Olivera Katarina (1940)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Olivera Katarina (1940)  (Pročitano 54471 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #25 poslato: Februar 05, 2011, 09:26:34 pm »

*

MANE I JA, DVA RATNA DRUGA

Posle tri decenije mraka Olivera Katarina je stala pred kamere i odigrala fantastičnu ulogu Velike boginje koja je pobrala najbolje kritike i najviše aplauza i sinu Manetu ispunila davno dato obećanje

Posle premijere Čarlstona za Ognjenku kritičari su rekli da je vratila dostojanstvo ženskoj ulozi na našem filmu. Salvador Dali rekao je davno posle njenog koncerta: „Doživeo sam pravi požar dlanova od aplaudiranja Oliveri posle koncerta u 'Olimpiji'", a Timoti Bajford oduševljeno je zaključio: "Nemojte biti tužni što vas nema, vi ste već legenda kao Greta Garbo". Kada sam došla kod Olivere, sa osmehom mi je otvorila vrata novog doma u kojem živi sa sinom. Njena najveća želja se ispunila, njen sin Mane se vratio u Srbiju. Pobedili su.

Kako ste se osećali posle trideset godina izolacije kada vam je Uroš Stojanović ponudio ulogu u filmu Čarlston za Ognjenku?

Kada sam videla da je moj lik krajnje neobičan i zanimljiv, prihvatila sam ulogu. Uroš je prema meni bio više nego pažljiv i zaista se ophodio sa velikim poštovanjem, prosto sam dobijala krila dok sam radila sa njim. Pevajući sam snimila tu ulogu koja je zahtevala mnogo snage. Urošu želim veliku svetsku karijeru i ubeđena sam da će je on i postići. Bilo mi je drago što će koristiti i mene kao pevačicu, moj glas i što će kompoziciju za mene pisati čuveni Umebajaši. Sve je to obećavalo jedan uspešan povratak i s velikim oduševljenjem smo snimali taj projekat. Ipak, dugo se čekalo do premijere filma, čak sam se pitala da li sam ja ukleta, da li će nešto krenuti naopako pa da film ne izađe uopšte.

Kakve su vas emocije preplavile posle premijere?

Bilo mi je veliko zadovoljstvo kada sam sa sinom prošetala crvenim tepihom, jer sam osetila da sam ispunila obećanje koje sam mu pre mnogo godina dala u emisiji Marine Rajević kada sam rekla: "Mane, sine, pobedićemo!" I to sam stvarno doživela kao ispunjenje date reči svom sinu koji je mnogo propatio zbog svega što se sa mnom dešavalo, sve se prelamalo kroz njegov život.

Šta biste voleli da vam se desi posle ovog velikog povratka: novi film, koncert...?

Veoma bih volela, i ne mogu da shvatim da mi to do sada nije omogućeno, da napravim veliki koncert u Beogradu. Smatram da sam posle trideset godina to i zaslužila. Toliko ima smešnih pojava koje pevaju na svakom koraku, a onima koji zaista vrede ova zemlja ne omogućava tako nešto. Očekujem da će Ministarstvo za kulturu učiniti nešto povodom toga, da će omogućiti da se umetnici bave umetnošću, a da zabavljači zabavljaju. U svetu sam na najuglednijim mestima mogla da imam koncerte, zašto onda ne mogu i u Beogradu? Ali, kako da odem u to ministarstvo kada znam da me je neko izbrisao sa spiska za nacionalnu penziju, iako me je udruženje kandidovalo. Kako onda mogu nešto da tražim i da očekujem, iako imam apsolutnu podršku naroda, što doživljavam svakodnevno. Narod jedva čeka da se pojavim sa jednim koncertom, što se i videlo na premijeri filma kada se aplauz prolomio samo na zvuk moga glasa. Ne razumem zašto onda neko nema sluha za to, kako nekome mogu nebrojeno puta da daju enormne sume, a ja ne mogu da dobijem za jedan koncert, ne mogu to da shvatim.

Oduvek ste žarko želeli sina. Dok ste bili u vezi sa Ratkom Draževićem, on vam je govorio da ne treba da se ostvarite kao majka. Ipak, materinstvo ste stavili ispred karijere, što je danas retkost.

Ratko je znao da kaže da svaka žena može da bude majka, ali samo je jedna Olivera i da umetnica treba potpuno da se posveti umetnosti. Taj materinski poriv u meni je bio toliko jak. Nije me zanimala svetska karijera i zato sam i pobegla iz Rima i prekinula svoj uspon u svetu da bih postala majka. Ne kajem se, jer kada se žena ostvari kao majka, ona je bogatija i kao ličnost i kao umetnik. Uvek bih materinstvo stavila ispred karijere.

Ubrzo posle udaje za Miladina Šakića ostali ste u drugom stanju. Kako ste se osećali kada ste saznali da će vam se ispuniti najveća želja?

To je bila najveća radost za mene. Toliko sam bila srećna kada sam rodila sina, i danas sam srećna što ga imam. To me ispunjava. Dužnost svake žene je da se realizuje kao majka, a danas se, nažalost, može čuti među mladima kako je važno ostvariti se, imati karijeru, uspeti, uspeti i samo uspeti... Šta je to, uopšte, uspeh? Kada sve to dođe do nekog nivoa, shvatite kako uspeh ništa ne znači ako nemate normalnu porodicu, ako nemate dete kojim ćete produžiti život. Naše mlade devojke greše što odlažu udaju i trudnoću. Mladost prođe, uspeha se zasitiš, a materinstvo je nešto najlepše na svetu, to oplemenjuje ženu. Pa, kako bi izgledao moj život da nemam sina? Mene ne bi mogla da ispuni samo karijera i te uloge. Vidite kako su se tu dešavale razne stvari, kao što su se i meni desile, da se ta karijera iz potpuno neobjašnjivih razloga sruši. Da sam bila sama, ne znam da li bih izdržala, sigurno bih na neki način prepukla. Osećanje odgovornosti prema sinu me je držalo u snazi, on je bio veliki motiv da se borim i da izdržim.

Danas se mnoge žene plaše porođaja. Da li je to bio slučaj i sa vama?

Uopšte se nisam plašila, za mene je sve to bilo nekako prirodno. Danas se žene boje svega i svačega, viška kilograma, neće da doje da im se ne opuste grudi... Pa šta i ako se malo opuste grudi, da li je to tako velika tragedija? Mnogo je lepše kada možete da nahranite svoje dete, kada ono dobije zdravlje preko tog mleka. Danas mnoge žene neće ni da doje i to je jedan satanski egoizam koji je sa Zapada stigao kod nas, žene misle samo o sebi, ne misle o svom porodu, o produženju vrste. Ne završava se sa nama svet, on treba večno da živi. Kakav je to satanizam da žene neće da rađaju i da doje? Mnogo mi je žao što majke nemaju dovoljnu svest, nego čujem da za maturu kao poklon svojim kćerkama daju da ugrade silikone. To je strašno, treba sve činiti da se tim majkama podigne svest, da ne prave od svoje dece invalide. Zašto bi se mlade devojčice sekle i ugrađivale te strane materije u telo, čemu to ludilo i teror mladosti i lepote? Lepota nije samo u pravilnosti tela i lica, lepota je pre svega u zračenju duše i duha. Mnogo pametnije bi bilo kada bi te majke radile na oplemenjavanju svoje dece, da ih obrazuju, uče lepoti i ljubavi umesto da paradiraju kao neke porno-zvezde.

Kako ste odlučili da sinu date ime Mane?

Želela sam da se zove kao moj svekar, Miladinov otac. Njegov deda je bio jedan divan čovek. Kada je Mane imao prijemni ispit na Teološkom fakultetu, tada mu je vladika Atanasije Jeftić, koji je tada predavao na fakultetu, objasnio da to ime potiče od Emanuil, od imena Hrista.

Mane je rano ostao bez oca. Na koji način ste se trudili da mu nadomestite taj gubitak?

Moj Mane se postavio kao stub porodice. Kada mu je otac umro, on je rekao: "Tate više nema, sad sam ja glava porodice." Odjedanput sam videla jednu zrelost kod svog sina, koji je imao samo šesnaest godina. On je na sebe uzeo to breme, da ne nestanemo oboje. Opet, oboje smo vrlo ponosni, nismo želeli nikoga ni za šta da molimo, kao ni da se unizimo ni pred kim... Pošto sam nastojala da od njega sakrijem svoju patnju, noću sam plakala da on ne vidi. Ipak, kada nisam mogla da izdržim, kada bi me emocije preplavile i ako bih pustila suzu pred njim, on je tako strogo reagovao, grdio me je, govorio da ne smem da budem tako slaba, da ne smem da popuštam, da će moji neprijatelji uživati ako vide da sam slomljena. Govorio mi je da ne smem da budem slomljena, da podignem glavu i da se osećam superiorno, da neće da vidi da plačem. Tako je on mene bodrio da izdržim.

Niste imali lak život, čak ste posle smrti vašeg supruga morali da prodate neku imovinu da biste preživeli...

Sve što smo stekli poštenim i krvavim radom morali smo da otuđimo. To je krenulo sa vikendicom koju smo prodali pa je od toga Mane otvorio kafić da bismo preživeli. Živeli smo od toga što smo prodavali stvari iz kuće, počev od slika koje sam dobijala od naših najvećih slikara, a koje sam prodavala budzašto samo da bismo preživeli, do njegovih dukata. To je bilo strašno...

Kao ni vama, ni Manetu nije bilo lako...

I on je bio izložen pritiscima i zastrašivanju. Hapšen je svake večeri jer se neko nameračio da sruši tu kuću u Golsvordijevoj, u kojoj je bio kafić, i da na tom mestu podigne višespratnicu. Drugi kafić mu je otet od strane jednog policajca. I dan-danas se taj kafić vodi na ime njegove žene i taj kafić i danas u Požarevačkoj ulici radi. Tada je Mane shvatio da mora da ode, jer ovde ne može da radi i nemamo od čega da živimo. Tada smo prodali i stan koji je Mane nasledio od oca i koji nam, uvek naglašavam, niko nije poklonio. Bili smo prinuđeni da to prodamo i onda je Mane otišao u svet i u njemu uspeo.

Dok je Mane bio u Madridu, vi ste bili ovde potpuno sami, bez posla. Ko vam je u tim trenucima najviše pomogao?

Meni niko nije pomagao. Imala sam svoje prijatelje, koje imam i danas. Oni pripadaju građanskoj klasi koja je osiromašila i koji su i sami veoma teško živeli. Provodili smo vreme uz šoljicu kafe, tešeći jedni druge. Delili smo emocije i tugovali zajedno, ali niko mi nije prišao da mi pomogne, apsolutno niko. Nikoga čak i nije interesovalo što sam ja došla u takvu situaciju, verovatno su se neki i radovali. Od penzije koju imam ne bih mogla da plaćam stan, a selila sam se sedam-osam puta. Naravno, imala sam apsolutnu podršku svog sina, bez čije pomoći ne bih mogla da preživim.

Koliko je teško biti samohrana majka?

Naše društvo ne misli dovoljno o majkama, čak pokazuje i neku nemilosrdnost. Mene toliko nervira to što ne oslobađaju od poreza te stvari za bebe, to je stvarno strašno. S jedne strane, mi nestajemo kao narod, bela kuga nas pojede, a s druge strane, majka nema nikakve olakšice. Šokirala me je nemilosrdnost koju sam ja osetila kao žena, niko od onih koji su mogli da mi pomognu nisu pokazali ni mrvicu saosećajnosti niti su mi na bilo koji način olakšali. Niti su mi dali privremeno na upotrebu neki mali stan, ne, ja to nisam mogla da dobijem, niti sam dobila pristojnu penziju koju smatram da sam zaslužila. Nikoga se nije ticalo da li ću ja preživeti ili ću umreti, sem mog sina. Mislim da je majka ugrožena i mogu misliti kroz šta sve prolaze mlade majke koje nisu zaposlene. Ovo društvo mora da pomogne majkama ako misli da mi opstanemo kao narod, mora da ih stimuliše, vlast mora nešto energično da učini da bi se majkama pomoglo. Ja znam kako je teško podizati dete kad nemaš posao, kad nemaš stan i još ako je žena udovica, to je katastrofa.

Na koga Mane liči, čiju narav ima?

Na deda Budu, kapetana broda. On je kao orkan, ume da bude i miran, da ćuti, ali je vrlo temperamentan i impulsivan. Mane nosi gene moga oca, koji očigledno ima vrlo jake gene jer čitava familija Petrovića nosi njegove gene.

Kada smo se prošli put videle, rekli ste mi da vam je najveća želja da se Mane vrati u Srbiju. Da li vam se ta želja ispunila?

Vratio se, to mi je mnogo milo. Izdržao je osam godina, a kafić "Olivera" je postao najelitnije mesto u Madridu gde su se skupljali španski i svetski umetnici, pesnici, reditelji, glumci. Sada se ovde prilagođava, nije još počeo da radi, ali ima nameru da napravi izložbu, da se predstavi ovoj sredini. Želja mu je da otvori neki kafić kao što je imao, jer mu mnogi drugari kažu da otvori bilo gde, oni će ići za njim. Mane se u Španiji bavio i enterijerima, za šta je i dobio nagradu, i u tome je bio vrlo uspešan. Takođe, imam želju i da se oženi.

Kakvu snahu biste voleli za svog sina?

Naravno da bude naša, da bude zdrava, normalna, plemenita, da želi da bude majka i da rađa. Sigurna sam da će moj sin sve da obezbedi svojoj ženi. Volela bih da ona pre svega bude žena i majka, jer je to najlepše. Valjda ću i to doživeti. Što se mene tiče, ja bih u mišju rupu otišla samo da oni budu srećni.

S obzirom na vaše bogato iskustvo, šta biste vi danas poručili samohranim majkama?

One su majke i ja sam uz njih. Njih nemam šta da savetujem, mogu samo da poručim ovoj državi da je krajnje vreme da pomogne mladim majkama da opstanu, da se ne muče, da ne budu nervozne prema deci jer im je u glavama šta će sutra da daju detetu za jelo, kako će da ga obuku. Jedan od prvih zadataka u ovoj zemlji mora biti pomoć samohranim majkama. Mogu samo svim majkama da kažem da vole svoju decu, da se trude da svoju nervozu sakriju od deteta, da deca ne ispaštaju.[/color]

Autor: Milica Prelević | 18.02.2008. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #26 poslato: Februar 05, 2011, 09:27:01 pm »

*
OLIVERA KATARINA


ŽENA SA VITEŠKIM SRCEM

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. Pevala je i izvornu muziku i francuske šansone, a njena pesma Sedim u jednom pariskom lokalu postala je antologijska. U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena, a dva puta je svojim koncertima zatvarala Filmski festival u Kanu. Jača nego ikada, žena impresivne biografije i zadivljujuće lepote, sa osmehom na licu, bez treme, čeka 19. jun kada će u Sava centru održati spektakularan koncert.

Decenijama sam želela da imam koncert, ali nisam mogla da dobijem ničiju pomoć. Nijedna institucija, Ministarstvo za kulturu, koje me ni sada nije podržalo, niti neka državna institucija, nikada mi nije pomogla. Međutim, sve počinje sa filmom Čarlston za Ognjenku i rešenošću Uroša Stojanovića da se vratim dostojanstveno kako smatra da zaslužujem. Uroš je imao želju da se koncert prikaže posle premijere, ali opet su sredstva bila u pitanju.

STALNO NAILAZIM NA PREPREKE

Začuđeno pitam kako to da nema reklamu na televiziji, jer njeno ime to svakako zaslužuje.  — Uvek su me tražili u svetu, gde sam imala poštovanje, a ovde su me omalovažavali i potcenjivali. Kako sam mogla pre dve godine, uz oduševljenje Marine Abramović, koja je plakala skoro jedan sat dok sam pevala, da osvojim publiku u Americi, a ovde nailazim na toliki otpor i hladnoću. Veoma bih volela da znam ko je ta Šuša? Jedino po čemu se čulo za nju je to što je realizovala Evroviziju. I tu smatram da nije dobro iskorišćena prilika, trebalo je mnogo više da se izreklamira Srbija, da se pokažu sve lepote naše zemlje. E, tada sam čula za tu Šušu koja je odbijala da potpiše ugovor sa kućom Blue sound, koja mi organizuje koncert, da njega televizija snimi, kako bih mogla da dobijem kakvu-takvu reklamu. Tada sam shvatila da je ona urednik muzičkog programa RTS-a i to je odgovor zašto mene ovih godina nije ni bilo u drugim muzičkim emisijama. Voljom jedne anonimne žene, iza koje ne znam šta stoji, sem tog kičastog programa koji sada dižu u nebesa. Zar nije sramota za Srbiju da imam tolike prepreke i dan-danas, posle 30 godina? Da niko nije rekao: "Dozvolite joj da se dostojanstveno predstavi publici".

ZA OLIVERU ZNA CEO SVET

I pored toga što se reklama ne vrti na televiziji, činjenica je da je interesovanje za koncert Olivere Katarine veliko. Pitam je šta misli, da li će Sava centar biti pun tog 19. juna.

Mislim da ću napuniti Sava centar. Pogledajte samo šta je sve pokačeno po gradu: koncert Hulija Iglesijasa i još nekih stranaca, kojima se mi večito udvaramo. Oni su uvek dobrodošli, u njih se ulažu ogromna sredstva. Mi smo jedna od najsiromašnijih zemalja, ali, eto, imamo sredstva za Madonu, a ni dinar nemamo za srpsku umetnicu koja predstavlja srpsku kulturu.

Posle tri decenije izolacije, konačno će hrabro i dostojanstveno stati pred vernu publiku koja joj je sve ove godine pružala podršku i reči utehe. Ipak, najviše je raduje činjenica da mladi ljudi na internetu razmenjuju informacije o njenim filmovima, pesmama, slikama.

Moram da priznam da mi se duša raduje jer je istina o meni doprla do mladih ljudi, koji su stali na moju stranu. I pored mog nestanka od trideset godina, mladi se interesuju za mene i moj život. Pa i vi, novinari sa kojima ovih dana razgovaram, svi ste mladi i mnogo vam hvala što me podržavate. Eto, recimo, mom kolegi, ministru za kulturu nije palo na pamet da me podrži, treba da pišem neke dopise, da molim njegovo visočanstvo. Pa zar on nije glumac, zar on nema dovoljno svesti da jednog umetnika posle trideset godina treba podržati? Ili stvarno misli da je bogomdan, da je najveća zvezda koja ne može da se spusti na moj nivo, da o meni razmišlja? On je lokalni glumac, to mora da zna, za njega u svetu niko ne zna, za mene svet zna. Možda ovo grubo zvuči, ali stvar je dovedena do apsurda i ja ne mogu drugačije da reagujem.

KONCERT POSVEĆUJEM SINU

Koncert posvećuje sinu jedincu Manetu, koji je svih ovih teških godina bio uz nju, koji je deo njene borbe. Takođe, ovim koncertom Olivera želi da slavi život i zato obećava da će biti radosti na sceni.

Moj koncert je namenjen onom narodu koji me je držao u srcu svih ovih godina, koji me nije zaboravio. Onoj divnoj našoj seljanki koja na Kalenić pijaci prodaje povrće, mojim dragim Romima. Želim i oni da dođu. I svi ljudi koji su me sretali na ulici i često plakali i govorili mi da budem jaka, da izdržim, da ću pobediti jer ima Boga. Na koncertu će biti evropskih pesama, trubača, kolo i romske muzike, koju obožavam. Volela bih da mi dođu i stari Beograđani, a znam da će doći moja generacija sa kojom sam maturirala u Petoj beogradskoj gimnaziji. Pre svega, dugujem zahvalnost monasima sa Svete gore. Svest da se oni svakodnevno mole za spas moga sina i mene, to je nešto što me je mnogo snažilo da ovo izdržim, a da ne poludim ili, ne daj bože, podignem ruku na sebe.

ČUVAR SRPSKIH IZVORNIH PESAMA

Ovih dana Oliveru svi pitaju ima li tremu, ali ona stalno ponavlja da se oseća neverovatno mirno, jer je temeljno radila.

Išla sam redovno u Niš, gde sam imala divne uslove. Bilo je dana kada sam i po osam sati punim grlom pevala. I sama sam se čudila odakle mi ta snaga. Dobro sam se pripremila, toliko sam dugo ovo čekala i nemam tremu. Koncert režira Gorčin Stojanović, čovek koji ima veliko iskustvo, tu su dve divne devojke koje će mi biti prateći vokali, ansambl Groš, ali i predivni hor niškog SKC-a. Verujem da će sve biti dobro, samo mi je žao što se neki koji ne bi smeli da se prave gluvi, ne odazivaju.

Ne možemo da ne spomenemo njene snimke izvornih narodnih pesama: Alaj mi je večeras po volji, A što ti je mila kćeri, Đelem, đelem, Niška banja, ali i šansone: U ime ljubavi, Ljubav, aj mi o ljubavi, Budi moj, Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi, Šošana... Pitam kojom pesmom će otvoriti koncert. Sa osmehom kaže da neće to da otkrije, ali obećava da će biti specijalnih iznenađenja. A koja joj je pesma najdraža, Olivera kaže:

Postoji pesma koja je postala svetski hit u mom izvođenju u filmu Skupljači perja Đelem, đelem. Naravno, postoje i neke druge pesme za koje sam mnogo vezana, na primer Šu, šu. Tada se nije smelo pominjati ništa o Srbiji i to je bio jedan tajni znak, šu, šu i svi znamo na šta se to odnosi.

JA SAM ROĐENI BORAC

Olivera poručuje svima koji će doći na koncert da pevaju sa njom iz sveg glasa, jer će joj to dati krila.

Želim da im poručim da se ne ustežu, da me spontano podrže, jer će mi to dati još više žara i snage. Ne želim da se ukoče i da budu stegnuti, molim ih da budu spontani.

Upitala sam ovu ženu izuzetne snage i energije, misli li da njeno vreme ponovo dolazi.

Potpuno sam svesna koliko imam godina. I zato ni ovaj koncert ne može mimoići jedna molska vertikala. Ipak, svako ko me bude slušao, u sebi će nositi svest da trideset godina ovaj glas nije mogao da se čuje. To je velika srpska sramota. Ipak, boriću se dalje, ja sam rođeni borac. Nisam nimalo ustuknula, iako je bilo mnogo padova i sudara sa samim sobom, jer toliko te raspamete da te skoro ubede da si beznačajan, da nemaš svoje mesto pod suncem. Njega su zauzeli neki drugi ljudi, a ti možeš samo pod zemlju. Ubede te da ne vrediš ništa. Ipak, to su bili samo trenuci iz kojih sam samo izranjala moćnija i snažnija. I spremnija za sledeću bitku. Ja sam jedna žena, koja nije na konju i nije vitez, ali koja nosi viteško srce.


Autor: Milica Prelević | 09.06.2008. | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #27 poslato: Februar 05, 2011, 09:27:28 pm »

*
INTERVJU: OLIVERA KATARINA


PEVAM BOLJE NEGO KADA SAM BILA MLADA

Olivera Katarina kaže da će 19. juna, u Sava centru, iz nje pevati i sve njene rane, a priča i o prvoj ljubavi, vaterpolisti Muškatiroviću, razočarenju i u novu vlast, jednoj ponudi uz ružu, filmu koji joj je doneo novu nadu...

Velikim koncertom u Sava centru, u četvrtak, 19. juna, Olivera Katarina-Šakić, izuzetna pevačica i glumica, rođena Beograđanka, prvi put će, javno, uživo, izaći na srpsku scenu posle više od — trideset godina!

Ona je bila na vrhuncu popularnosti krajem šezdesetih, posle svetskog uspeha sa kultnim filmom "Skupljači perja", reditelja Aleksandra Saše Petrovića i sa dvojicom posebnih glumaca: Bekimom Fehmijuom i Velimirom Batom Živojinovićem.

A pesma iz tog filma „Đelem, đelem” širom joj je otvorila vrata čuvene pariske "Olimpije" u kojoj je održala čak sedamdeset i dva uzastopna koncerta!

Uvertira za njen novi koncert, u četvrtak, u Sava centru, bio je film "Čarlston za Ognjenku", reditelja Uroša Stojanovića, u kome Olivera ima značajnu ulogu.

U međuvremenu, u proteklih tridesetak godina, ona je, sa sinom Manetom, pre i posle smrti muža, Miladina Šakića, kako kaže, "bukvalno proganjana i zastrašivana i živela od prodaje svoje imovine".

Da li imate tremu pred ovaj koncert?

Pozitivnu da, onu koja me tera da budem bolja od sebe. Ali jedva čekam da dođe taj dan. Odlučila sam da pokažem našim ljudima šta su sve propustili što me tolike godine nisu ni videli ni čuli. Koncert će biti iz tri dela. U prvom će biti moji poznati hitovi i šansone Edit Pjaf. U drugom ću pevati bisere naše stare, izvorne muzike, a u trećem ciganske pesme pune ritma i žara.

Ko će biti uz Vas?

Pratiće me niški bend "Groš". Oni su vredni momci i veoma dobri muzičari. Pripremili smo tridesetak pesama svih vrsta. Pre neki dan sam osam sati pevala bez odmora, a ovi mladi muzičari su to lako odradili. Biće tu još muzičara, jedan hor, prateći vokali, pa trubači... A biće i iznenađenja... Brigu o organizaciji i režiji preuzeo je reditelj Gorčin Stojanović, direktor drame Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Da li će doći kolege sa klase, sa Akademije?

Studirala sam glumu uz Milenu Dravić, Stanislavu Pešić, Petra Kralja, Duška Golumbovskog... Bila je to vrlo jaka klasa. Ali putevi su nam se razišli. Stanislave više nema. Sad, samo ponekad, sretnem Petra...

A stare ljubavi?   

Ni njih više nema. Živ je samo Vuk Vučo. Prvi put sam se ozbiljno zaljubila kad sam imala petnaest godina. Moj dečko je bio Milan Muškatirović, vaterpolo golman Partizana. Svake večeri me dočekivao ispred škola, pa me pratio do kuće...

Da li ste gledali Milana u igri?

Kako da ne... Odlazila sam na sve utakmice. I najbučnije sam navijala. Pre svega za njega. On je veoma brzo stekao svetsko sportsko ime. Bio je najbolji golman sveta, ali i veoma obrazovan mladić, student tehnologije... Bili smo zajedno više godina. I ja sam plivala, amaterski, ali uporno. Mogla sam od starog mosta da doplivam do Ade. A to je uzvodno!

Šta je Milan želeo?

Imao je ozbiljne namere, ali i stroge zahteve. Nije želeo da studiram glumu već pravo. I poslušala sam ga, ali nisam dugo izdržala. Pošteno sam mu sve kazala i svako od nas je otišao na svoju stranu. Ostali smo dobri prijatelji.

Kad ste upoznali publiku?

Već na drugoj godini Akademije. Dobila sam stalni angažman u Narodnom pozorištu, za ulogu Koštane. I tada se dogodilo čudo. Ošamarila sam novinara Vuka Vuča zbog kritike da sam "milolika priučena balerina". Posle toga smo se zbližili do te mere da smo "preko noći" ušli u bračne vode. Ipak, u tom odnosu nismo se zadržali duže od godinu i po.

Kojim putem ste tada pošli?

Nisam menjala smer. Ostala sam u pozorištu, ali ne sama. Uz mene je tada bio Ratko Dražević, srpski "Džems Bond", ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo sedam godina u vanbračnoj zajednici. Bila je to velika, dramatična ljubav.

Ko Vas je uveo u film "Skupljači perja"?

Reditelj Saša Petrović. A kad mi je pokazao prve snimke htela sam da odustanem. Kad sam se videla, doživela sam šok. Ništa mi se nije dopalo. Počela sam da plačem, a Saša se smejao... I ubedio me da ostanem na snimanju. Rekao mi je da će sve biti dobro. I bilo je. To je film za sva vremena. U Kanu je te 1967. godine nagrađen, a u "Njujork tajmsu" su za mene napisali da je rođena "nova Ana Manjani".

Šta Vam je doneo taj film?

Veliku svetsku popularnost. Na zatvaranju festivala u Kanu imala sam istu minutažu za pevanje kao i Grkinja Nana Muskuri i Amerikanka Dajana Vorvik. A posle toga sam u Parizu, u "Olimpiji", održala sedamdeset i dva uzastopna koncerta! Pevala sam melodije iz filma, pa francuske šansone, romanse, ciganske i srpske narodne, izvorne pesme...

Kad je u Vaš život ušao novi čovek?

Upoznala sam 1969. čoveka za nezaborav. Bio je to Miladin Šakić, potpredsednik Beograda u vreme kad je Branko Pešić bio predsednik gradske vlade. Ratko Dražević je bio čovek veoma značajan za moju karijeru, a Miladin Šakić je značajan za moje ispunjenje kao žene i kao majke. Sa Miladinom imam Maneta (37), našeg divnog sina, lepog mladića, akademskog slikara... Nažalost, Miladin je umro kad je Mane imao samo petnaest godina.

Kako se to dogodilo?

Sve se zbilo kao u nekom horor filmu. Još dok je Mane bio u pelenama, kad je imao sedam meseci, Miladin je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću na službenom putu. Ovaj događaj podseća na onaj kad je poginuo visoki funkcioner Slobodan Penezić Krcun. U kolima su, uz šofera, bili Branko Pešić i moj Miladin. Nisu poginuli, ali su imali tako teške povrede od kojih su se godinama lečili. Miladin je imao dve frakture baze lobanje, zdrobljen lakat, izliv krvi u pluća... Postao je ozbiljan bolesnik koji je četrnaest godina kasnije umro od infarkta.

Šta ste tada učinili?

Bili smo pritisnuti sa svih strana. Nestala sam kao glumica i pevačica. Vlast nas je "sahranila žive". Nisam mogla ni za Novu godinu da pevam. Miladin je, onako slomljen, jako patio sve do smrti. Nismo nikad dobili stan. Onaj koji smo imali kupili smo našim novcem, uglavnom onim koji sam zaradila u Parizu.

Zašto se to dogodilo?

Nisam to saznala. Ostala sam bez posla, a sedam puta su nam provaljivali u stan. Sve su nam preturili, a ništa nisu uzeli! Pokupili su nam samo Miladinovo oružje. Bila je to, očigledno, neka vrsta političkog progona koji nikad nisam razumela.

Od čega ste živeli?

Prodavala sam svoju imovinu: slike, delove nameštaja a, na kraju, i stan. Odrekla sam se stana da bi 1999. godine, posle bombardovanja, omogućila sinu da ode u Španiju, a ja sam ostala u Beogradu u iznajmljenoj garsonjeri, sa penzijom od 19.000 dinara.

A kad je stigao 5. oktobar?

Samo sam te večeri bila srećna. Verovala sam da je najgore prošlo. Kad sam čula da zovu umetnike pred Gradsku kuću, priključila sam se toj grupi. Jedna pevačica je izviždana, a kad sam stigla na balkon i zapevala pesmu "Alaj mi je večeras po volji" ljudi su me burno pozdravili, pevali su, bacali kape uvis... Tada sam pomislila da će mi nova vlast omogućiti da se vratim umetnosti. Ali, to se nije dogodilo do 2006. godine, kad sam dobila ponudu da igram u filmu "Čarlston za Ognjenku".

Kako se to dogodilo?

Mladi reditelj Uroš Stojanović mi je zakazao sastanak u kafiću. Doneo mi je ružu i ponudio ulogu za koju je kazao da je po meri Grete Garbo... Posle premijere dobila sam mnogo pohvala i čestitki. Usmenih i pismenih. I mnogo cveća... Zato sad, sa velikim uzbuđenjem, očekujem ovaj svoj koncert koji će se održati u četvrtak, 19. juna, u Sava centru.

A nove uloge?

Verujem da će ih sad biti. Evo, na ovaj moj koncert će doći jedna filmska ekipa iz Francuske. Biće tu i zbog filma "Čarlston za Ognjenku" i zbog koncerta. U pitanju je velika uloga... Ali, sad mi je u prvom planu ovaj koncert.

Kako ćete pevati?

Bolje nego ikad. Dokazaću to. Ljudi koji me sad slušaju na probama ne mogu da veruju kako dobro pevam. Čak bolje nego kad sam bila mlada i razdragana. To se događa i zato što sad, posle ovoliko životnih muka, iz mene pevaju i sve moje rane. Ali nisam ogorčena, nisam izgubila veru u ljude...

Kako živite?

Vrlo usamljeno.

Da li je Vaša samoća odluka ili prinuda?

I jedno i drugo. Jer, ženu lepu i ženu ženku svako želi. Svako bi da bude sa njom. A kad prođu godine i dođu životni problemi, nigde nikog nema. Svi se uplaše, razbeže... Mnogo mi je žao što sam, u toku života, upoznala i mnogo kukavica.

A da li ste odvajali ljubav od onoga što sledi..?

Ne. Nikad. To je apsolutno nerazdvojivo. To što sledi je samo plod, kruna ljubavi. Pisala sam i pesme. Odgovoriću vam na ovo pitanje i u stihu: U krevetu sam znala da si muško. E, da je život postelja meka znala bih da imam pravog čoveka...


Slavko Trošelj | 15.06.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #28 poslato: Februar 05, 2011, 10:34:34 pm »

*

OLIVERA KATARINA

19.06.2008. — Sava Centar, Beograd, Srbija

U četvrtak 19. juna 2008. godine u 20.30h u Sava Centru, Beograd, Olivera Katarina će održati svoj solistički koncert — i to nakon trideset godina odsustva sa muzičke scene! Da to bude pravi spektakl, pobrinuće se pre svega fantastičan glas Olivere Katarine, zatim ansambl Groš iz Niša koji će je pratiti sa 12 muzičara, interesantni gosti iznenađenja, nezaobilazni trubači, kao i rediteljska palica Gorčin Stojanovića.

Bogat repertoar, koji će probuditi mnoge emocije, uključiće nežne francuske šansone, vatrenu cigansku muziku i neprevaziđene izvorne narodne pesme iz Srbije. Biće to jedno nezaboravno muzičko iskustvo, koje će nas provesti kroz mnoge predele i epohe — sve vreme slaveći život!

Jedna od najvećih glumačkih i muzičkih zvezda Srbije, žena sa biografijom po kojoj se može snimiti film, diva za sva vremena — to je Olivera Katarina. Tome u prilog govori i činjenica da ni posle ogromne medijske pauze i nekoliko decenija izbivanja sa scene, ona nikada nije zaboravljena. Olivera Katarina ponovo je snažno uzburkala strasti nakon nedavnog povratka na veliko platno ulogom Velike Boginje u filmu "Čarlston za Ognjenku".

Ova glumica i pevačica karijeru je započela još kao student, glavnom ulogom u predstavi "Koštana" u Narodnom pozorištu Beograd. Žena izuzetne lepote i još većeg talenta odmah je skrenula pažnju na sebe, pa su usledila brojne uloge na filmu i u televizijskim projektima. Glumila je u više od dvadeset filmova, a za nju su bili zainteresovani kako domaći, tako i inostrani reditelji, pa je igrala u filmovima Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Za film "Goja" nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u ostvarenju "Skupljači perja" (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Inače, Olivera Katarina je ovaj festival zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik.

Njena karijera naprasno je prekinuta krajem sedamdesetih godina kada je tadašnje komunističko rukovodstvo ocenilo da je srpski nacionalista. Tada nastupa medijska blokada Olivere Katarine, ali uprkos tome, publika nikada nije zaboravila ko je ona. Čak i nove generacije rođene mnogo posle njenog izgnanstva sa scene, čule su za nju. A onda se posle više od tri decenije glumačkog posta, Olivera Katarina pojavila na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića "Čarlston za Ognjenku". Očarala je publiku, kako svojim glumačkim umećem, tako i fantastičnim glasom. U "Čarlstonu za Ognjenku" ponovo je i zapevala na filmu i to na muziku koju je uradio poznati japanski kompozitor Šigeru Umebajaši.

Inače, kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. Pevala je sve: i izvornu muziku i francuske šansone, a njena pesma "Sedim u jednom pariškom lokalu" postala je antologijska. Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: "Alaj mi je večeras po volji", "A što ti je mila kčeri", "Djelem, djelem", "Niška banja", "Crvena jabuka", "Evo banke, cigane moj"... Od šansona koje je pavala izdvajamo: "U ime ljubavi", "Ljubav (Sedim u jednom pariškom lokalu)", "Pričaj mi o ljubavi", "Budi moj", "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi", "Šošana"...

U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena, a dva puta je svojim koncertima zatvarala filmski festival u Kanu! U skorije vreme, 2006. godine, učestvovala je u performansu Marine Abramović u Gugenhajm muzeju u Njujorku, o čemu je pohvalno pisala svetska štampa.

Autor je zbirke pesama "Beli badnjaci" koja govori o stradanju Srba na Kosovu, a njena dela zastupljena su u Antologiji pesama o Kosovu. Gorčinu koju je nosila u sebi zbog medijske blokade kojoj je bila izložena, pretočila je u autobiografsku delo "Aristokratsko stopalo", koje je objavila 2003. godine. Knjiga je postigla ogroman uspeh i izazvala veliko interesovanje čitalaca, a bila jedna od deset najčitanijih knjiga Narodne biblioteke Srbije za 2003. godinu.


Informacije: Marko Vasić | Beograd, Srbija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #29 poslato: Jul 24, 2011, 05:04:22 pm »

*
KULTURA — Petak, Jun 20, 2008  






O L I V E R A   K A T A R I N A
 
PRED PUNIM CENTROM SAVA  
 
Posle 30 godina odsustva sa scene naša čuvena pevačica i glumica Olivera Katarina održala je veliki solistički koncertu, do poslednjeg mesta popunjenoj, sali Centra Sava.
 
Sam izlazak na scenu velike muzičke zvezde nekadašnje Jugoslavije u glamuroznoj beloj haljini podigao je sve okupljene na noge, koji su je pozdravili velikim i dugim aplauzom.

Ona je koncert započela već antologijskom numerom Sedim u jednom pariskom lokalu, da bi se nastavili hitovi Pričaj mi o ljubavi, Sanjam, Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi i Šu, šu, Šumadija po kojoj je pamte i mlađe generacije.

Dok su odzvanjali aplauzi publike, Olivera Katarina je pokušavala da suzbije suze i da se vrati pesmi.

Centar Sava je bio pun jakih emocija, nostalgije, ali i radosti što se nekad velika pevačica izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi vraća umetničkoj sceni.

Katarina je otpevala i nekoliko francuskih šansona, da bi se vratila u narodnoj nošnji i publiku podsetila na srpsku izvornu muziku, a dobra uvertira za to je bio splet narodnih igara u izvođenju folklornih ansambala.

Na oduševljenje publike srpskom narodnom muzikom pojavili su se trubači, a Katarina je zapevala večeras Alaj mi je po volji.

Usledile su ciganske pesme, vatrene i brze, a uz Nišku banju svi su zaigrali.

Aplauzi više nisu ni prestajali, a Olivera Katarina, koja se suzdržavala da ne zaplače, više puta je odlazila i vraćala se na scenu skrhana jakim emocijama i srećna što je ponovo pred publikom.

Na bis je otpevala Oči čarne i Kororo, a vrhunac je bilo izvođenje numere Đelem, đelem iz filma Sakupljači perja koji ju je i proslavio i odveo na Kanski festival.

Želela je da otpeva i svoju kompoziciju Molitva, ali nije mogla, jer kako je objasnila rasplakala bi se, a večeras želi samo da se smeje.


Arhiva » Vesti » RTS


*




Kolo ● Koncert Olivare Katarine | Velika dvorana Sava Centar | Beograd 19 juni 2008
fotografija: Aleksandar Zec
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #30 poslato: Jul 24, 2011, 05:25:55 pm »

*

SPEKTAKL OLIVERE KATARINE U SAVA CENTRU

Posle 30 godina odsustva sa scene pevačica i glumica Olivera Katarina održala je 19. juna veliki solistički koncertu, do poslednjeg mesta popunjenoj, sali Centra "Sava".

Pred punom salom u kojoj su mahom bile starije žene, Olivera Katarina je tokom dvosatnog koncerta izvela bogat repertoar pesama, od francuskih šansona preko srpskih narodnih pesama do ciganske muzike i sve to uz pratnju 12 muzičara niškog benda "Groš", hora, gudačkog orkestra i trubača.

Pevačica je na binu izašla u raskošnoj beloj haljini i počela koncert pesmom "Sedim u jednom pariskom lokalu" dok ju je publika burnim aplauzima pozdravljala. "Dobro veče Beograde, Srbijo", rekla je i u nastavku otpevala šansone poput "Pričaj mi o ljubavi", "Sanjam", "Budi moj", "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi", "Šošana" i nekoliko francuskih.

"Dragi moji sledećom pesmom ću da vas podsetim na kratku suknjicu, koja je tada bila lozinka", rekla je i time najavila sledeću pesmu, svoj hit "Šu šu, Šumadijo".

Usledio je drugi deo koncerta kada je orkestar gudača izvodio izvorne narodne pesme, dok su na bini mladići i devojke u srpskim nošnjama igrali kolo. Pesmom "Igrale se delije" i Moravcem najavili su Katarinin drugi izlazak na binu, u narodnoj nošnji. Otpevala je nekoliko narodnih pjesama, a zatim pozvala trubače na binu na šta je publika "skočila na noge" i počela glasno da peva i aplaudira.

U pauzi pred treći dio koncerta nastupio je operski pjevač Živan Saramandić i otpevao tri pesme na ruskom.

Potom je Olivera Katarina počela izvođenje ciganskih pjesama "Niška banja", "Evo banke cigane moj", "Alaj mi je večeras po volji", "Crvena jabuka", a zatim se u šali obratila publici "Treba izdržati ovaj ritam, 'ajde da se veselimo dugo smo to čekali".
 
Poznata pevačica je pred kraj koncerta publici priredila čak četiri bisa: na prvom je izvela svoju najpoznatiju pesmu "Đelem, đelem", na drugom rusku "Oči čornije", a na trećem, koji je ujedno trebalo da bude i poslednji, počela pesmu "Molitva", ali nije mogla da je završi jer, kako je rekla, "suze će joj krenuti".

"Moram vam reći da dugujem zahvalnost ocima iz Hilandara koji su se molili za mene i mog sina i što sam i posle 30 godina opet sa vama", rekla je odlazeći sa bine.

Publika ju je ipak gromoglasnim uzvicima "izmamila" i na četrvti bis, kada je ponovo otpjevala pesmu "Niška banja" i time završila dvočasovni nastup.

Koncertu su prisustvovale i brojne poznate ličnosti, a Katarina je dobila brojne poklone i čestitke od gostiju.

Zvezda nagrađivanog filma Saše Petrovića "Skupljači perja" iz 1967. i jugoslovenske zabavne muzike tog vremena, Katarina je potom nestala iz javnog života u koji se vratila tek ulogom u ovogodišnjem filmu "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića.

Posledni put je nastupila u Sava Centru 2006. godine, kao gošća belgijske pop grupe "Vaya Con Dios".


20. jun 2008. | Blic online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #31 poslato: Jul 24, 2011, 11:18:38 pm »

*

O KONCERTU SU PISALE SVE NOVINE...

O koncertu su pisale sve novine...

Takođe, jedna gospođa, napisala je specijalno za Oliveru na pergamentnom papiru njen poklon divi. Predala joj je to na samom koncertu.

Citat:
 
 
"Njenom Gospotstvu, Oliveri Katarini. Jednoj jedinoj, neponovljivoj i od Boga blagoslovenoj.

Zapevaj večeras kako nikad nisi: Potopi nas sve od reda, tugom i bolom tvoje pesme, decenijama neotpevane! Vrisni noćas pesmom tugu i bol, do neba, Olivera! Ne štedi nas večeras: Mi smo ovde, s Tobom, da nam razgališ dušu. Uznemiri, protresi i uzdrmaj do temelja svaku pojedinu, jednu dušu, koja je, godinama već gladna Tvoje pesme. Ti, koja poznaješ sva lica ljudskog bola i patnje, razboli nas večeras glasom i darom OD BOGA BLAGOSLOVENIM! Da se za dugo ne oporavimo! Usuđujem se da Ti kažem: Poznajem Tvoju tugu i bol Tvoj uzvišeni. Osećam ih. Baš kao i pesmu Tvoju, Olivera, koju u sebi decenijama nosim, čuvam od vremena i svakog zla hraneći je svojom tugom zbog sudbine sa kojom se nisi mimoišla, kojoj nisi utekla, pred kojom nisi uzmakla ni pala, no koju tako gospodstveno (s)nosiš! ...I drugo si sem zlatnika Svog lika: Devojčica raspletene kose, lica okrenutog Suncu, izložena i šibana vetrovima bez zaklona, a uspravna za kormilom Svog čamca od orahove ljuske, prošla je sve tesnace i zlokobne klance, nadvladala virove života, i na talasu nepobedivom, s plimom opet, banula pred nas — ta kapetanova kći!... Mnogo si, mnogo više od zlatnika Svog lika...

I opet Te vidim: Kroz toplu noć, pesmom dozivaš svoju ljubav, dok bosonoga, sred livadskog cveća, aristokratskim stopalom krećes igru... pa korakom i ritmom, samo Tebi znanim i svojstvenim, začikavaš, varaš, nadigravaš i pobeđuješ tamnu noć života! A onda pustiš u noć da putuje i stigne do njega, onu moju —  Tvoju: "Ajde, dragi, zvezde da brojimo"!

...Tačno je, nemaš više dvadeset... i nemaš silikone. I tačno je: U jednoj jedinoj struni Tvoga glasa ima više seksepila nego u svim bezimenim i bezličnim remek-delima plastične hirurgije XXI veka!

Zar to, zbilja, nisi uočila — gotovo je neverovatno: Za protekle tri decenije ne pojavi se, ama baš nijedna, za koju bi svet pomislio, ili rekao "ista Olivera" ill bar, "liči na Oliveru"? Ni jedna jedina ne zaliči nam na Tebe. Ni glasom, ni stasom. Tačka! ...Zar zbilja još uvek ne znaš koliko si neponovljiva? ...A morala si se, uprkos bolu koji se gomila i traje, bez izvesnosti da se okonča ili bar umine, morala si se, kad-kad upitati u zlovremenima: Nije li sve ovo, što Te snađe, samo golemo iskušenje pred koje Te Bog stavlja, kušajući Tvoju snagu i Tvoju dušu? Odnekud, eto, znam da si spoznala istinu. Da nisi, zar bi odolela iskušenju i tako Velika opet zakoračila među nas?

...Ne bacaj pred svinje Bisere svoje duše, OLIVERA! ...Mnogo puta pročitamo ili čujemo: Čovek velike duše — retko ili gotovo nikada ne govori se o tome — može li duša da poraste? I kako to duša raste? Hraniš je, strpljivo i istrajno, bolom i patnjom sa izvora svog bića, danonoćno, mesecima, godinama, u osami zalivaš je tugom iskonskom, pričaš joj, pevaš joj tiho neprebol, gajiš je u potaji, besanicom i suzom celivaš... Koliko se, Boze, Tvoja duša razrasla za ovo trideset leta?

...Jesam, zamišljala sam često i priželjkivala Tvoj povratak: Za sve ove godine puste i bezbozne, koliko Te nije bilo među nama. Ipak, Ti si na sceni života pevala svoju pesmu nad pesmama... iz svoga rajskog grla... Ja sam Te čula, OLIVERA! ..."Hej, vi, magle, guste magle, kud’ ste tako ljuto nagle?" ... trideset leta, evo čujem u sebi eho Tvoga glasa iz dubine i tame neke kao da izranja... Prati me, tako, to Tvoje davno ispevano pitanje života... kao kakav sudbonosni refren i moga života. Ne trudim se da protumačim, jer: Izranjaš iz guste magle, obasjana sasvim.

...Ne radujem se ja Tvom povratku, Olivera. Osećam, svom dušom, Tvoju tugu, dok iz svoje uzvišene osame činis taj korak — iskorak, da ponovo zakoračaš među nas — žedne Tvoje pesme. Zašto ne radujem se ja večeras, no puštam duši na volju, da pati Tvoju patnju, da tuguje Tvoju tugu... E, da je Tvoja pesma boli koliko može i koliko ne može da podnese! ...Glasom i pesmom Ti ne dotičeš dušu ...Ti ciljaš i pogađaš u središte duše. Samo tu se, kao u svom gnezdu gnezdiš i šćućurena ostaješ za navek. Glasom i pesmom Ti si i u mojoj duši svila svoje gnezdo trajno. ...

Biserom čežnje ukleta u stih, u kobnom vrisku blistavo skraćena, gde sebe nađoh, jutro svoje skrih tami podložna i preobraćena.

Pesma je moja tuga i bol moj uzvišeni i kad negira da ostane ono što je bila svela tuga celo obmotava meni kraj bele lepote crna mi se svila..Završiće se ovaj koncert, Olivera, ali ti svoju pesmu nećes otpevati do kraja...

Po žicama Tvoga glasa tek će život da prebira! I neka će! I može se, da te na svaki način i nemilosrdno, uvek, podseća da si na ovaj svet i među ljude-neljude poslata da pesmom prkosiš tami i silama zla! ...Naciljaj noćas svoju zvezdu padalicu, Krasavice! I pesmom je raznesi u param parčad, pa neka Ti se sve želje vinu put neba, okrilatile! ...Odakle u tvome oku plava zvezda? Maloj ptici ti bi mogla da pokažeš put do gnezda.

...Odakle u tvom grlu rajske ptice? Svojom pesmom svetom možes da caruješ, Krasavice! Odakle si, lepa gospo? Ko te čeka? Mora biti da si stigla iz daleka, iz daleka... Ovo malo mojih reči, ovo nekoliko crtica, bezvrednih sasvim a dragocenih mome biću, namenjeno je Tebi i svemu što jesi, uprkos svemu. I iz duše je, Olivera. A duše su nam, u ovim zlovremenima jedino po čemu se prepoznajemo. ..Neka Te moja reč, dobra misao i najbolje želje prate na svakom koraku, na putu kojim, duboko verujem, i dalje hrabro istrajavaš: Hrabra, samosvojna, zaogrnuta verom, kao plaštom.

A ja ću, s Tvojom pesmom u duši i na usnama, uz Božju pomoć, da putujem dalje kroz tegobni život, ohrabrena. Hvala Ti!

Od našeg nenadanog, divnog susreta, prošlo je nekoliko godina... Razmenile smo tada svoje dobre energije, puno pravih reči i emocija, pa taj susret s Tobom ostaje zapamćen.

ZauVek!"


http://www.vojvodinacafe.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #32 poslato: Mart 28, 2013, 09:06:00 pm »

**
BOŽE PRAVDE


POVRATAK DIVE

Ljudi, vratila se Olivera Katarina, desilo se čudo, uslišene su molitve monaha sa Hilandara, a ako se to desilo onda su i druga, lakša čuda moguća u zemlji Srbiji.

Posle stotine tezgi matorih, drogiranih belosvetskih penzosa koji su u Srbiji pronašli raj da izbiju još koju kintu, posle desetine domaćih politički podobnih pevača koji su u proteklih deset godina imali više koncerata nego hitova, posle svih gostiju iz susjedne nam Hrvatske najzad smo imali pravu epifaniju u Centru "Sava"...

Pojavila se ona, gotovo miraklom, posle celih trideset godina.

Najveća zvezda bivše Jugoslavije. Ona zbog koje su izmišljeni paparaci, ona koja je palila Kan i Olimpiju i kojoj su se klanjali kraljevi, šeici i predsednici, u koju su bili zaljubljeni svi...

Diva, glumica, pevačica, pisac, lepotica, Srpkinja — Olivera Katarina.

Koncertom kakav nije viđen na ovim prostorima, u prepunoj sali koja je plakala i skandirala Olivera je pevala sa publikom odlučna da to veče ne plače...

Trideset godina izolacije od publike koja je pred glumicu stavljala cveće i poklone kao pred oltar, trideset godina odvojena od naroda koji obožava i koji nju obožava u kojoj je sama bila zapitana šta je njena tragička krivica kada joj se uskraćuje pravo da peva i glumi...

Vratila se Olivera Katarina, ponosna, jaka, veličanstvena, snažna u punoj svojoj lepoti i jednostavnosti...

Božijim promislom od trideset godina njenog "izgnanstva" sa javne scene ja sam imala privilegiju da je gledam i slušam sedamnaest. Da pratim njenu volju, snagu, lepotu, upornost i iznad svega veru koja je nagrađena ovako veličanstvenim povratkom... Prvo "Ognjenkom", sada ovim koncertom i internacionalnom karijerom koja se volšebno nastavlja...

Prvi put plakao je celi Centar "Sava", plakao je Beograd sa divom koja je uspela, koja je preživela, koja je pobedila mračnu zaveru kojom udbaški mediokriteti i vlasnici života i smrti prosto izbrišu ljude iz javnog života, kojim im ukinu pravo na rad, na život, na ljubav...

Oliverina pobeda nije samo njena, ona je pobeda u ime svih onih proganjanih, izolovanih, poniženih, gladnih, skrajnutih, odbačenih intelektualaca i umetnika koju je politički podobna ološ rešila da skloni sa scene, da ih izbriše iz knjige živih. Skoro sve naše velike žene prošle su ovde golgotu, a obožavanje im je dozvoljeno tek pošto su mrtve. Isidora Sekulić ponižavana je i terana da pali rukopis i promeni stil pisanja, Ksenija Atanasijević isterana sa fakulteta, za Milenu Pavlović Barili nije bilo posla u Srbiji, Anica Savić Rebac je od čaršije naterana na samoubistvo... Spisak je predugačak i mučan, ali Oliverina pobeda ostvarena uz pomoć Saše Dragića (koji je rešio da pokuša da organizuje čudo), ostaće zabeležena kao najuzbudljiviji događaj kome su Beograđani prisustvovali, kao konačni trijumf dive nad urotnicima iz mraka. Talenta nad mediokritetima, najveće i jedine prave zvezde nad nabeđenim i izmišljenim idolima jednog propalog sveta.

Ljudi, vratila se Olivera Katarina, desilo se čudo, uslišene su molitve monaha sa Hilandara, a ako se to desilo onda su i druga, lakša čuda moguća u zemlji Srbiji.


Isidora Bjelica
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #33 poslato: Mart 28, 2013, 10:14:33 pm »

*





U CRNOJ GORI SU ME
ŠEST DANA DROGIRALI I TROVALI



Tada su me maltretirali Hrvati i Albanci, ali nisam mogla da shvatim da su im se pridružili i stasiti i visoki Crnogorci u koje sam gledala kao u bogove, nadajući se da će me spasiti, kroz suze priča velika diva  
 
Nikome se nisam zamjerila. Ne znam ko je rekao da ne smem dalje! Neko iz mraka, neko ko se krije i živi s maskom prekinuo je moju karijeru. Pretpostavljam da su to neke mračne službe... Možda neko iz nekadašnjeg saveznog SUP-a. Sumnjam u neke ljude, hrvatske i slovenačke generale. Nije Tito, jer ne bi tražio da mu pevam na Tari 1979., uoči početka mog progona, ali ljudi oko njega jesu! Nemam dokaz, ali me sumnje i putevi njima vode. Strašno je kad jednog umetnika sputate i život mu uništite, otkriva istinu o sebi, u ekskluzivnom intervjuu za "Reviju D", Olivera Katarina, zvezda koja je doživjela svjetsku slavu i čak 72 puta na noge digla parisku "Olimpiju" u kojoj je čak i vrhunski Salvador Dali pokazivao šake koje su se užarile od pljeskanja njenoj umjetnosti.

A onda je došlo vrijeme u kome je Olivera Katarina, uz Jovanku Broz, bila jedina žena koja je doživjela potpunu izolaciju.

Iako mi se sve dešavalo dok je Jovanka još uvijek bila na vlasti, potpuno je razumem, jer je najužasnija stvar kad te izoluju, kad nikoga nemaš, kada ti dojučerašnji prijatelji okrenu leđa, kad se svako boji da ti priđe... Moji najveći prijatelji bili su Bata Živojinović i njegova supruga Lula, s kojom sam odrasla. Prestali su da se javljaju, priča Olivera o svom tragičnom životu i naglašava da je svesna da je od režima stradalo mnogo nedužnih u glumačkom svijetu, ali niko u meri u kojoj je ona postradala. Poslije 30 godina, prvo filmom Uroša Stojanovića "Čarlston za Ognjenku", a potom i nedavnim solističkim koncertom u Sava Centru ponovo je isplivala u medijima, a tekstovi su uglavnom počinjali sa "vratila se diva".

Svi članci su bili lepi, rekla bih, pobednički. Hvala im od srca zbog toga, kroz smiješak i suze priča Olivera Katarina, koju mnogi pamte po nesvakidašnjoj ljepoti i umjetničkom daru. A slavila su je najpoznatija svjetska imena od vladalaca Monaka do vlasnika "Olimpije". Bacila je svijet pod noge te davne 1967. godine s filmom "Skupljači perja" Saše Patrovića i zasjenila svjetska imena na festivalu u Kanu. Zapravo, tim antologijskim filmom koji je doživio svjetsku slavu i pjesmom "Đelem, đelem" otvorila je sebi vrata na svim kontinentima. Olivera Katarina se sjeća tog doba kad je pjesmu otkrila svijetu i ušla u filmsku i muzičku besmrtnost. Na filmskom festivalu u Kanu njena ljepota i talenat zasjenili su tadašnje zvijezde svjetskog džet seta, a za razliku od prisutnih ljepotica s toaletama vrhunskih kreatora ona je, opet, bila posebna. Pojavila se, kako nam otkriva, u haljini koju joj je sašila mama Katarina. Biseri u kosi, lice i vajano tijelo, bili su sasvim dovoljni da prisutni gledaju samo u nju, jer je bila drugačija od svih, otkrovenje za probirljivi Zapad.

Tada sam prvi put uživo videla kako izgledaju te velike svetske ljepotice i osećala sam se vrlo superiorno, prisjeća se Olivera, koja je na izričit zahtjev tadašnjeg direktora kanskog festivala Robert Favr Labrea imala čast da dvaput zatvori filmski spektakl u Kanu. On ju je, prisjeća se, čekao godinama da ponovo dođe, slao pozive koje su, kako nam otkriva, u Beogradu redovno sakrivali. Gospodin Koka Triks, sopstvenik pariske "Olimpije", došao je da razgovara s njom oko angažmana u toj najprestižnijoj svjetskoj koncertnoj dvorani, u kojoj nastupaju samo odabrani. Kad ga je pitala da li je gledao njen film ili slušao ploče, rekao je da uopšte ne mora da je čuje, kad su sve francuske i evropske novine pune tekstova "o fenomenu, čudu i otkrovenju".

Svi pričaju o vašoj pojavi i pjevanju, siguran sam da će te puniti "Olimpiju", rekao mi je i otvorio vrata kultne scene. Tako je i bilo Olivera je zasijala u dvorani pariske šansone, ne jedanput, već 72 puta.

S ponosom mogu da se pohvalim da su na moje koncerte specijalno dolazili vrsni umjetnici, ne samo iz Francuske, već i iz sveta. Bili su Salvador Dali, Brižit Bardo, Mišel Morgan, Alen i Natali Delon i sav francuski krem. Dali je dolazio u moju garderobu i rekao: "Vi ste meni zapalili dlanove, požar od njih"... On je puno skandirao. Sve je to štampa objavljivala. Koncerte su dikrektno prenosile radio stanice, što nije bilo uobičajeno. Sva ta imena koja su došla da me ispoštuju i sav taj spektakl bili su velika reklama za našu zemlju, za Srbiju kojom sam uvek bila ponosna. Svetski kompozitor Šarl Dimon, koji je radio sa Edit Pjaf, hteo je da komponuje za mene. Napisao je prelepu pesmu koju nikome nije htio da da, a ja sam je tada odbila... Žiber Beko je izjavio u francuskim novinama da bih ja mogla da budem najbolji ambasador Jugoslavije, prisjeća se velika diva.

Pjevala je u "Olimpiji" svako veče, a nekad i triput dnevno. Imala je čast da se za nju napiše na francuskom jeziku tekst za pjesmu koja ju je vinula u orbitu, a kako priznaje, tada nije ni bila svjesna tog uspjeha. Željela je da, kako kaže, ostane svoja i predstavlja svoju zemlju i narod.

Ovdje su oduvijek htjeli, priča, da je potpuno marginalizuju i ubijede da ne vrijedi nimalo, bez obzira na uspjehe u svijetu. Trebalo joj je mnogo snage da izdrži i preživi sve što su joj priređivali tokom protekle tri decenije, ali s ponosom ističe da nije postala alkoholičar ili se odala nekom poroku. Kad joj je bilo najteže, potonula je u depresiju i, kako kaže, više nije željela da živi. Tada se spasavala molitvama i vjerom, pravoslavljem. To ju je, tvrdi, izvuklo.

Dolazili su joj, kaže, iz saveznog SUP-a, iz Odjeljenja za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja.

Strašno je i sramno što su oni kod mene dolazili! Navratili su i u civilu da me opomenu da ne smem da odlazim na demonstracije. Osnovala sam skup žena protiv silovanja žena i stradanja dece na Kosovu. Nas dvadeset se skupilo ispred skupštine, a meni su došli da kažu da prekinem. Rekli su da su to infiltrirane žene, četnici, i tražili da potpišem da ne pripadam njima. Kakvi četnici, mi smo bile majke koje ustajemo za pravo naše dece i žena?! Kategorično sam odbila da to potpišem! Nisam se plašila i išla sam na demonstracije! Ne plašim se nikoga, osim Boga! Svakom svoja dela na čast, priča Olivera Katarina.

Ali, to je imalo cijenu, sasjekli su je... Prognali iz umjetnosti, javnog života...

Htela sam svom narodu da osvetlam obraz u svetu, a podrška je izostala. Ovde su krenuli da kriju pozive koje sam dobijala od svetskih menadžera. Bekim Fehmiju me je obavestio da me traži Terens Jang, a da u Beogradu govore da ne mogu da me nađu. Posle je ulogu koju je za mene pisao dao Avi Gardner, priča Olivera, koja je širom sveta pevala po najprestižnijim dvoranama od Amerike do Japana. Kineski ataše želio je da održi koncerte širom Kine. Pjer Karden je tražio da se u njegovom pozorištu napravi bogat program i čitav ambijent prilagodi Oliveri, samo da se ona pojavi.

Htio je da gostujemo kao redovna pozorišna predstava. Niko iz Ministarstva kulture nije htio da mi pomogne. Iz Monaka su me zvali i za koncert nudili fantastičnu sumu novca od kojeg sam mogla kuću da ozidam. "Jugo koncert" je skrivao to pismo i nikad mi nije pokazao. To sam kasnije saznala od jednog menadžera, otkriva Olivera Katarina istinu o svom progonu. U svojoj državi, dodaje ona, bila je sputavana od režima na svakom koraku. Nije, prisjeća se, mogla da održava koncerte, predstave u pozorištima, snima ploče, pa čak ni da pjeva na zabavama ili dočecima novih godina. Objašnjava da nije imala od čega da živi, pa je preživljavala od prodaje svojih dragih predmeta, remek djela slikara prijatelja, koja je nekad dobijala na poklon. Prodala je nakit, vikendicu, kuću, a na kraju i stan i otišla u podstanarsku garsonjeru. Jednu, drugu, treću...

Jesam prodavala imovinu, ali nisam klekla ni pred kim! Verujte, veoma je teško sačuvati obraz, a da ne izgubite dostojanstvo! Moj obraz ostao je čist i svetao. Ostala sam udovica s malim sinom i nisam željela da se selim iz Srbije, ali sam u jednom trenutku bila prinuđena da odem s detetom u Čikago da bismo preživeli. Najveća francuska zvijezda Lin Reno mi je nudila angažman u Las Vegasu, a ja sam odbila. Sina nisam htela da ispisujem iz škole i da opet selim. Nisam želela da ga odvajam od sebe, bez obzira na karijeru, jer sam oduvek bila požrtvovana majka. I vratili smo se u Srbiju, priča Olivera, i dodaje da ne žali, jer je ušla u srca običnih ljudi koji je danas na ulici srdačno pozdravljaju. Kad ode na pijacu, svi žele nešto da joj stave u korpu. Izolacija i progon imali su dakle i drugu stranu, krah karijere, ali, kako kaže, i ulazak u srce naroda. Vrijeme potpune izolacije provodila je, kako priča, samujući i pišući autobiografiju "Aristokratsko stopalo" i pjesme. Izdala je zbirku pjesama "Beli badnjaci" o djeci Kosova koja je ušla u antologiju.

Voljela je, kaže velila diva, da ljetuje u Crnoj Gori, dok joj neprijatno iskustvo nije uskratilo i to zadovoljstvo...
 
Od 1979. godine nikad više nijesam otišla u Crnu Goru, jer sam tamo prošla kroz pakao. Otišla sam da kao umetnica pomognem našoj braći nastradaloj u zemljotresu. Strah zbog tih dešavanja nije nestao ni danas, otkriva, za "Reviju D", Olivera Katarina i kaže da su joj tada napravili zamku na hrvatskom brodu zvanom "Nirvana".

Na njemu su bile ustaše i Albanci! Tu su me šest dana maltretirali, šikanirali, trovali i drogirali! Htjeli su da me ubiju! Pevali su albanske pjesme, pretili, orgijali i svašta radili. Govorili su: "Počinje albanska drama". Uspela sam najzad da pobegnem u Herceg Novi i pozovem pomoć. Odveli su me u bolnicu u Meljinama gde me je jedno lice u belom mantilu pitalo: "Jel' to počela albanska drama?" Oduzela sam se! Psihijatar me je pitao šta se desilo, a ja sam rekla da njih pita šta su mi radili. Pozvao je Helgu Vlahović i pitao je: "Da li se Olivera nekome žalila da se boji da će biti ubijena na brodu?"... Odgovorila je potvrdno, kroz plač priča Olivera, i dodaje da je već bila izmaltretirana kada je brod "Nirvana" pristao u Budvu.

Stavili su me u kola koja je vozio čovek koji se preziva Vinogradov. Kružio je kolima unedogled, u noći. Navodno su me vodili na večeru. Kad sam pitala hoćemo li već jednom stići na tu večeru, rekao je: "Ja sam ti dobru večeru skuvao!" Iskočila sam iz kola i to je vidio jedan čovjek, koji mi je kasnije darovao divne retke školjke, nastavlja dramatičnu ispovest Olivera Katarina, i dodaje da čak ni te ljude ne mrzi, već duboko žali što su zatrovani mržnjom prema Srpkinji.

Tada su me maltretirali Hrvati i Albanci, ali nisam mogla da shvatim da su im se pridružili i stasiti i visoki Crnogorci u koje sam gledala kao u bogove, nadajući se da će me spasiti. Rekli su mi: "Ovdje su predviđene kuće za rušenje, obilježene crvenom krstom, baš kao žene sa crvenim usnama"! Oduzela sam se od straha! Nikad nisam verovala da je to moguće u mojoj divnoj Crnoj Gori, koju sam toliko volela, kaže Olivera Katarina i moli nas, kako kaže, da prenesemo njen pozdrav ponosnom Srbinu, lideru SNS-a Andriji Mandiću, za koga se molila tokom čitavog njegovog štrajka glađu zbog priznanja Kosova od strane crnogorske vlasti.

Na nagovor mladih, kojima je okružena, Olivera se usudila da bez sponzora i menadžera održi koncert 26. novembra u sali Doma sindikata u Beogradu. Sama je otišla i zatražila salu. Direktor je rekao da sem sale i ozvučenja ne može ništa više da joj ponudi. Na blagajni je okačen samo jedan plakat.

Nemam novca da platim reklame na TV i radio stanicama, menadžera... Važno mi je da ljudi samo saznaju, jer ako se to dogodi, sigurna sam da će doći. Jedina pomoć su moji mladi prijatelji koji su godište mog sina, pa i mlađi. Oni mi sugerišu šta da pevam i pokušavaju da razglase za koncert putem interneta. Uvrstili su mi stare pesme i rekli kako da ih otpevam u potpuno novom aranžmanu s primesama džeza, da zvuči moderno. Pomažu mi s puno radosti, ljubavi i poštovanja. Čak su mi rekli da hoće sami da štampaju plakate i da ih lepe. To je neverovatna odanost koju iskazuju prema meni, oduševljena je Olivera Katarina, čiji je povratak na scenu u maju ove godine obilježio veliki solistički koncert u Sava centru, kada je mnoštvo ostalo ispred dvorane, jer su sve karte razgrabljene. Tražili su nove koncerte, ali je menadžer iz, za nju nepoznatih razloga, nestao i novi je zakazala sama.



PROKLETA LJEPOTA

Ponosna, prkosna velika diva jugoslenske i svjetske kinematografije, s virtuoznim glasom, ostala je upamćena i po nesvakidašnjoj ljepoti. Zbog svoje ljepote je, kaže, samo patila. Mnogi su, sjeća se, svašta pričali, jer nijesu mogli i smjeli da joj priđu, pa su se svetili.

Bili su ljubomorni i pakosni. Ljepota je kobna i veoma opasna. Nije ni čudo što tolike svjetske ljepotice stradaju. Za razliku od svi tih lijepih i velikih diva, mogu da se pohvalim da me nijedan porok nije uzeo pod svoje, s ponosom ističe Olivera Katarina i otkriva svoj san da se izbori za još jedan nastup na sceni "Olimpije".
 

PRIJATELJI OKRENULI LEĐA

Kad je počeo progon, Oliveri su mnogi prijatelji okrenuli leđa... Boljelo je to, kaže, i zato nikad neće zaboraviti susret s glumcem Markom Nikolićem.

Suze su mi krenule kad sam ugledala kolegu. Prišla sam mu, a on me je oštro pogledao, okrenuo glavu i otišao. Osećala sam se kao da me je ošamario. Nisam pripadala nijednoj stranci, organizaciji, sekti, ali bila sam zabranjena, a bežanje od mene se može porediti sa sudbinom "ibeovaca" kad su se vratili s Golog otoka, objašnjava Olivera.
 
MNOGI SU SE PRODALI

Olivera Katarina smatra da se kod nas sputavaju veliki i talentovani, koji ne prihvataju da rade za Udbu, Službu ili neku drugu organizaciju.

Znam da su se mnogi prodavali. Imali su čak i svoje zahteve. Neki su hteli stan, neki prostor, ploče, koncert... U Evropi neguju zvezde s dugom karijerom, a kod nas ne, kaže Olivera, i priznaje da je, ipak, boli nepravda kad vidi da loši pevači izdaju duple diskove s luksuznim omotima i kutijama.
 
Da sam nekome ljubila papuče, dobila bih nacionalnu penziju koja se danas daje apsolutno stranački. Dobile su je mlađe kolege od mene s lošim karijerama, dodaje naša sagovornica.

VERA ME JE SPASILA

Pravoslavlje ne dozvoljava depresiju. Mene je apsolutno spasila vera. Išla sam po manastirima i duboko iščitivala svete oce. Imala sam intimno duboki kontakt s Bogom. Živela sam jedan skoro monaški život. Sama... Samo je moj sin Mane preživljavao sa mnom tu samoću, izolaciju, torturu... Premeštali su mi stvari po stanu. Nestajale su, pa se vraćale... Valjda su hteli da me ubede da sam poludela... Uveče, kad legnem, pomolim se i kažem: "Bože, vidiš li ove ljude šta rade sa mnom, pa pomozi mi ti jedini!", dobila sam pomoć i doživela da narod oseti i bude svestan, naročito mladi, koji me i danas okružuju, pomažu mi... Da li mi se sve ovo dešava samo zato što sam Srpkinja?! Pitala sam se uvek, konsultovala s mnogim pametnim ljudima i zaključila da, osim moje nacionalnosti, nekima smetam, jer sam dostojanstvena, ponosna i uzdignute glave, kaže Olivera.
 
 
V. Đuričić — A. Stevović | 19.11.2008 | Revija D
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #34 poslato: Septembar 05, 2013, 07:44:59 pm »

*
OLIVERA KATARINA


NE TRAŽIM POMILOVANJE

Olivera Katarina spada u red umetnika koji su i rečima i delom pokazali da saosećaju sa srpskim narodom, ma gde on patio. Međutim, u emisiji RTS-a o nacionalnim penzijama rečeno je da u svojoj karijeri Olivera Katarina nije učinila ništa. Ovaj napad, ničim izazvan, jer ona lično nikada i nije tražila nacionalnu penziju, duboko je uvredio svetski poznatu umetnicu.





Pre tri godine, 2.000 beogradskih studenata me je kandidovalo za nacionalnu penziju, oni koji nisu bili ni rođeni kada sam ja nestala iz javnog života. Pa ipak, znaju šta sam uradila, a Petar Volk, lažljivi predsednik komisije koja je dodeljivala te penzije, u emisiji Olivere Kovačević na RTS-u pravi se da to ne zna. I Romi su me kandidovali, smatrajući da sam mnogo učinila za njihovu kulturu, a pesma "Đelem, đelem", posle uspeha u filmu "Skupljači perja", postala je zvanična himna svih Roma. Pitam se kako Volk može tako da obmanjuje javnost, a da nikome ne bude odgovoran. Zašto su baš tog nasilnika odabrali da odlučuje o sudbinama poniženih i gladnih istaknutih umetnika? Jednom rečenicom, kao čizmom, poništio je ceo moj život. Nemoćna sam da se branim. Sramota je još veća, jer ja uopšte nisam konkurisala za nacionalnu penziju. Ni ove, ni prošle godine, nisam htela da im dopustim, da razapinju moje ime, ali me oni ipak nisu ostavili na miru. Volk je pokazao bahatost i primitivizam. Jadna je ova država ako umetnika na kraju života prisiljava da dokazuje šta je sve radio, kao da narod to ne zna.

Kako biste statistički predstavili svoje životno delo?

Nisam snimila jedan film, kako kaže Volk, nego 30 (koje su režirali Tomas Šamoni, Majkl Armstrong, Alberto Latuada, Konrad Volf…) i stotine koncerata, ploča i šou programa, a šta sam sve mogla još za ovih 30 "godina koje su pojeli skakavci"... Moja poezija, sa sjajnom recenzijom Zorana Gavrilovića, svrstana je u dve antologije. U saradnji sa Muzikološkim institutom SANU, bavila sam se istraživanjem izvorne muzike. Prva sam, uz velike otpore, dovela trubu na TV, prva sam dovela seljake u nošnji iz raznih krajeva, da izvode naše izvorno pojanje, čega su se tadašnji komunisti stideli, pa je iz gradskog komiteta Saša Gligorijević zvao tadašnjeg direktora RTS-a Vukosa Milana i rekao: "Skidaj smesta te seljačke pesme!" Išla sam ispred vremena, svesna lepote našeg narodnog stvaralaštva, koje su danas Hrvati registrovali kod Uneska kao svoje kulturno dobro od opšteg značaja. Radio Beogradu sam dala zapise: "Ej, vi magle", "Ala mi je večeras po volji" i druge, ali su me novosrbi i dalje omalovažavali i vređali. Novosrbi će sve više poštovati od autentičnih nosilaca srpskog identiteta i čuvara srpskog nacionalnog koda, bilo koja umetnost da je u pitanju. Oni i dalje ne prave razliku između autentičnog narodnog stvaralaštva i novokomponovanog bućkuriša, koji forsiraju.

Šta su prevideli članovi komisije?

Nacionalne penzije daju se za posebne zasluge u kulturi, čije je delo imalo uspeha i bilo priznato u međunarodnoj konkurenciji. Kakva farsa. Čast izuzecima, ali nacionalne penzije dobijaju često ličnosti za koje niko nije čuo van granica Srbije, pa često ni u Srbiji. Upravo rade suprotno, odlučuju po podobnosti. Kako je moguće da priznanja iz komunističkog perioda, koja su deljena po podobnosti i ideološkoj pripadnosti, sada budu osnova za dodeljivanje nacionalnih penzija i da važe u ovom demokratskom režimu? Valjda su sada neka nova vremena, ili se ja varam, pa su sad u pitanju neki novi ključevi? Volk bi morao da da ostavku i da odgovara, jer je dopustio da mu upisuju miljenike režima u dobitnike nacionalnih penzija. To dopušta već dve godine. To je korupcija, gde sam ja samo kolateralna šteta, jer ne pripadam Demokratskoj stranci.

Čime smatrate da ste najviše zakinuti?

Meni nikad nisu dali ni stan, ni nacionalnu penziju, ni ordenje, prema meni su nemilosrdni i drže me stalno pod velikim strahom i stresom. Pitam se čemu tolika mržnja i nemilosrdnost, pa nisam ja nikog ubila. Zašto onda za mene nema milosti?

Šta biste istakli kao najvrednije od svega što ste postigli u svetu?

Ne može niko da negira moj uspeh u svetu. Među prvima sam probila takozvanu Gvozdenu zavesu. Zastupala sam Japan na međunarodnom festivalu u Tokiju, sa kompozicijom Dome Suzukija, pored Eltona Džona, Olivije Njutn Džon i drugih. U "Olimpiji" sam 72 puta nastupala sa Žilber Bekom, o čemu neki mogu samo da sanjaju. Učestvovala sam u najgledanijim šou programima sveta, kao što je "Džoni Karson šou" u Njujorku.

A od skorašnjih uspeha?

Pre nekoliko godina bila sam gost najpriznatije umetnice na svetu Marine Abramović, u čuvenom "Gugenhajm" muzeju u Njujorku, gde sam nastupala. Marina je bila tako oduševljena da je izjavila: "Olivera je bila naša prva, prava diva filma, televizije i šou biznisa uopšte. Nikad nisam shvatila zašto je nestala, jer njen glas danas zvuči bolje nego ikad".

Ako su ovde izostala priznanja i počasti, da li ih je bilo u svetu?

Uz Šarla Aznavura, TV RAI proglasila me je za najoriginalniji i najlepši glas Mediterana. Za mene su pisali najveći kompozitori sveta: Enio Morikone, Šarl Dimon, Ume Bajaši, Dome Suzuki i drugi. I danas najveće svetske zvezde izvode moje pesme: Madona, Najdžel Kenedi, Vaja Kon Dios. I danas me zovu telefonom iz Holivuda. Žilber Beko je izjavio da Jugoslavija nije mogla da izabere boljeg ambasadora od mene. Dva puta sam svečanim koncertima zatvarala Kanski festival. Profesor Enriko Josif posvetio mi je polučasovno delo "Povratak u Beograd" na stihove Vaska Pope, koje sam snimila sa Filharmonijom i horom Radio Beograda. Ceo Pariz mi se tada poklonio, a ja sam jedva čekala da dođem u svoj Beograd, ne sanjajući da će baš tu, u mom rodnom gradu, bez milosti da me gurnu u mračnu provaliju, da me zastrašuju i muče duže od 30 godina. Mudri Kinezi su mi poklonili moj portret. Naslikao ga je čuveni slikar, koji je bio član delegacije predsednika Fenga. Kinezi su doneli tu sliku meni na poklon i objasnili mi šta ona znači, da me vide kao dostojanstvenu pticu ždral, koja hoda visoko uzdignute glave ovim Zemljinim šarom, kroz bambus koji odoleva strašnim olujama.

Da li je neko ipak imao hrabrosti da se suprotstavi moćnicima u kulturi?

Timoti Džon Bajford kaže: "Engleska nema takvu pojavu. Olivera je već legenda kao Greta Garbo". Jednom mi je Bajford rekao da ne tugujem što sam izolovana, da ovo nije vreme za mene, jer ja tu ne pripadam. Složila sam se, ovo je doba užasavajuće banalnosti i primitivizma.

Nikada niste bili miljenica vlasti. Koliko vam znači podrška običnih ljudi i vaših poštovalaca?

Mogu me ubiti, ali me neće slomiti. Zna naš narod tragičnu istinu o meni, posle emisije RTS-a moj sin Mane je doživeo ovacije na Kaleniću, narod mu je dovikivao: "Pozdravi majku, ona je naša legenda! Ne daj se, Olivera".



SOCIJALNA ILI PRIZNANJE

Za nacionalnu penziju kažu da nije socijalna kategorija, već priznanje. Kako vi na to gledate?
Ako nije socijalna, zašto onda ne izliju neku skulpturu u zlatu i daju je samo onim odabranim, a ne da udeljuju te bedne dodatke na još bednije osnovice uvredljivo malih penzija? Ama, oni ni kriterijume ne umeju da usaglase, niti poštuju i sprovode ono što sami proklamuju.

ŽIVOT SA 30.000 DINARA

Kad već razgovaramo o nacionalnim penzijama, od čega sada živite?
Moj sin Mane Šakić i ja živimo od 30.000 dinara moje penzije i imamo kredit za stan.


D. Bašović | 07.02.2012. | Pravda
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: