktuelna ploca nego dugotrajna, takoreci vecita vrednost, istorija jedne slavne epopeje, mucenickog stradanja i nacionalnog trijumfa srpskog naroda.


Album je izdat 2000. godine uz pomoć Srba iz Čikaga i Amerike.

Tekst: Lidija Habić

Dušan Jakšić — (Marš) Na Drinu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 12, 2011, 12:08:44 am »

*

DUŠAN JAKŠIĆ — UŽIVO


KRAJ JEZERA JEDNA KUĆA MALA
Zvonko Bogdan

Kraj jezera jedna kuća mala
tamo draga dragog čekala
obeć'o je da će doći
i da će joj prsten doneti

Zora svanu, suza više nema
a ni dragog kog je čekala
kraj jezera uplakana
maramica bela ostala

Ako nekad ljubiš momče mlado
znaj da će te brzo ostavit'
jer on ne zna šta je ljubav
i ne može dugo veran bit'


Dušan Jakšić — Kraj jezera jedna kuća mala
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 12, 2011, 12:24:51 am »

*




PREMINUO PEVAČ I GLUMAC DUŠAN JAKŠIĆ
 
Pevač i glumac Dušan Jakšić, koji se proslavio 1955. godine hitom "Sve moje jeseni su tužne", i čiji je glas krasio pesmu "Beograde, Beograde", umro je danas u 83. godini, saopštila je porodica umetnika.

Jakšić je rođen 5. juna 1927. godine u Karlovcu u Hrvatskoj, a odmah po završetku Drugog svetskog rata preselio se u Beograd, kako bi postao glumac.

Umetnički život Dušana Jakšića, koji je nedavno slavio 60 godina umetnickog rada, imao je više pravaca i delatnosti tokom godina - dramski umetnik, pevač, kompozitor, recitator, scensko-muzički izvođač.

Posvetio se podjednako i teatru i muzici. Promenio je dva pozorišta - prvo je bio angažovan u Novom Sadu, a onda u Beogradskom dramskom pozorištu - pre no što je snimio pesmu "Sve moje jeseni su tužne" Žarka Petrovića. Ona se pretvorila u hit, i Dušan Jakšić je postao pevačka zvezda bivše Jugoslavije.

Dugo je bio redovni gost Opatijskog festivala. Postao je tamo zapažen sa pesmom "More, more" Miroslava Biroa (1958), da bi prvu pobedu ostvario 1959. godine, takodje sa Biroovom pesmom "Mirno teku rijeke", a zajedno sa Vice Vukovim.

Jakšić je sledeći put pobedio u Opatiji 1961, sa sopstvenom pesmom "Julijana" za koju je dobio tri nagrade, a zatim je 1964. sličan uspeh ostvario na "Beogradskom proleću" svojom kompizicijom "Čerge", napisanom na stihove Dragoljuba Despotovića.

Među Jakšićevim hitovima iz šezdesetih godina je i pesma "Otišla si sa lastama".

Iako je njegova pevačka karijera dobila primat nad njegovom zvaničnom profesijom, glumom, on je snimio desetak filmova i više televizijskih drama i komedija. Kao glumac, imao je bogat i plodan opus uloga, od Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je još kao student prvi put nastupao, preko Beogradskog dramskog pozorišta, do Narodnog pozorišta gde je godinama bio prvak i gde je i penzionisan.

Prvo njegovo pojavljivanje na filmu bilo je u "Roju" (1966), a značajniju ulogu je ostvario u "Građanima sela Luga" (1972). Pojavio se i u jednoj od epizoda "Pozorišta u kući" (1975). Poslednje pojavljivanje Dušana Jakšića na filmu bilo je ono u "Zvezdama ljubavi" (2005).

Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.


17.12.2009. | Izvor BETA
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: