Da li je nestala zabavna muzika?
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti « Da li je nestala zabavna muzika?
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Da li je nestala zabavna muzika?  (Pročitano 5861 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 06, 2011, 11:54:20 pm »

*

DA LI JE NESTALA ZABAVNA MUZIKA?


Šta se desilo sa zabavnom muzikom, koja je dve-tri decenije na ovim prostorima predstavljala nezaobilazan element društvenog života. Da li je potpuno nestala ili se, možda, preoblikovala u neki drugi muzički žanr?

Kriza zabavne muzike, na neki način, krenula je u Srbiji još početkom osamdesetih godina — kada se veći deo urednika programa medija i muzičkih festivala okreće nadolazećem muzičkom žanru — novom talasu, da bi tokom devedesetih, praktično, zabavna muzika potpuno nestala iz vidokruga. U tom talasu narodnjačkog i nacionalističkog naboja nestaju, ili se guraju u alternativu i mnogi drugi muzički pravci, prepuštajući tako vodeću poziciju medijski sveprisutnom folku, koji će uskoro iznedriti i hibride sličnog zvuka — dens, dens-folk, turbo-folk i slično…

O nestanku zabavne muzike — sociolog kulture Milena Dragičević-Šešić: "Klasična zabavna muzika, na način kako su je nekada prezentovali na primjer Lola Novaković ili veliki kompozitor Aleksandar Korać, prosto je izgubila tu vrstu svoje reprezentativne grupe kreatora koji će imati svoje značajno mesto i svoje medijsko mesto i svoje prostore izvođenja, jer su danas prosto stvoreni neki drugi prostori i oni su počeli da se vezuju ili za folk, turbo-folk, pa onda i dens, a manjim delom kao alternativni prostor za neku vrstu muzičke alternative."

Iako mnogi autori i promoteri sadašnjih domaćih muzičkih proizvoda pokušavaju da predstave to kao nastavak ili nadgradnju onoga što je nekad bila zabavna ili pop muzika, iz ugla većine muzikologa ova pojava ima sasvim drugačiju dimenziju.

Kornelije Kovač: "Glavni uzrok što tog pravca u takozvanoj popularnoj muzici nema je, po mom mišljenju, pojava raznih tehničkih pomagala koji sada služe za snimanje muzike. Sada imamo na raspolaganju kompjutere u koje aranžeri stavljaju svoje ideje, aranžmane, snimaju i tako dalje. I pošto većina takozvanih aranžera nema osnovno znanje o muzici, koriste se programima koji sve doteruju na crtu. Što znači da će sve zvučati mehanički i super precizno. To nije bila odlika takozvane zabavne muzike."

Ono što je nekad krasilo tu muziku je životnost i atmosfera koja proističe iz autentičnog zvuka instrumenta i glasa. Stilski, to je bila sinteza kompozitorovog rada sa sjajnim aranžmanima i sjajnim izvođenjem pevača, kaže Kornelije Kovač: "Onda se sve sviralo uživo — živi muzičari, živo izvođenje pesama. Ne kao, recimo, na crnogorskom festivalu u Herceg Novom gde pevači samo otvaraju usta, a ide kompletan snimak.  A onda se takvim 'pevačima' dodeljuju nagrade za interpretaciju koja je ustvari rađena u studiju. Ponavljano je deset, dvanaest, petnaest, dvadeset puta dok se nije dobilo to što se dobilo."

Retki su autori koji bi se danas mogli klasifikovati kao nastavljači tog zabavnog ili pop žanra, kao na primjer  Vlado Georgijev,  Aleksandra Radović, Sergej Ćetković ili Aleksandra Kovač: "Gledajući našu, domaću muzičku scenu, stvarno moram da kažem da tu, nažalost, nema mnogo inovacija, nema mnogo hrabrosti. Ti ljudi se uglavnom drže nečeg što se prodaje ili što možda ne zahteva dublje ulaženje u muziku. Ono što je po meni, najtužnije, većina ljudi se ovde bavi muzikom zbog novca, ne zbog toga što iskreno vole muziku i što je to njihovo životno opredjeljenje."

To što se u Srbiji dogodio tako nagli prekid sa mnogim žanrovima u domenu kulture i umetnosti, u svakom slučaju je posledica politike tog vremena. Uz jednu opštu ekonomsku krizu, mnogi segmenti društva stavljeni su pod kontrolu državnog vrha, pa tako i onaj medijski.

Milena Dragičević-Šešić: "Svi oni koji nisu direktno bili uključeni u projekat stvaranja jednonacionalne države, koji se, dakle, nisu bavili etno-zvukovima, folkom i komercijalizacijom tog istog, to jest činjenjem tog istog popularnim. Očito da je politika kod nas uticala na mnoge fenomene, na mnoge pojave. Onog trenutka kada jedan umetnički žanr izgubi mogućnost medijalizacije, izgubi mogućnost medijskog plasmana, ako mu se ukinu festivali, ako nestane Beogradsko proleće, ako nestanu mnoga druga žarišta koja su podržavala tu vrstu muzike, ne treba zaboraviti da je smanjivanje zemlje zadalo najveći udarac upravo zabavnoj muzici jer je ta vrsta umetnosti bila negovana pre svega u Hrvatskoj."


Nebojša Grabež
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 18, 2012, 12:26:22 am »

*

ŠTA RADE ZVEZDE BIVŠE SFRJ

Gde su danas i šta rade nekadašnje zvezde domaće pop muzike koje su harale prostorima SFRJ. Zbog novih zvukova na estradi, neki vrsni izvođači davno "penzionisani" i retko nastupaju





Dok čuvena strana pevačka imena nastupaju i sa 60, 70, pa i više godina, i imaju podršku publike i medija, mi smo naše nekadašnje zvezde pop muzike praktično poslali u penziju već sa 40—45 godina, koliko su neki vrsni izvođači uglavnom imali krajem osamdesetih godina. Od tada tek povremeno čujemo za neki njihov nastup ili okupljanje, kao nedavno kada su u Domu sindikata obeležili 80. rođendan Đorđa Marjanovića.

Lola Novaković, Boba Stefanović, Radmila Karaklajić, Zafir i Senka Hadžimanov, Nada Knežević, Žarko Dančuo, Leo Martin, Miki Jevremović, Dragan Antić, Boris Bizetić, Daliborka Stojšić — samo su neka od imena pevača koji su žarili i palili ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i na scenama širom sveta, pre svega u Sovjetskom Savezu. Gde su oni danas, zašto su i kako nestali sa scene — pitanja su koja se postavljaju dok istovremeno u Srbiji gostuju svetski izvođači koji imaju približno isti broj godina, ali i skoro istu popularnost kao i nekada.

Zbog toga je s punim pravom rezignirana Lola Novaković kada se pomene ova tema, pa nam je, uz puno poštovanje prema "Novostima", rekla da o tome ne može da priča.

— Pevači iz Hrvatske i Bosne nas preplaviše, samo bi još trebalo da im damo i nacionalne srpske penzije. A beogradske pevače smo gurnuli u stranu — kaže Lola, koja je još 1962. godine bila četvrta na "Pesmi Evrovizije".

Boba Stefanović, koga su poredili sa Tomom Džonsom i koga pamtimo po pesmama kao što su "Obriši suze draga", "Kažu mi da si još uvek sama", "Ona, ona, ona" i "Ruže", bio je najpopularniji sedamdesetih i do sredine osmadesetih godina prošlog veka.

— Mi smo našu muziku tog vremena bazirali na proverenoj, kvalitetnoj i lepoj melodiji i harmoniji, što nije slučaj sa produkcijom koja postoji poslednjih 20 godina. Muzika se prilično izmenila, i to je jedan od razloga zašto mojih kolega i mene danas nema. Nije nam bilo dosta pet vekova pod Turcima, već i danas ne možemo bez tog istočnjačkog melosa, bez muzike koja nije naša — kaže Stefanović. — Mojih kolega iz tih starih vremena sve je manje. Među živima više nisu Dragan Stojnić, Vladimir Savčić Čobi i Zlatko Golubović. Leo Martin je već niz godina u Bugarskoj, dobri smo drugari, ali retko dolazi. Ponekad se čujem sa Mikijem Jevremovićem, Biserom Veletanlić... Oni još ponešto i rade, bore se, ali sve je to u petom planu zato što je ovde već više od dve decenije invazija nekog drugog zvuka. Osim Željka Joksimovića, Sergeja Ćetkovića i pokojnog Tošeta Proeskog, ne vidim da se neko kvalitetno ime pojavilo.

Legenda domaće pop muzike ne zna ko je ili ko je najviše kriv za ono što se dešava sa muzikom, ali pretpostavlja da je među krivcima i televizija.

— Ide se niz dlaku gledaocima i slušaocima i prodaje ono što će oni najlakše da progutaju. Tako se kompletna kultura gura u nekvalitet. To je moć medija, i zakon podsvesti, ako vi nekome emitujete nešto loše trideset puta dnevno, onda će on, posle pet dana, pomisliti da je to dobro — kaže Stefanović.

Zafir Hadžimanov ističe da je nekim umovima i ideologiji koja je krajem osamdesetih pripremala rat i raspad Jugoslavije u to vreme bilo neophodno da se peva bilo šta samo ne nešto pametno.

— Tako smo mi stariji i kvalitetni pevači postali koleteralna šteta. Nismo im bili potrebni — smatra Hadžimanov, dodajući i da se često zaboravlja da je pevački posao mukotrpan i težak, bez obzira na to što donosi i mnogo lepih, pa i glamuroznih trenutaka.

— Zbog toga ne treba da čudi što pojedini od nas, s godinama, odluče da se više ne bore u tim rovovima, i dopuste da ih publika zaboravi. A da biste opstali morate da poštujete pravila igra. Prvo je da se ne predate, a drugo da, bivajući neko i nešto, osvojite i neke druge pozicije, kao što su dobar materijalni status, uticaj u društvu, da se povežete sa svim strukturama koje nešto znače u šou biznisu. Ako niste u stanju to da uradite, a uglavnom starija garda nije, onda vas i nema nigde. Moja generacija je živela u drugačijem sistemu koji nije propovedao da se treba obogatiti pošto-poto, nas su učili da pare kvare ljude, i bilo nam je najvažnije da to što radimo, radimo najlepše i najkvalitetnije — kaže Hadžimanov.

Pevači stare garde, nastavlja Hadžimanov, ne moraju danas da imaju veliki prostor i vreme u medijima, ali bi trebalo da ga imaju, na primer, bar u edukativnom smislu, da bi oni koji dolaze učili od onih koji su pobeđivali na brojnim festivalima.

— Nisam ja, ni niko od mojih kolega, protiv mladih, normalno je da oni danas vode glavnu reč — kaže Radmila Karaklajić, takođe jedna od zvezda naše muzike. — Međutim, svaka nacija koja drži do sebe i svoje kulture ceni svoje legende i neke ljude koji su ostavili trag, pa im se povremeno vrati, neguje ih i pruži šansu da novim generacijama pokažu kako se to nekada radilo. Kod nas to nije slučaj.

Kantautor Boris Bizetić kaže da je sa pop zvezdama koje su vrhunac svoje diskografske ili estradne slave doživele pre tri ili četiri decenije ostarilai njihova publika iz prošlosti.

— Ali uspomena na mladost je trajno mlada. Primera iz Evrope i sveta je bezbroj. Adamo i Al Bano imaju po 68 godina, Milva 72, Adrijano Ćelentano 73, a još se objavljuju njihovi albumi sa novim pesmama. Šarl Aznavur (87) snimao je do pre nekoliko godina. Za koga? Svakako ne za svoju bližu rodbinu, već su producentske kuće imale u vidu tu "ostarelu" publiku koja prati svoje ljubimce. A kod nas setek tu i tamo pojavi neki kompilativni disk bivših zvezda. Lola, Dančuo, Radmila, Cune, Nikola Karović i mnogi drugi, imaju sreću što ih još služi mladalački glas, ali izdavače to ne interesuje — konstatuje Bizetić, potvrđujući da smo neopravdano dopustili da čitava generacija "glasova" koji sudo tog trenutka bili nezamenljivi pred mikrofonom i kamerama — bude izbrisana.



DODATNI BIZNIS Žarko Dančuo se krajem osamdesetih našao među pevačima zabavne muzike koji su prosto oduvani sa scene, od nadolazećeg turbo-folka.
— Tako smo morali da životarimo, i onda se neko snašao, neko ne. Kod Cvetkove pijace sam 1985. godine otvorio svoj prvi servis za hemijsko čišćenje, i to je bio sasvim pristojan posao. Drugu radnju za hemijsko čišćenje otvorio sam 1989. godine u Novom Beogradu. I taj dodatni biznis mi je omogućio da ne moram da prilagođavam repertoar novom ukusu publike, nego da mogu da ostanem svoj, da pevam ono što smatram da je dobro, da je kvalitetno... A da nije bilo čistionica, možda bih se prilagođavao, možda bih morao da pevam u nekoj kafani.

MAĆEHINSKI ODNOS Radmila Karaklajić kaže da sve do danas uspeva da povremeno drži velike koncerte, ali uglavnom u inostranstvu, gde je tokom većeg dela karijere bila čak i popularnija nego u Srbiji. Tako je početkom decembra imala tri koncerta u Sankt Peterburgu. — Moja zemlja je prema meni, nažalost, skoro uvek bila maćeha. A, na nekadašnjim turnejama po Sovjetskom Savezu zarade su bile male. Na koncertu bude 12.000 ljudi, a ja dobijem 150 dolara. Ali mnogo puta sam išla, pa sam zaradila za stan, kola i vikendicu — kaže Radmila, koja je početkom devedesetih godina otišla na Kipar i radila u kompaniji jednog našeg čoveka.

NIJE ODUSTAO Svestan vremena u kojem živim, bez iluzije da će moja izdanja zabavne muzike doživeti visok tiraž, nisam odustajao da komponujem i pevam na način koji me je ranih sedamdesetih proslavio — kaže Boris Bizetić. — U poslednjih deset godina objavljeno je pet mojih kantautorskih albuma sa novim pesmama. Tiraži su "sitni", ali ja i dalje verujem da će se moje pesme koje ne prate modu čuti u nekom stanu, da će nekome značiti.


Slavica Danilović | 07.01.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: