Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Feljtoni « Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala  (Pročitano 32871 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #25 poslato: Februar 06, 2011, 05:48:53 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 26


PESMA JE USPOMENA I OPOMENA
Navršava se sto godina od smrti Kaćanskog

Ali, slušajući ovu pesmu, njenu lepotu i poruku osećali su i drugi narodi: Hrvati, Česi, Slovaci, Francuzi, Slovenci. Stihovi i muzika ove pesme odzvanjaju nacionalnim osobinama ovog naroda: rodoljublje, nostalgija, briga za brata, ali i razumevanje za svaku drugu ljudsku dušu koja to osećanje gaji za svoj narod. — Za srpski narod, pesma je uspomena i opomena, te tako i deo njegovog životnog sadržaja na koji se ovaj narod mora podsećati da bi i dalje postojao.

Ova pesma je srčana, emotivna, tradicionalna i nacionalna. Kada čujemo pesmu "Oj, Srbijo, mila mati", imamo osećanje da njeno izvođenje treba da odslušamo — stojeći!

Narodni zbor
Hej, trubaču, s bujne Drine


Hej, trubaču, s bujne Drine,
De zatrubi "zbor"!
Nek' odjeknu Šar-planine,
Lovćen, Durmitor!
I nek' Drina jekne Savi.
Sava Dunavu,
Dunav bujni Tisi, Dravi:
"U boj! U slavu!"
Nek' se bojni jeci ore
Kroz sve gore,
Čak na more, —
Kroz sve gore čak na more,
Gde viteška srca biju,
Oj, na more, na Adriju!

Hej, narodni barjaktaru,
Razvij barjak tvoj,
Na zborištu na Vračaru
Kupi narod moj!
Sve oružje bojnom vične
Ubojne slike,
Ta narodne naše dične
Hrabre vojnike!
I gde god je jošte koja
U junaka
Mišca jaka,
Neka dođe, — biće boja,
Ljuta boja i mejdana
Od Adrije do Balkana!

A vi, Srbi, sa svih strana,
Kad čujete glas,
Na oružje, na dušmana,
Hajd, u dobri čas!
Sa svih strana na dušmana
Složno, Srbi, sad!
Preko Šare i Balkana
Hajd' na Carigrad!
Nek' se istok sav zatrese
Čak do mora,
Do Bosfora;
Pa nek' ropske lance strese,
Teške lance od Kosova,
Srbadija Dušanova!

Hajde, Srbe, hajde, rode,
Vek je danas tvoj!
Vek je danas os slobode,
Srpski rode moj!
Ne daj da ti dušman pije
Krvi kap po kap,
Za slobodu li', proli'je,
I poslednju kap!
Iz krvi će poniknuti
Slobode čas —
Naroda spas —
A slava će vaskrsnuti
Svekolike Srbadije:
Od Balkana do Andrije!...

Godine 1908. u Srbiji se oseća atmosfera rata koji dolazi. U Beogradu, rodoljubiva omladina organizuje skupove protiv austrijskih namera prema Srbiji. Narod uzvikuje: "Dole prija, Austrija"! S narodom, išla je i vojna muzika. Čula se i pesma "Hej, trubaču, s brujne Drine"!

Prvi svetski rat. Žutocrni džin, jurnuo je na Srbiju. Kralj Petar I je u rovu. Načelniku Đeneralštaba srpske vojske Radomir Putniku jedan guslar, u predahu borbe, svira i peva:

"Čika Pera, jaše konja bela,
Za njim ide, Srbadija cela..
Do osveti Car Lazara i Kosovo..."

Odjednom, guslar je stao. Vojvoda Putnik ga zamoli da produži i kada su stihovi počeli da govore o srpskoj propasti na Kosovu, on naredi svome trubaču da svira "Hej, trubaču, s bujne Drine... "Vojvoda Putnik je voleo ovu pesmu.

Vreme posle Velikog rata. Kajmakčalan. Stari ratnici u poseti ratištu. Gledaju grobove. Krstovi truli. Spomenici isplakani, ni imena se više ne mogu pročitati, nevreme ih izbrisalo. Iz kapele, pobožna pesma. Odjednom, hor "Obilić", zapeva svoju himnu:

"Hej, trubaču, s bujne Drine,
De zatrubi "Zbor"!
Nek' odjeknu Šar-planine,
Lovćen, Durmitor!?
I nek' Drina jekne Savi,
Sava Dunavu,
Dunav bujni Tisi, Dravi:
"U boj! U slavu!"
Nek se bojni jeci ore
Kroz sve gore,
Čak na more, —
Kroz sve gore čak na more,
Gde viteška srca biju,
Oj, na more, na Adriju!

I ostale strofe ove pesme, ratnici su saslušali u stavu mirno, ali sa očima punim suza.

Pesnik Stevan Vladislav Kaćanski, "stari bard", autor je stihova "Narodni zbor" ("Hej, trubaču, s bujne Drine"). Navršava se sto godina od njegove smrti. O pesniku Kaćanskom, možda je najlepše rekao profesor, Milan Kašanin: "Bio je jedan od najpopularnijih pesnika, rodoljuba i boraca XIX veka u nas i koji je celog svog života pozivao srpski narod u ratove za oslobođenje i ujedinjenje i čovek čija je sva strast bila što je rod svoj ljubio". Pesma "Narodni zbor" objavljena je 1875.

Kompozicija Josifa Marinkovića na stihove Kaćanskog komponovana je i objavljena 1905. godine, i čekala svoje pravo vreme ratne oluje 1914. koja će sa Drine zatrubiti zbor.

Doba nacionalnog buđenja Srba i ostalih južnoslovenskih naroda u prošlom veku bilo je inspiracija za mnoga umetnička dela. "Pesmom srcu, srcem rodu" - bio je oduševljeni poklič romantične srpske omladine toga doba. U takvom osećanju za svoj narod, Vladislav Kaćanski i Josif Marinković stvorili su zajedničko delo.

Dok religiozna Morava, kao Don, Ind ili Nil, rađa knezove i žito, zeleni livade, a kneginja Milica, kao majka Marija moli za svoj nesrećni narod, dotle Drina, kao i reka Po, Loara, ili Volga, putuju sa splavarima, brzacima i ustanicima i peva o slozi i ujedinjenju, ali i krvari braćom...


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #26 poslato: Februar 06, 2011, 05:49:01 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 27


ČESTO JE MIRISALO NA RAT
Srpski narod dobro zna šta znači truba sa Drine

Ivo Andrić razli Drinu po svetu. U vreme Andrićevog junaka Ćorkana, Srbi su za opkladu skakali sa mosta u virove i matice nabujale Drine, ne bi li tako zaslužili život. A bio je to skok u smrt. Dole negde, daleko od Višegrada, našao bi ga jednooki i jednonogi skeledžija Jamak i ostavio u blatu da pravi društvo zalutalim gavranovima.

Na obalama Drine, Srbe su, u najkrvavijem ritualu srednjega veka, nabijali na kolac! "Rade, sine, nemoj majke zaboraviti" — odjekivala je ova tragična balada kada su unesrećene majke, krijući se, pratile svoje desetogodišnje sinove u janičare. Vekovima se ova tuga pronosila srpskom zemljom, dok nije stigla u Orašac i odatle — pobednički zatrubila!

U svojoj istoriji, srpska vojna truba nikad nije pozirala na svadbu, veselje. Na žalost, svako trubačko buđenje, povečerje, zbor, često je mirisalo na rat! Srpski narod dobro zna šta znači truba sa Drine! Želja da u Bosni oslobodi Srbe od Osmanlija, oduševljavala je Karađorđa. I Filipa Višnjića:

Vako Đorđe Drini govorio:
"Drino vodo, plemenita međo,
Izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije!
Naskoro će i to vreme doći,
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti"!

I Vožd topolski, krenu da spoji Drinu s Moravom i sačini njihov zajednički tok u novo doba, u sestrinstvo. Ali mu Hajduk Veljko sa Čegra javi da je u nevolji. I Vožd se vrati.

U vreme Prvog svetskog rata i posle rata, pesme "Što ćutiš, Srbine, tužni", "Bože pravde" (himna), "Zavičaju mili kraju", "Vječnaja pamjat", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", "Tamo daleko", "Lađa se kreće Francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine" i marš "Na Drinu", sa srpskom vojskom i đacima — ratnicima, obišle su Cer, Kolubaru, Kajmakčalan, Kumanovo, Solun, Krf, Vido, Francusku, Italiju, Englesku, Švajcarsku, Rumuniju, Rusiju.

Drugi svetski rat. Drina opet mutna i krvava... A obale zavađene. Nema Save Nemanjića da miri braću... I bi ponovo reč iz epa: "... I da druga postane sudija..."

MARŠ VOJVODE MIŠIĆA

U Srbiji, u selu Struganiku, 7. jula 1855. ispod planina Maljen i Suvobora, Anđelija i Radovan dobili su trinaesto dece - Živojina. Budući veliki srpski vojnik, rodio se u mirisu jedne šljive ranke — "šeftelije". Toga leta, na selu, domaćica koja prati mužu stoke, zove se planinka. Bila je to Živojinova majka i zato vojvoda kaže da je rođen "u livadi, blizu kolibe". A kolibe su bile dve kuće: jedna za domaćicu, a druga za čobane.

Sredinom prošlog veka, Srbija je žurila u zakone, civilizaciju i rađanje dece. Množila su se srpska domaćinstva, ali i koze i ovce, volovi, krave. U narodnom, patrijarhalnom i domaćinskom ambijentu, rastao je Živojin Mišić. Seljače, čuvar doma srpskoga i seljačkog, opkoljen veselim glasovima braće i sestara, čobana, ovaca i koza, bio je istrajan u životu i junaštvu. Kasnije, jednom prilikom ljutito je rekao jednom kolebljivom saradniku: "Ako ne možete da podnesete, a vama evo revolver i ubijte se. Pravi čovek je dužan i sposoban da živi i umre na dužnosti". Mišić je često izgovarao i pisao svoj moto: "Život je duga i teška borba".

U svojoj burnoj i dugoj vojničkoj karijeri od 1876. do smrti 1921., vojvoda Živojin Mišić dobio je sve pohvale svog naroda, ali i drugih znalaca vojevanja. Tako je Lojd Džordž u svojim memoarima, vojvodu Mišića nazvao: "Jednim od najtalentovanijih generala savezničkih armija..., koji je izveo najznačajnije podvige Prvog svetskog rata"... Veliki prijatelj srpskog naroda — Arčibald Rajs bio je oduševljen vojvodom i o njemu rekao: "... skroman i mudrac, duboko religiozan, povučen, divan starešina. Obožavan od svojih oficira. — Odlično srce, velika energija. — Pravi tip srpskog ratnika"....

Mišićevo shvatanje života i u miru i ratu, bilo je — ići napred. Jednom prilikom u ratu, kada je bila vrlo krizna situacija, prestolonaslednik Aleksandar upitao ga je šta bi valjalo raditi. Mišić je odgovorio: "U smrt, samo ne stajati"!

U Prvom svetskom ratu, srpski vojnici, vojvode i kralj, bili su česta inspiracija ne samo kompozitorima, pesnicima i slikarima. Kapelnici vojne muzike bili su takođe oduševljeni svojim komandantima. Pomenimo samo Biničkog, Pokornog, Radosavljevića, Paunovića, Matejovskog. Bili su oni muzičari i odani vojnici koji će do kraja života ostati u srpskoj vojsci, a kasnije i jugoslovenskoj.

Bez obzira što srpskim vojvodama, pa i Mišiću, "nije bilo do pesme", njihovi oficiri i vojnici u vreme primirja, kao i u najžešćim borbama, govorili su stihove o svojim neuništivim i nepobedivim komandantima "koji ratuju još od Kosova". Pevali su i svirali, makar uz frulu, sve do pobede, svoje nostalgične pesme iz otadžbine ili one stvorene tu, na borbenom položaju — Kajmakčalanu, Ceru... A onda, ta bi se pesma prenela i na veliki Vojni orkestar kraljeve garde i zazvučala pobednički i trijumfalno.

U Balkanskim i Prvom svetskom ratu, čuo se "Miletićev marš", "Marš 32 klase", "Marš generala Lešjanina" i drugi, koje su izvodili svi orkestri srpske vojske. U Velikom ratu — kako su Francuzi nazivali Prvi svetski rat, stvoreno je mnogo marševa koji su često bili posvećeni kralju Petru, prestolonasledniku Aleksandru i vojvodama — Putniku, Stepi, Mišiću i Bojoviću. Ali i pukovnicima, kapetanima i vojnicima. Najčešće su autori ovih marševa, za teme svojih dela, uzimali motive iz Šumadije, Vojvodine, Bosne, južne Srbije — i obrađivali ih u formi i tempu marša.


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #27 poslato: Februar 06, 2011, 05:49:09 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 28


SMRT VELIKOG RATNIKA
Dana 20. januara 1921. umro je najveći vojnik naše povesnice

Godine 1917. vojvoda Mišić je sa štabom Prve armije boravio u selu Voštarane, u severnoj Grčkoj. Za Božić, 7. januara 1917. kapelnik vojne muzike — Marko Radosavljević, darovao je vojvodu Mišića svojom kompozicijom. Bilo je to još jedno oduševljenje vojnika i muzičara, vojvodi i komandantu. Muziku ovoga marša čine motivi dveju narodnih pesama: "Devojče, plavojče" i "Biljana platno beleše".

Marš, "Vojvoda Živojin Mišić", sadrži poruku za ratnu pobedu, ali i za mir. U delu koji sadrži melodiju "Biljana platno beleše", ne oseća se slika vinara koji sreću lepu Biljanu i pletu želje o lepoti i nežnosti. U
 maršu, želje nisu za vinare, već za — ratnike.

Tako je među najlepšima, prvo u Grčkoj, a onda duž novonastale države Srba, Hrvata i Slovenaca, zatrubio marš "Vojvoda Živojin Mišić". Kao uspomena na vojvodu i srpski narod. Originalni rukopis autora čuva se u Mišićevom muzeju u Struganiku. Požutele note dugo su čekale svoga maestra. Uostalom, kao i pravu istinu o velikom ratu i vojvodama.

"Danas u pet i po časova ujutru, preminuo je u Vračarskom sanatorijumu vojvoda Živojin Mišić. Po rešenju Ministarskog saveta, vojvode će biti sahranjen o državnom trošku". Bilo je to službeno saopštenje o vojvodinoj smrti, 20. januara 1921. Hladno zimsko jutro, 21. januara, nije omelo hiljade Beograđana i pridošli narod da odaju poslednju poštu pobedniku sa Kumanova, Bitolja, Kolubare, Solunske ofanzive. Pobedniku sa svih bojišta za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.

Beogradska "Tribina" je obaveštavala: "Umro je najveći vojnik naše povesnice, vrli i slavljeni vojvoda Živojin Mišić". U Oficirskom domu, defilovao je narod da mu oda poslednju poštu, dostojanstveno i tužno.

Stigli su i seljaci iz Struganika. U koporanima i šajkačama. Doneli su vojvodi šljive "šeftelije" iz njegove bašče. Seljanke, obučene u kecelje planinki koju je nekada nosila i Anđelija, majka Živojinova u vreme muže krava kraj koliba, ispod Maljena i Suvobora. U torbi šarenici doneli su malo sira i pogače.

"Narod izgubio vojvodu. Gore, u nebeskoj Srbiji, Radovan i Anđelija dočekuju trinaesto dete", šaputali su seljaci iz Struganika.

Bio je to kraj velikog ratnika i finale njegovog marša u miru.

Srpska kola se sviraju, igraju, zvižde i pevaju. Naša narodna kola su muzika zavrtanja, uvrtanja, seckanja, poskakivanja, krivudanja, zavijanja, odvijanja, prebacivanja, skoka i poskoka, vriske i podvriskivanja, škripanja, zviždanja, kikotanja, "pletenja i vezenja", oduševljenja, prekid i ne prekida, smeha i pre smeha, nemira i beskraja i — nikad kraja...

Nikada kraj — "Moravcu", "Trojancu", "Vranjanki", "Pašoni", "Devojačkom kolu", "Kokunještu"... Neka naša narodna kola nisu zauzela mesto samo na poselu, svadbi, vašaru, komišanju, slavi, veridbi, prosidbi, venčanju, krštenju, regrutovanju, rađanju... Krenula su naša narodna kola u rovove sa vojnicima, u planine mučilišta i bede, na ostrva nade, u salone prinčeva i kraljeva, u palate predsednika, na stadione Evrope i sveta, Kine, Amerike i Australije...

Naši veliki ljudi, naučnici, umetnici, vođe, komandanti, kraljevi i predsednici, imali su i svoja omiljena narodna kola. Znamo da je kralj Aleksandar Karađorđević voleo "Šumadijsko kolo", Stepa Stepanović — "Čačanku", major Gavrilović — "Gavrilovićevo kolo", ratnici Timočke divizije u Prvom svetskom ratu — "Hajduk-Veljkovo kolo"... Tamo gde su bili Užičani — Drinska divizija — čulo se "Užičko kolo", a gde su Mačvani — "Mačvansko kolo". U Balkanskom ratu, srpski vojnici su znali i da "zalutaju" u kafanice južne Srbije. Sremci i Banaćani, glasovito su pevali "Četir'konja debela" i igrali "Bećarac". Srpska vojska je imala i igrala svoja narodna kola: "Oficirsko", "Vojničko", "Kaplarsko"... Nostalgija i sećanje na Cersku i Kolubarsku bitku bilo je bolno i ponosno. Na Krvu, posle egzercira i predavanja, krenuli bi vojnici "prema Kolubari i Mačvi", igrajući. Dugo se "vezlo" "Kolubarsko" i "Mačvansko kolo". Kada bi radost za sve što je srpsko, privedeno kraju, orkestar bi zasvirao "Sokolsko kolo". Oduševljenje za sokolstvo, nikada nije napuštalo Srbe i stalno ih vodilo idejom slovenstva i jugoslovenstva. Zato je igranje ovoga kola, za naše vojnike bilo nešto što će uskoro doći, drago i vekovima željeno. "Sokolsko kolo" i pesme južnoslovenskih naroda, naročito su zaživele i stigle u logore Solunske doline kad su stigli i dobrovoljci — Jugoslovenska dobrovoljačka divizija: Srbi iz celoga sveta, Crnogorci, Slovenci, Hrvati, Česi, Slovaci... I dok su se vojni muzičari često mučili da se sete ili pronađu note nekih narodnih kola, dotle je Ciganin-vojnik, koga je imao u svojim redovima svaki srpski puk u Prvom svetskom ratu, odmah odsvirao svako narodno kolo, napamet, bez nota. Tako su Cigani-vojnici "lansirali" "Kukunješte", "Čubursko kolo", "Zavrzlamu", "Čarlamu"...

Posle pobede saveznika nad centralnim silama u Prvom svetskom ratu, prestolonaslednik Aleksandar je u Solunu priredio bal na kome su bili komandanti svih pobedničkih armija, najviše oficira, vlade, ugledni naučnici i umetnici, orkestri svih savezničkih armija. Bal je otvorio prestolonaslednik srpskog i jugoslovenskog prestola "Kraljevim kolom". Novinari — izveštači pisali su da nijedan dvorski bal u Evropi nije tako izgledao kao ovaj oficirski bal u Solunu. S divljenjem, pisali su o utiscima koje je ovaj bal na njih ostavio. Naročito ono beskrajno, folklorno i rapsodično "Kraljevo kolo" koje je vodio kralj Jugoslavije, prve južnoslovenske zajedničke države.


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #28 poslato: Februar 06, 2011, 05:49:15 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 29


KAPLARSKO KOLO
Preneto je iz otadžbine. Ovo kolo igra se oštro i stameno

Još jednom, u narodnom kolu, osetila se kolona srpske vojske koja ide, ide... Napred, napred... U koraku igrača osećala se duboka simbolika nepreglednog srpskog naroda koji ratuje ali i igra.

Srpska narodna kola deo su našeg šarenog folklora ali i ritam i tempo srpske duše. Od "Komitskog" i "Brankovog" kola do "Jugoslovenskog", putovala je Srbija u ranama i radostima. I tigla u slobodu — ratujući i igrajući.

Posle albanske Golgote, srpska država je živela na Krvu. Bili su tamo zajedno kralj, vlada, vojska, narod. I opozicija. U vreme kraljevanja Petra I bez mišljenja opozicije nije mogla biti doneta ni jedna odluka vlade, ni sprovedena. Na Krfu, kralj kraljuje, vlada vodi državu u izgnanstvu, vojska se sprema za juriš u otadžbinu. U Solunu, u Srpskoj gimnaziji, đaci uče.

MORAVAC I TROJANAC

Na Krfu i Vidu, vojnici s oporavljaju u njivama Grka Janisa Janulisa i logorima pod maslinama. Nedeljom idu u crkvu, mole se da im Bog da zdravlje i snagu da se vrate u porobljenu otadžbinu. Javljaju rodbini "daleko od mora" da se nadaju slobodi. Posle molitve i programa sa horskim i drugim pesmama o oslobođenju, vojnici se vraćaju u svoje vojne logore i igraju narodna kola. "Pletu i vezu" srpski vojnici — "Trojanac", "Moravac", "Kukunješte", "Vranjanku". Kolo se vije, prepliću se vojničke cokule umesto opanaka koji su ostali u seljačkim vajatima kod Drine, Morave, Srema ili u gudurama Albanije. Igrač se keca uzvikuje: "Pleti, vezi, đevojko, udaću te za brata..." To je onaj narod, oni vojnici za koje je italijanski novinar Pizani napisao: "Srbi ginu i pevaju..."

Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malobrojnih preživelih od čuvenih 1.300 kaplara, priča: "... Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno a malo radosno, jer uskoro ćemo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mačvansko kolo.' "Grci i Francuzi na Krfu čudili su se tako brzom ozdravljenju i okrepljenju naših vojnika. "Čim su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju..." — govorili su naši saveznici. Često se na Krfu igralo i "Kolubarsko kolo", jer je sećanje na Kolubarsku bitku bilo jako. A kaplari, ti "gvozdeni srpski vojnici" — kako za njih reče mitraljezac Živojin Lazić, igrali su svoje kolo. Niko nije tako igrao kao kaplari. Čvrsto i žustro. "Kaplarsko kolo" preneto je iz otadžbine, iz egzercirskih dana naše vojske. Ovo kolo igra se oštro i stameno.

Na putu od Užica prema Zlatiboru, nalazi se staro i lepo selo Mačkat. I u selu lepa i bela crkva Svetoga Ilije. Kraj crkve, vije se narodno kolo. Harmonikaš Petko iz Užica popeo se na stolicu da ga narod bolje čuje i vidi. Preko puta crkve, uz tarabu, jedna devojčica drži za ruku slepog ratnika iz Prvog svetskog rata, potpukovnika Ratka Šopalovića. Oboje uživaju u narodnom slavlju. Vrućina ilindanska, usplahirana mladost u kolu i zavičajni vazduh, seća na prošli rat drugove vojnike i trenutke kad su u daljini "pleli i vezli" narodna kola želeći da se što pre vrate kući.

KRALJ KUMUJE

"Znam ovo kolo, čedo moje. To je kolo sa Soluna" — obrati se ratnik devojčici.

Zlatiborskim suvatima, kao po najlepšem plišu, bisere tonovi "Solunskog kola" koje je ostalo da živi i da se igra. Seća se Šopalović kralja i zavičaja. Zvona sa seoske crkve mešaju se sa zvucima kola. Polako, u selu stiže noć. Devojčica prihvati ruku ratnika i krenuše niz livadu.

Kralj Aleksandar Karađorđević obilato je pomagao junaka Šopalovića da podigne sebi velelepni zamak u svom selu i da tu živi sa porodicom i narodom. Kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je bio venčani kum svome ratniku i krštavao njegovu decu. Potpukovniku Šopaloviću kralj je slao dopisnice koje su počinjale sa "Dragi moj, kume..." Selo Mačkat i čitav Zlatibor, ponosili su se ovim kumstvom.

Ratko Šopalović izgubio je oči na Kajmakčalanu. Kralj je posetio ranjenog Šopalovića i pozdravio:

"Pomoz' Bog, junače!"

"Bog Vam pomogao, Kralju moj", — odgovorio je Šopalović.

"Kako znaš da govoriš sa Kraljem"? — upitao je Aleksandar.

"A ko ne bi poznao glas svoga Kralja" — dirljivo je rekao stari ratnik sa Zlatibora. Kada se stari ratnik vratio u selo, žalio je što nema vid da se sveti Bugarima. Nije voleo Nikolu Pašića, jer je smatrao da je on slab prema Bugarima. Ratko Šopalović umro je 1969.

Srpska istorija i "Solunska ratna priča" inspirisala je mnoge naše i strane umetnike. Napolitanac Dionisio de Sarno —  San Đorđo komponovao je jedno od najlepših srpskih kola. To je "Solunsko kolo".

Kompozitor De Sarno rodio se 1856. u Napulju. U našu zemlju, u Kotor, stigao je 1885. Od 1893. boravi u Beogradu, gde radi kao profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Radeći u Kotoru, kompozitor De Sarno oduševljavao se Crnom Gorom, knjazom Nikolom i njegovim delima. Kneževa drama "Balkanska carica" i muzika De Sarnova doživele su izvođenje i u Nemačkoj i Rusiji. Drama toplih patriotskih osećanja s nezaboravnim likom Danice, patrijarhalne Crnogorske kojoj su najveće svetinje "vjera i domovina".

Komponovao je De Sarno i opere. "Dana", "Đorđe", himnu Pevačkog društva "Jedinstvo" iz Kotora, "Uspomene iz Perasta", "Narodne pjesme za pjevanje i klavir", i lepo kolo "Helene". Ali, kompozitor De Sarno najnežnije i najtoplije nas je zadužio "Solunskim kolom", s temom našeg otadžbinskog rata.


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #29 poslato: Februar 06, 2011, 05:49:23 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 30


MARŠ NA DRINU
Stanislav Binički komponovao je jedan od najlepših marševa

Na prvim objavljenim notama ovoga kola piše "Srpskoj gimnaziji — Dom nauke". Kompozitor je očigledno ovo delo posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu koja j u to vreme postojala i radila. "Solunsko kolo" zvuči šumadijski razigrano i italijanski nežno.

Posle Drugog svetskog rata, pored pesama a i neka narodna kola, nisu smela da se izvode. Pre svih, "Kraljevsko kolo". To kolo imalo j sreću da se jedna njegova verzija zove i "Srbijanka". Pod tim imenom štampane su note. Ali, ako bi neko konstatovao da se radi o "Kraljevom kolu", bilo bi neprilika. "Solunsko kolo" asociralo je na pobednički rat Srba, kraljeva srpskih, vojvoda. A to je takođe bilo nepoželjno.

"Solunsko kolo", snimio sam sedamdesetih godina, sa svojim orkestrom. To što je kompozicija De Sarnova u formi kola a ne pesme sa stihovima, olakšalo mi je situaciju. Naime, ovaj snimak je ponekad emitovan na radiju. Jer, u kolu nema stihova koji govore o ljubavi prema Srbiji, srpskim seljacima, svešteniku i krsnoj slavi, vojvodama. A to je bilo zabranjeno. I dugo je tako bilo.

Kompozitor De Sarno vratio se u Perast da na kraju života bude bliže moru i rođenoj Italiji. Ali i da pogleduje u brda knjaza Nikole, i u duši ponovo sretne "Balkansku caricu". Umro je 1937. u Perastu.

Kada čujem izvođenje "Solunskog kola", osećam igru rata i života, vidim slepog ratnika Šopalovića i staru crkvu u Mačkatu. Vetrovi, kiše i snegovi Kajmakčalana mešaju se sa blagim zlatiborskim suncem. Tako Srbima stižu rat i sloboda: olujno i sunčano.

U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, od 1912. do 1918. nastale su mnoge pesme, kola i marševi, koji su i danas na repertoaru mnogih orkestara, horova i vokalnih solista u našoj zemlji i van nje. To su, pre svih, "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "Buđenje Srbije" francuskog kompozitora Morisa Švaba, "Solunsko kolo", "Zar da umrem kad mi vreme nije", marš "Vojvoda Stepa Stepanović", marš "Vojvoda Živojin Mišić", i jedna od najpoznatijih i najlepših kompozicija inspirisanih tim ratom, marš "Na Drinu".

Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914. donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na bojištu, kompozitor, dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički, komponovao je jedan od najlepših marševa koje ima naša muzička ostavština.

Turski motiv?

Smatra se da je marš "Na Drinu" Binički posvetio pukovniku Stojanoviću koji je poginuo u Bici na Ceru. Pukovnik Stojanović bio je neustrašivi i omiljeni komandant. Srpski vojnici su neprijatelju pretili svojim komandantom:

"Poćoreku, carevi većile,
Duša mi je od Kosova stara,
Komandant sam Gvozdenoga puka,
Ne bojim se Cara ni Ćesara..!

Kompozitor i dirigent Stanislav Binički, rodio se u Jasici kod Kruševca, 27. januara 1887. godine.

Stvaralac velikog i raznovrsnog opusa, u svojoj dugoj karijeri, diriguje, vodi horove, osniva muzičke škole, obrađuje narodne pesme, komponuje "elegantnu i prograđansku pesmu..." U svom intenzivnom radu, Binički sarađuje i s pesnicima - Jakšićem, Šantićem, Ilićem i drugima. Binički pripada onom čuvenom muzičkom triju; Mokranjac — Milivojević — Binički, koji se bori za osnivanje muzičkih škola i izvođenje srpske muzike. Za pesme: "Da su meni oči tvoje", "Zašto sike, zašto", "Čini, ne čini" i mnoge druge sentimentalne gradske pesme, malo se zna da je njihov autor Stanislav Binički, kapetan, kapelnik kraljeve garde.

Međutim, kod širokog muzičkog auditorijuma, Stanislav Binički je najpoznatiji kao autor "Marša pobede" ili melodije srpskog Nacionalnog optimizma — marša "Na Drinu".

I dok su drugi kapelnici vojne muzike srpskih armija Franjo Matjejovski u svom maršu "Vojvoda Stepa Stepanović", Marko Stojanović u maršu "Vojvoda Živojin Mišić", koristili motive srpskih narodnih pesama, dotle je Stanislav Binički u kompoziciji "Na Drinu", lično inspirisan Velikim ratom, stvorio ovo delo. Neki muzičari tvrdili su da je osnovni motiv ove kompozicije — jedan turski marš! Takav muzički materijal, odakle je eventualno uzeta tema za ovu kompoziciju Biničkog — nisam sreo.

U ČAST ANDRIĆA

Posle Prvog svetskog rata, pesme iz ovog vremena ustupile su mesto novim muzičkim potrebama nove države. Solunci — ratnici, povukli su se u brda, njive i šljive pradedovske, sa osećanjem da su završili svoju časnu bitku. I njihova pesma. Spremao se novi muzički život. Muzički majstori iz Velikog rata: Binički, Pokorni, Matjejovski, Paunović, Stojanović i drugi kapelnici slavnih armija Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića, dobili su novi muzički zadatak.

Osnivali su operski orkestar, muzičke škole, muzička i horska društva, priređivali koncerte. Na programu orkestra kraljeve garde, sve češće su Betoven, Šopen, Verdi. Pobedonosna pesma iz Velikoga rata dospela je u zatišje, primirje. Drina je osvojena. I onda, mali odmor za drugi marš ratnika i kompoziciju Stanislava Biničkog — "Na Drinu".

Šezdesetih godina, kompozicija Biničkog ponovo se mnogo svira u raznim orkestarskim sastavima: veliki duvački i narodni orkestri, orkestri harmonika, mandolina, revijski i dečiji orkestri. Note ove kompozicije odlaze u svet. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, bio je to i znak za skandinavske izdavače da potraže i objave još neka dobra dela naše umetnosti. Odmah su se opredelili za kompoziciju Stanislava Biničkog — marš "Na Drinu", koju su švedski izdavači povezali sa Andrićevim delom "Na Drini ćuprija".


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #30 poslato: Februar 06, 2011, 05:49:30 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 31


VOSTANI SERBIJE
Pesmu, posvećenu Karađorđu, napisao je Dositej Obradović

Dok je bio na dužnosti višeg kapelnika orkestra kraljeve garde, Binički je svoj marš izvodio od početka do kraja. To isto činio je i njegov naslednik na mestu kapelnika, Čeh Pokorni. Bilo je tako sve do drugog svetskog rata. U naše vreme izvodi se samo deo koji s naziva trio. Šteta. Ovaj marš treba svirati od početka do kraja, onako kako ga je maestro Binički napisao. Tek tada se dobija ona atmosfera pred rat, muzička pinktura, strahota ratnog okršaja Davida i golijata. Tek posle tria, čujemo komandu "Napred, na Drinu". Uvod ove kompozicije priprema je za odlučni napad, a onda se trio pretvara u svečani finale - pobedu.

Lađar, publicist i književnik Mladen St. Ćuričić, ratnik od 1912. do 1918. umro je u dubokoj starosti u Beogradu. Pred njegovu smrt, imao sam zadovoljstvo da ga upoznam.

"Žao mi je" — rekao sam mu — "što se ne zna koju je pesmu onaj ratnik — Ciganin svirao kada je na bojnom polju u Cerskoj bici umirao jedan od Ribnikara"?

MARŠ OPANAKA

"Zna se. Svirao je marš 'Na Drinu'. Ne znam samo da li je to bio Vladislav ili Darko? Umesto lekarske pomoći, bolničara, Ribnikar je tražio svirača, violinu i pesmu, "onu našu". A ta "naša", bila je marš 'Na Drinu!'

Čuveni violinista, Vlastimir Pavlović Carevac, poslednju melodiju koju je odsvirao, bila je marš "Na Drinu".

Doček nove 1965. u Domu kulture na Novom Beogradu. Svira Carevac. Te noći, on poslednji put svira istoriju svoga naroda i svoju. Kakva sudbina: Carevac je ratnik iz Prvog svetskog rata. Kao đak - podnarednik, učestvuje u odbrani Beograda 1915. Snimio je gramofonske ploče i zaradio, pobedničku pesmu rata u kome je sam učestvovao. Proneo je zemljom i svetom, svirajući muziku Velikoga rata, marš opanka, svirale, šajkače i čanka... U stvari, Binički i Carevac, ratnici i violinisti, još jednom su se sreli, ratnici iste vojske. Sada u pesmi. U maršu "Na Drinu". Uskoro, Carevac je umro.

Sve do Drugog svetskog rata, kada bi umirali ratnici - solunci, na pogrebima, na poslednjim ispraćajima, duvački orkestri svirali su njihove pesme: "Tamo daleko", marš "Na Drinu", "Lađa se kreće francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Solunsko kolo" i druge. Tako je i danas, često...

Beograd. Zima, 1942. Besni Drugi svetski rat. Na poslednjem ispraćaju starog maestra, kapelnika kraljeve garde, Stanislava Biničkog, muzičari nisu smeli da sviraju njegov pobedonosni marš pobede i nacionalnog optimizma.

Vostani, Serbije!

PJESNA NA INSUREKCIJU SERBIJANOV

Serbiji i hrabrim jeja vitezovom i čadom i bogopomagajemu ih vojevodi gospodinu Georgiju Petroviću posvećena.

Vostani, Serbije! Vostani, carice!
I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!
Obrati serdca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!
Ti vozdvigni tvoju carsku glavu gore
Da te opet pozna i zemlja i more,
Pokaži Evropi tvoje krasno lice,
Svetlo i veselo, kako vid Danice,
Vostani, Serbije! i proč.
Spomeni se, mati naša, tvoje perve slave,
Tvojih vraždebnika ti posrami glave!
Divjeg janičara teraj sa Vračara,
Koji svog istoga sad ne sluša cara!
Vostani, Serbije! i proč.
Tebi sad pomaže nebesna volja,
I sad ti se pokazuje sudbina bolja,
Svi bližnji tvoji tebi dobra žele
I daljni se narodi tvom dobru vesele.
Vostani, Serbije! i proč.
Vostani, Serbije! Mati naša mila!
I postani opet što si prije bila!
Serpska tebi vopiju iskrena čada
Koja hrabro vojuju za tebe sada.
Vostani, Serbije! i proč.
Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda,
I ne želi tebi nikakova vreda.
Ko tebe nenavidi, ne boj ise Boga
Od kojega tebi ide pomoć mnoga.
Vostani, Serbije! i proč.
Hercegova Zemlja i Černaja Gora.
Daleke države i ostrovi mora -
Svi tebi pomoć nebesnu žele,
Sve dobre duše tebi se vesele
I soglasno vele:
Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblje vozbudi!

1804.

SVI MOŽEMO PASTI

Dositej Obradović je bio vrlo mudar čovek. Svoju pravoslavno-svešteničku dušu očeličio je latinskim redom i radom i sve to nadahnuo ljubavlju prema svome narodu i Srbiji. Poruke koje je slao narodu bile su vrlo korisne u njegovo vreme, a i danas. to je mudrost za kojom idemo. Jednom prilikom, Dositej je rekao: "Diži onoga koji je pao, svi možemo pasti". Ili: "Najbogatiji je oni človek kom je dosta ono što ima, koji s pravdom dobiva, a tuđega ne želi".

Veliki i čestiti Dositej, sve je gradio na duhovnom: "Opšta je kuća svima zemlja, a duša će naći šta je zaslužila", rekao je.


Piše: Žarko Petrović 
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #31 poslato: Februar 06, 2011, 05:50:30 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 32


HIMNA KARAĐORĐEVOM USTANKU
"Vostani Serbije" inspiracija za stihove odanosti otadžbini

"Vostani Serbije" inspiracija za stihove odanosti otadžbini

Osećao je veliku ljubav prema braći i poručivao: "Čuvaj se brate, ako se i ne bojiš"! Prepun znanja, iskustva i ljubavi, sabrao je sve ono najdraže što želi svome narodu i savetovao:

"... Slavna slavenoserpska nacijo u Serbiji, Bosni, Dalmaciji sa Ercegovinom, um kad s naukom prosvetiš i s prosvešteniju dobrodeteljiju sojediniš, izbranije nacije nad tobom neće biti. Dobroteljej je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušnija, mužestvo — to su tvoje praroditeljske dobrodetelji. Ja znam, gdi varvarstvo vlada, onde niš je mesto učeniju i prosvešteniju ni pravoj dobrodetelji; obače nek s ova dobra uvode onde gdi glupost ne vlada, a gdi glupost sada vlada, neće do veka vladati"...

VELIKA ŠKOLA

Zato je čudno da Srbi koji su učili od Dušana, Lazara, Karađorđa, Vuka, Višnjića, Dositeja, Tesle — često žive i rade samoubistveno, necivilizovano, nebratski, nehumano, nehrišćanski, bez ljubavi... Dositej Obradović nas je, između ostalog, upućivao na lepu misao i koristan rad.

Vest da su Srbi digli ustanak 1804, zatekla je Dositeja Obradovića u Trstu, gde su mu Srbi koji su tu živeli omogućili da radi na prosvećivanju i kulturi svog naroda. "Pjesnu na insurekciju Serbijanov" Dositej je napisao 1804. i posvetio je Karađorđu i njegovim ustanicima.

Ustanak je oduševio Dositeja. Požurio je da pomogne. Svakako da je bilo vrlo korisno Dositejevo učešće na otvaranju Velike škole u Beogradu 1. septembra 1808. kada su pozvani đaci — polaznici iz svih krajeva Srbije i "ne samo takovi koji već prilično znaju čitati, pisati i računati".

Na otvaranju Velike škole prisutni su Karađorđe, mitropolit srpski, mnogi viđeni ljudi i Dositej Obradović. U jednoj sobi bile su postavljene stolice od slame za đake. Karađorđe, kao vožd srpskog naroda, u pozdravnom govoru, kaže: "Vidite, mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drukčije bismo stajali. Učite se vi, dakle, da nastavite naše srećno započeto delo. U vama je sva nadežda naša sa te strane".

Posle Karađorđa, govorio je Dositej: "Vozljubljeni učenici! Bog preblagi i mnogo milostivi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od sužanstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanstva duševnoga, to jest od neznanja i od slepote umne... Zato dražajši učenici, budite blagonaravni i poslužni učiteljem vašim, učite se i prosveštavajte se u naukama i dobrodetelji, i bićemo svi srećni i čestiti pred Bogom i pred ljudima koje da nam daruje blagi Bog. Amin!"

SVETLOST SLOBODE

Kad je napisao pesmu "Vostani, Serbije!", Dositej je imao 65 godina. Ovaj književnik, filozof i prosvetitelj imao je mnogo svežine, optimizma, oduševljenja za poruku Srbiji da se digne iz mraka u koji je zapala još od srednjeg veka, da zaplovi u svetlost i slobodu.

Tako je Karađorđev ustanak dobio i svoju himnu. Učeni ljudi govorili su je po Srbiji, kao i oni koji su živeli izvan otadžbine i pomno pratili ili pomagali ustanak Srba u matici. Naročito oni koji su predavali u Velikoj školi često su kazivali Dositejeve stihove "Vostani, Serbije!" To su, između ostalih, Ivan Jugović, Miljko Radović, Lazar Vojović, Miša Popović, Gliša Živanović, Sima Milutinović, Jovan Mijoković, Jovica Milovanović, Luka N. Nenadović, Milan i Ivan Stojković, Vuk Stefanović Karadžić...

Dositejeva pesma "Vostani, Serbije!" dugo je čekala da bude komponovana, kao što je "Srbija dugo čamila", ali za sve vreme uticala na mnoge pesnike i rodoljube novodošlog doba, prepunog oduševljenja za oslobođenje Srbije i tako živela sve do Prvog svetskog rata kada se čula kod Srba željnih slobode.

Od svoga nastanka 1804. pa do naših dana, ova pesma je "povukla" inspiraciju za nove stihove koji su pozivali na odanost Srbiji. Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i one čuvene rodoljubive pesme kao što su "Bože pravde", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje kao da su se nastavile na Dositijevo oduševljenje i Karađorđevu mišicu.

Studirajući muzičku i pesničku građu rodoljubive i himnične pesme, neminovno sam se zaustavio kod Dositejeve pesme:

"Vostani , Serbije! Vostani, carice"!
I daj čadom tvojim videt' tvoje lice!
Obrati serdca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani, Serbije! Davno si zaspala,
Sada se probudi, i Serblje vozbudi!

Oduševljeno i s najlepšim osećanjem za doba Karađorđa i Dositeja, komponovao sam muziku na ove stihove, koji su pesma otadžbinskoj ljubavi, oda svetlosti i himna srpskoga i svetoga.


Piše: Žarko Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #32 poslato: Februar 06, 2011, 05:50:37 pm »

*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 33


RADO IDE SRBIN U VOJNIKE
Pesmu napisao pančevački prota Vasa Živković, preteča poetskog romantizma

Pesnik Vasa Živković postao je đakon 1845., paroh 1846. a prota pančevački 1868. godine. Rodio se 31. januara 1819. godine, a umro 25. juna 1891. u rodnom Pančevu. Napisao je mnogo rodoljubivih, ali i puno nežnih, ljubavnih pesama. Kritičari su ga nazvali "pretečom srpsko pesničkog romantizma". Godine 1922. javno je pomenuta stogodišnjica rođenja Vase Živkovića. Tom prilikom je Miloš Crnjanski oduševljeno govorio o Vasi Živkoviću, o njegovoj pesmi "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" i nazvao Vasino doba "Najlepšim dobom našeg pesništva".

Rado ide Srbin u vojnike,
Gde zelene bere lovorike.
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga.
Jer puščani prah
Ne zadaje njemu strah.
Njega na boj mati
I nevesta prati, prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi, pobedi.
Napred ide s oružanom Srbin rukom,
A zimzelen vije mu se za klobukom.
Peva, kliče srpski sin,
Pred njim strepi dušmanin.
Njega na boj mati i nevesta prati,
Otac želi sedi
Da vraga pobedi!

Prota Vasa Živković pisao je spontano i skromno. Bio je sveštenik i "obraćen veri". "Taj posao pesništva, tražio je od mene drukčiji vilinski žar..." — pisao je Vasa Živković. Ali, ljubav se obratila i svešteniku. I to ona najopasnija, čežnjiva i zabranjena. Tako su stvorene čuvene ljubavne pesme koje su odmah i komponovane: "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli".

Pisao je prota i svatovske pesme - "Odbi se biser grana" i "Raduj se nevo", ali čestitog Srbina, protu pančevačkog Vasu Živkovića, nije moglo da mimoiđe ni osećanje rodoljublja i ratništva. Njegove pesme "Već iz gustog luga" i "Rado ide Srbin u vojnike", često su na usnama svih srpskih rodoljuba, pevane i raspevane u svim ratovima Srbije, a evo i danas rado se pevaju.

Melodija za "Graničarsku pesmu", kako je originalni naziv pesme "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, stavljenih u "Barona Jovića marš". Ovaj splet narodnih pesama uradio je kapelnik Graničarske muzike u Pančevu — Antonije Jahimek. Iz ovog spleta, Nikola Đurković izvukao je melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor. Prvi put je izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor.

GRANIČARSKA PESMA

Ovu melodiju obradio je za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" na pultove raznih horova, orkestara i pevača.

"Graničarsku pesmu",sa velikim oduševljenjem, radili su za razne horske stavove, od okteta do muškog i mešovitog hora, mnogi poznati muzički stvaraoci prošlog veka, a i kasnije, u naše vreme.

Očigledno je da je glavni "Muzički krivac" za pesmu "Rado ide Srbin u vojnike" — Nikola Đurković (1812.—1875.). Nastavnik muzike na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, upravnik Pančevačkog pozorišta, činovnik Dunavskog parobrodskog društva, kompozitor Nikola Ćurković, čovek nesrećnog i emotivnog života, seli se u Osijek i tu, 1875. godine, izvršava samoubistvo.

Dakle, od Jahimeka, preko Đurkovića i Stankovića, kretala se muzička istorija ove, verovatno izvorne narodne melodije.

Kroz vekove, Srbin je oduševljeni vojnik. I nikada - kukavica, izdajica. U danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srbi su, naročito seljaci, rado išli u vojnike. Srpska krv se iz doba u doba, stalno obnavlja ovom ratničkom bojom. Srbina stalno napadaju . On se vekovima bori za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratničke trube, odmah kreće, onako "srca zategnutog kao strela", s čankom i u njemu malo proje i sira i ponekom jabukom iz pradedovske bašče. On vidi samo jednu sliku: maršira ka brdima i dolinama svojim, međama i vodama mirnim ali i plaovitim...

SLOBODA IZ SOLUNA

Kada su u danima proboja Solunskog fronta komandanti pokazivali srpskim vojnicima u daljine i govorili: "Eno, tamo je Srbija", ratnici su već čuli i videli svoj narod, oca, majku, dedove i bake, ali i ognjišta, livadu i lug. I onda: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari. Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule - pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ovako je o brzini izgona neprijatelja u vreme proboja Solunskog fronta pisao švajcarski list "Žurnal de Ženev".

Tako je, kada srpski vojnici marširaju u Srbiju! Jer, Srbi ne postoje bez otadžbine. Za njih ne važi ono: "Otadžbina mi je onde gde mi je dobro". Srbinu je dobro samo tamo gde su mu toplina doma, čeljadi, gde su goveda koja muču, gde pasu stada i čuje se pesma čobanska i pradedovska. I tamo gde su groblja njegovih predaka.

Bremenit ovakvim osećanjima za otadžbinu, zavičaj i pradedovsku pesmu, Srbin je stvarno rado išao u vojnike.


Žarko Petrović: Kad je muzika ratovala — 33 dela | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: