Vojislav Simić — Srbi se kasno setili pravoslavlja
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Muzičke teme « Vojislav Simić — Srbi se kasno setili pravoslavlja
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vojislav Simić — Srbi se kasno setili pravoslavlja  (Pročitano 2203 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 06, 2011, 08:19:20 pm »

*

SRBI SE KASNO SETILI PRAVOSLAVLJA


U Titovoj Jugoslaviji Srbi su se trudili da budu što bolji Jugosloveni, a što gori Srbi. Hrvati su svoj jezik zvali hrvatski, a mi svoj srpskohrvatski. I pridev srpski je trebalo izbegavati, da ne uvredimo druge narode. Srpska duhovna muzika, sem u velikim crkvama, izvodi se tek od sredine sedamdesetih, dok smo pre toga interpretirali kantate i oratorijume katoličke i protestantske muzike.

Naše patriotske pesme iz prošlih ratova, svirane čak i 1945, nestale su s repertoara kao — opasne. Teško onom ko bi u kafani naručio "Marš na Drinu", inače uvršten u sve pesmarice. Moglo se dopasti i zatvora, iako nijedna od tih pesama nikad nije zvanično zabranjena. Na Pravoslavnu novu godinu kafane su zatvarane u 23 časa, da bi se sprečila proslava. Mada je film "Marš na Drinu" snimljen 1964, te godine, kad je trebalo proslaviti Cersku bitku, ali ni 1968, na godišnjicu proboja Solunskog fronta, niti deset godina kasnije, dozvola za proslavu nije dobijena.

Preuzeo sam 1986. hor seniora KUD "Branko Krsmanović". Počeli smo s evergrin muzikom i crnačkim duhovnim pesmama, ali smo dve godine kasnije rešili da obeležimo 70 godina od kraja Prvog svetskog rata. Koncert na Kolarcu, organizovan s Društvom za očuvanje spomenika srpskim ratnicima 1912—1918, bio je prava senzacija. Došao je ceo stari Beograd, koji je prvi put posle 40 godina čuo pesmu "Oj, Srbijo, mila mati", kojom smo počeli nastup. Cela sala je ustala na noge, a mnogi su i plakali. Izveli smo i već zaboravljene pesme: "Hej, trubaču", "Rado ide Srbin u vojnike", "Srpkinja", zatim one sa Solunskog fronta "Kreće se lađa francuska" ili "Tamo daleko", te dve čuvene savezničke "It’s a long way to Tipperary" i "Madelaine". Bilo je jako dirljivo i predsednik Društva starih srpskih ratnika g. Tošić predao mi je orden u znak zahvalnosti.

Kasnije smo program, koji je vodio Dušan Jakšić, dopunili recitacijama i pričama iz Prvog svetskog rata. Pored hora i orkestra "Branka Krsmanovića", pevali su Cune Gojković i Bane Simonović, učestvovali glumci Petar Bogićević i Lepomir Ivković. Ti nastupi su u celoj Srbiji imali ogroman uspeh. No, 1989. zavladala je euforija nacionalizma i pravoslavlja, što je Milošević i želeo. Patriotizam je u Srbiji postao profesija i kad su svi počeli da se utrkuju ko će biti bolji Srbin, mi smo se vratili evergrinu, ne želeći da učestvujemo u obmani naroda. Ipak smo, za inat režimu, novembra 1990. otpevali, prvi put javno, staru srpsku himnu "Bože, pravde".

Počeo je rat i znali smo da će se to loše završiti po nas. Oktobra 1991. zamoljeni smo da sviramo rodoljubive pesme u Ćupriji, za godišnjicu oslobođenja grada. Prvo sam odbio, ali na molbu starih ratnika prihvatio sam poziv, uz uslov da nam organizuju i koncert duhovne muzike u manastiru Ravanici. Pred nastup u Ćupriji, došao je ministar policije Radmilo Bogdanović i tražio da koncert počnemo sa "Hej, Sloveni", a ne "Bože, pravde". Odbio sam zahtev rekavši da smo njegovu himnu — zaboravili.

Nakon "Bože, pravde", na binu je izašao Lepomir Ivković u seljačkom odelu i, onako kršan, povikao: "Pomoz Bog, braćo", ali se odgovor jedva čuo. Na primedbu da ne čuje dobro otpozdrav, dvadesetak njih je kroz zube procedilo: "Bog ti pomogao". Shvatili smo našu zabludu: u sali su prvoborci koji su očekivali pesme na koje su već 40 godina navikli. Kad je glumac Petar Bogićević odrecitovao poznati govoro majora Gavrilovića u odbrani Beograda 1915, koji se završava: "Živeo kralj, živela Srbija", iz sale se čulo glasno negodovanje. Posetioci su verovatno mislili da im se podsmevamo, jer je do juče glorifikovan Tito, a sada opet kralj. Koncert se ipak dobro završio, "Maršem na Drinu", koji je doživeo ovacije.

Kad smo krenuli u Dom JNA na ručak, prolazeći pored spomenika starim srpskim ratnicima, zastali smo i otpevali "Njest Svajat" iz Mokranjčevog "Opela". U restoranu nas niko nije ni dočekao ni pozdravio. U gornjem delu stola zvaničnici su već jeli i pili. Nisu nas ni pogledali, očigledno uvređeni što nismo izveli program koji su očekivali i što smo pevali pred spomenikom starim ratnicima, a ne onom posvećenom borcima NOR-a. Posle ručka smo izvadili instrumente i počeli da pevamo za svoju dušu. Rukovodioci su nam prišli da pevaju s nama. Kad je raspoloženje počelo da raste, namerno sam prekinuo pevanje, rekavši da idemo u Ravanicu i pozvao sve prisutne da dođu tamo. Zgledali su se, ali svi su pošli.

Na ulazu u manastir sačekao nas je šumadijski vladika Sava. Uživao sam gledajući stare komuniste kako mu ljube ruku, koju im je on vešto poturao. Koncert je bio za pamćenje. Pevali smo duhovne pesme Mokranjca, Marinkovića i Hristića, a glumac Momić Bradić je nad ćivotom kneza Lazara recitovao Jefimijinu odu knezu. U crkvi je bilo polumračno i zvuci hora su se razlivali po njoj, sveci su nas gledali sa fresaka, i osećao se dah srednjovekovne vizantijske mistike. Posle koncerta, igumanija nas je poslužila rakijom, hladnom vodom i slatkim od dunja. Ubrzo smo zaboravili koncert u Ćupriji.


Vojislav Simić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: