Miloš Lazić — Sve himne Miloja Popovića
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « U razgovoru sa... « Miloš Lazić — Sve himne Miloja Popovića
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Lazić — Sve himne Miloja Popovića  (Pročitano 5416 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 06, 2011, 09:05:35 pm »

*

SVE HIMNE MILOJA POPOVIĆA

"Kada je jedan srpski poltron, te 1964, požurio kod Broza da bi mu se požalio kako Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalističke pesme, ko zna šta bi se dogodilo da nije spomenuo da je reč upravo o najpopularnijem delu Stanislava Biničkog, na šta mu je Stari odgovorio da on, lično, obožava tu kompoziciju"

Zadesio sam se tu baš kada mu je gospođa Ljiljana Josifović javila da je nedavno pokraden Muzej Stanislava Biničkog u Kruševcu. Za to je, reče, doznala dok je davala četrdesetodnevni pomen suprugu Mikiju, poznatom prevodiocu i sudskom tumaču, unuku slavnog kompozitora. Novine to nisu zabeležile: nestanak ostavštine autora najpopularnijeg i najčešće izvođenog srpskog marša i nesuđene himne izgleda da nije dovoljno zanimljiva tema za urednike kulturnih rubrika i za njihove kolege iz crnih hronika. Ako ih to, ipak, zainteresuje jednog dana, možda će im biti od koristi podatak da su artefakti iz muzeja nestali, a da ništa nije obijeno?!

Povod za razgovor je bila njegova upravo objavljena knjiga o nesrećnom Ivici Stamboliću i o vremenu njihovog druženja, ali se drska krađa, kao iz inata, zbila u godini u kojoj se obeležava devedesetogodišnjica Cerske bitke, prve srpske i savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, isto toliko od nastanka "Marša na Drinu" i četrdeset godina odkako je napisan tekst istoimene pesme, pa je naš razgovor krenuo drukčijim tokom. Jer, upravo je Miloje autor poeme koja se od 1964. godine peva uz ovaj vojnički marš Stanislava Biničkog, koji je komponovan na samom bojištu, na Ceru, tokom vojnih operacija, a pod imenom "Na Drinu".

KAD SRBI LUMPUJU

Bilo je to u vreme za koje se pogrešno veruje da su se čak i krsne slave proslavljale bogohulno smerno i u potaji. A, ko tako priča — slabo pamti.
 
Tačno je da se nerado gledalo na dočekivanja Nove godine po starom, julijanskom kalendaru i da su se kafane tada najčešće zatvarale mnogo pre ponoći, ali ta vrsta boljševizma je već bila na izdisaju — seća se Miloje. — O tome znam dosta, jer sam tada bio sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista Palilule, ali i predsednik društva "Ivo Lola Ribar", što su bili poslovi koji su se na izvestan način sukobljavali i isključivali. Kada sam napisao "Marš na Drinu", a bilo je to povodom obeležavanja pola veka od Cerske bitke, hor "Lole" ga je izveo prvi put; malo kasnije je snimljena ploča na kojoj je ovu pesmu, uz muzičku pratnju Miodraga Jašarevića i orkestra "Carevac", otpevao Ljubivoje Vidosavljević. Još je živ i dobro se drži, čuli smo se nedavno telefonom… E, ta verzija je sigurno najpoznatija. Kad se pesma pojavila u javnosti, mislim da nije prošlo duže od mesec dana, a već je bilo teško naići na bolji kafanski orkestar koji je nije imao na repertoaru. Ne bih rekao da je tada zavladala nekakva euforija, ali je jedan naš srpski poltron, da mu ne spominjem ime jer je još živ, odmah požurio kod Tita da bi mu se požalio: "Eno, Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalističke pesme". I ko zna šta bi se tad dogodilo da nije spomenuo "Marš na Drinu", na šta mu je Stari odgovorio da on, lično, obožava tu kompoziciju i da u tome ne vidi ništa loše. Mislim da je Tito poštovao tu srpsku vojničku tradiciju i da je nipošto nije povezivao sa srpskim nacionalizmom. Postojala je tu i jedna izjava Dobrice Ćosića, koji je tada mudro primetio da je to herojski marš partizanskih očeva, što je sa ove kompozicije skidalo svaku sumnju.

Kao da se naljutio zbog nečega što mu je upravo palo na um, pa je okrenuo priču na tradiciju koja se kod nas u poslednje vreme neopravdano zapostavlja i guši, ali i zloupotrebljava; rekao je kako ćemo uskoro početi da podižemo montažno-demontažne spomenike, sa glavama koje će biti na šraf, da mogu da se skidaju i zamenjuju drugim kad god se promeni vlast.

To je zato što je Slobodan Milošević uveo nešto što je bilo potpuni kontrapunkt komunizmu — razmišljao je naglas. — Takozvana antibirokratska revolucija je bila zapravo čist nacional-socijalizam; ona je poništila sve vrednosti bivše ideologije. U njoj su stradali mir, naš ugled, prosperitet zemlje, ali i ljudi, građana… Nova demokratska alternativa nije uspela sasvim da se otarasi nasleđa tog nacional-socijalizma, a, s druge strane, ona je u osnovi preuzela i neke tekovine iz Titovog perioda…

Sluteći kako bi ovaj monolog mogao dalje teći, prekinuo sam ga zapitkujući nešto o "Maršu na Drinu".

Sad kad razmišljam o toj pesmi, imam utisak kao da mi je neko izdiktirao! Jer, šta je Stanislav Binički želeo da kaže svojom muzikom? Čini mi se upravo ovo. Ali, nije bilo sve tako lako i jednostavno. Naime, to što sam napisao poemu nikako nije značilo i da će se ona izvesti. Jer, Binički je umro 1942, pa sam saglasnost za to morao da tražim od njegovih ćerki. Tada sam upoznao Zoru Binički-Milić, Maru, Olgu, Stevanu, divne osobe. Očigledno je da su pristale.

SVAKOM SVOJA "MARSELJEZA"

Onda mi je naizust izgovorio celu poemu. Iznenadio sam se jer je mnogo duža nego što sam verovao, nego što se zna.

Nije, nepoznato da je "Marš na Drinu", još od početka raspada zemlje i sledstvene potrage za nekim novim državnim i nacionalnim simbolima, uvek bio u konkurenciji za — himnu! Jer, priznavali su to i protivnici ovakve ideje, to je bila i ostala jedina popularna kompozicija na koju ljudi ustaju dok je slušaju, čak i kad se izvodi u kafani.

Stanislav Binički je ovaj svoj marš posvetio pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brka, poznatom junaku, komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je opevan i u stihovima Milosava Jevtića — objašnjavao je Miloje. — Izvođen je na ratištima, ali i u savezničkim zemljama, a posebno uzbudljivo je bilo u Nišu, 12. oktobra 1918, kad je slavna Drinska divizija marširala kroz tek oslobođeni grad uz zvuke marša "Na Drinu". Dakle, imao sam tada pred sobom veoma težak zadatak da napišem reči na već postojeću muziku, mada je uobičajeno obrnuto, kao i da tekstom ispoštujem sve ono što ovaj marš znači u istoriji i svesti srpskog naroda. Verujem da sam u tome uspeo…

I zaista, kada su počele stručne i javne rasprave o novoj himni Srbije, "Marš na Drinu" je odneo plebiscitarnu pobedu ne samo kao jedina svečana pesma koja je već utkana u naš nacionalni milje pa niko ne bi morao da je sriče i uči ispočetka, već i zbog toga što izražava suštinu bića srpske nacije, a nije opterećena ideologijom.

Ovih dana je u toku još jedna rasprava o srpskoj himni i ja sam pozvan da u njoj učestvujem, što je velika čast, ali i znak da "Marš" još nije sasvim odbačen, mada se smatra da su "Vostani Serbije" i "Bože pravde" izgledniji konkurenti. Ipak, meni u tome smeta nešto što se stalno ponavlja. Pamtim, u ono vreme, pred tekstopisca buduće himne je postavljan zadatak da u reči te pesme utka socijalizam, samoupravljanje, radničke savete, partiju, čak i Tita… Danas nekima smeta što se u mogućoj himni spominje kralj, a mi smo, je l' te, republika! Pa šta?! Kada je kapetan Rože de Lil spevao "Marseljezu" na umu je imao samo revoluciju, što bi, dakle, kod današnjih Francuza trebalo da izazove zgražavanje i odbojnost?! Ma, taman posla. Naprotiv, ona budi najuzvišenija osećanja. Uostalom i "Marseljeza" je marš, ako je neko zaboravio.

Znao sam da Srbija nema himnu praktično od kapitulacije u Drugom svetskom ratu, ali nisam smeo da izustim jer bih time dao Miloju priliku da elaborira ovu temu do kraja.

ČOVEK IZ ANTOLOGIJE

Ali, to nije bilo tako jednostavno. Jer, Miloje Popović je zaista autor jedne himne!

Ne, nije šala — uveravao me je. — Ja sam 1993. godine, tokom mog boravka u Americi, napisao jednu kratku poemu na engleskom i posvetio je malom ostrvu Hilton Hedu. Ta pesma je proglašena za — himnu ostrva!

Tako se doznaje i neverovatan podatak da je Miloje ušao u Antologiju američke poezije sa svojom poemom koju je posvetio Nikoli Tesli još 1976. godine. Poetski forum Njujorka ga je stoga proglasio za — pesnika godine!

Dobio sam novčanu nagradu u iznosu od pet hiljada dolara, ali kako sam radio u diplomatiji, nisam smeo da je primim lično, pa sam je uplatio u Titov fond za stipendiranje mladih radnika. Mark Barkan, kompozitor čuvenog "Flaminga", napisao je muziku za tu poemu i ona je na ploči. Nažalost, nikad nije emitovana kod nas, možda zato što je otpevana na engleskom jeziku?! Da, napisao sam je na engleskom, ali sam je prepevao i na srpski. Govorim još i francuski, španski i ruski jezik, učio sam kad je bilo vreme.

Ovo je otvorilo sasvim novo pitanje: šta je, zapravo, Miloje po profesiji?

Sve, samo ne ono za šta sam se školovao — uzdahnuo je. — Ja sam diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali se nikada nisam bavio pravom i žalim zbog toga: tek sada shvatam koliko je to divna profesija kada joj se čovek istinski posveti. A, bio sam urednik u "Studentu" i "Mladosti", zatim partijski funkcioner, onda novinar… Radio sam u "Politici" od sredine šezdesetih do 1972, kada sam postavljen za direktora Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku. Šest godina kasnije sam postavljen za prvog direktora Centra "Sava", a posle osam godina sam imenovan za opunomoćenog ministra u Sekretarijatu inostranih poslova. Od 1987. bio sam rukovodilac resora za turizam u Saveznoj vladi… Možda je zanimljiv podatak da sam proputovao čak sedamdeset zemalja?! Onda je došao Milošević, a ja sam otišao iz politike i sa javne scene.

Podsetio sam ga na čuvenu epizodu poznatu pod nazivom — Olimpijski Beograd. Dugo se smejao, a onda namah uozbiljio.

Ma šta ko mislio, to je bila izvanredna ideja. Dogodilo se to avgusta 1984, u vreme kada su svi bili na godišnjem odmoru. U tom interegnumu, Živorad Višić, Svetozar Mihajlović i ja održimo konferenciju za novinare na kojoj smo, bez ičijeg znanja, proglasili Beograd za Olimpijski grad 1992. godine. Bio je to zaista prevelik zalogaj, ali ideja se mnogima svidela, pa su mene proglasili za prvog predsednika Odbora za pripremu. E, sad, ko zna da li bi naša kandidatura prošla da nam se nije dogodilo sve što nam se dogodilo?! Ali, bilo je lepo uljuljkavati se takvim slatkim maštarijama.

Još sam doznao da, iako je rođen u Beogradu, korene vuče iz Šavnika. Da je napisao više od dvadeset knjiga, a da su još neke u pripremi, da trenutno radi kao specijalni konsultant u poznatoj kompaniji DHL, da raspolaže dokumentacijom na kojoj bi mu pozavidele i novine od ugleda, kao i da je jedan od retkih koji je bio lični prijatelj svih predsednika bivše Jugoslavije: od Tita, preko Dobrice Ćosića, Zorana Lilića i Slobodana Miloševića, do Vojislava Koštunice.

Sumnjao sam u ovo dok nisam video zajedničke fotografije s njima.


Piše: Miloš Lazić | 14.08.2004. | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 06, 2011, 10:27:32 pm »

*

DNEVNIK PUTOVANJA: MIĆA VUJIČIĆ

Miloje Popović je pisac poeme — teksta koji se peva uz slavnu kompoziciju "Marš na Drinu" Stanislava Biničkog.

No, to nije jedina "himna" Miloja Popovića. Na engleskom je napisao poemu i posvetio je malom ostrvu Hilton Hed. Pesma je proglašena himnom ostrva, a Milojeva pesma o Nikoli Tesli ušla je u Antologiju američke poezije. Osim engleskog — pronašao sam i taj podatak — ovaj čovek govori francuski, španski i ruski jezik. Iako diplomirani pravnik, Miloje Popović je poznat kao novinar i književnik. Ali, njegov životni put je buran. Bio je urednik u "Studentu" i "Mladosti", zatim partijski funkcioner, onda novinar. Radi u "Politici" od sredine šezdesetih do 1972., kada je postavljen za direktora Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku. Šest godina kasnije postao je prvi direktor Centra "Sava", a posle osam godina je imenovan za opunomoćenog ministra u Sekretarijatu inostranih poslova. Od 1987. bio je rukovodilac resora za turizam u Saveznoj vladi. Putovao u sedamdeset zemalja. "Onda je došao Milošević, a ja sam otišao iz politike i sa javne scene."

Danas je specijalni konsultant u poznatoj svetskoj kompaniji DHL koja caruje na terenu ekspresnog transporta. Još su živopisnije fotke koje su mi ponuđene na upit "Miloje Popovic". Čovek priča sa Titom, pa je onda na fotki sa Miloševićem, sa Koštunicom... Naravno, zanimalo me je da li je pisao knjige. Dvadeset objavljenih naslova! Odmah sam otišao na portal knjižara.com i video dva naslova iz pera ovog zanimljivog čoveka koja su me naročito zainteresovala. Pre svega "Dnevničke beleške o Ivanu Stamboliću" (koji mu je bio dobar prijatelj) i "Moji novinarski mini-memoari". Objavio ih je "Prometej".—


Životopis: 30. maj 2006.
Deo teksta preuzet sa interneta
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: