Dubravka Nešović (1932)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači I « Dubravka Nešović (1932)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dubravka Nešović (1932)  (Pročitano 18652 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 05, 2011, 06:33:35 pm »

**





DUBRAVKA NEŠOVIĆ
(Novi Bečej, 31.08.1932)


Dubravka Nešović, profesor muzike i jedini naš magistar pevanja, istaknuti estradni umetnik, legenda starih gradskih pesama i romansi, član Udruženja džez muzičara Beograda, rođena je 1933. godine u Novom Bečeju. Bila je učesnik na hiljade humanitarnih koncerata. Nosilac je brojnih visokih društvenih priznanja u bivšoj Jugoslaviji, kada je bilo vrlo teško izboriti se za visoki estradni status.

Poznata je po izuzetnim glasovnim mogućnostima, ogromnog potencijala. Pevala je sa osećajem. Decenijama je bila prisutna na domaćoj muzičkoj sceni i ostavila upečatljiv trag u našoj starogradskoj muzici.

Njene najpoznatije pesme su: Ima dana, Kad bi ove ruže male, Hladan vetar poljem piri, Crveni šal, Oluja, Sažaljenja mi daj…


Fotografija Dubravke Nešović sa singl omota iz 1969. Bolujem ja, boluješ ti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 05, 2011, 06:33:54 pm »

*

DUBRAVKA NEŠOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI


1998. Dubravka Nešović — PGP RTB

01. Kad bi ove ruže male
02. U cvetnom vrtu
03. Tišina nema vlada svud
04. Hladan vetar poljem piri
05. Viju vetrovi
06. Sunce jarko
07. Crveni sal
08. Sažaljenja mi daj
09. Ostani tu
10. Ciganski tabor
11. Oluja
12. Mali čun
13. Rastanak
14. Beli bagrem
15. Na te mislim
16. Ima dana
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 05, 2011, 06:34:24 pm »

*
Dubravka Nešović — Tekstovi pesama


CRVENI ŠAL

Ja o prošlosti ne mislim više
i ne žalim svoj minuli san
samo sećanja mnoga mi pruža
tamne višnjeve boje šal

U tom šalu ja njega sam srela
svojom ljubljenom zvao me tad
šalom lice sam sakriti htela
dok me nežno on ljubio mlad

Zbogom ostaj sad ljubljena moja
s tobom rastanak tužan je znaj
kako divno sad lice ti krasi
tamne višnjeve boje šal

Ja o prošlosti ne mislim više
srce tuge sad obuze jad
i na grudi sad privijam svoje
tamne višnjeve boje šal.


BOLUJEM JA

Bolujem ja, boluješ ti,
Bolujemo od ljubavi...
Jer nikoga ne ljubim ja
Osim tebe, dušo moja...

Zar ne znaš ti, odavno već,
da ljubav sja među nama...
jer drugoga ne ljubim ja
Osim tebe, duso moja...

Otići cu u dalek' svet
Da srcu svom pronadjem lek...
Jer nikoga ne ljubim ja
Kao tebe duso moja...


TIŠINA NEMA VLADA SVUD

Tišina nema vlada svud
U mome srcu stud.
Ja dragog tražim, al' zalud
Kad njega nema tu.
On drugu grli i ljubi sad
A meni stvara jad.

Kad bledi mesec darne znak
Da mirno spava svak'
Ja tada nemam sanak lep,
Čaroban trazim lek...
I tužna pitam zvezda roj —
Šta radi dragi moj?...


RASTANAK

Još samo noćas muzičar je tu
I kao zvezda gori pesme plam
Ko žuti list, ljubav je ta
Što kao zvezda odlazi od nas

Nek letnje vino poljubac ti da
Nek peva ptica što sa nama mre
Nek šumski cvet pogled je tvoj
I nek još noćas bude kao pre

Na kraju grada ostaše sni
Gde mladost svoju dadoh ti ja
I zašto sada pitaš me ti
Dal' smo se ikada voleli mi

I pruži ruke, oprosti sve
Ko tužna vrba plakaću ja
I zbogom sada, seti se
Da smo se nekada voleli mi

Da smo se nekada voleli mi...





YouTube: Dubravka Nešović — Crveni šal
YouTube: Dubravka Nešović — Tišina nema vlada svud
YouTube: Dubravka Nešović — Rastanak
YouTube: Dubravka Nešović — Bolujem ja
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 05, 2011, 06:34:42 pm »

*

DUBRAVKA NEŠOVIĆ


Dubravka Nešović, vrhunski interpretator starogradskih pesama i romansi, rođena je 31. avgusta 1932. u Novom Bečeju.

Dubravkini roditelji, majka Beograđanka Nataša Nešović i otac Novobečejac Milorad Majin, bili su glumci Novosadsko-banovinskog putujućeg pozorišta. Kako su u skladu sa svojim zanimanjem često putovali, slučaj je hteo da Dubravka bude rođena na jednom od njihovih gostovanja, zamalo na samoj pozornici.

"Na pozornici sam se rodila, majka je odigrala I čin, u II činu joj je pozlilo, u III  činu sam ja došla na svet!"

Prema Dubravkinim rečima kolega njenih roditelja, glumac Viktor Starčić, ju je kao novorođenče doneo kod bake i deke u Novi Bečej, sa porukom daputujuća pozorišna trupa nije u stanju da se stara o tek rođenoj bebi. A ime je dobila na krajnje zanimljiv način- tako što su njen deda, Bogdan Čiplić i sam Viktor Starčić baš to ime izvukli među papirićima u šeširu.

Nataša i Milorad su bili uspešni pozorišni glumci, upamćene su i njihove uloge u filmovima jugoslovenske kinematografije. Nataša je glumila u filmovima Mirisi, zlato i tamjan (1971) i Sarajevski atentat (1968), a Milorad u filmovima Kozara, Zaseda, Uzrok smrti ne pominjati, i mnogim drugim, dok je za ulogu u filmu Četiri kilometra na sat (1958) nagrađen Zlatnom arenom u Puli.

U uglednoj kafani i bioskopskoj sali Dubravkinog dede Slavka Majina Krke dešavale su se najrazličitije priredbe, tako da je Dubravka praktično od svoje četvrte godine nastupala pred publikom, pevajući. Kad sam sinoć ovde bila je prva pesma koju je javno izvela.

"Svi su mi u tom trenutku govorili da je ta pesma zahtevna za dete od samo četiri godine, ali ja sam insistirala da otpevam baš nju".

Takođe, u Novom Bečeju je imala klavir, pevala u horu i naučila prve note. Nakon završene male mature odlazi u Niš, gde su joj roditelji tih godina glumili, tj. majka je došla na upražnjeno mesto slavne Mire Stupice, koja je iz niškog pozorišta otišla trajno za Beograd.

"Gledajući kako se moji roditelji muče i stalno putuju, poziv glumice me nikada nije privlačio. Ali od malih nogu sam nastupala pred publikom, pevala ispred bine dok se scenografija menjala, i valjda zbog toga nikada nisam imala tremu".

U Nišu je upisala muzičku školu u nameri da usavrši sviranje klavira, međutim kada su je tamošnji profesori, kao i dramaturg niškog pozorišta Velimir Živojinović Massuka, čuli kako peva, na opšte insistiranje Dubravki je pripala uloga Koštane koju će i nakon tri godine provedene u Nišu nastaviti da igra na scenama širom bivše Jugoslavije.

Na nagovor svojih profesora ubrzo nastavlja školovanje glasa u Beogradu, prvo u Muzičkoj školi Stanković, zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi Zlate Đunđenac. Kako je na akademiji bila najbolji student, sa svim desetkama, iako su joj koleginice u klasi bile izuzetne Biserka Cvejić i Radmila Bakočević, i kako ju je odlikovao neverovatan i veoma redak glas (kontra-alt), Dubravka je nakon diplomiranja dobila državnu stipendiju za nastavak studija u Belgiji, gde je u Brižu dve godine usavršavala srednjevekovno crkveno pevanje, nakon čega je dobila titulu magistra pevanja. Samim tim postaje prvi magistar pevanja u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Po povratku u Beograd nastavlja svoju karijeru kao solista dva istaknuta hora, to su bili hor Radio Beograda, i nadasve poznat i priznat hor Branko Krsmanović - Krsmanac, sa kojim je proputovala svet, nastupajući u Milanskoj skali, Sali Gavo u Parizu, itd.

Kritičar čuvenog pariskog lista Figaro je za njeno izvođenje Svadbe od Stravinskog rekao: "Najjači piano koji se ikada čuo u Sali Gavo!".

Pored pevanja sa horovima, Dubravka gradi karijeru kao uspešan izvođač starogradskih pesama i romansi, kako na srpskom, tako i na ruskom i mađarskom jeziku. Natupa sa brojnim orkestrima, na mnogim festivalima, redovan je učesnik u emisijama i programima Jugoslovenske radio-televizije, snima za arhiv Radio Beograda, otvara čuvena Skadarlijska leta, glumi u Pozorištu na Terazijama. ...

Autor Jelena Pauljev
Pročitajte više na: novibechej.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 05, 2011, 06:35:02 pm »

*
TAMNA STRANA SRPSKE ESTRADE


MAGISTAR MUZIKE SOCIJALNI SLUČAJ
 
Dubravka Nešović, bard srpske muzike i magistar pevanja, 1. avgusta naći će se na ulici posle otkaza u Domu penzionera u kome živi
 
Hladni vetar njenim poljem piri... Dubravka Nešović

Pevačica evergrin hitova ("Kad bi ove ruže male", "Hladan vetar poljem piri"...) ne može više od svoje penzije da plaća život u Staračkom domu na Karaburmi.

Niko mi nikada nije pomogao iz Ministarstva kulture. Poštujem Dragana Kojadinovića, ali nisam nikada mogla da dođem kod njega jer bi ljubazna sekretarica uvek rekla kako "nema vremena" i "previše je zauzet".

Bard srpske narodne muzike i jedini magistar pevanja, Dubravka Nešović (73), uskoro će, po svemu sudeći, ostati bez krova nad glavom. Iako je istaknuti estradni umetnik, član Udruženja džez muzičara Beograda i nosilac brojnih društvenih i strukovnih priznanja, pevačica čiji se evergrin hitovi ("Kad bi ove ruže male", "Hladan vetar poljem piri", "Sažaljenja mi daj") nalaze u svim muzičkim enciklopedijama, Dubravka Nešović od svoje penzije više nije u stanju da plaća troškove u Staračkom domu u kome stanuje. Već petnaest godina profesorka Nešović je u penziji. I pored svih priznanja i titula, prima skromnu državnu penziju 14.200 dinara. Nema kuću, niti stan, i više od četiri godine živi u beogradskom Domu penzionera, u Plješevičkoj ulici na Karaburmi. Nedavno je saznala da od 1. avgusta cena usluga Doma košta 19.000 dinara, i da će, ukoliko nema da plati, morati da se iseli.

Vesela u duši, puna energije, Dubravka Nešović kaže za Press da se prvi put u životu oseća izgubljeno, jadno i bezvredno.

Hvala na svemu direktoru Doma penzionera, gospodinu Petru Mišiću, koji mi je mnogo pomogao i uvek izlazio u susret. On nije svemoguć, iako na sve moguće načine pokušava da reši moj životni problem. Verujem da će mi pomoći neko od čitave plejade pevača koje sam uputila u svet muzike i pomogla im da naprave uspešnu karijeru. Ceo svet poštuje svoje pevačke vrednosti. U svojim zemljama se i danas klanjaju jednoj Melini Muskuri, Mirej Matje, Aznavuru, Ćelentanu, Ali Pugačovoj, Areti Frenklin, a u Srbiji se odbacuju estradni umetnici čim napune 50 godina!

Dubravka Nešović priča kako nema koncerata, i kako su sve ređi mladi pevači koji žele da školuju glas, i nastavlja:

Svaki muzički analfabeta i šuša sa ovih prostora pravila je koncert u Beogradu, a ja do danas nisam imala sredstava da održim solistički nastup. Istovremeno sam otpevala na hiljade dobrotvornih koncerata. Niko mi nikada nije pomogao iz Ministarstva kulture Srbije. Poznajem dobro i poštujem gospodina Dragana Kojadinovića, ali nisam nikada mogla da dođem kod njega jer bi ljubazna sekretarica uvek rekla kako "nema vremena" i "previše je zauzet". Kada treba napraviti uspešne akcije i koncerte solidarnosti, skupiti novac sa humanitarnih koncerata, svi zovu estradne asove. Kada mi nekome pokucamo na vrata, zamolimo za najsitniju uslugu, niko za nas "nema vremena"! Pa ipak, optimista sam po prirodi. Verujem u Boga, u moj Beograd, moju Srbiju i svoju branšu i naći će se valjda za mene neki poslić, sobica - zaključuje profesorka muzike svoju tužnu životnu storiju.


UČILA PEVANJU BRAĆU TEOFILOVIĆ! Dubravka Nešović je od svoje treće godine na sceni, uz majku i oca koji su bili glumci našeg jedinog Novosadsko-banovinskog putujućeg pozorišta. Osvojila je bezbroj nagrada na festivalima i snimila sijaset trajnih hitova gradske muzike i romansi za arhivu Radio Beograda. U svojoj vitrini ima snimljenih osamnaest singl-ploča, pet LP-a i dva CD-a. U kući Đure Jakšića u boemskoj Skadarliji godinama je vodila svoju školu pevanja. Ne želi da pominje sve poznate pevače koji su kod nje naučili pevanje i radosno kaže da su poslednji iz njene škole postigli uspešnu estradnu karijeru braća Teofilovići i Marko Bulat.


Draško Aćimović | 25.07.2006. | "Dnevne Novine Press"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 16, 2011, 08:15:18 pm »

*
PEVAČICA DUBRAVKA NEŠOVIĆ DANAS ŽIVI U STARČKOM DOMU





NISAM ZNALA DA UNOVČIM GLAS

Bard srpske narodne muzike, legendarna Dubravka Nešović, već 10 godina živi u staračkom domu na Karaburmi, zaboravljena od mnogih. Jedini srpski magistar pevanja, profesorka i nosilac svih društvenih i strukovnih priznanja, od minimalne penzije koju prima od države ne uspeva čak ni da pokrije troškove Doma.
 
Iako imam status istaknutog umetnika, dobijam minimalnu penziju, koja nije dovoljna da pokrije troškove života u Domu. Žao mi je što sam tek sada uvidela da je trebalo drugačije da unovčim svoj glas, a ne da održim više od 3.500 dobrotvornih koncerta, pa da potom završim u staračkom domu — priča za "Alo!" ova žena, koju, međutim, i pored svih nedaća ne napušta vedar duh. Kako kaže, i dan-danas koristi svaki trenutak da svojom pesmom olakša i ulepša bar neki trenutak ljudima kojima je mnogo teže nego njoj.

Bar sam uvek bila zdrava. Ne znam šta znači glavobolja, jer smatram da sve to potiče iz glave. Uvek sam bila vedra i puna života, tako da se i sada, sa neke sedeljke vraćam onda kada ostali iz Doma već ustaju — priča gospođa Nešović i pri tom pokazuje sliku koja je slikana šezdesetih godina prošlog veka, kada se gradio Đerdap i koja vraća sećanja.

Od Tita i Čaušeskog sam dobila zlatnu povelju, jer sam 10 godina pevala radnicima na Đerdapu. Na poleđini je pisalo "Dok smo mi branu gradili betonom, Dubravka je gradila glasom". To su lepa sećanja. Ipak, najvažnije mi je što me glas još služi, pa mogu da zapevam, ali i da držim časove pevačima. Mnogi mi dolaze, a jedan od najdražih mi je Marko Bulat. Čim promukne, dođe kod mene, ja znam vežbe koje mora da uradi i ponovo zapeva onim svojim izuzetnim glasom — kroz osmeh objašnjava ova vrhunska pevačica, koja se proslavila pesmama "Ima dana", "Kad bi ove ruže male", "Na te mislim", "Bolujem ja"...

Ponekad se na neki način stidim svog siromaštva, jer vidim kako neko uspeva da sa nikakvim glasom postigne da ima sve. Svaka muzička analfabeta i šuša je pravila solistički koncert u Beogradu, a ja sam bila skupštinski pevač, koji je pevao za platu. Zbog toga nemam novca da obiđem svog sina, koji živi u Čikagu već više od 10 godina. Videla sam ga samo jednom, pre pet godina i verovatno da je to i naš poslednji susret. Čujemo se telefonom, ali nikada neću skupiti toliko para da imam za put da ga posetim — kaže Dubravka, koja je u trenucima dok priča o sinu setna kao i sve majke.


Piše: Biljana Petrović | 13.06.2010 | Alo
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Mart 15, 2013, 11:30:54 pm »

*
DUBRAVKA NEŠOVIĆ:





KAD BI OVE RUŽE MALE

Dubravka Nešović o radosti i bolu trećeg doba, u staračkom domu na beogradskoj Karaburmi

Bila je i ostala dama. I kad je tugovala i kad se radovala, pravu je meru imala. I danas, u staračkom domu na beogradskoj Karaburmi, trošeći svoju 79. godinu života i devetogodišnji staž "domca" trećeg doba, čuva dostojanstvo. Svoje. I tuđe.

Dok čuvaš druge, sve što oni jesu i nisu, čuvaš sebe — kaže nam Dubravka Nešović, koja je "glasom i obrazovanjem proslavila našu gradsku, varošku pesmu i uznela je do neslućenog". Baš tako ju je pripisao, jednom, Momo Kapor s kojim je otvarala tradicionalna leta i leta u nekad boemskoj Skadarliji.

Ali Dubravki Nešović, našem jedinom magistru srednjovekovne duhovne muzike, sa akademskom titulom iz Briža u Belgiji, vodi nas vest da takva umetnica, u memoriji našeg muzičkog trajanja obeležena kao "istaknuta", nema penziju, ni toliku da plati stanarinu za dom. I to smo joj, najavljujući se, i kazali.

Svejedno, dočekala nas je kao da će upravo na scenu. Onu s koje se decenijama prolamao njen moćni alt. I kad peva "Oče naš" iz "Liturgije Čajkovskog". I kad započne ruske romanse, ali i naše: "Bolujem ja, boluješ ti", ili "Crveni šal".

To, o penziji... Sve je to tačno... Moja je sreća, istovremeno i bol, da imam nekog ko može da je nadomesti. Da se ne ponižavam i ne molim. Sreća je, imam sina. A bol... Ona ima više slojeva. I o tome ću vam pričati... Da samo sina imam i nikog više. Pa i njega, jedinog, da opteretim. Neko će reći: Deca i treba da pomognu roditelje. Moj odgovor je: Da, ako su i oni sebe potpuno darovali deci. Radili samo za njih. Ja sam radila, priznajem, više za druge. Tako sam za svojih sedam decenija rada, ma i više, jer sam prvi nastup imala u trećoj godini, doživela da nemam ni stan. Ni auto. Ni bilo kakvu pokretnu i nepokretnu vrednost, ako se time uopšte meri imovina. Ja, iz glumačke porodice, iz bogatog Novog Bečeja, gledala sam nekako "sve za druge". Tri i po hiljada nastupa, najmanje, darovala sam za humanost. Pre toga, pevala sam i pred Titom. Neko je to umeo da iskoristi. Ja nisam. I druge, što su uspeli, zbog toga ne krivim. Koliko se puta čudio moj sin: "Kako mama ni auto čak nemamo". Pa, nemamo, eto.

Sad misao preseca sećanje:

A svi su mislili ova zarađuje pare i pare. Kad je imao pet godina mog Vladana su kidnapovali. Nije važno ko je to učinio, ali je tražio novac. Pod strašnom traumom je rastao moj sin. A ja sazrevala, kao njegov jedini roditelj. Znam, pitaćete me, kao i svi... za njegovog oca. Odgovaram vama, i drugima: moj je izbor da on bude samo moj sin.

Odluka da Vladan ima samo majku pala je posle brakom nekrunisane jedine ljubavi Dubravke Nešović. Jedine za koju zna. ("Samo jednom se ljubi") Posle te ljubavi, kaže, nikad više nije volela. Nijednog muškarca u životu. Posle njega i deset godina, koliko ga je volela, a valjda i on nju, žena koja je prenosila samo pesmu razbolela se od rastanka. Nije zapevala pune dve godine. Njena ljubav smatrala je da ima pravo na novi izbor. Oženio se, ima porodicu. A ona, nekadašnja ljubav, ne želi da ga imenuje, kako ne bi povredila emocije njegove dece. "U život me nekako, vratila Anica Zubović, hvala joj". Onda je rešila — barem ću da imam dete. Postala je majka u 42. godini života.

E, to moje dete, jedino, ode mi u svet '98. godine — priča nam Dubravka Nešović. — Tada je bilo, znate, ono vreme kada te zovu da pevaš za partiju. A ti nećeš. Nije važno koja je partija i ko me je zvao. Ali su mi uzeli stan. Živeli smo na uglu Džordža Vašingtona i 29. novembra, stan je pripadao tadašnjem SIZ-u kulture... Ubrzo potom moj sin je otišao u Ameriku. U Čikagu se mučio, radio. Da bi, pre koju godinu tek, dobio mesto u srpskom pozorištu "Sveti Sava". Tamo glumi. Režira... Kad sam ga videla, e, možete li da zamislite koliko mi je srce bilo.

Videli su se samo jednom za 12 godina. Na polovini njegovog boravka u Americi.

Nedavno me zove, preselio se u San Dijego. Kaže: "Mama, biće venčanja, treba da dođeš". Ma gde da dođem, neću valjda tamo da umrem... Eto, čujemo se stalno. A on je iz novina saznao da sam u staračkom domu i da ne mogu da plaćam kiriju. Potreslo ga je to. Ubedila sam ga: "Ma, ovo je moj raj". Poslala sam mu fotografije da vidi, da se smiri... Imam mačke. Kučiće. I golubove. Oni dolaze tačno u dvanaest na ručak. To se zna. Imam i ruže, letnje i jesenje ("Kad bi ove ruže male za bol moga srca znale").

Titrala je ova pesma dok nastaje fotografija za novine. A potekla je druga: "Noćas nisu sjale zvezdice na nebu, nikog nije bilo u malenom selu. Noćas je padalo cveće sa bagrema. Sve je tako tužno, jer nekoga nema, iz sokaka moga."

Reči drhte, samo što ne popadaju iz stihova. Glas Dubravke Nešović ih vezuje od početka do kraja pesme. A na kraju, umesto tačke ona stavlja nešto... nalik kapima kiše.



MOJE PARČE RAJA U domu mi je dobro. Ovo je moje parče raja. I ljudi su dobri. Imam snage i optimizam me ne napušta i kad kane neka suza. Kažem: "Obriši je". Idi dalje. Ne opterećuj ni sebe. Ni druge.

DUNAV JE MOJA TISA Za mene, koja sam odrasla na Tisi, umirujuće deluje blizina Dunava. U ljubičasta jutra, pogled mi je na reci, kao u detinjstvu. Takav je čovek, kad ostari, vraćaju mu se sećanja. Koja rasanjuju i koja uspavljuju.

Tekst: Milena Marković | Foto Anđela Stevanović | 16. jul 2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Mart 15, 2013, 11:42:48 pm »

*

ISPOVEST DUBRAVKE NEŠOVIĆ: NIKO NE PITA DA LI SAM ŽIVA — I

Nekada priznata i poznata pevačica Dubravka Nešović (80) već 13 godina smeštena je u domu za stare na Karaburmi. Prebira po uspomenama, zbija šale i ne dozvoljava sebi da zapadne u melahonliju, iako je život nije mazio.

Nekada brojne kolege potpuno su je zaboravile i okrenule joj leđa. Ne krije da je povređena i na trenutke ljuta, ali ljutnju brzo smeni radost zbog novog dana, snežnih pahulja, telefonskog poziva sina jedinca iz Amerike... Već tri godina, niko da je obiđe, pozove telefonom, da upita kako je.

Teško mi je da se pomirim sa tim da su me svi zaboravili. Kako se neki ljudi ne zapitaju šta je sa mnom, da li sam živa? Da sam umrla, valjda bi mi na sahranu došli! Ali, na estradi je tako. Ako te nema na televiziji i u novinama, kao da si mrtav, kao da nisi ni živeo. Ponekad se osećam kao da sam umrla... A, onda me štrecne bol i podseti da sam još tu — kaže Dubravka, ali ne sa suzama u očima, već sa osmehom na usnama.

Ova vrsna pevačica moćnog alta, inače profesor muzike i magistar pevanja, ostala je upamćena po nezaboravnim interpretacijama romansi i starogradskih pesama. Niko kao ona nije mogao da otpeva i dirne u srce pesmama "Kad bi ove ruže male", "Bolujem ja", "Hladan vetar poljem piri... Godinama se bez nje nisu mogla zamisliti tracionalna Skadarlijska leta, dugo je vodila školu pevanja u kući Đure Jakšića. U vreme najvećih uspeha, nije ni sanjala gde će je život odvesti. U dnevnoj sobi doma za stara lica priča o nesreći koja je zadesila pre tri godine. Iako je život nije mazio, priznaje da joj nikada nije bilo toliko teško kao poslednjih godina.

Okliznula sam se, pala i polomila rame. Bio je to početak mog dvogodišnjeg pakla. Godinu dana sam bila u gipsanom koritu teškom devet kilograma. Bilo mi je teško da dišem, a o pevanju sam mogla samo da sanjam. Ja, koja pola veka nisam nijednom promukla! Posle operacije, užasnih bolova, ležanja i svakakvih problema, činilo se da se mojim mukama primiče kraj. Ugrađena mi je nekakva metalna šipka, lekari su me zadirkivali da moram da se čuvam groma. I taman kad sam pomislila da se moj život vraća u normalu, ponovo sam pala — priča Dubravka. I opet lekari, bolnice, operacije, lekovi, gips...

Rame mi je bilo načisto izbijeno, lekar mi je rekao da je pet krakova polomljenih kostiju presekao testerom. Doktori su mene pitali pred operacije da li bih im pevala, a ja sam odgovrila:"Samo ako je za džabe!" Tri i po hiljade humanitarnih koncerata sam otpevala, pa mogu i doktorima u bolnici da pevam, dok mi nameštaju kosti!

Kada su me doneli u dom, posle treće operacije, imala sam 24 kilograma manje. Nosili su me i plakali. A, ja sam se pitala zašto se ne slomih u nekom sudaru, da se moje muke prekrate brzo. Žalila sam sebe, bila sam potpuno klonula, slomljena...



TREBA DA SE STIDE

Dubravka Nešović, jedini magistar pevanja i u bivšoj Jugoslaviji (magistrirala je u Brižu) sa statusom istaknutog umetnika, nekoliko puta je konkurisala za nacionalnu penziju, ali je nije dobila.
Treba da se stide! Pre koju godinu, javila mi se jedna poznata pevačica da mi ispriča kako je dobila i nacionalnu penziju i posao, i to preko reda. Umela je dobro da se uda, da zauzme dobre pozicije. Ja to nikad nisam znala — iskrena je Dubravka.

UDALE SE I ZABORAVILE

Dok sam u okviru doma imala garsonjeru, koja je bila pravi mali raj u cveću, neke kolege su me obilazile. Dolazili su Nada Knežević, Boba Stefanović, Novica Zdravković. Do pre tri godine, ovde, u domu, držala sam časove pevanja. Dolazio je i Marko Bulat, kojem sam godinama davala časove pevanja. Sećam se, jednom mi je doneo džak voća! Obilazile su me i neke mlade pevačice, kojima sam davala časove. Onda su našle bogate muževe, udale se i mene zaboravile. Ne zameram im. Sad su me baš svi zaboravili — priča Dubravka.


V. Tasić | 28.01.2013. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 25, 2019, 05:46:36 am »

*

ISPOVEST DUBRAVKE NEŠOVIĆ: OPASNI LJUDI MI OTERALI SINA — II

Dubravka Nešović (80) već 13 godina je u domu za stare na Karaburmi. Zbog tri teške operacije i trogodišnjeg lečenja posle povrede jednog, pa drugog ramena, pune tri godine nije prošetala beogradskim ulicama i to joj mnogo nedostaje.

Zbog toga što su joj pokreti ruku ograničeni, nije u stanju da sama vodi računa o sebi. Iz domske garsonjere morala je da se preseli u jednu od soba doma za stare, kako bi medicinskim sestrama bilo lakše da brinu o njoj. Moglo bi joj biti bolje posle skupe operacije koja se radi u inostranstvu, ali uz njenu penziju od oko 250 evra to je nemoguće. Penzija nije dovoljna da pokrije ni troškove doma, pa ono što nedostaje, šalje joj sin iz Amerike.

Sina Vladana nije videla osam godina. On je već 14 godina živi u Americi, a otišao je, kako kaže Dubravka, razočaran posle propalog posla i peha sa jednim tada moćnim i vrlo opasnim čovekom koji više nije među živima. Sina je u Americi posetila samo jednom.

Četiri meseca sam bila kod njega u Čikagu gde je osnovao srpsko pozorište. Bila sam presrećna, održala sam i 12 koncerata, a moj sin nije mogao da veruje koliko publike imam. Da nisam imala taj prokleti strah od aviona, mogla sam da putujem, da zaradim u Americi, Australiji... Ali, pare me nikad nisu htele, nisam ni znala sa njima, zato sam i ostala bez ičega — kaže Dubravka sa setom u glasu.

Ona je podržala sina da ode u Ameriku zbog straha za svog jedinca. A kako se ne bi bojala kada je preživela dramu kada joj je sin otet kao šestogodišnji dečak. Danima pred njegov nestanak javljao joj se nepoznati muškarac koji joj je pričao da ima slatkog dečaka. Kada je Vladan nestao htela je da presvisne od tuge i užasa. Ubrzo se javio otmičar s uputstvima kako da mu dostavi tadašnjih milion dinara za njegov otkup.

Dala sam novac i vratio mi je sina. Otmičar je uhvaćen posle nekoliko dana. Kada sam ga pitala za šta mu je trebao novac, rekao mi je: "Nisi bila jedina, jedan milion nije mnogo, ali, milion po milion..." Posle sam čula da je Đorđe Marjanović imao isto iskustvo, kao i još neke kolege. Svog jedinca Vladana, Dubravka je rodila u zrelom dobu, sa 42 godine. Njegovog oca je ludo volela, ali je zajednički život sa njim bio nemoguć. Ipak, ni za čim u životu ne žali.




Željna sina: Dubravka sa sinom Vladanom u Americi

Nisam od onih koji jadikuju, cmizdre i rone suze. Imala sam srećan, uzbudljiv život, jedino sam sina željna. Ali, najvažnije mi je da je on dobro, da je srećan. Zove me da dođem kod njega u Ameriku, a ja mu kažem da ne mogu, jer tramvaji ne rade, pa se smejem. Mnogo toga sam mu prećutala, mnoge stvari će i on sada prvi put čuti. Volela bih da upoznam i njegovu suprugu, a moju snajku Dženifer. Ipak, ma kako suludo zvučalo, ne bih volela da dođu ovde. Mnogo mi je teško i još jedan rastanak sa njim ne bih preživela, zato je bolje ovako.


  
ZBOG JEZDE OSTALA BEZ STANA

Dubravka je srećno živela sa sinom u dvosobnom stanu u centru Beograda. Ali, u jednom trenutku kada su mnogi uložili sve što su imali u privatne banke, u opštoj euforiji, učinila je to i ona. Zavedena visokim mesečnim kamatama, prodala je stan...

Novac sam uložila u banku tada čuvenog gazda Jezde i sve je propalo! Ostala sam i bez stana, i bez novca. Bila je to finansijska katastrofa. Ali, eto, preživelo se nekako. Kažem vam, pare me nisu htele — kaže uz uzdah Dubravka.

STRAH OD LETENJA

Dubravkin sin Vladan oženio se pre tri godine. Zvao je majku da dođe na venčanje, ali zbog problema sa zdravljem nije bilo šanse da ode. Od kada je otišao, videla ga je samo jednom. Zbog sina je sela u avion posle četiri decenije uprkos ogromnom strahu od letenja. A kako se ne bi plašila kada je pre skoro pola veka imala traumatično iskustvo kad je avion u kome je bila prinudno sleteo na brdo kraj Titograda. Od tada nije smela nogom da kroči u avion, a strah je pobedila samo jednom i zbog sina otputovala i vratila se iz Amerike.


V. Tasić | 29.01.2013. | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: