Vasa Stanković Andolija (1852—1934)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači I « Vasa Stanković Andolija (1852—1934)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasa Stanković Andolija (1852—1934)  (Pročitano 13428 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: Februar 05, 2011, 12:05:18 am »

*
Branko Šašić
A N D O L I J A



Vasa Stanković Andolija
Drenovac, 1852 — Šabac, 1934



Stevan Čalić:
Andolija, 1933. godina


A N D O L I J A

  
Još davne 1937. godine, iz pera Radivoja Raće Markovića, potonje legende našeg sportskog novinarstva, u Šabačkom glasniku objavljen je kratak životopis znamenitog muzičara — violoniste i pevača, šabačkog Roma Vase Stankovića, daleko poznatijeg po nadimku Andolija, koji je zasnovan na dostupnim i raspoloživim podacima i informacijama. Iz teksta se da zaključiti da je R. Marković lično razgovarao sa Andolijom, u njegovim poznijim godinama, kad je već bio dobrano bolestan i slabo se snalazio, pre svega, u hronološkim okvirima, a i mnogo štošta mu je iz sećanja iščilelo. Zato je, kako sam autor kaže, njegova biografija "oskudna", a sigurno neće biti zaokružena ni posle ovog napisa, pa će, svakako, biti mesta za dalja istraživanja i dopunjavanja. Jer, Andolija je ličnost koja zaslužuje da se njegov buran život do kraja rasvetli, makar do tog cilja stizali polako i postupno.

Kasnije je Andolijin životopis, manjeviše, samo dopunjavan, katkad i nepouzdanim i nedovoljno proverenim podacima.

Za sebe je Andolija često govorio da je rođen u Kitogu, velikom zabranu koji je zahvatao znatan deo ondašnje Mačve. U navedenom napisu R. Marković, upotpunjujući Andolijinu priču, ali i istraživanja našeg poznatog naučnika Tihomira Đorđevića, govori o svedočenjima starijih ljudi, po kojima je, u ataru sela Majura, udaljenog od Šapca samo par kilometara, na mestu zvanom Ciganišta, postojala povelika naseobina Roma. Posle učestalih nesporazuma, desilo se da su, jednom prilikom, majurski seljaci ubili jednog Ciganina, uhvaćenog u krađi kukuruza. Nakon toga, jedne noći, seljaci naoružani vilama, motikama i sekirama, srušili su i zapalili trošne romske kuće, pa su ovi bili prisiljeni da se isele. Neki su otišli u Šabac, neki u druga mačvanska sela, uglavnom u Tabanović i Duvanište, a znatan deo je i dalje ostao u Majuru, samo sada na drugom kraju atara, pošto su kupili placeve od imućnog Milana Bugarskog.

Andolijini preci su se nastanili u obližnjem Drenovcu, odakle su, kasnije, odselili u Šabac. Skrasili su se na Bairu, ondašnjoj močvarnoj šabačkoj periferiji, nedaleko od Železničke stanice, gde su, u današnjoj ulici Janka Veselinovića, sagradili skromnu kućicu. Bila je to ćerpičara, sa odžaklijom, od dva odeljenja i sa dva prozorčića s lica, koja i danas, napuštena, postoji.

Prema istraživanjima T. Đorđevića, Andolijini preci su bili vlaški Romi, za koje se ne zna pouzdano kad su se naselili u okolini Šapca. Pod dugogodišnjim turskim zulumom, oni su promenili veru i prešli u pravoslavce.

Oni koji su, ozbiljno ili uzgred, pisali o Andoliji, navodili su dva različita mesta njegovog rođenja — Drenovac i Šabac. Uvažavajući ono što je sam Andolija za života o tome pričao i upotpunjujući to sa saznanjima do kojih su došli R. Marković, inače rodom Majurac, i T. Đorđević, izgleda verovatnije da je rođen u Drenovcu, odakle su ga roditelji kasnije odveli u Šabac.

Velike nejasnoće postoje i kad je u pitanju datum Andolijinog rođenja. Na spomeniku, kao godina Vasinog rođenja uklesana je 1846. što bi značilo da je poživeo 88 godina; bez navođenja izvora, R. Marković beleži decidan podatak da je rođen 14. oktobra 1852, što bi značilo da je živeo 82 godine; Ž. Vojinović, najpoznatiji predstavnik šabačkog istraživačkog novinarstva, poverovala je na reč Vasinoj unuci Spomenki - Menki, takođe poznatoj pevačici, koja je, u svojim poodmaklim godinama, tvrdila da je njen deda živeo gotovo čitav vek, celih 96 godina, i da je, dakle, rođen 1838. godine; konačno, Jovan Ivanković, doajen šabačkog novinarstva, takođe u svojim poznijim godinama, navodi podatak da je Andolija živeo 95 godina, što bi značilo da je rođen 1839. Očigledno, i J. Ivanković se povodi za Menkinom informacijom i podacima koje je objavila Ž. Vojinović.

Kako je unuka Menka, u trenutku dedine smrti, imala samo 12 godina, a u pouzdanost podataka koje su ostavljali Vasini potomci mogli smo se već uveriti, ostaje, kao najprihvatljiviji, datum koji je decidno naveo R. Marković — 14. oktobar 1852.

Jedino što je nesporno je podatak, zabeležen u lokalnoj štampi, da je umro u Šapcu, 2. februara 1934. godine, i da je svečano sahranjen na šabačkom kamičkom groblju. Mada, njegovi potomci su se i ovde potrudili da unesu zabunu, pošto su, na nadgrobnom spomeniku, kao godinu Vasine smrti, uklesali 1932. Očito, skromni spomenik je podignut u godinama posle njegove smrti, pri čemu je pamćenje potomaka omanulo i zatajilo kad je trebalo urezati osnovne podatke o slavnom pretku.

No, posle svega što je Andolija za života bio i značio, godina gore ili dole i ne predstavlja nešto što bi, za njegovo delo, bilo posebno bitno i značajno. Ni on sam tome nije pridavao neku posebnu pažnju. Bio je, naravno, samouk, opijen strunama violine i posebno nadaren nečim nevidljivim i osebujnim, prirodnim talentom koji je imao u genima i čime ga je Svevišnji zapahnuo.

Prigrlio je violinu još kao dečak, u šestoj godini. Ona mu je bila uteha  i zabava u dugim, samotnim danima, koje je provodio po mačvanskim utrinama i ispašama, čuvajući gazdinsku stoku i tako, od malena, zarađujući koricu hleba. Jecala je violina u njegovim nejakim rukama i onda kad su mu ptice bile jedina publika.

Svestan svojih posebnosti, i sviračkih i pevačkih, posedovao je zavidan nivo ambicija i samouverenosti, ali i neko urođeno lično dostojanstvo. Bio je od onih ljudi kojima se moglo verovati, dovoljno tolerantan i druželjubiv da bi se sa njim uspešno moglo sarađivati. Već u petnaestoj, odvažio se i osnovao, u Šapcu, prvu muzičku družinu, kojoj je bio vođa i kapelnik. Ona je vrlo brzo našla vernu publiku i put do njenog srca, pre svega među imućnim šabačkim trgovcima, željnim dobre pesme i sevdaha.

Imao je lep, prijatan, nežan, omamljujući glas i tanani osećaj za pesmu — setnu, tihu meraklijsku. Njegova muzika bila je posebna i specifična. Za razliku od, takođe, čuvenih Cicvarića, muzičara iz šabačke Male, čija je svirka bila nešto odsečnija i rustičnija i uz koju se lumpovalo i ludovalo, uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo. Bila je to muzika koja je razgaljivala srce i dušu, jer je i njima, katkad, trebalo dati oduške.

Zbog svega toga, prozvaše ga Slavuj, što je nadimak koji, sam po sebi, dovoljno govori.

Bio je druželjubiv i prijemčiv čovek, neko ko je znao da stvara prijatelje, stiče poverenje i čuva stečena prijateljstva. O tome najbolje svedoče podaci da je, u svom dugovečnom i sadržajnom životu, imao samo dve muzičke družine; u prvoj je ostao 16, a u drugoj — čak 34 godine.

Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja, pa je njegovo muziciranje brzo nalazilo plodno tle i brojne poklonike. U doba Vasine mladosti, a i kasnije, Šabac je, bez preterivanja, bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. Da naziv Mali Pariz nije bez osnova, svedoči podatak da je Šabac, 1895. godine, po strukturi i kvantitetu izvezenih proizvoda, bio na drugom mestu u Srbiji, iza Smedereva, a ispred Beograda. Trgovalo se sa Austro-Ugarskom, Italijom, Nemačkom, Francuskom, Holandijom, Belgijom, Engleskom; sa Peštom, Bečom, Rijekom, Trstom, Pragom, Štajnbruhom (glavno austrougarsko tržište svinja), Ferencvarošem (glavno tržište goveda), itd. Preko Nemačke, šabački proizvodi su izvoženi čak u Sjedinjene američke države.

A u Šapcu se, u to vreme, s merakom pevalo:

Beograde, uzalud ti hvala,  
kad je tebi, eto, Šabac glava.


Izvozila se suva šljiva, pekmez, pšenica, ječam, zob, kukuruz, sirovo voće, med, vino i rakija, drvo (najviše hrastovina), svinje i svinjska mast, krupna stoka, živina, životinjske kože, divljač, šišarke, orasi, negašeni kreč, itd.

Šabac je, inače, bio najveći izvoznik suve šljive u Evropu, a na drugom mestu su bile svinje. Šljiva je pakovana u burad od pet akova, "pa slata vodom do Siska, a odatle vozom... Srbija je 1867. godine za šljivu uzela 12 miliona zlatnih dinara." Poznat je podatak da je, 1901. godine, Ilija Paranos tražio dozvolu da izveze čak 5.000 svinja, uz pristanak "da svinje budu zaklane, ako se drugačije ne bude moglo". Trgovina svinjama išla je preko Srema, na Ćur i Peštu. U Šapcu su bili čuveni donjošorski svinjarski obori.

Najpoznatiji i najistaknutiji šabački trgovci i izvoznici, u periodu od sedmdesetih godina 19. veka, pa do Prvog svetskog rata, bili su: Glavinići, Damjanovići, Milanovići, Kurtovići, Jovanovići, Toškovići, Gašići, Topuzovići, Škorići, Paranosi, Krsmanovići, Pavlovići, Bogatinčevići, Kneževići, Samurovići, Arambašići, Karamatići, Soldatovići, Nikolići, Gajići, Bajići, Polićevići, Brandovi, Petrovići, Spasojevići, Fišerovi, Vinterštajnovi i drugi.

Njima, svakako, treba pridodati i ostale imućne Šapčane, u prvom redu lekare, advokate, apotekare, sudije, činovnike... Da samo pomenemo lekare Avrama Vinavera, Mihaila Dunjića i Andru Jovanovića, političara, trgovca i dobrotvora Jocu Jovanovića, advokate Fotića, Posnikovića i Dražu Petrovića, apotekara Iliju Rankovića, itd.

Istovremeno, pošto su sa rastom standarda rasli i prohtevi, mnogo se i uvozilo: konfekcija, tekstil, svila, pamuk, vuna, bravarski i slični proizvodi, obuća, kola obična i karuce, kolarski pribor i konjska oprema, pivo, vino, cement, gvožđe, mineralna voda, kameni ugalj, posuđe, farba, mirišljavi spun, šivaće ma-šine, užarija, lokomobili, hartija, drvo i građa, lađe, riba, table (staklo) za prozore, ogledala, namirnice, olovo, kalaj, bakar, lekarije, šibice, gas za rasvetu, sveće, itd.

Dugovečni književnik Mladen St. Đuričić, koji je, pored ostalog, bio i hroničar starog Šapca, o tim vremenima kaže:
"Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert, kroz najoriginalnije ludosti na svetu, trude se da ostave večni spomen dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato. Nedostižni u poslu, trgovci su pravi umetnici u lumperaju... I tone se u ludorije... Za Toškovića nema večere u Šapcu! Skače u kola i prebacuje se u Klenak. Ide u Beč, da bar doručkuje kao čovek... Topuzović na konju uleće u 'Pariz'; s konja poručuje, s konja pije, novi Kraljević!... U kabini sa dve nule Spasojević upotrebljuje nove novčanice Narodne banke... A Nikola Bosić..." Dugo bi se još moglo pričati o čivijama i čivijašima. Za ovu priliku da pomenemo još samo poznatog kockara Neku Okana, koji je nosio štap sa zlatnom drškom, "koja je bila teža od pola kilograma čistoga zlata". Slično Topuzoviću, u kafanu je na konju, preko visokih stepenica, ulazio i Pera Džambaz.

A svu noć pište puste violine i odzvanja pesma ciganska.

Šabački hroničar, profesor Mile Pavlović Krpa, izneo je podatak, objavljen u novosadskoj "Zastavi" i nekim beogradskim novinama, "da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac". Uz to, sve su uvek pune gostiju.

Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu i tu ostavio dubokog traga, seća se kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek:

"Kad je predstava u pozorištu, Šabac je sav tu, prestajalo je veselje, kocka. A posle se ludo veselilo. Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio."

Ima li lepšeg komplimenta za ondašnji Šabac i Šapčane?!

U Šabac se, u to vreme, sticao sav trgovački svet ondašnje Srbije. Tu se trgovalo, uživalo i "provodio dert". Preko ovih trgovaca, Andolija je, sa svojom družinom, brzo postao čuven u Srbiji. Pročuo se i izašao na glas nadaleko van varoši šabačke. Po pozivima tih ljudi, često je putovao i Srbiju prokrstario uzduž i popreko. Kao čovek od duha i umetničkog nerva, sa izrazitim smislom za kreativnost, svoja gostovanja i na-stupe znao je tako osmisliti, da su imali "karakter umetničkih priredaba". Postepeno, svrstao se u red srpskih znamenitosti; postao je čuveni violinista i prvi pevač ondašnje Srbije. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su veoma aktuelne: Siđi mi draga, siđi, Raskopčaj tesan jelek, Ti sad spavaš, zlato moje, Angelina, bela Grkinja, Pijem, pijem, Mali pijac, Jeleno momo, Jeleno, Ćaurko lepa, Rod rodila kruška ranka, Moj jablane, širi grane...

Malo Šapčana i danas zna Vasino pravo ime. Za većinu, on je samo Andolija, poznati svirač i pevač — znameniti muzičar. Ipak, nije mu to bilo umetničko ime, kako bi se dalo pretpostaviti. Kad je već izašao na glas, prozvao ga je Andolija, kako je sam pričao, neki "Stefan, okružni načelnik, pa posle ministar", zbog fizičke sličnosti sa lokalnim, šabačkim mesarom, koji je nosio isti nadimak. A taj mesar je bio visok i korpulentan, kao i Vasa, koji je bio "stasit, crn, krupan". Unuka Menka bi dodala da je nosio bradicu i poseban šešir — hapcilinder. Kao i članovi njegove družine, odevao se u elegantno građansko odelo.

Teško je danas reći gde je sve Andolija, sa svojom družinom, u Šapcu muzicirao. Ili bolje rečeno, gde sve nije svirao. Pošto je, zajedno sa Cicvarićima, godinama predstavljao šabačku znamenitost, jasno je da mu, u vreme ugodnog i meraklijskog čivijaškog života, nije bilo teško da pronađe povoljan angažman. Kako u javnim objektima, tako i po pozivu imućnih Šapčana, na bogatim svadbama i drugim porodičnim slavljima i veseljima.

Putujući Srbijom, zadesio se, 1878. godine, u Nišu. Kako je njegova pesma već tada bila zapažena, čuo je za nju i srpski knez Milan Obrenović. Pozvao ga je i od tada mu je Andolija često svirao. Kad je knez Milan, 1882. godine, poneo oznake kraljevskog dostojanstva, Andolija ga je pratio na putu po Srbiji i svirao u Nišu, Užicu i Valjevu.

Oduševljen njegovom pesmom, pre svega rodoljubivom, kralj Milan odluči da ga pošalje u porobljeno Skoplje. Povodom toga, ugovoren je sastanak u Šapcu. No, kako je Andolija bio sprečen da tome sastanku prisustvuje, kralj Milan mu je, po narodnim poslanicima Savi Iliću i Konstantinu-Koki Fotiću, poslao 1.450 dinara, za ovo gostovanje. Međutim, nije mu se dalo. U to vreme, u Skoplju je umro naš konzul, Šapčanin Milosav Kurtović, "jedan od prvih propagatora hipizma u Srbiji", kako kaže R. Marković, ma šta to, u ondašnjim relacijama značilo.

U Skoplju će, ipak, gostovati docnije.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 05, 2011, 12:05:41 am »

*
nastavak

Branko Šašić
A N D O L I J A


Kasnije je svirao balove na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a od tragične 1903, i Krađorđevićima — kraljevima Aleksandru i Petru. Unuka Menka tvrdi da je kralju Petru svirao čak i svadbu.

Pevao je, dakle, u dva veka, pred četiri kralja i dve dinastije.

Svoju kulturnu i umetničku misiju Andolija je, prema potrebi, preplitao sa patriotskim delovanjem u neoslobođenim srpskim zemljama. Patriotskom pesmom, on budi nacionalnu svest potlačenog i podjarmljenog srpskog naroda, bilo da je pod turskom ili austrougarskom vlašću. Posebno je aktivan u vreme "rodoljubivog plamsanja", koje je prethodilo srpskoturskim ratovima 1876/77. godine, i aneksionoj krizi u Bosni i Hercegovini. Naravno, ni onostranu Vojvodinu, pod vlašću "dvojne monarhije", nije zaboravljao.

Zbog svog delovanja van granica Srbije, često je bio maltretiran, hapšen i proterivan, ali ga to nije zaustavljalo ni demoralisalo. Samo usporavalo. Prognan iz jednog kraja, bežao je u drugi, prkoseći tlačiteljima, pored pesme, i nacionalnom trobojkom, vezanom za violinu. Cela Bosna, i pogranične vlasti Austro-ugarske monarhije, dobro su poznavali Andoliju i njegov orkestar. Ipak, on je morao biti tamo "gde je sustali narodni duh trebalo krepiti i ulivati veru u oslobođenje od tuđinske vlasti".
 
Put i slava vodili su ga u brojne inostrane gradove. Gostovao je u Subotici, Pešti, Bukureštu, Sofiji, Plovdivu, Sarajevu, Mostaru, Zagrebu... Brojna manja mesta izgubiše se u zaboravu.

U Srbobranu (Sentomašu), prvi put je njegova pesma snimljena na gramofonsku ploču. U Sremskim Karlovcima, učestvovao je u ceremoniji prenošenja kostiju Branka Radičevića. U Sofiju je otišao po preporuci našeg konzula Pavlovića, a svirao je mesec dana u kafani nekog Todorovića. U Plovdivu je gostovao petnaestak dana. Rado je pričao o saradnji sa Čehom Matiozom i "Švabom" Jozefom Šeferom. Celu 1876. proveo je u Beogradu, svirajući u poznatim kafanama Dardaneli, Evropa, Ruski car i Kolarac. Tada, i kasnije, svirao je istaknutim srpskim političarima: Nikoli Pašiću, Jovanu Ristiću, Gigi Geršiću, i mnogim drugim. Seća se da je, u kafani, Pašić bio svađalica, Ristić uvek ozbiljan, a Geršić je ispoljavao "zagrižljivost".

U prvoj verziji ovog teksta, pisanoj pre par godina, bilo je zapisano:
 
"Bilo bi izuzetno lepo kad bi se, odnekud, sa nekog prašnjavog tavana, ili kakvog drugog zaboravljenog i skrovitog mesta, pojavila gramofonska ploča sa njegovom  pesmom i svirkom. Bila bi to reminiscencija prohujalih, starih dobrih vremena. Samo tako, mogli bi osetiti duh njegove pesme i razumeti opojnost kojom je omamljivala i osvajala njegove savremenike."

I, desilo se. Vredni istraživači naše muzičke prošlosti, povezeni nevidljivim nitima interneta, došli su do podataka (i gramofonskih ploča), da je Andolija, samo tokom 1907. godine, za internacionalnu kompaniju Zonophone records u Sarajevu, snimio čak šest ploča. Prva od njih bila je, istovremeno, i prva gramofonska ploča koja je u Bosni uopšte snimljena. Na svakoj ploči bile su snimljene po dve pesme, čiji naslovi glase: Hajd na vojnu, Magla pala, Hajd na rogalj, Što se sjaji na sred Sarajeva, Ćaurko lepa, Anđelina, bijela Grkilja, Brankova želja, Hajduk Veljko, Prkosa, Ne stoj Rade, Sinoć mi draga dolazi i Dodirni rukom žice.

Seća se Andolija gostovanja u Mostaru. Posle redovne svirke u kafani, sa užim društvom povlačio se u posebne odaje i pesma je tek počinjala, ali srpska, nadahnuta, patriotska. Naravno, bile su to one poznate: Aoj Bosno, sirotice kleta, Kaži Leno koga voliš, Tamo dole u Carigradu, Car vezira na divan poziva— i mnoge druge. Ali, u blizini su bili i neizbežni žbiri. Kad su došli da ga hapse, usprotivio se rečima: "Pesma ne ubija nikoga, brate!" Sa celom družinom, proteran je u Srbiju.

U Velikoj Kikindi, bilo mu je naređeno da reklamni plakat štampa na mađarskom jeziku i da peva samo "umetničke" pesme. Ipak, plakat je odštampan na srpskom, ćirilicom, a pred dupke punom salom, Andolija je zapevao i rodoljubive pesme. Uhapsili su ga pre no što je koncert završen i okovanog sproveli kroz publiku, a potom proterali preko Save, u Srbiju.

Konačno, za vreme aneksije, definitivno mu je zabranjen ulazak u Bosnu i Hercegovinu. Međutim, on se, uvek iznova, prikradao granici i, tajnim kanalima, prelazio valovitu Drinu. Pevao je u Bijeljini, Zvorniku, Janji, Tuzli, a neretko stizao i do Sarajeva i Banjaluke. I počinjala je pesma, srpska i junačka, što nadima grudi i razgaljuje dušu, a srce treperi kao violinske strune. U ušima odzvanjaju stihovi koji bude nadu u bolju sutrašnjicu:

Kaži meni mlad vezire,
Alaha ti tvog,
Ko ti dade zlatne ključe
od harema mog?

Dala mi ih tvoja seja,
I poljupca dva,
A do zore kol'ko beše,
Nisam broj'o ja...


Za narodno veselje odmah bi čuli i Beč i Pešta, pa su se sustizale depeše sa ključnim rečima: uhapsiti i proterati. Okovane lancima, sa violinom uzicom vezanom oko vrata, Andoliju i družinu prebacivali su na desnu obalu Drine, na srpsku stranu, da raju ne bune. Neretko su ih isporučivali srpskim vlastima i na samom šabačkom Đumruku.

Danas se nameće pitanje da li su, i u kojoj meri, Andolijina gostovanja, pre svega u Bosni, ali i u drugim oblastima, usmeravali i koordinirali srpski političari? Odgovor možemo naći kod njegovog prvog životopisca R. Markovića, koji doslovce, na jednom mestu, kaže:

"On je slat tamo gde je sustali narodni duh trebalo krepiti, ulivati veru... Porobljenoj Bosni donosio je pozdrav slobodarske Srbije."

Istovremeno, videlo smo kako ga je knez Miloš Obrenović usmeravao u Skoplje i za to dobro plaćao. Dakle, odgovor je pozitivan, ali to nikako ne umanjuje značaj njegove misije. Jer, ona je bila izuzetno efikasna, upravo zato što je spajala lepo i korisno i što, na prvi pogled, nije izgeledala isuviše ozbiljno.

Unuka Menka se seća da je, jednom prilikom, sam kralj Petar Karađorđević intervenisao da ga puste iz zatvora u Bosni.

Prvi svetski rat zatekao ga je u Šapcu. Nije mogao izbeći sudbinu namenjenu Romima, pa je, zajedno sa ostalim Šapčanima, da ne bi nastavio svoju patriotsku misiju, interniran prvo u Arad, a onda u Ceglad. Uz sve patnje, od violine se nije odvajao.

Po završetku rata, vratio se u razrušeni Šabac, svio na Bairu razoreno ognjište i, sa preživelim članovima svoje družine, nastavio sa pesmom. Vratio se onome što je najviše voleo i najbolje radio.

Poznato je da su, na Tri jerarha 1920. godine, kad je bogati i uticajni šabački advokat Draža Petrović pravio duplu svadbu, ženeći sinove Jocu i Mila, u kafani "Beli krst", svirali i pevali i Cicvarići i Andolija. "Mislim da ni na jednoj svadbi nije bilo toliko razdraganosti i veselja" — zapisao je kasnije Draža.

A kad se, 1927. godine, udavala najmlađa ćerka Draže Petrovića — Ljubica, zvana Bela, svadba je obavljena delom u Šapcu, a delom u Beogradu. U Šapcu, svadbeni ručak je organizovan u Domu Kola srpskih sestara, a večera u Dražinoj kafani "Beli krst", koju je, u međuvremenu, otkupio. Brojne goste muzikom su uveseljavali Andolija i Cicvarići, a veselje je trajalo tri dana i tri noći. Pored ostalih poznatih zvanica, svadbi je prisustvovao i čehoslovački poslanik u Srbiji Jan Šeba, koji je iz Šapca poneo najlepše uspomene.

Na drugi deo svadbe, koji je obavljen u Beogradu, Draža Advokat je, kao "najveću dragocenost", vodio znamenitu šabačku muziku.

Prema Menkinom svedočenju, Andolija je, od potomaka, imao sina i dve kćeri — Jelku i Stanu. Sećanja na jedinog sina i ćerku Stanu nestadoše u zaboravu, dok je Jelka, Menkina majka, prema podacima sa Andolijinog spomenika, živela 80 godina, od 1882. do 1962.

Četrdesetprva je bila kobna za njegove potomke. Tri unuka — Vladimir, Lazar i Živan, zajedno sa šabačkim Jevrejima, našli su smrt u Zasavici. Ista sudbina zadesila je i zeta Marinka, Menkinog oca, koga su Nemci streljali, takođe 1941. godine. "Dok je mrtav ležao na stolu, došli su po mene da me vode u Evropu da im pevam banket" — pričala je kasnije Menka.

Unuka Menka ima sina Predraga, koga Šapčani znaju kao Dragana, a ovaj sina Darka, za koga kažu da se, po muzikalnosti, na slavnog čukundedu umetnuo. Možda će se muzička loza u četvrtom kolenu nastaviti.

Po oslobođenju, Andolija je, sa svojom družinom, još jednom, sa dosta žara, prokrstario Srbijom. Posle toga, svirao je sve ređe. Godine su ga pristizale i pritiskale, a društvo polako zaboravljalo.

Desetogodišnjicu oslobođenja zemlje dočekao je u postelji, bolestan i onemoćao. Počeo je gubiti glas, a malaksale ruke su osetno podrhtavale. Sve više se povlačio u mir svoje skromne kuće na šabačkom Bairu. Bio je to njegov definitivan kraj, jer više nije mogao ni svirati ni pevati, a to je bilo sve što je od života tražio.

Samo katkad bi, krajnjim naporom, izlazio u čaršiju, ali se brzo vraćao,  neveseo i razočaran onim što je čuo i video. Jer njegovi naslednici, šabački muzičari, "sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu" — govorio je s tugom.

Nije razumeo vreme koje je došlo, niti je žalio za onim što je prošlo, i ako je bio pevač kome su se divili i aplauzima i dukatima ga nagrađivali. Jer, bio je duboko svestan činjenice da su svi smrtni i sa tom neprikosnovenom istinom  se lako, stojički, pomirio.

Politički establišment setio ga se krajem 1928. godine, kada je, zajedno sa ostalim zaslužnim Šapčanima, odlikovan Ordenom Svetog Save V reda! Primio ga je puna srca, i ako ni ordensku taksu nije imao da položi.





Bolest i starost pogoršao je još jedan nemio slučaj ujelo ga je pseto za nogu i rana se dala na zlo. Sa tom nogom se jako zlopatio i uzalud povlačio po bolnici. I, na kraju, od te rane i — umro.

Kad je, u zimu 1934. godine, u šabačkoj Kasini, svoj koncert imao tada poznati pevač Milan Timotić, setili su se i starog Andolije i odveli ga tamo. Bilo je to njegovo poslednje pojavljivanje na javnom mestu i poslednji pozdrav narodnom umetniku. Nezalečenu ranu na nozi "nažuljkala je cipela, dobio je trovanje i za dva dana umro".

Umro je tiho, u potpunom neskladu sa burnim životom koji je živeo i proživeo. Bio je četvrtak, dan uoči Poklada, koje su bile praznik u Stankovića kući. Stari Vasa se, u prepodnevnim satima, obratio unuci Bosi rečima: "Boso, sine, sutra idemo da kupimo ćurana". Ali, životni sat je drugačije otkucavao. Popodne, istog dana, oko tri sata, dok je unuka Menka sedela uz dedino uzglavlje, odjednom se okrenuo ka zidu i tiho — izdahnuo.

Vest o njegovoj smrti prostrujala je šabačkom čaršijom kao vihor. I šire. Već u četiri sata stiglo je "sažaljenje od kraljice Marije", kako je pričala unuka Menka, a vest o njegovoj očekivanoj smrti objavile su i prestoničke novine. Veoma brzo, stigli su i predstavnici Šabačke opštine, na čelu sa predsednikom Petrom Grozdićem. Skromna kuća na Bairu prekrivena je crnim plaštom. Izneli su ga u dvorište i tu održali "prvo slovo", a onda je to, na putu do Crkve, činjeno kod mostića na Bairu, na centru varoši, kod "Zelenog venca", i ispred Crkve. Njegovo telo nošeno je na lafetu, a ne na mrtvačkim kolima — seća se unuka Menka. Posle opela, u prepunoj Crkvi, na put bez povratka izneli su ga šabački trgovci. Na putu do Kamičkog groblja, brojna pogrebna povorka zaustavljala se i kod "Jugoslavije".

"Od naroda se nije moglo proći, k'o da je neki predstavnik umro" — pričala je s ponosom unuka Menka. U brojnoj pogrebnoj povorci bili su ugledni šabački trgovci i drugi istaknuti zvaničnici, 40 muzičara u narodnim nošnjama i 20 popova. Jecale su violine za mrtvim Andolijom. Bili su tu i članovi njegove družine: Jefta, Nikola, Vita, Marinko, Ilija, Jovan, Paun, Mita i Sveta. Među njima je, očito, bilo dosta Vasinih bližih i daljih rođaka.

Na čelu povorke nošen je Orden Svetog Save i Andolijina violina. Violina je sahranjena zajedno sa njim, jer je ćerka Jelka procenila da je tako najbolje. Orden je ostao u porodici, ali su ga kasnije, zajedno sa Vasinom slikom, odneli neki beogradski novinari i nikad ga više nisu vratili.

Oproštajni posmrtni govor na Kamičkom groblju održao je Ljubomir Pavlović, bivši direktor Šabačke gimnazije i predsednik Opštine, tada u penziji.

Tri godine su šabački đaci uredno posećivali Andolijin grob i odavali mu počast i dužnu pažnju svežim cvećem.

Tako je Šabac odao poslednju poštu čuvenom sviraču i pevaču, poslednjem izdanku obostrane slave. Bilo je u toj sahrani nečeg simboličnog — opraštajući se sa Andolijom, za koga poslednjih godina nije posebno mario, Šabac se, zapravo, opraštao i sa samim sobom.

Još za života, Andolija je bio predmet posebnog interesovanja. O njemu su pesme pevane, u znak zahvalnosti za časove uživanja i opuštanja u kafanskom ambijentu. Trifun Đukić, nastavnik Šabačke gimnazije, još 1928. godine, posvetio mu je sledeće stihove:

ZAPEVAJ, STARI ANDALI!

Večeras smo se poznali,
uz pesmu što duh zaludi...
Zasviraj, stari Andali,
ceo mi grad probudi!

Po tami večeri kasne,
mirisne i opojne,
nek zvuci svirke ti strasne
ožive i pokojne!

Zapevaj, stari Andali!
Ka prošlosti se krećemo...
Večeras smo se sastali,
pa nikad više nećemo!


Poznati slikari, takođe profesori Šabačke gimnazije — Stevan Čalić i Hakija Kulenović, a od mlađih i Radovan Mirazović, ovekovečili su portretima njegov lik. Među njima je, svakako, najpoznatiji Čalićev portret Andolije iz 1933. godine.

I Šabac se potrudio da mu se ime na izgubi u zaboravu. Jedna od manjih šabačkih ulica danas nosi njegovo ime.

Prisutni su predlozi, kojima se autor ovih redova svojski pridružuje,  da se u Šapcu osnuje Festival stare (šabačke) pesme, ili neki festival prigodnog naziva, u znak sećanja na Andoliju i Cicvariće, i brojne druge muzičare, zarad očuvanja izvorne pesme i nacionalnog identiteta, koji je, u eri neumitne globalizacije, jako ugrožen. Sa svojom bogatom muzičkom tradicijom, Šabac to svakako zaslužuje.

Što bi rekli pesnici i istraživači — zasviraj opet, Andali!


        
            ~ ~ ~



Branko Šašić
A N D O L I J A  Branko Šašić
A N D O L I J A                

Izdavač
IKP "ZASLON" ŠABAC
TURISTIČKA ORGANIZACIJA OPŠTINE ŠABAC

Unos teksta
Nikola Šašić

Kompjuterski prelom i grafička obrada
Ivan Kovačević

Fotografije
Dragan Petrović

Na koricama
Stevan Čalić, portret Andolije, 1933.

Štampa
IKP "Zaslon" Šabac

Tiraž 1.000 primeraka

Šabac, 2007.
Branko Šašić




Poznati šabački slikar Stevan Čalić izradio je za Milorada Đorđevića nekoliko znamenitih slika. Jedna od njih je portret poznatog muzičara Andolije koji je visio u Miloradovoj kancelariji u Beogradu. Godine 1956. poklonjen je francuskom gradu Verdenu. Ovaj portret kasnije je dospeo u Šabac i čuva se u Narodnom muzeju.

[postavljeno 06.06.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 05, 2011, 12:06:05 am »

*

VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA


Poznati muzičar — vilonista i pevač, rođen je u Drenovcu kod Šapca, oko 1850. godine. Njegovi preci bili su vlaški Romi. Po dolasku iz Drenovca u Šabac, Vasin otac se nastanio na Bairu, gde je podigao skromnu kućicu ćerpičaru, koja i danas postoji kod Železničke stanice.

Vasa je bio samouk, obdaren nesvakidašnjim talentom. Počeo je da svira violinu u šestoj godini, čuvajući gazdinsku stoku po mačvanskim utrinama i ispašama.

Svestan svojih posebnosti, uz zavidan nivo ambicija, urođeno dostojanstvo i autoritativnost, odvažio se da već u petnaestoj godini osnuje muzičku družinu u Šapcu. Ona je vrlo brzo našla svoju publiku i put do njenog srca.

Imao je prijatan, omamaljujući glas i tanani osećaj za pesmu — setnu, tihu, meraklijsku. Uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo; bila je to muzika koja razgaljuje srce i dušu.

Bio je druželjubiv i tolerantan čovek. U svom dugovečnom životu imao je samo dve muzičke družine; u jednoj je ostao 16, u drugoj čak 34 godine. Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja. Šabac je bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. U Šapcu se tada s merakom pevalo:

Beograde, uzalud ti hvala,
kad je tebi, eto, Šabac, glava.


O tadašnjim vremenima, šabački hroničari su pisali: "Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert... trude se da ostave spomen svome dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato."

A svu noć cvile puste violone i odzvanja pesma ciganska. Andolija i njegova družina vrlo brzo su postali čuveni u Srbiji, a onda su se svrstali u red srpskih znamenitosti. Neke od pesama iz njegovog repertoara i danas su aktuelne: "Siđi mi, draga siđi", "Raskopčaj tesan jelek", "Ti sad spavaš, zlato moje", "Angelina, bela Grkinja", "Pijem, pijem", "Jeleno, momo Jeleno", "Ćaurko mila", "Rod rodila kruška ranka", "Moj jablane, širi grane"...

Nosio je bradicu, hapcilinder na glavi i elegantno građansko odelo. Svirao je Milanu i Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi, a onda i Karađorđevićima — Aleksandru i Petru. Kažu da je kralju Petru i svadbu svirao. Pevao je i svirao u dva veka, pred četiri kralja i dve dinastije. Prema potrebi, svoju umetničku misiju preplitao je sa patriotskim delovanjem u neoslobođenim srpskim zemljama — u Bosni, Vojvodini i Makedoniji. Zbog toga je često bio hapšen i proterivan, ali ga to nije zaustavljalo ni demoralisalo.

Put i slava vodili su ga u brojne inostrane gradove. Gostovao je u Subotici, Pešti, Bukureštu, Srbobranu, Kikindi, Sofiji, Plovdivu, Bijeljini, Janji, Tuzli, Banja Luci, Sarajevu, Mostaru, Zagrebu, Skoplju... U Beogradu je svirao u čuvenim kafanama Dardaneli, Evropa, Ruski car i Kolarac.

Prvi svetski rat proveo je u internaciji u logorima Arad i Ceglad. Godine 1928. odlikovan je Ordenom Svetog Save V reda.

Umro je tiho, u potpunom neskladu sa burnim životom koji je živeo, 2. februara 1934. godine, u svojoj kućici na Bairu. Uz veličanstven ispraćaj svojih sugrađana (20 popova i 40 muzičara), sahranjen je na šabačkom Kamičkom groblju. Njegov lik na slikarskom platnu ovekovečili su Stevan Čalić, Hakija Kulenović i Radovan Mirazović.
            
Danas jedna ulica u Šapcu nosi njegovo ime.

 
http://www.sabac.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 05, 2011, 12:06:23 am »

**


PEVAO JE ANDOLIJA



"ZONOFON" 1909. godina:

Hajd' na vojnu
Magla pala
Hajd' na rogalj
Što se sjaji na sred Sarajeva
Đaurko lepa
Angelina bjela Grkinja
Brankova želja
Hajduk Veljko
Prosa
Ne stoj Rade
Sinoć mi dragi dolazi
Dodirni rukom žice
Hajde dragi da ašikujemo
Sinoć si meni rekla
Hajde u gori beli dvori
Oj devojko dušo moja
Užička pesma
Za tobom srce žudi
Mehandžija
Čupava garava otvori mi vrata
Šano duši šano
Po livadi pada rosa
Tišina nema vlada svud
Oj devojko što me moriš /ovu pesmu su snimili i Cicvarići/
Od kad si me draga ostavila
Duva vetar od banatske strane
Štogod ima iz potise sela


August 1909. spisak bosanskih zonofonskih ploča. Srpska narodna glasbena i pjevačka kapela Vaso Stanković Andolija iz Šabca, Sarajevo  
/ovo je doslovni prepis iz kataloga/

Prilog člana fotosrbija / stari gramofon 78 obrtaja.blogspot.com /






Singl Vase Stankovića Andolije — "Hajduk Veljko"



[postavljeno 25.05.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 05, 2011, 12:06:43 am »

**
TRAG PESME 1907 — 2007


VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA











U Šapcu su 2007. godine obeležena, zahvaljujući Draganu Petroviću, dva značajna jubileja: "100 godina od rođenja Sofke Nikolić" i "100 godina od izdanja prve gramofonske ploče Vase Stankovića Andolije". Od 20. do 28. septembra 2007. godine održana je izložba pod nazivom "Trag pesme". Na izložbi su se, pored ostalog našle i fotografije i novinski članci najpoznatijih muzičara i pevača iz Šapca i okoline: Sofke Nikolić, Vase Andolije, Borislava Bore Janjića, družine Cicvarića, Milana Timotića, Cvete Mihajlović i drugih, kao stari gramofoni i gramofonske ploče sa početka 20. veka i drugo. Na izložbi je takođe održana i promocija CD-a na kojem se nalaze pesme Vase Stankovića Andolije, družine "Cicvarića", Sofke Nikolić, Milana Timotića...

Angelina, 25.05.2008

Fotografije: http://www.foto-srbija.net
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 05, 2011, 12:07:03 am »

**

Dragan Petrović
TRAG PESME 1907 — 2007.

kulturni centar Šabac
20—28.09.2007. galerija


"Povodom jubileja, 100 godina od snimanja prve gramofonske ploče Vase Stankovića Andolije, izdat je CD sa
jednom njegovom pesmom. Ostale numere čine pesme najpoznatijih tadašnjih šabačkih pevača i čuvene družine "Cicvarići".
Pored CD-a, na izložbi je prezentovana knjižica o životu i radu Vase Stankovića, autora Branka Šašića."




              CD sadrži sledeće kompozicije:

              01. Vasa Stanković Andolija — Naziv nepoznat
              02. Dušan Mitrović — Svatovac
              03. Cicvarići — Cicvarića kolo
              04. Cicvarići — Mila moja Kata
              05. Cicvarići — Oj devojko moja
              06. Cicvarići — Oj javore i kolo
              07. Sofka Nikolić — Cojle Manojle
              08. Sofka Nikolić — Kolika je Jahorina planina
              09. Sofka Nikolić — Svu noć mlada
              10. Sofka Nikolić — Uzmi Stanu mili sine
              11. Bora Janjić — Da nije ljubavi
              12. Bora Janjić — Golubice bela
              13. Šule Radisavljević — Slavuj pile
              14. Milan Timotić — Oj ti Mico pevačico
              15. Seka Mihajlović — Ja te ljubim devo mila
              16. Seka Mihajlović — Sagradiću šajku
              17. Đokica Gajić — Miljeno miljeno
              18. Đokica Gajić — Razvilo se ravno polje

[postavljeno 06.08.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 05, 2011, 12:07:21 am »

*
PRIČE IZ STARE VAROŠI


ŠABAČKI SLAVUJ SVIRAO PRED ČETIRI KRALJA


ŠABAC — Cicvarići su najpoznatiji šabački muzikanti iz prošlih vremena, ali mnogi će reći da Vasi Stankoviću zvanom Andolija nije bilo premca. Pevao je i svirao u dva veka pred četiri kralja i dve dinastije. Violinu je uzeo u ruke u šestoj godini, s njom je i sahranjen. Znali su ga kao "šabačkog slavuja", ali je ostao zapamćen i kao Andolija, jer su mu Šapčani, surovi u davanju nadimaka, prilepili ime Andolija zbog fizičke sličnosti sa lokalnim mesarom.

Vasa Stanković je rođen u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila na Bair, tada močvarnu periferiju Šapca. Andolija je kao dete violinom i pesmom počeo da zarađuje za život. Već u petnaestoj godini osnovao je prvu muzičku družinu kojoj je bio kapelnik.

Za razliku od čuvene muzičke porodice Cicvarić koja je svirala jake i rustične pesme za lumperajke, Andolija je negovao sevdah, meraklijsku muziku. Te melodije su se lepile za srca i džepove mnogobrojnih bogatih trgovaca, jer je Šabac krajem 19. veka, kao granična varoš na Savi prema Austrougarskoj, bio u punom procvatu. Po izvozu je bio ravan Smederevu, ispred Beograda, a šabački proizvodi (suve šljive, svinje) stizali su i do Amerike.

Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu, sećao se tog kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek: "Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio..."

Uz tako bogate mušterije i slušaoce, Andolija je postao kralj kafanske zabave. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su aktuelne: "Siđi mi, draga, siđi", "Raskopčaj tesan jelek", "Mali pijac", "Jeleno, momo Jeleno"...

Svirao je i na poziv imućnih Šapčana, na bogatim svadbama, porodičnim slavljima. Još dok je bio knez, Milan Obrenović ga je zvao da ga sluša, pre svega rodoljubive pesme, a kad je postao kralj - Andolija ga je pratio po Srbiji i svirao mu u Nišu, Užicu i Valjevu. Kasnije je svirao balove na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a posle tragične 1903. i Karađorđevićima — kraljevima Petru i Aleksandru. Njegova unuka Menka je kasnije pričala da je kralju Petru čak svirao na svadbi.

Svirao je i uglednim srpskim političarima — Nikoli Pašiću, Jovanu Ristiću, Gigi Geršiću... Iz njegovih sećanja ostalo je zapažanje da je Pašić bio svađalica, Ristić uvek ozbiljan, a Geršić "zagrižljiv". Slava ga je odvela do mnogih gradova, pa je gostovao u Pešti, Bukureštu, Sofiji, Zagrebu, Sarajevu... U Sentomašu (Srbobranu) prvi put je njegova pesma snimljena na gramofonsku ploču. U Sremskim Karlovcima je učestvovao u ceremoniji prenošenja kostiju Branka Radičevića. U Sofiju je otišao po preporuci našeg konzula Pavlovića. Rado su ga slušali u najpoznatijim beogradskim kafanama — "Dardaneli", "Evropa", "Ruski car" i "Kolarac".

Zanimljiva je Andolijina uloga u nacionalnom buđenju Srba i u domovini, ali i po austrougarskim krajevima, pre svega u Bosni i Vojvodini. Zna se da mu je kralj Milan poslao 1.450 dinara da ode u rodoljubivu misiju u Skoplje i svira tamošnjim Srbima. Kad bi svirao u Mostaru ili Sarajevu, po završetku zvaničnog nastupa zatvarao se u posebne odaje da tamošnjim Srbima svira patriotske pesme.

Šabac ni pre ni posle nije upamtio veću sahranu od Andolijine.


Sanja Bečejić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 05, 2011, 12:07:43 am »

**

VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA


xxx

Stevan Čalić:
Andolija, 1933. godina
ulje na platnu, 66x76 cm
Narodni muzej, Šabac



... Stevan Čalić je 1933. godine naslikao portret poznatog šabačkog muzičara Andolije (95) kojeg je potretisao u svom ateljeu. Iz pijeteta prema starini dočekivao ga je ispred svog dvorišta i kako reče Čalićeva supruga Jarmila:

"... Rasklimatani fijaker sa Andolijom zaustavio se pred nasom kucom, a Steva je izasao iz kuce, prihvatio ruku Andolije i duboko mu se poklonio."62 Ova slika predstavlja slikarevu opservaciju na temu jednog umetnickom zivota koji se u tom trenutku tiho primicao svom gasnucu, odnoseci sa sobom vreme pijanog Kamenjaka i melodije Cicvarica. Simbol iscezlog vremena, simbol Andolijine umetnosti, svakako je violina koju grcevito steze, kao da tim dodirom cuva uspomenu na smisao sopstvenog zivota. Prodoran pogled umornih ociju, namrstene vedje ispod oboda platnenog sesira, zgurena ramena u kojima nestaje vrat, te staracke ruke dugih prstiju koji su godinama milovali zice violine, naslikani su nadahnutim potezom slikara novog vremena. U cast onog proslog, slikar bira Andoliju sa ocitim pijetetom prema cestitom sugradjaninu. Slikana je mirno kolorisanim povrsinama, odmerenom paletom u kojoj boja ili dve dve i njihovi tonovi resavaju celu sliku. Ova realisticka opservacija uzdrzanog kolorita, mestimicno osvezenog rujevom bojom koja isijava iz slikane materije i poigrava poput plamickla vatre kada se preko nje prostre sunceva svetlost, prevazilazi cist realizam stvarajuci delo culne i vizuelne senzacije. Stice se utisak da je cela figura osvetljena kasno-popodnevnim narandzastocrvenim suncem u zalasku koje umeksava formu, unosi lirizam i posebno istice violinu, ruke i lice ostarelog muzicara. Apstrahovana, slobodnim potezom kruznog smera slikana pozadina, tonski je resena sistemom slikanih vleka koje su nanosene od svetlijih u sredistu do tamnijih ka obodu slike.

I ovde je slikar ostvario realisticku formu, ali drugacijim sredstvima. Slobodniji potez koji umeksava lako geometrizovanu formu, mestimicno rasvetljena mrka paleta bojom pecene zemlje i zvonkom bojom bundevinog cveta, svetlost koja isijava iz same bojene materije, stvorili su likovni sklop za koji se cini da je nastao u jednom dahu. Ni ovde nije izostala psiholoska osobenost portreta koji kao da, kako rece pesnik, prozivljava zivot u trenutku jednom, nalazeci svoju gravitacionu tacku, svoj zivotni oslonac u grcevito stisnutoj violini.


_______________

62 Lj. Andrić, Pedagog, čovek i umetnik, Glas Podrinja, 10.10.1963.
.


Autor kataloga i postavke: Tatjana Đ. Marković
Stevan Čalić 1892—1943. | Narodni muzej Šabac 2003.

[postavljeno 02.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 05, 2011, 12:08:04 am »

**

SVIRAO JE ANDOLIJA*
Tekst: Mikica Antonić

Nekad davno kroz grad Šabac
šetali trgovci.
Odlazili u kafane,
zveketali novci.

Svirao je Andolija
Angelini korak lak,
daj nam piće, evo novci
cvaka, cvaka, cvak!

Nema starih trgovaca
al' nema problema
ostao je stari Šabac
i puno boema.

Svirao je...  

Nema dobrih tamburaša,
to ne moze biti svak'.
Ostali li "Stari zvuci"
stara pesma, cvaka, cvak.

Svirao je...  

* Filip Tomić i Tomislav Jerotić: "Stari zvuci" 25 godina • Regionalno udruženje muzičkih pedagoga "Korona" • Šabac, 2003.

YouTube: Stari zvuci —  Svirao je Andolija

U znak sećanja na Andoliju snimljena je pesma "Svirao je Andolija" u izvođenju šabačkog
ansambla "Stari zvuci" a kasnije i ansambla "Cvaka cvak" i Ane Bekute
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: