Vida Pavlović (1945—2005)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači II « Vida Pavlović (1945—2005)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vida Pavlović (1945—2005)  (Pročitano 37868 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 05, 2011, 07:21:37 pm »

*




VIDA PAVLOVIĆ
(Futog, 1945 — Beograd, 04.05.2005)

Vida Pavlović, pevačica romske i srpske muzike, "kraljica romske muzike", "kraljica nad kraljicama", rođena je 1945. godine u Futogu, nedaleko od Novog Sada. Rasla je u muzikalnoj porodici; tata je svirao gitaru i lepo pevao, a majka i sestra su imale predivne glasove.

"Vida je počela da se bavi pevanjem u svojoj 14-toj godini, pridruživši se ujaku, kafanskom muzičaru. U petnaestoj godini udaje se za muzičara Aleksandra Pavlovića i odlazi da živi u Sarajevo. Posle deset godina učenja zanata po kafanama snimila je prvu ploču sa pesmom 'Gledala sam sa prozora'. Odličan uspeh ploče (prodata u u tiražu od preko 500 000 primeraka) dao je Vidi nove smernice u životu. Napušta Aleksandra i Sarajevo i sa dva kofera u ruci stiže u Beograd. Tu je srela novu ljubav, muzičara Stevu Jovanovića. U braku sa Stevom bila je 27 godina. Nije krila nezadovoljstvo i da je nesrećna što nema dece. Brak se raspao ali ona i Stevo su nastavili da žive pod istim krovom svako u svom delu kuće. Poslednjih godina imala je problema sa visokim pritiskom."

Umrla je 4. maja u Beogradu. Sahranjena je u Futogu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 05, 2011, 07:21:45 pm »

*


VIDA PAVLOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

1972. (28. februar)
01. Ljubavi mi daj (I. Alajbegović — S. Kafedžić)
02. Gledala sam sa prozora (Jozo Peneva — arr. I. Alajbegović)
     uz Narodni sekstet "Šerbo"

1972. (20. juli)
01. Teku časi bola (Budimir Jovanović — V. Grujić)
02. Ne spremaj majko darove (Budimir Jovanović — V. Grujić)
03. Nikada više, nikada (Budimir Jovanović — V. Grujić)
04. Usamljena žena (Budimir Jovanović)
     ansambl Budimira Jovanovića


ALBUMI

Vida Pavlović
Pesme koje večno ostaju

Izdanje PGP RTS

Gledala sam sa prozora
Sanak me mori
Ne spremaj majko darove
Došli dani tugom rasplakani
Ja pogledah preko kola
Teku časi bola
Ljubav je devojački san
Plačem vec tri dana
Ostala je pesma moja
Usamljena žena
Livadama dolinama
Jača od tuge
Ili ona ili ja
Uzalud te tražim
Misle ljudi da sam srećna


Napomena: Vida je takođe je snimila pesmu "Čekam, čekam" Bore Spužića Kvake,
pod nazivom prvog stiha pesme "Ah, noći puste i tamne"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 05, 2011, 07:21:54 pm »

*

LJUBAVI MI DAJ
I. Alajbegović — S. Kafedžić

Pod prozore tvoje čežnja me dovela
da ti mjesto ruža srce svoje dam.
Nemoj da ga lomi tvoja ruka bjela
neka ti je mio od ljubavi dar.

Ref.
Ljubavi jedina, volim te, volim ja.
Ljubav mi svoju daj, il' svemu nek' je kraj.

Mećava me bije, otvori svom drugu
na konak me primi u svoj topli dom
da isplačem jade i svu svoju tugu,
neka suze teku po ćilimu tvom.

Bez tebe ne mogu ni dana ni sata
što te žarko ljubim sama ne znam ja.
Il' se noćas vješam tebi oko vrata
il' na zimi kletoj smrznuti se, znaj.


TEKU ČASI BOLA
(B. Jovanović — V. Grujić)

Okreni se jednom na životnom putu
seti se na ženu iz prošlosti svoje.
Ja ništa ne želim od života više
jer puteve naše boli rastaviše.

Ref.
Teku časi bola, plaču noći duge
ja sam tužna sama a ti pokraj druge.

I sad imam čedo sa očima plavim
ko što sam želela i naše da bude.
Kad kraj mene prođe jadno srce stane
a suza iz oka zbog prošlosti kane.

Kraj sina si srećan i kraj druge žene
a ja zalud ruke za proslođću pružam.
I dom topli imaš, nekog da te čeka,
a meni ostade samo rana teška.


NE SPREMAJ MAJKO DAROVE
(B. Jovanović — V. Grujić)

Ne spremaj, majko, darove više
ne tkaj ćilime šarene
Onaj što bješe drag srcu mom
sad više nije kraj mene

Šta će mi, majko, svitanje zore
šta će mi cvetno proleće
Ne tješi dušu bolnu što jeca
voljeni doći neće

Kroz život, majko, poći ću sama
zato ne spremaj darove
Vidjeti nećeš ćerku u bjelom
ni tvoje kićene svatove

On mladost, majko, otrova bolom
zato ću sama ostati
Zbog njega, majko, nikada neću
svadbeno kolo zaigrati

Vida Pavlović — Teku časi bola
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 05, 2011, 07:22:24 pm »

*

DOŠLI DANI TUGOM RASPLAKANI

Došli dani tugom rasplakani,
tugom rasplakani.
Bol boluju breze i jablani,
jesen plače i mi tugujemo.
I mi tugujemo,
dođe vrijeme da se rastanemo.

Nemoj plakat', nemoj život kleti.
Nemoj život kleti,
zbog rastanka nećemo umrijeti
nismo prvi, nismo ni jedini.
Nismo ni jedini
što ih ljubav brakom ne sjedini.

Uzalud smo zlatne snove pleli,
zlatne snove pleli,
sreću htjeli, nismo se uzeli.
Teška tuga slomi naša krila.
slomi naša krila,
sudbina je od nas jača bila.


NIKADA VIŠE, NIKADA
(B. Jovanović — V. Grujić)

Kada si na rastanku rekao meni zbogom
nema sam ostala tada, drhtavi ruku za tobom.

Nikada više, nikada ljubav se vratiti neće
al' pusta želja za tobom vremenu odoleće.

Zašto si na rastanku prolio suze vrele,
zašto još ostao nisi da svoje ispunim želje?

Nikada više, nikada...

Da su mi nežne riječi ostale posle sreće,
Mogla bih da se nadam da bude što biti neće

Nikada više, nikada...


USAMLJENA ŽENA
Budimir Jovanović Buca

Ja sam svaku izgubila nadu
da ćeš meni nekad se vratiš
da ja više ne prolivam suze,
kleta bila ona što te uze.

Kad se voli, kad se žarko ljubi,
zašto mora suze da se liju?
Željo pusta, sudbo moja kleta
zašto moje srce mori seta?

Zašto majko nesrećnu me rodi
da ja ne znam put što sreći vodi?
Dokle li ću mlada da tugujem,
dokle li ću s tugom da drugujem?

Srećo moja, osmjehni se meni,
najteže je usamljenoj ženi
koja nema ničeg osim tuge,
prazne dane pa i noći duge.


ZABORAVLJENA LJUBAV
(D. Trkulja — R. Vidić)

Zabranjuju ljubav našu al te ipak volim
ne daju mi da te ljubim al nadu ne gubim.
Jer si skoro meni rek'o: ne brini se mila,
ukrašću te jer bez tebe ptica sam bez krila

Što nas žele zavaditi naši roditelji
ko da mladi nisu bili i sreću željeli
zar ne znaju da je i njih ljubav sastavila
i da bez nje sreće nema i života mila

Zalud žele da zaborav našu ljubav skrije
zar se niko ko nas dvoje zavoljeo nije.
Ako treba bježaćemo preko devet gora
gde se začne ljubav prava, procvjetati mora

Vida Pavlović — Zaboravljena ljubav
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 05, 2011, 07:23:18 pm »

*
VIDA PAVLOVIĆ


KRALJICA CIGANSKE PESME

Vida Pavlović je sinonim za umetnicu koja peva iz duše i koju publika uvek rado sluša. Rođena je pre pedesetsedam godina u Futogu, nedaleko od Novog Sada, a rasla je u muzikalnoj porodici, jer joj je otac svirao gitaru i lepo pevao, a predivne glasove imale su i majka i sestra.

Rano ste se opredelili za muziku, a rano i za osnivanje porodice...

Vida Pavlović: Kao 14-godišnjakinja pridružila sam se ujaku, kafanskom muzičaru i sa njim nastupala svuda gde su nas zvali. Dve godine kasnije, udala sam se za violinistu Stevana Jovanovića i prešla u Sarajevo. Dugo sam pevala u restoranu "Romanija", a tek nakon 10 godina snimila prvu ploču. I tada, kao i sada, više sam volela rad u kafani, nego u studiju. Moja propusnica za ulazak u svet diskografskih izdanja bila je hit pesma "Gledala sam sa prozora".

Za razliku od sadašnjih uslova, da li je tada bilo teško snimiti ploču?

Vida Pavlović: Izuzetno. Nisam imala muzičko obrazovanje, ali sam bila talentovana, jer sam oduvek imala dobar glas i sluh. Da je bilo sreće i da sam završila muzičku školu, verovatno bih naučila da sviram na nekom instrumentu, što mi je jedna od neostvarenih želja.

Vaša prva ploča prodata je u tiražu od preko 500.000 primeraka. Danas je ta cifra san svakog pevača...

Vida Pavlović: Tada je bilo teško snimiti ploču, a još teže prodati je u velikom tiražu. Srećom, ja nisam brinula da li će moje ploče biti kupovane, već je samo trebalo da se rešim i uđem u studio, a sve ostalo je dolazilo samo po sebi. Za ovih 30 godina, koliko sam profesionalno u muzičkim vodama, objavila sam 15-ak singlova i LP i smatram da je to dovoljno.

Malo je poznato da ste na početku karijere pevali na srpskom jeziku. Zašto ste se kasnije priklonili samo ciganskoj muzici?

Vida Pavlović: Nikada nisam bežala od toga da sam po nacionalnosti Romkinja, ali sam na početku karijere pevala i srpske narodne pesme. Tek kada sam čula kako drugi interpretiraju romske pesme, nisam mogla, a da ne zapevam i na svom jeziku. Iz inata sam snimila ploče i na ciganskom, da bih dokazala kako se pravilno peva.

Pre pet godina Romi su vas i zvanično proglasili za kraljicu pesme. Ipak, na koncertu, koji je upriličen tim povodom, neki pevači se nisu odazvali. Zbog čega?

Vida Pavlović: Mnogi su bili pozvani, ali pevali su samo Sinan Sakić, Ljuba Aličić, Nada Topčagić, Snežana Vasić, Šikica, Džej i Vanesa Šokčić. Nisu se stideli da pevaju publici u kojoj je bilo najviše Roma, ali meni lično je bilo teško što se većina kolega oglušila o poziv. Inače, bilo je lepo što se neko setio da me obraduje i podari mi nešto za sećanje. Osim zlatnih ploča, od mojih izdavača, nikada do tada nisam dobila neku zvaničnu nagradu. ali, to me i ne čudi, kada vidim ko sve danas dobija "Oskare popularnosti".
 
Pre nekoliko godina snimili ste dupli album — kompilaciju najboljih pesama, a u privatnoj produkciji izdali ste i ploču "Stigle su me suze moje stare majke" za nemačko tržište. Nažalost, pesme su se veoma kratko vrtele i kod nas, da bi iznenada "iščezle". Da li je u pitanju bojkot?

Vida Pavlović: Znam da bi beogradska publika želela da me čuje i vidi, ali ne znam zbog čega me mediji jednostavno izbegavaju. Nedavno je jedan poznati kompozitor i tada direktor diskografske kuće, mom suprugu doslovce rekao: "Vida je stara i ne priliči joj da se više pojavljuje na sceni". Koliko je to sve glupo i maliciozno dokaz je da i mnogo stariji pevači od mene i te kako plene svojom pojavom i glasom i bacaju u zasenak mnoge koji pokazuju samo stas. Žalosno je što novac vodi uređivačku politiku svuda, pa i u diskografskim kućama.

Poznato je da kod pevača, prijateljstvo i nije na ceni ili se bar radi o lažnom prijateljstvu. Da li ste imali slična iskustva sa svojim kolegama?

Vida Pavlović: Bilo je i onih dojučerašnjih prijatelja i poznanika koji su me potpuno zaboravili ili su možda usput "zagubili" moj broj telefona. Međutim, ne ljutim se na njih, više je onih koje cenim, bez obzira da li su početnici ili pripadaju starijoj generaciji. Poštujem Vericu Šerifović, koju mnogi smatraju mojom dostojnom zamenom, zatim Marinka Rokvića, Veru Ivković, Anu Bekutu, Snežanu Đurišić, Sašu Nedeljkovića, Ljubu Aličića, Sinana Sakića, Kukija i neprikosnovenog Šabana Šaulića.

S obzirom na to da često putujete u inostranstvo i pevate publici u dijaspori, gde vas beogradska publika može čuti?

Vida Pavlović: Kada nisam van granica, prihvatam se mikrofona i pevam prijateljima u klubu "Romanitar", koji se nalazi u mojoj kući na Lekinom brdu. Ovaj prostor smo suprug i ja otvorili pre dve godine i to prvenstveno za našu dušu. Naravno, uvek je pun prijatelja i istinskih poštovalaca moje pesme. Posle Nove godine, nakon duge pauze, ulazim u studio i sa Mićom Nikolićem ću snimiti novi album, koji bi trebalo da bude objavljen u aprilu.


Dijana Maksimović | 27.12.2002. | Balkan media
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 05, 2011, 07:25:48 pm »

*
VIDA PAVLOVIĆ





DANI TUGOM RASPLAKANI

Romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija. Znate, svašta sam videla, iseku glavu. Kažem čoveku: "Neću da ti pevam više, beži!" On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi ubijaju!

Nikad nisam imala probleme zato što sam Romkinja. Mada, kad sam počinjala karijeru, u Sarajevu, nisam smela da kažem šta sam — priča za NIN Vida Pavlović, pevačica kojoj je pre nekoliko godina Svetska unija Roma dodelila titulu kraljice romske muzike. "Znate, u to vreme u Sarajevu bilo je mnogo Roma prosjaka, štrokavih, čemer i jad. Nisu mogli da zamisle da ima kulturnih, obrazovanih Roma, koji žive normalno. Jednom me je u svoju televizijsku emisiju pozvao Muharem Serbezovski, pevala sam na romskom i pitali su me šta znači ime pesme. Nisam smela da kažem, rekoh: Ne znam, ja ću to kroz pesmu da vam kažem. Nije bilo šanse da im kažem ko sam. Zapravo, ja sam samo po ocu Romkinja, taj jezik sam naučila tek kad sam se udala. Ali, mene niko nikad nije ni pitao šta sam, sad je to nešto počelo! Meni ne smeta moje poreklo, a ni onima koji me vole. Ne zameraju mi što sam ja, da tako kažem, Ciganka.
      
HAMAM-BAR: Moj otac se bavio muzikom, kažu da lepo pevam, na njega. Rođena sam u Futogu, moja sestra i ja stalno smo pevušile, to nam je bio hobi. Sednemo na "ćošak", okupe se devojke i nadmećemo se koja bolje peva. Starije žene nas slušaju, komentarišu: Vida će biti velika pevačica! Udala sam se, normalno, sa 16 godina. Tako je onda bilo, pobegne devojka, uda se i završi posao. Moj prvi muž bio je muzičar, sa njim sam otišla u Sarajevo, tamo krenula sa karijerom.

Deset godina pevala sam u boljim sarajevskim kafanama. Da budem iskrena, život kafanske pevačice ranije bio je lepši nego što je danas. Radila sam u "Hamam-baru", a tamo nije svako mogao da uđe. Samo veliki biznismeni, lovatori.

Zaim, Safet i Zehra Deović bili su božanstva, jedva sam čekala da dođu i slušaju me. Da čujem njihov komentar: Mala Vida je čudo! Posle "Ilidže", nije bilo teorije da Toma Zdravković i Bora Spužić Kvaka ne svrate kod mene i slušaju me. Pohađala sam časove lepog pevanja, sećam se reči profesora: Vida što ume, to niko drugi ne ume, a što ne zna, nauči za dva dana. Pevala sam i kod čuvenog Salka, ali nisam često menjala lokale. Nije bilo potrebe, niti je bilo zamislivo da neko drugi dođe i peva u njima. Dogodilo se da sam na Trebeviću slomila nogu, baš kad su došli neki budžovani iz beogradskog Komiteta. Pokojni Šerbo (bože me prosti, svi su pokojni), koji je tu svirao, pita: Gde je Vida? — Slomila nogu. — Mora da peva! I pevala sam, s nogom u gipsu.

DVOJKE: Godine 1972. Ismet Šerbo, kolege znaju šta je on bio za muziku u Bosni, ponudio mi je da snimim ploču. Nisam htela. - Ma, ajde, ajde! Odemo u Zagreb, u "Jugotonu" snimim predivnu kompoziciju "Gledala sam s prozora". Ploča je prodata u tiražu od 500 000 primeraka. To je stara, izvorna pesma, koju su već bili snimili i Cune i sestre Runjajić, nisam očekivala da će u mojoj verziji postati hit. Ponašala sam se kao dete: zatvorim se u sobu, slušam ploču i sebi kažem: Bože, da li je istina da ja to pevam!? Kasnije sam prešla da živim u Beograd, na inicijativu Budimira Jovanovića. Snimala sam za PGP: "Teku časi bola" i "Došli dani tugom rasplakani". Dok je Budimir bio živ, nisam imala potrebu da biram kompoziciju; tačno je znao šta meni treba, šta mogu da otpevam. I danas, recimo, Mića Nikolić, Dragan Aleksandrić, Milan Vasić, koji su pisali sve moje pesme, znaju šta je za mene i kad odabiru, zna se: Ovo je Vidino, ovo je Merimino, ovo Zoričino... Moje pesme, uglavnom su "dvojke", lepe lagane pesme, koje za stolom mogu da se otpevaju.

Počela sam sa sevdalinkama, koje ne može svako da peva. Mora da se drži ritam, jedan ton, koji mora da se otpeva pravilno. Romsku muziku, takođe, treba umeti pevati. Romi i te kako znaju šta je dobra pesma, ne može im se podvaliti. Takođe, ne možete vi u romskoj muzici psovati ili izgovarati neku vulgarnost. Ja sam uvek vodila računa da moje pesme, pre svega, budu kulturne.

BELI BORA: Ono što u filmu "Skupljači perja" radi Beli Bora, to je dečija igra u odnosu na ono što sam ja videla. Dok sam na nekom slavlju pevala "Dema miro" ("Tatino devojče"), mladić je flašom sebi izvadio oko. Strašno je to bilo. Kad bi se tekst prevodio s romskog, zvučio bi smešno, zapravo, romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija, čisto osećanje. Znate, svašta sam videla, iseku glavu. Kažem čoveku: Neću da ti pevam više, beži! On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi ubijaju!

Znate kako je izgledao moj boravak u Beču: slećem avionom, nemam vremena da se presvučem jer me ispred lokala u kome pevam čeka masa ljudi. A koliko god je sala u kojoj pevam velika, toliko je u njoj cveća. Kad uzmem mikrofon, to je padanje, plakanje, kuknjava. Događalo se da ljudi otvore torbu punu novca i kažu: Uzmi koliko hoćeš! Meni bude neprijatno, neću ja da uzmem, dajte koliko vi hoćete! E, da sam umela da uzimam lovu, sad ne bih morala da razmišljam o poslu. Moj muž Steva je muzičar, uglavnom smo bili skupa, tako da udvarači nisu smeli da prilaze. Kad vidi da postaje opasno, da će biti ljubljenja, onda kaže: Ženo, dođi ovamo! stani pored mene.
      
NA SVETU PETKU: Kad uđem u studio, imam utisak da sam sama na ovom svetu. Decu nemam, to mi teško pada, ali, dobro, tu su deca mojih sestara koje su umrle. Kažem: Bože, zašto to tako mora da bude? Pa, čekaj, makar da im otpevam, neka plaču, neka čuju moju tugu. Događalo se da kad ploče dostignu tiraž od 200 hiljada, prestanu da ih štampaju. Jednom prilikom, Nazif Gljiva je rekao: Ako Vida proda 500 hiljada ploča, šta ćemo mi da radimo!

Malo su me novinari nervirali, da vam kažem i to. Na "Beogradskom saboru" samo sam znala da otpevam, uvek sam bila nekako po strani. Nijedan novinar nije hteo sa mnom da uradi ni najmanji intervju. E, kad sam doživela ovacije sa kompozicijom "Ostala je pesma moja", kad su zbog nje moje kolege plakali iza zavese, svi su potrčali ka meni. Onda im je moj suprug rekao: Kad je dosad ništa niste pitali, nemojte ni sad — ona je ovaj uspeh ostvarila "slučajno"! Ali, dobro, život teče dalje, neka mene tako. Možda je trebalo da budem agresivnija, bezobraznija, verovatno bih tako bolje prolazila. Ja znam da pevam, rekoh, ništa drugo mi i ne treba, i prepustila sam se sudbini.

Malopre sam pevala u kupatilu, a ponekad se dogodi da napišem pesmu dok spremam ručak. Mislim da sam dobra domaćica, volim da se družim s ljudima, volim kad mi neko dođe s harmonikom, da podelimo radost, po mogućstvu. Da pevamo i sviramo - to je za mene život, to mi daje elan. Ranije smo se puno družili: Šaban Šaulić, Snežana Savić, Snežana Đurišić, pa Nada Topčagić... Znali smo da budemo zajedno i po tri dana. Sad niko nema vremena za druženje, sve je u nekoj jurnjavi, brigama i strahu, nemaštini. Nedavno pričam s mužem, kad smo se uzeli, bili smo podstanari, posle izvesnog vremena kupimo garsonjericu — jao, nismo mogli da verujemo da je naša. Kad slavimo Svetu Petku, bude kod nas po 30 ljudi, pravo veselje. Sad, vidite koliki je samo naš salon, ali više ne dolazi toliko ljudi.

Više se ne pravi dobra muzika i dobra pesma. Takvo je vreme, svi bi samo hteli da odmah zgrnu pare. Ja ću prestati da pevam i žao mi je što nemam kome da ostavim moje znanje. Često na televiziji, ove mlade pevačice izvode moje pesme — Ovo peva kraljica, mama Vida! Bude mi drago, volim to. Znate u čemu je poenta: ako te kolege ne mrze, znači da te niko ne mrzi. Eto, ja mogu da kažem da me ljudi vole. Možda zato me hvata tuga, kad pomislim da ću jednog dana morati da prestanem da pevam. Kad odem negde, ljudi mi iskazuju ljubav. — Pa, gde si kraljice, ništa bez tebe! Rekoh: ljudi, ostarila sam, pustite me da odem u penziju. — Nema šanse, kažu.

      
Ljubiša Stavrić


Deset najznačajnijih događaja u mom životu:

1982. Moj veliki profesionalni bljesak došao je sa kompozicijom "Ostala je pesma moja". Mislim da ona predstavlja moju "ličnu kartu".
      
1997. Svetska unija Roma dodelila mi je izuzetno priznanje: Kraljica romske muzike.
      
1998. Tri dana je restoran u Lukavcu kraj Tuzle bio prepun mojih obožavalaca iz raznih krajeva Bosne. A ja sam mislila da su me zaboravili.
      
2001. Otvorila sam svoj muzički klub "Novi Romanitar", nazvala sam ga tako u znak velikog poštovanja prema starom "Romanitaru", koji više ne postoji. Osećam se manje zaboravljenom u njemu, jer često navraćaju moji prijatelji i kolege.

1963. Udaja, odlazak iz roditeljske kuće, početak novog života.
      
1964. Odlazak u Sarajevo, početak bavljenja muzikom.
      
1972. Prva pesma koju sam snimila "Gledala sam s prozora", doživela je veliki uspeh i promenila moj život.
      
1975. Prelazim u Beograd i postajem ekskluzivac PGP-a. Tih dana sećam se i po tome što su mnogi pevači dolazili u studio da vide kako izgledam.

1976. Udala sam se za muzičara Stevicu Jovanovića. Godine srećnog braka i zajedničkog rada.
      
1982. Moj veliki profesionalni bljesak došao je sa kompozicijom "Ostala je pesma moja". Mislim da ona predstavlja moju "ličnu kartu".
      
1997. Svetska unija Roma dodelila mi je izuzetno priznanje: Kraljica romske muzike.
      
1998. Tri dana je restoran u Lukavcu kraj Tuzle bio prepun mojih obožavalaca iz raznih krajeva Bosne. A ja sam mislila da su me zaboravili.
      
2001. Otvorila sam svoj muzički klub "Novi Romanitar", nazvala sam ga tako u znak velikog poštovanja prema starom "Romanitaru", koji više ne postoji. Osećam se manje zaboravljenom u njemu, jer često navraćaju moji prijatelji i kolege.
      
Mart, 2002. Na moj koncert u Kelnu došla je publika iz Zagreba, sve vreme su plakali.

NIN | 04.04.2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 05, 2011, 07:26:09 pm »

*
VIDA PAVLOVIĆ


JA SAM KRALJICA BOLA

Kada je nedavno obeležavan Dan Roma, organizatori pratećih manifestacija, kao i mediji, počasno mesto ustupili su upravo Vidi. Delom zato što je prodala milione ploča, delom zato što se ponosi svojim romskim poreklom, a najviše zato što kad čujete njenu pesmu ne možete a da ne zaplačete

Njen glas je napukao kao granata u gradini Šantićeve Emine. To žuto, prolećno cveće simbol je beskrajne tuge od koje Vida Pavlović nikad nije uspela da pobegne.

Zato sada, kad i zvanično nosi laskavu titulu kraljice romske muzike i ne skida krunu nepatvorene carice šatri i kafana, s nelagodnošću kaže:

Ma, ja sam kraljica bola. Kakav sjaj, kakva pompa. Sve moje pesme su sama seta i emocija. One su mi život obeležile. Kao da su iz moje utrobe izvučene. Kao da su od mojih suza nastajale.


DANI TUGOM RASPLAKANI

Doista, i sami naslovi njenih najvećih hitova o tome svedoče. Svima je sunce makar vrelo i bleštavo, samo je u njenoj pesmi sumorno i kad izgreva i kad na počinak odlazi. Već prvi tonovi su zadimljeni, praćeni zveketom čaša i flaša.

Vidu je jedan samozvani kritičar prozvao specijalistom za porodične nesreće. Pevajući "Tužnu majku", veli, toliko uverljivo pati, da se da pomisliti kako je više dira svečanost patnji nego sjaj sreće.

Dok peva "Teku časi bola", glas joj je mekan, ton zaobljen, ali u njemu ima toliko emotivnog naboja da se njenim privrženicima, dok je slušaju, prosto ustalasaju nervi.

Pa opet, kad onako diskretno zapoje "Došli dani tugom rasplakani", čoveku se učini da se stalno sklanja baš zbog tog vapaja. Kao da joj je neprijatno ne samo što peva, nego i što postoji, takva kakva je.

Taj bolni dert krunisan je i na njenom poslednjem nosaču zvuka. Kaže tu Vida: "Samo što me kamen nije mleo", takav mi je život bio. A i još je.

Nalazim je na jedvite jade gore, između Lekinog i Pašinog brda, u jednoj skrajnutoj i poduže vreme raskopanoj uličici. Omanju belu kuću obeležava neonska reklama: "Muzički klub Novi Romantičar". Tu živi, tu radi, osim kad nije na putu između dva vašara ili dve svadbe, od Šapca do Virovitice, od Sidneja do Njujorka, Beča i Berlina, Pariza i Osla.

Nemoj da se ljutiš što sam u kućnoj haljini. Bolesna sam i nesrećna. Vreme mi je za penziju, za neki oproštajni koncert, poput onog kakav je napravio Toma Zdravković pred smrt, al’ mi se na da. Moram još da pevam. Od nečega moram da živim.

To je ta naša Mahalija Džekson, Ela Ficdžerald, Ima Sumak, mislim. Dok si u bleštavom karuselu oko tebe je zahuktala svetina, vuče te za rukav i celiva, kad zađeš iza zavese samo si jedno umorno, usamljeno i sto puta ranjavano čeljade, a hiljadu muka u sebi.

 Kad sam počinjala — kaže mi teško dišući — mnogi su govorili "Vida će postati zvezda". Nisam postala prava zvezda, u estradnom smislu, mada su neke moje ploče prodavane i u tiražu od pet stotina hiljada primeraka. Iako je bilo mnogo pohvala, priznanja i velikih aplauza, pa i suza, na festivalima sam se ponašala suzdržano, previše skromno da bih privukla pažnju novinara. Samo sam znala da otpevam svoju pesmu. I na tome se sve završavalo.

Kad je doživela ovacije pevajući kompoziciju "Ostala je pesma moja" na jednom "Beogradskom saboru", kad su zbog nje kolege plakale iza zavesa, svi su potrčali ka njoj sevajući blicevima. Onda je njen tadašnji suprug, violinista Steva Jovanović rekao: — Kad je dosad ništa niste pitali, nemojte ni sad. Ona je ovaj svoj uspeh ostvarila slučajno!

Stvarno, mada za Vidu svi znaju i svi je zovu legendom, uz obaveznu opasku kako se od njenog glasa koža ježi a kosa kostreši, u novinskim arhivima jedva da se nađe redak-dva o njenoj karijeri.

Zato joj je publika ostala do kraja odana. Pošto joj je Svetska unija Roma dodelila izuzetno priznanje — kraljica romske muzike, gostovala je u jednom restoranu u Lukavcu kraj Tuzle. Tri dana je ogromna sala bila dupke puna njenih obožavalaca iz svih krajeva Bosne. A ona je mislila da je već i tu zaboravljena.

Lane je na njen koncert u Kelnu došla publika i iz Zagreba. I sve vreme su plakali.


NEKA MENE U MOM ZAPEĆKU

Možda je trebalo da budem agresivnija, bezobraznija, verovatno bih bolje prolazila i među vama novinarima. Ali, dobro, život teče dalje, neka mene u mom zapećku. Ja znam da pevam, rekoh na sve to, ništa mi drugo i ne treba. I prepustila sam se sudbini.

Voli da zaigra glas i u kupatilu. Nekad se dogodi da napiše pesmu dok sprema ručak. Misli da je dobra domaćica.

Obožavam da se družim s ljudima. Mogu da budem i kurva, i alkoholičarka, i prostakuša, i fina dama. Zavisi od prilike. Volim kad mi neko dođe s harmonikom, da podelimo radost po mogućstvu. Da pevamo i sviramo, to je za mene život. To mi daje krila. Ranije smo se mnogo družili: Šaban Šaulić, Snežana Savić, Snežana Đurišić, pa Nada Topčagić. Znali smo da budemo zajedno i po tri dana. Sad niko nema vreme za druženje, svi su u nekoj jurnjavi, brigama, strahovima i nemaštini. Sećam se, kad smo se Steva i ja uzeli, bili smo podstanari. Posle izvesnog vremena imamo garsonjeru. Jao, nisam mogla da verujem da je naša. Kad slavimo Svetu Petku, bude kod nas i po trideset ljudi, pravo veselje. Sad, sad je sve prazno i posve drugačije. I ja treći put počinjem da gradim svoj život takoreći od nule.

Prodaće i ovu kuću, rešila je. U njoj je provela divnih dvadeset godina. Tu su joj sve uspomene. Sve ono što je donosila sa dalekih putovanja. Na zidu "Romantičara", koji je sada i njen salon i njen dnevni boravak, raširena je ciganska suknja. Sašivena je u Njujorku i u njoj je šesnaest metara svile satkano u predivni stil bolero. Tako se nekada oblačila. To je bio njen imidž, baš kao što je kompozicija "Ostala je pesma moja" lična karta.

U dugovima je, ne svojom krivicom. Mora da ih vrati. A i već tri godine živi s čovekom pod istim krovom, stalno se susreću, koji joj je nož u srce zabio. Steva ju je preko noći ostavio, posle dvadeset sedam godina braka.

To me je uništilo. Pa sam pila, urlikala od bola, zdravlje sam potpuno uništila. Onda sam tu nedavno sela i sabrala se. Mora da se prelomi, rekla sam. Idemo, kud koji, mili moji. Onda na red dolazi generalna opravka. Lekari, kozmetičari, frizeri, dug i lep odmor. Pa opet pesma. Ne dam se, tek mi je pedeset sedam godina, a vidi na šta ličim, totalno sam se zarozala.

A kažu, bila je kao puce lepa kad je počinjala. Rođena je u Futogu, u imućnoj porodici. Otac Petar se bavio muzikom, divno je pevao i silnu zemlju obrađivao. Mati Katarina je trgovala i decu gajila. Četiri kćerke je za udaju spremila.

Jedna moja sestra i ja stalno smo pevušile. Sednemo na ćošak, okupe se devojke i nadmećemo se koja bolje peva. Starije žene nas slušaju, komentarišu: "Vida će biti velika pevačica!" Udala sam se, normalno, sa petnaest godina. Tako je onda bilo, pobegne devojka, venča se i završi posao.

Njen prvi muž Aleksandar Pavlović, zvani Branko, takođe je bio muzičar. Sa njim je otišla u Sarajevo. On da svira u bendu Harisa Džinovića "Sae Roma", ona da peva u kafani. Tu je krenula njena karijera. Zbogom Futogu, zbogom Erdeviku, dobar dan Ilidžo, moja tugo.

Deset godina sam pevala u boljim sarajevskim kafanama. Radila sam u "Hamam baru", a tamo nije svako mogao da uđe. Samo veliki biznismeni, lovatori. Ja u dugoj večernjoj haljini, oni u frakovima. Zaim Imamović, Safet Isović i Zehra Deović bili su božanstva, jedva sam čekala da dođu i da me slušaju. Da čujem njihov komentar: "Mala Vida je čudo!" Posle "Ilidže", nije bilo teorije da me ne posete Toma Zdravković i Bora Spužić Kvaka. Obožavali su me.  


DECU NEMAM, TO MI TEŠKO PADA

Posle je mala Vida pohađala časove lepog pevanja. I sad se seća profesorovih reči: "Vida što ume, to niko drugi ne ume, a što ne zna, nauči za dva dana".

Pevala sam i kod čuvenog Salka, ali nisam često menjala lokale. Nije bilo potrebe, niti je bilo zamislivo da me neko zameni. Dogodilo se da sam na Trebeviću slomila nogu, baš kad su došli neki budžovani iz beogradskog Komiteta. Pokojni Šerbo, Bože me prosti, svi su pokojni, koji je tu svirao pita: "Gde je Vida? Slomila nogu, kažu mu. "Mora da peva!" I pevala sam, s nogom u gipsu.

Godine 1972. taj isti Ismet Šerbo, a svirci znaju šta je on za muziku u Bosni, ponudio joj je da snimi ploču. Prvo nije htela. Imala je kafanu, a lagano se probijala i kao radio-pevač. "Ma, hajde, hajde", navaljivao je.

Odemo u Zagreb, u "Jugoton" i tu se rodi nešto lepo. Baš lepo. Pesma "Gledala sam s prozora". Ploča je prodata u tiražu od pet stotina hiljada primeraka. To je stara, izvorna pesma, koju su već bili snimili i Cune i sestre Runjajić. Nisam očekivala da će u mojoj verziji postati hit. Ponašala sam se kao dete. Zatvorim se u sobu, slušam ploču i sebi kažem: Bože, da li je istina da ja to pevam.

Tri godine kasnije prešla je da živi u Beogradu. Tu ju je prosto dovukao čuveni Budimir Jovanović. Njen brak se raspao. U Sarajevu joj je ostala kuća sa četiri dvosobna stana. Na put je krenula sa dva kofera. To je bio njen drugi početak od nule.

I opet joj se posrećilo. Postala je ekskluzivac PGP-a. Snimila je "Teku časi bola" i "Došli dani tugom rasplakani". Dok je Budimir bio živ, nije imala potrebu da bira kompoziciju. On je tačno znao šta Vidi treba. Njene pesme su uglavnom takozvane "dvojke", lepe lagane pesme, koje mogu da se otpevaju za stolom.

Kad uđem u studio, imam utisak da sam sama na ovom svetu. Decu nemam, to mi teško pada, ali dobro, tu su deca mojih sestara koje su umrle. Svi me zovu "mama Vida". Kažem: "Bože, zašto mora tako da bude? Pa, čekaj, malo da im otpevam da i oni uđu u moju tugu, neka plaču zajedno sa mnom".

Počela je sa sevdalinkama, koje ne može svako da peva. Mora da se drži ritam, jedan ton, koji mora da se otpeva pravilno. Romsku muziku takođe treba umeti pevati. Romi i te kako znaju šta je dobra pesma, ne može im se podvaliti.

Isto tako, ne možete vi u romskoj muzici psovati ili izgovarati neku vulgarnost. Ja sam uvek vodila računa da moje pesme, pre svega, budu kulturne.

Vida nikada nije imala problema što je Romkinja. Ipak, kad je počinjala karijeru u Sarajevu, nije smela da kaže šta je.

Znaš, u Sarajevu je u to vreme bilo mnogo Roma prosjaka, štrokavih, čemer i jad. Nisu mogli da zamisle da ima kulturnih i obrazovnih Roma, koji žive normalno. Jednom me je u svoju emisiju pozvao Muharem Serbezovski. Pevala sam na romskom i pitali su me šta znači ime te pesme. Nisam smela da kažem, pa rekoh: "Ne znam, ja ću to kroz pesmu da vam kažem". Nije bilo šanse da im kažem ko sam. Zapravo, ja sam po ocu Romkinja, taj jezik sam naučila tek kad sam se udala. Ali mene niko nikad nije pitao šta sam, sad je to nešto počelo. Meni ne smeta moje poreklo, a ni onima koji me vole. Ne zameraju mi što sam Ciganka.


UZMI LOVE KOL'KO HOĆEŠ

Kad bi bilo prostora za sve Vidine dogodovštine, bila bi to neviđena skaska. Ono što je u filmu "Skupljači perja" radio Beli Bora, to je dečija igra u odnosu na ono što je viđala.

Dok sam na nekom slavlju pevala "Demi miro", što znači "Tatino devojče", mladić je flašom sebi izvadio oko. Strašno je to bilo. Kad bi se tekst prevodio s romskog, zvučao bi smešno. Zapravo, romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija, čisto osećanje. Znaš, svašta sam videla. Iseku glavu. Kažem čoveku: "Neću da ti pevam više, beži!" On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi ubijaju!

Voleli su je mnogi. Kad je čuo da je ponovo razvedena, njen prvi muž Aleksandar joj je ponudio ruku po drugi put. Možda će to biti treća sreća.

Moj drugi muž Steva je gotovo uvek bio sa mnom na putovanjima, tako da udvarači nisu smeli da mi prilaze. Kad vidi da postaje opasno, da će biti ljubljenja, onda kaže: "Ženo, dođi ovamo, stani pored mene!"

Pa ipak je bilo svačega.

Znate kako je izgledao moj boravak u Beču: slećem avionom, nemam vremena da se presvučem, jer me ispred lokala u kome pevam čeka masa ljudi. A koliko god je sala velika, toliko je u njoj cveća. Kad uzmem mikrofon, to je padanje, plakanje, aplaudiranje. Događalo se da neki ljudi otvore torbu punu novca i kažu: "Uzmi koliko hoćeš!" Meni bude neprijatno, neću ja da uzmem, dajte koliko vi hoćete. E, da sam umela da uzimam lovu, sad ne bih morala da razmišljam o poslu. I o još jednom početku. Mogla bih mirno da odem u penziju, mada mi svi kažu: "Pa, gde si, kraljice, ništa bez tebe!" Rekoh: "Ljudi, ostarila sam i još sam tužnija, pustite me da se smirim". "Nema šanse", kažu.

Samo ju je onomad, u avionu za Diseldorf, uvredila Lepa Brena. "Zar ti još pevaš", pitala ju je hladno. U inat joj je odgovorila: "Pevam i pevaću dok me noge drže i makar mi svi preostali dani bili još većom tugom bili rasplakani".

  
Radica Momčilović | 17.04.2004. | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 05, 2011, 07:26:31 pm »

*

BLUES ZABORAVLJENOG SVIJETA


Legendarni kralj Roma Šaban Bajramović i Ljiljana Petrović (krupna žena koja je pjevala Duško, Duško) u jednom su vremenu — bilo je to početkom osamdesetih — postali predmet zanimanja one grupe ljudi koja po svojim interesima nikako nije spadala u dim i memlu balkanskih kafana. Oni su, i u vrijeme dok nikom nije padalo na pamet da će nam se na glavu sručiti kataklizma, pjevali tužno. Njihove su pjesme najviše ličile na blues. Ljiljana, krupna Romkinja, danas je, ako je vjerovati Šabanu koji se pod stare dane bori za međunarodno priznanje, kuharica negdje oko aerodroma u Dusseldorfu, i više ne pjeva.

Posljednja koja po svemu spada u ovu pricu je Vida Pavlović. Danas živi u Beogradu i u pjesmi kaže "nema nikog da mi kaže zdravo". Velika, poput poruke jednog od njenih prvih hitova (ostala je pesma moja/ da se pamti jedna žena/ da se peva pesma njena), Vida je došla u Sarajevo i posvjedočila riječi koje je Šaban ovom novinaru izrekao u Mostaru: "Slušaj, bajo, ko god od ovih novih hoće da napravi karijeru, mora da pjeva njezine pjesme."

DANI: Zašto zapravo ovako rijetko nastupate?

PAVLOVIĆ: Ja sam sebi nabila kompleks da nisam za ovo vreme, sama sam sebe ubedila i da nisam za ovaj posao. Ne kontaktiram mnogo ni sa kolegama. Ko zna, mozda je moja greska sto sam se povukla.

DANI: Dugo ste zivjeli u Sarajevu, u vrijeme kad su se za snimke na radiju polagale audicije, a i danas zapjevate sevdalinku. Mozete li se prisjetiti tog vremena?  

PAVLOVIĆ: Nedavno sam se prisecala tih vremena. Ovdje sam zivela 15 godina, od '61. do '75., i odavde postala ona Vida koju vi znate. Sa Ismetom Alajbegovicem Serbom sam snimila prvu plocu, "Gledala sam sa prozora". To je ono, sto se kaze, moja licna karta. On je bio i muzicar i drugar, ali je, valjda kao i svi drugi muzicari, volio da popije, pa i da se malo oko zena promuva, tako da sam ga krila od Fikrete. Nema gde nisam ove pevala: kod pokojnog Salke Kica — on je imao onaj pansion Osmice, na Bascarsiji, u Hamam-baru, hotelu "Beograd". Za Radio Sarajevo sam snimila oko 70 pesama, uglavnom sevdalinki, i ne znam sta je s tim, voljela bih kad bi se to pronaslo, da cujem kako sam to radila prije 20 godina. Tada nije mogao svako snimati za radio. Tu je uvek bio prisutan cika Jozo Penava, koji je bio veliki kompozitor. Audicija se polagala kod profesora Jungica, koji je bio strog, i to je bilo jako tesko. Koliko puta sam izasla placuci, isterivao me je, kaze: "Izadji napolje, nemoj da se deres." Onda pokojni cika Jozo kaze: Nemojte, profesore, sve je njoj Bog dao, ono malo sto nedostaje, to cemo mi pokriti, to nije nista strasno." Sokirala sam se kad sam izasla da nastupim sad na Bazenima, ljudi jos zele da me cuju i vide. Oni i ne primiete da sam uzbudjena i da ne mogu da pevam. Njima je sve lepo.      

DANI: Ko su kolege koje u Bosni najvise cijenite?

PAVLOVIĆ: Ovde nema losih pevaca. A i oni mene vole. Ne mogu da odvojim neke, kad svi dobro pevaju. Peva dobro Serif, peva i Enes Begovic, peva Safet Isovic, pa pokojni Zaim.

DANI: Otkrijte tajnu onoga sto je pjevala samo nekolicina pjevaca u bivsoj Jugoslaviji. Nije mnogo onih koji mogu preci iz sevdalinke u romsku pjesmu, pa onda u rumunsko kolo, pa u makedonski zvuk...

PAVLOVIĆ: Bit ce da sam ja jedna jedina osoba koja to moze tako da interpretira. To sam samo ja, mogu da pevam i romski i madjarski i sansonu i dzez, kad bi me to interesovalo. To je nesto prirodno u meni. Cim sam opstala tolikih godina, znaci da to nesto valja.

DANI: Jeste li ikad razmisljali na ovaj nacin: "sad je popularan trend koji se zove world music, mozda i za mene ima mjesta na svjetskom trzistu"?  

PAVLOVIĆ: Ja znam ko me voli: Romi, Bosanci, i poneki Srbijanci. Rodjena sam Vojvodjanka, Novosadjanka, ali sta ja znam, mozda sam povukla malo vise iz narodne muzike, iz ovog naseg sveta. Da sam mozda rodjena negdje na Zapadu, bila bih postovanija kao pevac. Ali, u Bosni sam kraljica. Znate koliko sam ja pevala? Ja mislim da niko vise nece pevati toliko. Svadbe, veselja, proslave... secam se, jednom dve godine nisam imala nijedan dan pauze.

DANI: Ostala je pesma moja, da se pamti mama Vida, kada peva srce kida…

PAVLOVIĆ: Vi volite tu pjesmu! To je Milan Vasic napisao za mene. Covek se uci da peva dok je ziv. Meni se cini da tek sad znam da pevam. Ispevala sam se ja, uvek je bilo, dodju ove zvezde, gosti veceri, i na spavanje, a Vida po tri dana i tri noci.

DANI: Kako gledate na trzisnu eksploataciju romske muzike u svijetu. Svi sviraju, i ko treba i ko ne treba?  

PAVLOVIĆ: Zavisi. Roma ima, madjarskih, njemackih Cigana, bosanskih, srpskih, svako pjeva na svoj nacin. Recimo, kad peva Saban Bajramovic, ja njega nista ne razumem, oni pricaju sasvim drugacije, neki drugi jezik. Ruske ciganske stvari je Haris Dzinovic sa Sar e Roma najbolje radio. Danas je sve manje toga. Ja kad odem u Novi Sad, onda kazem tamburasima da mi pevaju na romskom.

DANI: To je blues zaboravljenog svijeta.

PAVLOVIĆ: Znate, veliki muzicari su skromni ljudi. Moj muz je violinista, zove se Steva Jovanovic, i mogu da kazem da svira zaista izvanredno. Ali, on nikada nije htio da ide na snimanje, tako da ima samo dve ploce sa mnom uradjene. On kaze: ima ko zna bolje da svira. A ko zna gdje bi nam bio kraj da smo znali...
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 05, 2011, 07:27:16 pm »

*
VIDA PAVLOVIĆ


UMRLA KRALJICA ROMSKE MUZIKE

U šezdesetoj godini, u svom domu u Beogradu, umrla je Vida Pavlović, kraljica romske pesme. Kolege su je zvale kraljicom nad kraljicama.

"Bila je velika žena, mnogi od nas su je zvali mamom", — kaže Nino.

"Mnogo sam je volela i poštovala, iako ne mogu da kažem da sam je odlično poznavala", — kaže Snežana Đurišić.

"Zaprepašćen sam smrću te izuzetne žene. Nedavno sam sa njom snimio duet i on će se naći na mom novom albumu" — kaže Bajaga.

Decenijama je Vida dirala u srca sve one koji su je čuli — publiku, kolege, prijatelje. Pred njenom pesmom, niko nije ostajao ravnodušan. Zapevala je u četrnaestoj godini. Već u petnaestoj, udala se za Aleksandra Pavlovića, muzičara. Tek posle desetogodišnjeg učenja zanata po kafanama, snimila je prvu ploču sa pesmom "Gledala sam sa prozora" koja se prodala u fantastičnih pola miliona primeraka! Tada je Vidin život krenuo novim tokom. Kao što je, deset godina ranije, ostavila rodni Futog i roditelje, udala se i otišla u Sarajevo, tako je tada ostavila supruga, Sarajevo, i sa dva kofera u ruci došla u Beograd.

Bila je popularna, obožavana, hvaljena, željena, tražena i plaćena. Srela je novu ljubav — muzičara Stevu Jovanovića i udala se po drugi put. U burnom braku, proveli su 27 godina. Zamišljala je pevačica da će živeti u bajci, da će imati mnogo dece, ali njen privatni život nije nimalo ličio na bajku. Razočarana i nesrećna, jedno vreme se družila sa čašicom... Prestala je da pije zbog narušenog zdravlja...

Pre nekoliko godina, njen i Stevin brak se definitivno raspao. Razveli su se, ali su nastavili da žive pod istim krovom, svako u svom delu kuće na beogradskom Lekinom brdu. Nije krila da je nesrećna i da joj je žao što nema dece. Poslednjih godina, kuburila je sa visokim krvnim pritiskom. Početkom aprila ove godina, na prvoj dodeli romskih "Oskara", u organizaciji Svetskog kongresa Roma, kraljica romske pesme je dobila "Oskara"...

"Nemam snage da održim koncert. Potrudiću se... Biće to oproštajni koncert. Još jedan album, a onda ću u penziju. Ako me srce ne izda..." — rekla je u svom poslednjem intervjuu, pre mesec dana, Vida Pavlović.

Vida je sahranjena u rodnom Futogu.

Vesna Tasić, 13.05.2005. | Balkan media
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 05, 2011, 07:27:59 pm »

*

REKLI SU O VIDI PAVLOVIĆ...


"Za mene, od ciganskih pevača jedino pokojna Vida, žena koja nije imala nijedan dan škole a svaku njenu pesmu odslušajte, svaku reč razumete — dikciju je imala kao da je imala završen konzervatorijum."
Ljiljana Petrović-Buttler


"Slušaj, bajo, ko god od ovih novih hoće da napravi karijeru, mora da pjeva njezine pjesme."
Šaban Bajramović


"...Vida Pavlović je veliki umetnik romske pesme i uopšte narodne izvorne pesme i sevdalinke..."
Bane Krstić

 
"Žao mi je zbog smrti Vide Pavlović. Bila je to zaista fantastična osoba, o kojoj se kod nas, nažalost, malo znalo. Ona je bila neka vrsta naše Cezarije Evore.
Kako je došlo do tvoje saradnje sa njom?
Znao sam i ranije za nju, ali se nismo poznavali. Pre pola godine prijatelj i producent Voja Aralica me je odveo kod nje u kuću koja je pretvorena u kafanu. Gajba se nalazi negde iza CZ-a, a u velikoj sobi je pet-šest stolova, kao i šank i mali podijum. Tu su Vida i njen muž Steva violinista godinama pravili najbolje ciganske svirke u gradu. Nema ko nije bio u njihovoj kafanici od slavnih romskih izvođača. Te večeri kad sam ja svratio, kao slučajno tu su bili Luis, pevačica Selimova i njen suprug Želčevski i ceo jedan trubački orkestar za koji nisam čuo. Ostali smo do zore, a Vida je otpevala par numera. Toliko je lepo pevala sa svoje šezdeset dve da je Steva plakao. Potom smo se lako dogovorili za saradnju. Inače, Voja Aralica je radio sa Kusturicom, preko koga je došao u kontakt sa Vidom."
Bajaga

 
"Bila je velika žena, mnogi od nas su je zvali mamom."
Nino


"Nije ih malo, ali ono što ostaje su, recimo, Ruskinja Raya, koja je dosta učinila za tu naciju, tu su Ljiljana Petrović i Vida Pavlović, i Muharem Serbezovski, koji je uvijek činio nešto za svoje Rome. Kod mene nema podele na "bele" i "crne"; ono što ostaje trajno u muzici to i jeste vrednost. Ko će pevati za 20 godina i peva sad, on je umetnik."

Odgovor Esme Redžepove na pitanje "ko su velikani romske muzike"



                 Fotografija: album "Druga te noćas ljubi"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Maj 01, 2012, 11:43:43 pm »

*

O VIDI PAVLOVIĆ


Ako pomislite na nekoga koga publika uvek rado sluša jer pesma dolazi pravo iz duše, jedna od prvih asocijacija biće Vida Pavlović. Krunisana kraljica romske pesme oduševljavala je publiku svih boja, uzrasta i ukusa. Vida je rođena u Futogu, a njen muzički talenat nije iznenađenje jer joj je otac svirao gitaru i lepo pevao, a i mama i sestra su imale divne glasove.  Rano je u njoj sazrelo saznanje da je muzika ono što je pokreće i što je čini srećnom. Sa 14 godina, pridružila se ujaku, koji je i sam bio muzičar te su njih dvoje nastupali po raznim restoranima i kafanama. Nakon dve godine odlazi u Sarajevo gde je dugo pevala u restoranu "Romanija". I tada, a i kasnije, više je volela pevanje u kafani nego u studiju. Iako nije bila muzički obrazovana, bila je talentovana i posedovala jako dobar glas i sluh. Imala je želju da nauči svirati na nekom instrumentu.  
 
Tek nakon 10 godina je snimila prvu ploču. Njen prvi hit "Gledala sam sa prozora" prodata je u fantastičnih 500.000 primeraka. I danas je to neostvareni san većine pevača. Kako je sama govorila: "...Tada je bilo teško snimiti ploču, a još teže prodati je u velikom tiražu. Srećom, ja nisam brinula da li će moje ploče biti kupovane, već je samo trebalo da se rešim i uđem u studio, a sve ostalo je dolazilo samo po sebi. Za ovih 30 godina, koliko sam profesionalno u muzičkim vodama, objavila sam 15-ak singlova i LP..."

Iako nikad nije bežala od svog romskog porekla, na početku karijere je pevala na srpskom jeziku. Kad je čula kako drugi pevaju romske pesme odlučila je da pokaže svima kako se to pravilno radi, te je počela da peva na romskom jeziku.

Romi su je proglasili zvaničnom kraljicom romske pesme te je povodom toga održan veliki concert na kome su kao gosti pevale mnoge estradne zvezde njoj u čast. Među ostalima nastupali su Sinan Sakić, Ljuba Aličić, Nada Topčagić, Snežana Vasić, Šikica, Džej, Vanesa Šokčić... Vida je dobila brojne zlatne ploče od svojih izdavača a njene pesme danas pevuše slušaoci sa istim žarom sa kojim su ih slušale i prethodne generacije.

Na prvoj dodeli romskih "Oskara", u organizaciji Svetskog kongresa Roma, kraljica romske pesme je dobila "Oskara". Iako na estradi gotovo uvek vlada zavist i netrpeljivost, Vida je o kolegama uvek lepo govorila. Posebno je poštovala Vericu Šerifović, zatim Marinka Rokvića, Veru Ivković, Anu Bekutu, Snežanu Đurišić, Sašu Nedeljkovića, Ljubu Aličića, Sinana Sakića, Kukija a posebno Šabana Šaulića.

Vida je jako rano zaplovila u muzičke ali i u bračne vode. Njen prvi suprug, Aleksandar (Branko) Pavlović, je također bio odličan muzičar. Njih dvoje su živeli i radili u Sarajevu jedno vreme. Nakon razvoda od supruga, Vida odlazi u najpre u porodičnu kuću roditelja u Futog. Nakon što joj je otac, kao borac, dobio veliki stan, svi se sele u Novi Sad. U toku druženja sa raznim prijateljima i drugovima upoznala je Stevana Jovanovića. Ubrzo se rodila ljubav među njima te su njih dvoje proveli dugi niz godina zajedno.

Kada nije bila u inostranstvu, pevala je prijateljima u klubu "Romanitar", koji se nalazio u njenoj kući na Lekinom brdu. Taj prostor su ona i njen drugi suprug, Stevan Jovanović otvorili prvenstveno za svoju dušu. Klub je uvek bio pun prijatelja i istinskih poštovalaca njene pesme. Iako se pred kraj života razvela od Stevana njih dvoje su nastavili da dele istu kuću i klub.

Vida nije imala dece, ali je zato imala sestrića Lazara Pavlovića, kojeg je volela kao rođenog sina. Nakon razvoda sa prvim suprugom bila je jako tužna. Veliku utehu je nalazila u malom Lazaru koji je tad imao tri godine. Bila je jako bliska sa svojom sestrom, Lazarovom majkom te su joj njih dvoje bili moralna podrška u tom periodu. On se priseća vremena provedenog sa njom: "Ja sam se rodio u Krčedinu i nakon što mi je otac umro, kad sam imao 12 godina, otišao sam u Beograd kod Vide. Iako mi je bila rođena tetka, ona mi je, u stvari, bila i kao majka. Do svoje 18-te, 19-te godine sam bio kod nje u Beogradu, Veselina Masleše 49, gde je bio i klub "Romanitar"... Tu su dolazile mnoge poznate ličnosti sa kojima me je ona upoznala... iako danas imam sve, nemam koga da nazovem "majka", i to mi puno nedostaje... jedino nekako nađem utehu kroz njene pesme."

Jasmina Pavlović, Lazarova supruga, se također rado seća Vide i njenih kulinarskih poduhvata: "Ja sam, u stvari imala dve sverkve. Moja prava svekrva je bila uglavnom u Krčedinu, a Vida je bila u Beogradu. Ona je zaista divna osoba. Nikad se nismo posvađale i odlično smo se slagale, pogotovu u kuvanju. Sve što sam naučila o kuvanju i domaćinstvu sam naučila od nje. Kad sam rodila prvog sina to je za nju bilo nešto najlepše, najsrećniji dan u njenom životu... pa onda sam rodila i drugog... od tada je ona živela samo za njih. Baš mi jako nedostaju obe, i jedna i druga. Uvek su bile na mojoj strani. Mnogo sam naučila od njih. Vida je baš bila žena sa dva srca kakva se retko rađa..."

Nije samo njen sestrić i osnivač ovog udruženja, Lazar zvao Vidu majkom. To su radili i mnogi muzičari i pevači na estradi. Tokom mnogo godina pevanja, dotakla je srca svih onih koji su je čuli. Iako je Vida otišla u legendu 4. maja 2006, njene pesme i dalje žive i donose radost mnogim ljudima. Njeno veliko srce nastavlja da greje sve one kojima su ljubav, pesma i dobrota najvažnije stvari u životu.
Udruženje Roma "Vida Pavlović"
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: