Jadranka Stojaković (1950—2016)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « POPULARNA MUZIKA « Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] « Jadranka Stojaković (1950—2016)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jadranka Stojaković (1950—2016)  (Pročitano 18958 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 07, 2011, 12:19:17 am »

*




JADRANKA STOJAKOVIĆ  
(Sarajevo, 24.07.1950 — Banjaluka, 03.05.2016)


Jadranka Stojaković, rođena je 24. jula 1950. godine u Sarajevu, gde je i počela sa svojom jedinstvenom muzičkom karijerom. Tokom kasnih 1970-ih počela je da se bavi obradom bosanskih sevdalinki i starih gradskih ljubavnih pesama u novom muzičkom aranžmanu. Radila i primenjenu muziku za televiziju (Dečije emisije Televizije Sarajevo).

Muzički počeci Jadranke Stojaković desili su se s kraja 60-ih, kada je počela u grupi Kombo 6. Prvi put kao solista nastupila je 1968. na festivalu "Mladi pjevaju proljeću", pa nastup u TV emisiji "Na ti" (autora Duška Trifunovića), kroz koju su prodefilirali svi ondašnji muzičari, da bi napokon s pesmom "Ti ne znaš dom gdje živi on" Vlade Miloša nastupila na Omladinskom festivalu u Subotici 1973. i dobila prvu nagradu.

Taj njen prvi singl s ovom pesmom objavio je PGP RTB, jer u Sarajevu još nije postojala diskografska kuća. Potom su usledile "Muzika je svirala" (1974) i "Sve smo mogli mi" (1975), autora Valerijana Žuje i Žarka Šipke, da bi ubrzo počela da snima back-vokale na pločama Indexa i grupe Cod. Ismeta Dervoz i Jadranka Stojaković su tada bile tandem i za prateće vokale u pesmama s popularnog festivala Vaš šlager sezone.

U dva navrata je 1974. išla je na turneju po Rusiji, prvi put s Daliborom Brunom, Višnjom Korbar i grupom "One i oni", a drugi put s Oliverom Dragojevićem, Minjom Subotom i Slađanom Milošević. S tih dalekih i napornih turneja seća se i teških trenutaka — jednom se onesvestila na sceni od silnog napora – ali i neobičnih detalja: u Gruziji im je bilo zabranjeno da sviraju harmoniku, jer je asocirala na Švabe.

Prvi zvanični album Svitanje, ne računajući kompilaciju Putovanja, Jadranka Stojaković je snimila 1981. za sarajevski Diskoton. Iako je kasnije snimila i druge albume, i dalje kao svoje najdraže izdvaja pesme "Čarobnjaci" i "Što te nema". Prva potonja se našla i na kompilaciji, u svetu hvaljenoj, Bentbaša — Sevdalinka, bosanska ljubavna pesma, u njenoj novoj izvedbi s japanskim muzičarima.

Te, 1981. godine zajedno sa Nedom Ukraden i Ismetom Dervoz-Krvavac, biva izabrana da peva prateće vokale u Vajtinoj pesmi Lajla, koja je predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji 1981. godine.

Potom kreće prekretnica u Jadrankinoj karijeri — Japan. Sve je krenulo kad ju je jedan novinar iz Japana slušao na 14. Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu 1984. godine, za koje je napisala zvaničnu muzičku temu. Bila je zadužena da nakon dodele medalja pesmom zabavlja goste. U to vreme Diskoton je objavio kompilacijski album s obradama jugoslovenskih narodnih pesama. Tako je do te ploče došao i japanski novinar, koji ju je čuo i u emisiji Televizije Sarajevo kako peva "Sarajevo — Vas" (tako se nekada zvalo Sarajevo). Ploču je odneo u Japan i dao prijateljima iz muzičkog businessa. Oni su je preslušali i za vrlo kratko vreme pozvali Jadranku da gostuje na Internacionalnom festivalu japanske Komunističke partije. Kada su se uverili da ju je publika prihvatila, ponudili su joj ugovor na četiri godine, koji je sklopila 1988. Debi album za ondašnje tržište objavila sam za Toshiba-EMI.

Taman kad je krenula u osvajanje japanskog tržišta, izbio je rat u Bosni.

Posle izvesnog vremena, Jadranka je ostala bez pasoša, jer na njemu više nije bilo mesta za pečate. U tom trenutku nije imala kome da se obrati, jer je Japan BiH priznao tek 1998. Nije mogla da izađe iz zemlje, ali je od japanske vlade dobila papir da može ostati. Tek 1999., kada je u Zetri organizovan koncert povodom obnavljanja dvorane, trebalo je da dođe u Bosnu. No, počelo je Nato bombardovanje u Srbiji, i kako su bili zabranjeni svi letovi i iznad Bosne, morala je da se vrati u Japan. Tako je u Bosnu konačno kročila 2000. godine, kada je dovela grupu japanskih muzičara i priredila koncert.

U početku, japanski tiraži albuma Jadranke Stojaković nisu bili veliki. Otežavajuća okolnost bila je i što je Bosna postala poznata po ratu. Nije mogla doći do posla, jer velike kompanije nisu želele da im peva naslovnu komercijalnu temu zbog toga što joj je zemlja takva kakva jeste.

Iako je Jadranka poznata po nežnim stihovima, koje peva uz pratnju akustične gitare, priznaje da najviše voli zvuk distorzirane električne gitare. S bendom Bondage Fruit često nastupa u light house klubovima, u kojima se sviraju specifični muzički žanrovi. Jednom godišnje priredi svoj pravi koncert u Tokiju. U ostalim gradovima to je već teže napraviti, pa su nastupi izvan metropole bili retki.

U Tokiju, najnatrpanijem mestu na svetu, živi u iznajmljenom stanu, jer je preskupo i da pomisli na kupovinu vlastitog. Za razliku od muka sa životnim prostorom, kaže da je japanska hrana super. Kao prava Bosanka, voli pitu, ali dobrom smatra i ribu, koju sprema na razne načine. Bosanske specijalitete, za koje tamo ne može nabaviti ništa, zamenila je morskim algama i korenjem raznih biljaka.

O svom životu u Japanu, Jadranka u jednom listu kaže: "Svaka zemlja ima svoju tugu. U Japanu se svaki dan zemlja trese, ljudi se ubijaju zbog odgovornosti, desi se da djeca ubiju roditelje zbog pritiska koji ne mogu podnijeti. S druge strane, za turiste nema ljepše i interesantnije zemlje. Japanci su najciviliziraniji narod na svijetu. Iako nisu izmiješani s drugim narodima, paze da nikog ne povrijede. Ali, u zadnje je vrijeme uočljivo da napuštaju tradicionalni način života. Po našoj zajedničkoj istočnjačkoj liniji imamo nekih sličnosti. Tamo se, kao i kod nas, niko ne cijeni previše. A već je poznata činjenica da najveći broj kompanija radi do trenutka kad šef ustane i ode kući. Odušak od posla ljudi, nažalost traže u piću".

Ipak Jadranka razmišlja o povratku u svoje Sarajevo: "Ja nikada neću postati prava Japanka. Kao ni drugi stranci. Zato je povratak neminovan. Naravno, uz ono osnovno što se zove nostalgija... "

Nažalost, i na tom putu povratka Jadranku Stojaković čekaju iskušenja. Ona još pokušava da vrati svoj stan u Sarajevu, u ulici Porodice Ribara. Međutim, u ratnim vremenima u taj stan se neko uselio, a onda ga kasnije – prodao. Trebaće Jadranki i vremena i strpljenja da se izbori s pravnim i administrativnim zavrzlama.


http://www.svastara.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 07, 2011, 12:19:48 am »

*

JADRANKA STOJAKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI







Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 07, 2011, 12:20:17 am »

*

JADRANKA STOJAKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


ALBUMI




Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 07, 2011, 12:20:27 am »

*
PESME JADRANKE STOJAKOVIĆ


SVE SMO MOGLI MI
Ž. Šipka — S. Kovačević — V. Žujo
Godina 1975.


Sve smo mogli mi
da je duži bio dan;
da si našao
zame malo vremena...

Sve smo mogli mi
da si samo htio ti;
biti nježan kao nekada.

Kako naći put
koji vodi do tebe?
Kako naći mir
kad je svega nestalo?...

Sve smo mogli mi
da si samo htio ti;
biti nježan kao nekada.

Nikoga nema u sivom gradu,
ulice moje korake kradu
i ja kao sjena sad lutam.
U tvome srcu padaju kiše
i sve se naše polako briše —
iz svijeta tog...



TI NE ZNAŠ DOM GDE ŽIVI ON
V. Miloš — I. Arautalić — V. Miloš
Godina 1973.


Život tužnu je napravio priču,
sad sam sama ja ostala u njoj
a svi kažu da pricč o mladiću
samo laž je jer on nije moj.

I lutam sad po svetu tom
a ne znam dom gde živi on.

Na mom putu je stanica daleka,
tako sama ja neću naći nju.
Pa i onaj što kaže da me čeka
nikad nije ni dolazio tu.

I lutam sad po svetu tom
a ne znam dom gde živi on.

Jedna zvjezda sa neba već je pala,
jedna ljubav je umrla sa njom.
Samo suza na obrazu je sjala
kao spomen vjerovanju mom.

I lutam sad po svetu tom
a ne znam dom gde živi on.



Slušaj ih…
Pevuši ih, pa neka neka i kapne.
Al' najviše se smej, smej...






Jadranka Stojaković — Sve smo mogli mi
Jadranka Stojaković — Ti ne znaš dom gde živi on
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 07, 2011, 12:20:49 am »

*
INTERVJU


JADRANKA STOJAKOVIĆ

Zaima Imamovića sam slušala kao hipnotisana u sarajevskim kafanama, uz meku rakiju. Toliko me je njegova interpretacija emotivno uznemiravala da sam sličan osećaj imala mnogo godina kasnije kada sam otkrila portugalski fado, počinje ispovest za "Blic nedelje" Jadranka Stojaković, jedna od najtalentovanijih i najomiljenijih kantautorki bivše Jugoslavije.

Ideja da čovek ustane i u kafani dostojanstveno oboji svojim glasom ljubav, čežnju, bol, tugu svojstvena je samo narodima u kojima vri dert. "Kad ja pođoh na Bembašu", "Stade se cveće rosom kititi" sevdalinke su koje diraju pravo u srce. Kada Nada Mamula peva "Da sam ptica", to je bosanski fado.


Lična karta
Jadranka Stojaković je rođena u Sarajevu 24.jula 1950. godine. Diplomirala je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Sarajevu. Komponovala je primenjenu muziku za Dečiji program Televizije Sarajevo. Proslavile su je obrade bosanskih sevdalinki i starogradske muzike. Interpretacijom pesama, "Što te nema" i "Sve smo mogli mi" proslavila se na prostoru bivše SFRJ i stekla status zvezde akustičarskog talasa. Krajem osamdesetih godina prošlog veka otišla u Japan gde joj je i danas stalna adresa.

Detinjstvo  
Mama je iz Dalmacije kao mlada uciteljica stigla u Bosnu posle Drugog svetskog rata i sa mojim ocem i kolegom, koji je iz Doboja, otišao u selo u okolini Bosanskog Novog. Škola im je bila radno mesto i dom. Najbliže selo nalazilo se na dva kilometra od njihove škole, pa su mi kroz šalu pricali da su im zimi jedino društvo pravili vukovi i domace životinje. Prve dve godine života provela sam u toj školi igrajuci se sa djacima u skromnim stambenim uslovima koji su podrazumevali toplu, sobu drvenu kolevku i uspavanku od vucijeg zavijanja. Onda su se moji roditelji rastali i ja sam sa mamom prešla u Sarajevo, a potom u Dubrovnik, Gradac na moru, Vareš. Zatim smo se vratile u okolinu Sarajeva i po selima selile iz škole u školu, gde sam mnogo zavolela životinje i naucila da se brinem o njima.

Koze i krave
Volela sam da se igram sa kozama i da grlim krave. Nekad je mama vikala na mene, jer sam ulazila u kucu umazanog lica pošto bi me krave svu jezikom umokrile. U familiji sam nailazila na rodjake razlicitih nacionalnosti i veroispovesti što je za ondašnje vreme bilo sasvim normalno. Uživala sam u njihovim obicajima i folkloru radujuci se proslavljanju verskih i državnih praznika jer bi se tu uvek, u zavisnosti od kuce gde se praznuju, dogodilo nešto uzbudljivo, novo… Bilo je i kolaca. Kasnije mi je to puno znacilo jer nije bilo jela koje nisam umela da skuvam, pesme koju nisam mogla da otpevam i narecja kojim nisam mogla govoriti sa prostora bivše SFRJ. Živeli smo jedan multikulturalni festival.

Batine zbog usne harmonike
Uporno sam tražila od mame da mi kupi gitaru i ona je svoju koleginicu koja je vodila školski orkestar zamolila da mi donese kuci neki instrument. Ona je u našu kucu donela mandolinu na koju sam se samo namrštila i spakovala je u orman. Mnogo interesantnija mi je bila velika ceška dupla usna harmonika koja je pripadala mom ujaku Vukašinu Radulovicu. Pamticu taj instrument celog života, jer sam bila obavezna da je glancam svako vece. Nekoliko puta je mama pred spavanje zatekla otiske mojih prstiju na srebrnoj površini usne harmonike i propisno me nalupala. Zbog toga uopšte nisam volela svog ujaka, koji je sa nama stanovao kod bake, njegove mame, ali pošto je studirao slikarstvo i bio džez muzicar njegove price i slike po zidovima su opredelile moja interesovanja za ceo život. Zajedno smo slušali Beni Gudmena na Radio Luksemburgu. Posle me je ujak naterao da sviram trombon, ali sam i zbog te muzicke avanture dobila batine.

Gitara i "Mišel"
U srednjoj školi za primenjenu umetnost profesorka ruskog jezika je donela gitaru na cas ali nikome nije htela da je da u ruke. Pošto su u to doba svi vec slušali Bitlse i Rolingstonse zamolila sam je da mi pod njenim nadzorom na kratko pozajmi instrument. Više od svega sam želela da naucim da sviram na gitari pesmu "Mišel", tadašnji hit Bitlsa. Zabavljala sam društvo svirajuci tu pesmu pre odlaska na prvu igranku, u prvim najlon carapama. Imala sam 18 godina kada sam videla Indekse na sceni. Momentalno sam se zaljubila u gitaristu Bodu i umesto plesanja sa prijateljima igranku provela zureci u njegove ruke ne bi li uspela da "naopako" skinem neki od njegovih hvatova na gitari. Srce mi je igralo i znala sam da cu život provesti sa gitarom.

Mladi pevaju proleću
Pošto je pred maturu pola škole već sviralo gitaru u Sarajevu je otvoren autorski i instrumentalni konkurs za festival "Mladi pevaju proleću". Kompozitor Đorđe Novković bio je glavni selektor festivala. Tada je američki folk dobio svog heroja u talentu Boba Dilana i svi smo bili pod jakim uticajem njegovih pesama. Pred Đorđem Novkovićem sam svirala jedan od njegovih hitova ali mi je on rekao da odem kući i navežbam domaći pop hit "Stari Pjer". Ušla sam u užu konkurenciju i tada upoznala Ismetu Krvavac koja je kasnije sa "Ambasadorima" pevala "Zemljo moja" kao predstavnik SFRJ na takmičenju za pesmu Evrovizije. Meni je bilo osamnaest a njoj četrnaest godina i nekoliko dana posle festivala našle smo se sa Željkom Bebekom i tadašnjim "Kodeksima" bez Gorana Bregovića na turneji po Češkoj.

U ujakovom bendu
Po povratku stigli smo do granice na kojoj su stajali ruski tenkovi i branili nam da udemo u Jugoslaviju. Nekako smo prešli granicu ali moj "ludi" ujak je u meduvremenu oženio neku "švabicu" i ja se spremim ponovo na put kao zamena za Italijana, basistu koji je tada napustio njegov bend. Svirala sam sve i svašta u ujakovom bendu na turneji kojom smo prokrstarili celu Nemacku.

Akustičarski talas
Pocetkom sedamdesetih godina prošlog veka Jovan Ristic je na Televiziji Beograd režirao zanimljive muzicke emisije. Pozvali su me da ucestvujem u snimanju jednog od tih programa, pa sam u beogradskom Domu Omladine upoznala clanove sastava "S vremena na vreme". Tada sam otpevala pesmu "Muzika mi svira". Iz pozicije današnjih žanrovskih odredenja mi smo bili pop-etno muzicari ali smo se na tadašnju scenu pozicionirali samo kao akusticari. Uz nas publika je volela "Suncokrete" Bore Đorđevica i "Rani Mraz" Đorđa Balaševica. A svi mi zajedno smo obožavali Arsena Dedica. U Sarajevu je pesnik Duško Trifunovic pozvao talentovane klince da pevaju njegove stihove. Zabavljali smo se na umeren nacin bez opijanja osim Pimpeka (pokojni Davorin Popovic, pevac "Indeksa").

Umereni u svemu
Nismo u Sarajevu voleli da preterujemo u bilo čemu. Za Gorana Bregovića smo znali da će napraviti veliku karijeru, jer je bio mnogo talentovan, a privatno jako proračunat. Nekako je menadžerski od prvog trenutka plasirao svoju muziku. Bili smo slobodni jer nam je pasoš omogućavao da stignemo gde poželimo. Krajem sedamdesetih sam iz Sarajeva stopom i vozom neizmenično stigla preko Nemačke do Luksemburga kako bi uživo gledala koncert Ele Ficdžerald. Ali najluđi provod je bio 1981. godine kada sam uz Ismetu Krvavac i Nedu Ukraden pevala prateće vokale Seadu Memiću - Vajti za pesmu "Lejla", koja je bila naš predstavnik na Pesmi Evrovizije. Vajta je čovek sa najzaraznijim osmehom na svetu. Plačeš od smeha samo dok te gleda. Kada progovori to je najluđi šou.

Moj život u Japanu
Posle Olimpijade u Sarajevu 1984. godine za koju sam napisala nekoliko tema u komercijalne svrhe, jedan producent je stupio u kontakt sa Komunistickom partijom Japana ciji sam cetiri godine bila gost. Ostala sam da živim sve do danas izlažuci slike u tamošnjim galerijama. Cak sam i album izdala na japanskom. Nikada nisam razumela strah Japanaca od slobodnog vremena. Prosto nisu spremni na odmor. To je deo njihove kulture koja je inace sjajna i puna uvažavanja i casti u meduljudskim odnosima. Kod njih svi zaposleni bez obzira na obaveze sede na poslu sve dok šef ne ode kuci. A on ode kuci ponekad u devet uvece i tek tada svi idu iz kancelarija. Hrana, red, preciznost su stvari koje su mi se svidele. Najteže mi je bilo kada je besneo rat u Bosni i cinilo mi se tada da od tuge mrtva stojim na nogama. Tada nisam izlazila iz kuce jer je u Japanu sramota ako dolazite iz ratom zahvacenog područja. Svaka zemlja ima svoju tugu, a u Japanu je to zemljotres na koji više niko ne obraca pažnju.

Tri puta sam volela
Nikada nisam uspela da uskladim moju zavisnost od muzike i slikanja sa srećom u ljubavi. Na studijama slikarstva sam imala momka, ali smo bili premladi. Posle sam u Norveškoj zavolela čoveka, ali je ujak potpisao ugovor pa sam morala sa njim na turneju po Nemačkoj. Japan, druga kultura drugačiji ljudi, dok sam se snašla. Sve ukupno sam tri puta volela, ali su me ili slikarstvo ili muzika uvek odvajali od zajednice sa nekim čovekom.


Aleksandar Nikolić | 14.09.2008 | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 07, 2011, 12:21:11 am »

**





JADRANKA STOJAKOVIĆ

Jadranka Stojaković je svoje prve muzičke korake započela u rodnom Sarajevu kao interpretator tada popularne akustičarske muzike, prateći se uz gitaru i usnu harmoniku. Vrlo brzo njen "topao i mek" vokal nalazi put do publike. Posle pojavljivanja na festivalima "Omladina" i "Vaš šlager sezone" stiče pravu popularnost pevajući pesme "Muzika je svirala" i "Ti ne znaš dom gde živi on".

Godine 1974. zapocčnje saradnju sa Goranom Bregović i peva njegovu pesmu, u rok maniru "Čekala sam" kao i "Ima neka tajna veza" u akustičnoj verziji.

Uporedo sa muzikom Jadranka se bavi i slikarstvom koje je diplomira na Likovnoj akademiji u Sarajevu. Na poziv organizatora festivala odlazi u Japan gde uzastopno dve godine, sa uspehom, nastupa da bi 1988. godine otisša da tamo živi i radi.

Njena karijera se sa uspehom nastavlja, snima ploče na više jezika a često u pesmama koristi teme i zvuke sa ovih prostora.

U toku svoje jugoslovenske karijere snimila je pet albuma i puno singlova. Ovaj CD je podsećanje na njene najuspešnije pesme koje i sa ove vremenske distance još uvek zvuče dopadljivo i sveže.


Tekst preuzet sa CD Jadranke Stojaković iz 2000. godine | "Sve smo mogli mi.... i drugi hitovi".

[postavljeno 11.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 07, 2011, 12:21:47 am »

*
JADRANKA STOJAKOVIĆ:






MORE MI DAJE SLOBODU

Neke pjesme imaju takvu snagu, bilo ko da ih pjeva, one ostaju.

Pjesma "Što te nema", Alekse Šantića, koju sam obradila, sama se izborila da ostane. Ja sam joj udahnula ono što sam trenutno osjećala, ali i da je neko drugi pjeva, ne bi smanjio njenu ljepotu — kaže u intervjuu za "Glas Srpske" kantautorka Jadranka Stojaković, jedna od vodećih pop zvijezda nekadašnje JU-scene.

Sarajka koja već više od dvije decenije živi u Japanu, kaže da joj je i poslije toliko vremena jedan dio duše u rodnom gradu, kao i ostalim krajevima BiH. Raduje se večerašnjem koncertu u Banskom dvoru i susretu sa banjolučkom publikom.

GLAS: S obzirom na to da već dugo živite u Japanu, koliko Japanci znaju o ljudima sa ovih prostora, kulturi i umjetnosti?

JADRANKA: Kad Japancima spomenete Sarajevo, BiH, ili Jugoslaviju, prve asocijacije su im Olimpijske igre i Tito. O nama znaju vrlo malo, ali vole da saznaju o našoj tradiciji. Vrlo su neobični, ni nalik ostalim narodima.

GLAS: S obzirom na razlike u mentalitetu, šta je to što bi od Japanaca vrijedilo naučiti, a šta biste im pozajmili od svog naroda?  

JADRANKA: Od njih bi se vrijedilo naučiti strpljenju i neagresivnosti. Ne znam koliko su strpljivi umjetno, je li to naučeno ili urođeno, ali znam da je velika vrijednost ne ići na prvu, nego sačekati. A njima savjetujem da se ne plaše u umjetničkom smislu, nego da ono što osjećaju i sprovedu. Ja odmah osjetim koji zvuk treba, a oni moraju otići kući i provjeravati. Pokušavam im prenijeti malo te samouvjerenosti.

GLAS: Vi ste završili Likovnu akademiju, ali u Vašoj karijeri, koju je obilježila muzika, radili ste i za pozorište i film. Kako pomirujete sve te umjetnosti u sebi?

JADRANKA: Tek na kraju balade shvatila sam Japance, zašto ne daju da se istovremeno baviš sa nekoliko stvari, jer je nemoguće kvalitetno ih raditi. Znači, neophodna je pauza da biste se pripremili na drugom terenu ili u svojoj životnoj organizaciji napravili prostor da biste mogli ozbiljno da kažete "E sad to radim". Naravno, ako nema osjećanja, ne pomaže ti nikakva organizacija u životu.

Za mene je to dobar duševni balans, jer nikad nisam bila zaljubljena u samu sebe kao neku zvijezdu, kako su me ponekad nazivali. Sjećam se kad sam imala 24 godine koliko mi je bilo teško da otpjevam "Život piše romane". Plašila sam se da nemam pravo na to.

Svih ovih godina bavljenja muzikom uviđala sam kako imam još mnogo toga da učim. To mi je mnogo pomoglo u daljem radu.

GLAS: U kojoj mjeri se, po Vašem mišljenju, onaj predratni duh očuvao na ovim prostorima?

JADRANKA: Raduje me što vidim da se ljudi ovdje nisu odvojili od onog duha, bez obzira na sve što se dešavalo na ovim prostorima u posljednje dvije decenije. Toliko lijepih susreta, prijatelja. Prijateljstvo je investicija u koju vrijedi ulagati.

GLAS: Koliko su živa Vaša sjećanja na godine odrastanja u Dalmaciji?

JADRANKA: Moja baka Nikica, sa kojom sam provodila mnogo, vremena bila je Dalmatinka. Mama je imala zdravstvenih problema, tako da sam dio djetinjstva provela sa bakom, koja je bila dosta oštra, ali puna ljubavi, životne mudrosti i filozofije. Njene mudrosti mi i danas pomažu u životu. Te uspomene su neizbrisive.

GLAS: U Tokiju ste ostvarili uspješnu karijeru, ali rekli ste da ponekad razmišljate i o povratku u Sarajevo?

JADRANKA: Kada bih se vratila na ove prostore, bila bih blizu Jadranskog mora. Da me miris i šum vode inspirišu. Da idem na rano jutarnje kupanje sve dok baka ne vikne: "Vraćaj se, doručak je!" More mi daje osjećaj slobode.

GLAS: Šta je to što ćete sa ove turneje ponijeti u svom koferu uspomena u Japan?

JADRANKA: Ponijeću tu sliku dragih ljudi koja je najvažnija, toplinu ljudskog duha koju ništa ne može promijeniti. Ako si čovjek, onda si čovjek.

GLAS: Plašite li se starosti?  

JADRANKA: Prošle godine sam, poslije 27 godina, bila na koncertu Arsena Dedića u Zagrebu. Toliko me oduševio. Ne samo da ne popušta, nego je još bolji. Njegova zrelost, šarm, maestralno izvođenje su vanvremenski. Tako sam se dobro osjećala i ohrabrila. Volim ovaj svoj posao i želim još dugo da ga radim, i ako bude te energije, ništa me neće spriječiti u tome — kaže Jadranka.

Neda Simić - Žerajić | 10.02.2009 | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Maj 05, 2016, 10:38:23 pm »

*

J a d r a n k a  S t o j a k o v i ć
Sarajevo, 24.06.1950. — Banjaluka, 03.05.2016.


MUZIKA JE SVIRALA
V. Miloš — J. Stojaković — V. Miloš
Godina 1974.


Muzika je svirala
u srce me dirala;
tužnu pesmu pjevala
da je ljubav prestala.

Bolje da je prestala
kad joj nisam trebala.
A sad čekam priliku
nekom drugom da sviram
istu, staru muziku.

Hoću da poklonim njemu
najlepše note svoje,
pa da mu pričam o svemu
što želi srce moje.








Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Maj 05, 2016, 10:58:55 pm »

*

U BANJALUCI PREMINULA JADRANKA STOJAKOVIĆ

BANJALUKA │ Poznata kantautorka Jadranka Stojaković preminula je u utorak u Banjaluci.

Jadranka Stojaković nekoliko godina je živjela u Banjaluci, a duže vrijeme bolovala je od multipla skleroze.

Gotovo da nema čovjeka u republikama bivše Jugoslavije koji ne zna pjesme Jadranke Stojaković "Sve smo mogli mi", "što te nema" i "Ima neka tajna veza". Ova nekadašnja jugoslovenska zvezda, a kasnije i uspješna kantautorka i slikarka u Japanu, živjela je u Domu za stare "Karitas" u Banjaluci.

Bolest motornog neurona, koja joj je ustanovljena nakon pada na bini 2009. godine, iz dana u dan oduzimala joj sve više snage.

Jadranka je bila veoma popularna od strane svojih kolega koji su se svim svojim naporima trudili da joj obezbjede što bolje liječenje.

Među njima se nedavno našao i bard srpskog glumišta Petar Božović koji je održao humanitarno veče za Jadranku odigravši svoju monodramu. Koliki je zapravo značaj Stojakovićeve muzike na ex Yu sceni potvrdili su i muzičari poput Željka Joksimovića, Maje Tatić, Harisa Džinovića, Romane Panić i mnogih drugih koji su takođe humanitarnim koncertima doprinijeli da Jadranka dobije adekvatno liječenje.

"Ne mogu više da sviram, ali često sanjam muziku. Živim cijeli život s njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osjetim, još mogu da je čujem", rekla je nedavno Jadranka Stojaković.

Rođena je 24. jula 1950 u Sarajevu, gdje je i počela sa svojom jedinstvenom muzičkom karijerom. Tokom kasnih 1970-ih počela se baviti obradom sevdalinki starih gradskih ljubavnih pjesama, kao i obradom poezije srpske pjesnikinje Desanke Maksimović u novom muzičkom aranžmanu.

Radila i primjenjenu muziku za televiziju (Dječije emisije Televizije Sarajevo), te napisala uvodnu temu 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Od 1988. živjela u Japanu, do povratka 2012. godine.

Radio Trebinmje | 04.05.2016.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Maj 05, 2016, 11:01:40 pm »

*

ODLAZAK PRVE DAME AKUSTIKE...

Nakon višegodišnje borbe sa teškom bolesti, u 66. godini umrla je Jadranka Stojaković, kantautorka i slikarka koja je ostavila hitove "Čekala sam", "Što te nema", "Sve smo mogli mi"...

Nema više Jadranke Stojaković. Otišla je u nebeske visine u kojima nema bola. Otišla za svojim prijateljem Kemicom, kako je, znajući koliko je bolesna, i prorekla.

"Eto i mene, Kemice. Sve zavisi od Božje volje", rekla je nakon što je saznala da se u večnost preselio njen prijatelj i kolega Kemal Monteno, umetnik koji joj je pisao tekstove, aranžmane i muziku. A Božja je volja bila da se kantautorka iza koje su ostali brojni hitovi ugasi polako, da je zbog teške bolesti izdaju noge, pa ruke, a potom i celo telo.

Do kraja života želela je da radi. Da snima, slika. Nažalost, nije mogla.

"Bolest napreduje. Teže dišem i gutam, napušta me snaga i u rukama. Žao mi je što ne mogu da se barem očešljam, pa da lepo izgledam. Doduše, očešljaju me ujutro, ali dami mojih godina to nije dovoljno", priznala je pre šest meseci ekipi "Večernjih novosti".

Bila je tada i tužna i srećna. Zadovoljna što joj je izašla knjiga "Boje zvuka" u kojoj je pisala o svom životnom i stvaralačkom putu, nesrećna zbog teške bolesti koja joj je polako oduzimala snagu. I život.

Tada je već brojala prve penzionerske dane, priznajući da su joj, kako je rekla, njene naglašene vibracije uma usmerene ka tome da preživi.

"Visina penzije neće pokrivati ni polovinu troškova za boravak u domu, pa sam ja u 65. godini na novom ozbiljnom početku kako da zaradim za osnovne potrebe", prenela je novinarima svoju nespokojnost.

Jadranka Stojaković rođena je 24. jula 1950. u Sarajevu, gde je i počela sa svojom muzičkom karijerom. Umetnica koju život nije mazio, jedan novi početak imala je krajem osamdesetih godina u petoj deceniji života. Kada je otišla u Japan.

"Otišla sam tamo prvi put u leto 1984, nakon Zimskih olimpijskih igara, jer je jedna moja long-plej ploča sa obradama narodnih pesama izazvala interes japanskih muzičkih znalaca. Postala sam Japanka 1988. i ostala tamo 22 godine. Trebalo je mnogo hrabrosti da u četrdesetim krenem iz početka. Dve godine sam se pripremala za nastupe i taman kad se sve zahuktalo, na Balkanu se zaratilo, zbog čega sam ostala bez posla. Japan ne bira stranu u tuđim ratovima, a sa svoje javne scene uklanja sve koji mogu biti asocijacija na pristrasnost. Mada nisu znali u koju kategoriju bi me svrstali, jer sam poreklom i životom pripadala svima, ipak su me poslali u ilegalu. To je podrazumevalo ređe nastupe po noćnim klubovima, za crkavicu, tek da nisam gladna. Kada je rat prestao, karijera mi je oživela, ali su onda došle NATO bombe na Srbiju, što me je ponovo smrvilo", ispričala je u jednom intervjuu.

U Japanu je Jadrankin život i krenu naopako. Zadobila je povredu koja je prerasla u hroničnu bolesti sa kojom se hrabro borila do samog kraja.

"Okliznula sam se na jednom koncertu na kabl i poletela kao na kori od banane, pred nekoliko hiljada posetilaca. Nisam se dala, otpevala sam još jednu pesmu na bis i istog dana održala još jedan koncert. I onda su počeli zdravstveni problemi. Prvo mi je opao jedan prst na desnoj nozi. Lekari su tvrdili da će sve brzo proći. Ali nije, bivalo je sve teže. Bolest je uznapredovala, a dijagnoza je morbus neuroni motori. Stručnjaci su rekli da se ne zna kako i zašto nastaje, pa mu onda i nema leka", pričala je.

Nedavno je priznala da iako više ne može da svira, često sanja muziku.

"Živim ceo život sa njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim, još mogu da je čujem", rekla je umetnica koja je za sobom ostavila hitove po kojoj će je pamtiti poštovaoci sa prostora bivše Jugoslavije. Hitove koje su pevušili mnogi na vest o smrti Jadranke Stojaković: "Čekala sam", "Što te nema", "Sve smo mogli mi"... [...]

Autor: Snežana Čikarićsreda | 04.05.2016.
Više na sajtu Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Maj 05, 2016, 11:12:12 pm »

*

JADRANKIN ŽIVOT, VJERA I NACIJA BILA JE UMJETNOST

Banjaluka — Pokidala se i zadnja žica na gitari života jedne jedine, velike kantautorke i pjevačice Jadranke Stojaković. Njeno srce nije preživjelo zadnji udar one nevidljive ruke koja odlučuje o rađanju i smrti, otkucalo je i posljednju melodiju, ali njena duša sigurno jeste.

Tajac, muk i nezaustavljive suze osoblja, koje je do posljednjeg momenta bilo uz Jacu, kako su je odmila zvali mnogi, dočekali su ekipu "Glasa Srpske" u Domu za stare "Karitas" u Banjaluci, u kojem je Jadranka provela posljednjih pet godina života i u kojem je u utorak uveče preminula u 66. godini. Niko nije imao snage da razgovara sa nama, jer ih je ona najteža knedla emocija, zastala u grlu zbog neopisive ljubavi koju su osjećali prema Jadranki, na trenutak sve zanijemila. Ispred Doma poznato lice, uplakano i skrhano bolom, velika prijateljica koja joj je sve ove godine bila podrška, banjalučka pjevačica Maja Tatić. Dočekivala je rodbinu i prijatelje, koji su tiho, u crnini došli da se posljednji put pozdrave sa svojom voljenom Jacom.

— Od prošlog petka bila je loše i nije željela u bolnicu. Ona je prosto takva, željela je da se bori do samog kraja, a to je činila kao lav — kazala je Maja i istakla da je odjednom i sama osjetila mir i staloženost, jer zna da se i Jadranka konačno smirila.

Jaca je, kako kaže, bila nesalomiva do samog kraja.

— U utorak sam došla kod nje, sjela kraj kreveta i rekla joj: "Nećeš ti tek tako otići". Znala je jako dobro da nam je teško i pokušavali smo da ona to ne vidi, ali teško je sakriti emocije. Svi smo joj pomagali na svoj način da joj bude lakše i zaista sam srećna što sam bila dio toga — priča Tatićeva za "Glas Srpske".

U Banjaluku je, dodaje Maja, stigla njena dalja rodbina iz Doboja i njene bliske prijateljice iz mladosti Slavica Grebenar i Branka Injac.

Bol je u ovakvim situacijama teško sakriti, a još teže ju je na listu novina ispisati, ali jedno je jasno, ovo su oni dani kada u svim zemljama bivše Jugoslavije vlada istinska tuga, koja opominje na prolaznost života, ali i slavi talenat, čija moć je davno odlučila da zaborav za neke ljude ne postoji. Na nebu se smjenjuje kiša i sunce. Kiša u ovim momentima prija, jer najlakše opisuje stanje na licima mnogih, a sunce... To sunce koje se pojavi možemo doživjeti i kao Jadrankin smijeh, jer je ona bila jedna od rijetkih čiji osmijeh nikad nije bilo lažan i koja nikada ni sa kim nije bila u konfliktu. Tužna vijest i njene pjesme kruže portalima i društvenim mrežama, gdje se Jadrankini poštovaoci na najemotivniji način pozdravljaju sa njom. Odsutnost i žal osjetili su se i u glasu barda srpskog glumišta Petra Božovića, koji je prije nekoliko dana posjetio Jadranku i u Narodnom pozorištu Republike Srpske organizovao humanitarno veče za Jadranku, kada je izveo monodramu.

— Bez obzira na svu težinu situacije, smrt je uvek iznenadna. Sad se čovek pita, da li joj je Bog olakšao muke ili je nas lišio njenog prisustva. Rešenje te zagonetke nikada nećemo saznati. U svakom slučaju, žao mi je, mnogo mi je žao — rekao je Božović za "Glas Srpske".

Još jedan takav glas dopirao je sa druge strane, kada se na telefon javila Jadrankina prijateljica Milka Čeremidžić. Milka, autor knjige "Boje zvuka", između čijih korica su zabilježena sjećanja i razmišljanja Jadranke Stojaković, podsjetila je da je Jaca bila neko ko je živio za svoju umjetnost.

— Imala je svoje tri najveće strasti: muziku, pisanje i slikanje. Umjetnost je bila njena i nacija i vjera, za to je živjela do posljednjeg daha. Cijeli svijet ju je volio, jer je bila toliko posebna i jedinstvena. Nikada ni na koga nije bila ljuta i nije se nikada ni sa kim posvađala, ni na estradi, ni u privatnom životu. Ako postoji čovjek koga su apsolutno svi voljeli, to je bila naša multitalentovana Jaca — naglasila je Milka.

Mnogo je onih čiju je mladost obilježila muzika koju je oživljavala Jadranka, među njima je i operska diva Dunja Simić.

— Ona je bila umjetnica čiji je žanr i opus bio prihvatljiv za sve generacije. Njen rad je bio najbliži samoj umjetnosti, a stvarala je muziku koja je bila lišena svakog kiča, vulgarnosti i neoriginalnosti. Radila je vrlo autentičnu i prepoznatljivu muziku i mislim da će je zaista pamtiti sve generacije. Ona je bila kompletan umjetnik i prava umjetnička duša, a muzika te vrste ne umire — rekla je Dunja.

U utorak je svima bilo jasno, a to je kantautor i filmski kompozitor Aleksandra Kovač za "Glas Srpske" još jednom potvrdila, otišla je jedna od najznačajnijih autorki stare Jugoslavije.

— Pored toga što je bila vrhunski kompozitor, izuzetno je važno naznačiti da je bila i jedna od retkih, ako ne i jedina žena-kantautor na muzičkoj sceni Jugoslavije, koja je uspela da uspostavi kontrolu nad svojim celokupnim stvaralačkim procesom, od ideje do realizacije i koja je učestvovala svojim kreativnim snagama i idejama u formiranju nove muzike na tlu stare Jugoslavije. Njena muzika ostaje kao dokument jednog vremena i jedne zemlje, koja više ne postoji i dokaz njene neiscrpne muzikalnosti i ljubavi prema životu — naglasila je Kovačeva.

Sigurno je i to da je Jadranka dala veliki doprinos muzičkoj kulturi Republike Srpske, što je istakao i banjalučki kompozitor Miro Janjanin, takođe za naš list.

— Radila je na popularizaciji pravih vrijednosti muzičke kulture u ono zlatno doba, kada su bile pjevane dobre pjesme i pisani pravi tekstovi. Njen doprinos nesumnjivo je veliki. Iako nije imala veliki stvaralački opus, u svakom slučaju ostavila je neizbrisive tragove i pjesme koje će vječno trajati. Teško je dobrog autora nadomjestiti i zamijeniti, ali je ona svojim primjerom ostavila putokaze, koji će služiti drugima da nastave njenim putem — zaključio je Janjanin.

Sa njim se složio i kompozitor iz Banjaluke Mladen Matović.

— Odlazak Jadranke Stojaković predstavlja veliki gubitak za sve poštovaoce njenog autentičnog autorskog i izvođačkog izraza. Nažalost, njenim odlaskom nastavljen je tužni niz, u kojem smo u prethodnom periodu ispratili nekolicinu istinskih velikana kulture i umjetnosti nekadašnje Jugoslavije — smatra Matović.

Veliku podršku Jadranki Stojaković sve ove godine davao je i pjevač i kantautor Željko Joksimović, koji je u februaru ove godine organizovao humanitarni koncert posvećen Jadranki u Banskom dvoru Kulturnom centru. I on se na svom "Fejsbuk" profilu oprostio od Jadranke, objavio njihovu zajedničku fotografiju i napisao: "Ti si najveći borac kojeg sam upoznao. Pevala si divne pesme, koje će živeti zauvek. I ti sa njima. Odmori se sad, draga Jadranka."

Stojakovićeva je radila i muziku za dječije televizijske emisije, napisala je uvodnu temu 14. zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Od 1988. godine živela je u Japanu, do 2012, kada se preselila u Banjaluku.


Komemoracija i sahrana
Kako to obično biva kada odlaze veliki ljudi, komemoracija povodom smrti Jadranke Stojaković biće održana u ponedjeljak, 9. maja, u 11 časova u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Jadranka će biti sahranjena isti dan, u 14 časova na groblju Vrbanja, u dijelu zaslužnih građana Banjaluke.

Marko Bošnjak
Živi dokaz da njene pjesme nastavljaju da žive kroz generacije koje dolaze je "muzičko čudo" Marko Bošnjak i njegovo vanvremensko izvođenje velikog Jadrankinog hita "Što te nema". Marko se uspio upoznati sa Jadrankom, kada je dolazio u Banjaluku da bi pjevao na humanitarnom koncertu njoj u čast. Na svojoj "Fejsbuk" stranici od nje se oprostio veoma emotivno.

— Draga naša Jaco, nikada nećeš biti zaboravljena i uvijek ću se rado sjećati tvoga osmijeha i svih tvojih pjesama, koje volim izvoditi. Sada imamo jednoga anđela koji pazi na nas sa ljepšeg i boljeg mjesta, na kojem nema mržnje i zlobe — napisao je mali Marko.

Film "Jadranka"
Film "Jadranka", dugometražni dokumentarac Branka Lazića, biće prikazan na 9. "Beldoksu", u okviru srpskog takmičarskog programa. Sada će, međutim, njena životna priča biti posmatrana drugačijim očima. Utoliko će film biti još intrigantniji ovdašnjoj publici.


Najljepši hitovi:
"Sve smo mogli mi"
"Što te nema"
"Ima neka tajna veza"
"Nedovršeni valcer"
"Postoji neko"

A. Madžar, M. Pijetlović | 05.05.2016 | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Maj 05, 2016, 11:36:21 pm »

*

GORAN LAZOVIĆ I JADRANKA STOJAKOVIĆ

Ljubav koju su ljubili skakavci


Mila moja,

Danas su mi javili da si umrla i ja sam hteo da proverim koliko me lažu, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa nula pet dva.

Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako, i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema.

Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima.

I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla: — ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane!

Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće!

I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći.

Znaš da te volim izistinski, onako kako može da voli brat koji nema sestru.

Zato si ti bila moja telesna mana!

Jer, sve smo mogli mi.

Čak i one noći kad si odlazila u Japan, govoreći: — ne tuguj, bleso! Dopisivaćemo se preko Sunca!

Nismo se tada gledali u oči kao što ni sad ne smem da se pogledam u ogledalo.

Tamo bih ugledao tebe u mojim suzama, video te kako mašeš, i vičeš: — budi bar malo muško!

Ako je sve ovo istina, i ako je smrt zaista došla po tvoje haljine, danas ti se najviše raduju Duško, Arsen, Kemo, Mika i Toma!

Prvi put im zavidim, i psujem glasno, što su te prizvali, jer su znali — šta si ti meni!

Čuvam tvoja pisma i slike.

I tvoje ruke, koje su još na mom skutu.

Tršavo moje!

Sav sam se u sveću pretvorio.

I gorim za tvoju dušu, za tvoje oči, gorim tvojim glasom, koji šapće: — moj golube!

Je li ovo dan otkad nas više nema?

Ko će te sad zvati u ponoć?

Šta će meni Banjaluka bez tebe, Sarajevo, Dom sindikata, i hotel Moskva?

Odem li ikad više tamo, tražiću tišinu i ruže za tvoje ime.

Za mene ne brini, snaći ću se, ali onaj komad duše koji si mi otkinula stavi negde ispod jastuka.

Ja to govorim svima koje volim kad odu bez pozdrava.

Hoću malo da te žuljam kad me nema.


Goran Lazović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: