Olga Hristilić Ilić (1880—1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači I « Olga Hristilić Ilić (1880—1945)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Olga Hristilić Ilić (1880—1945)  (Pročitano 9205 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« poslato: Februar 04, 2011, 11:55:07 pm »

*

OLGA ILIĆ
(Solun, 1880 — Beograd, 1945)



Olga Ilić (1900)


Olga Ilić-Hristilić (Solun, 05.02. 1880. — Beograd, 17.01.1945) je bila srpska glumica. Otac Olge Ilić bio je Francuz Gaston Sant, a majka Marija Gašparović. Prezime Ilić dobila je udajom za glumca Kostu Ilića.

Prvu ulogu odigrala je 1894. u Nišu u pozorištu Sinđelić, a zatim pola veka igrala u raznim pozorištima (Varaždin, Split, Šabac, Narodno u Beogradu, pozorišta Brane Cvetkovića i Bulevar u Beogradu, Osijek, Skoplje, Novi Sad, Leskovac itd) i putujućim družinama. 1930-tih godina vratila se u Niš i igrala i režirala u tamošnjem pozorišu. Igrala je brojne vodeće uloge, kao što su Dezdemona, Kordelija, Ofelija, Toska i Koštana, ali i muške kao što su Hamlet i Steva Dragić.

Olga Ilić bila je glumica velikog talenta i inteligencije, bogatog temperamenta i emocionalnosti, čudesne igre očiju i besprekorne dikcije.

U mladosti je nastupala u cirkusu. Dobro je pevala i nastupala je kao pevačica. Snimila je 25 ploča narodnih pesama i tadašnjih šlagera. Pevala je i u prvim operama i operetama u Beogradu.

Umrla je u bedi u staračkom domu.
Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 04, 2011, 11:55:25 pm »

**

OLGA ILIĆ


Ilić Hristilić, Olga, glumica (Solun, 5. II 1880 — Beograd, 17. I 1945)

Kao devojčica, rođ. Gašparović, doselila se sa majkom iz Soluna u Niš, gde je završila dva razreda gimnazije i u četrnaestoj godini stupila na scenu pozorišta "Sinđelić" ulogom Stefana u predstavi Trnje i lovorike. Udala se za glumca Kostu Ilića i sa njim glumila od 1896. do 1898. u nekoliko putujućih pozorišta i u gradskim pozorištima u Varaždinu i Šapcu. Zatim je angažovana u Narodnom pozorištu u Beogradu do marta 1900, a po njegovom napuštanju nastupala je u beogradskim revijalnim pozorištima: "Vesele večeri" Koste Delinija 1900, "Orfeum" Brane Cvetkovića 1901, "Veselo pozorište" Mike Bakića 1903. Sama je vodila putujuće pozorište kroz Bosnu (1904—1905), zatim stupila u beogradsko "Pozorište kod sloge" Mike Stojkovića i gradsko pozorište u Šapcu 1906. Naredne tri godine gostovala je na mnogim putujućim i gradskim scenama, 1909. bila prvakinja beogradskog "Pozorišta kod Bulevara" pod upravom Bogoboja Rucovića, od jeseni 1910. beogradske Opere Žarka Savića, sa kojim je gostovala i u Novom Sadu 1911. Tokom 1912. nastupala je u Osječkom kazalištu pod imenom Olivera Sant, a od 1913. u novoosnovanom NP u Skoplju. Kada se udala za glumca Petra Hristilića, postala je član i reditelj njegove putujuće trupe (1923—1929), zatim član Novosadsko-osječkog pozorišta (1930—1932) i NP u Nišu (1932—1934), gde je obeležila 35-godišnji umetnički jubilej ulogom Lukrecije Bordžije u istoimenoj drami V. Igoa i tim povodom objavila autobiografiju. Raspolagala je značajnim rasponom izražajnih mogućnosti dramske glumice na velikoj sceni. Ekscentrična u stilu Sare Bernar, u godinama pred balkanske ratove repertoari pozorišta podešavani su njenim težnjama da se afirmiše u reprezentativnom dramskom žanru. Tih godina tumačila je i dve muške uloge (Hamlet, Steva Dragić) a posle rata role duhovitih dama u francuskim konverzacionim komadima, dostižući najviši stepen nadahnuća, ramske snage i scenske ekspresije.
 
DELA: uloge: Ofelija (V. Šekspir, Hamlet); Dezdemona (V. Šekspir, Otelo); Porcija i Džesika (V. Šekspir, Mletački trgovac); Ebolijeva (F. Šiler, Don Karlos); Debora (S. Mozental, Debora); Lukrecija Bordžija (V. Igo, Lukrecija Bordžija); Esmeralda (Š. Birh-Pfajfer, Zvonar Bogorodičine crkve); Margareta (Dima Sin, Dama s kamelijama); Jelena (Ž. Ofenbah, Lepa Jelena); Jevrosima (L. Kostić, Maksim Crnojević); Zona i Vaske (S. Sremac, Zona Zamfirova); knjiga: O njoj, koja se ne vraća, autobiografija (1895—1934), Niš 1934.

 

LITERATURA: Ljubomir Petrović, Olga Ilić, Pravda, 6. III 1934; Trideset i pet godina glumovanja Olge Ilić, Politika, 1934, br. 9270, 7; Predstava u korist stare glumice Olge Ilić, NV, 1. i 2. I 1944; Milan Grol, Iz pozorišta predratne Srbije, Beograd 1952; Borivoje S. Stojković, Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera), Beograd 1979; Siniša Janić, Borivoje S. Stojković, Niško pozorište 1887—1944, Teatron, 1981, br. 30/31/32; Blistava i neuporediva, Politika, 3. V 1992; Dušan Životić, Moje uspomene, Beograd 1992; Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Beograd 1993; Zoran T. Jovanović, Narodno pozorište "Kralj Aleksandar I" u Skoplju (1913—1941), Novi Sad 2005.
 
Olga Marković
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 04, 2011, 11:55:53 pm »

**

PESME OLGE ILIĆ
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 04, 2011, 11:56:21 pm »

*
OLGA ILIĆ


SRPSKA SARA BERNAR





...Ti si došla kao Esmeralda. Moji drugovi i ja zanesmo se od prve. Ti, rođena estetična donese ono što nemački penik zove "večno žensko". Tvoja lepa artistična glava, glava one Sare Bernar, koja bi, da nije bila glumica, zamenila samu božicu glume, Taliju... Tvoj erotični glas koji miluje kao prvi i kao poslednji ljubavni sastanak, doprinese da... i mi rđavi đaci pogubimo glave. Krijući jedan od drugoga, volesmo te na toj svetkovini romantike i naše mladosti.

Iz propratnog pisma g. Dušana S. Nikolajevića, književnika, povodom 35-godišnjice jubileja g-đe Olge Ilić


Niti je bila srpkinja, niti Sara Bernar, bila je jedna i jedina, nezaboravna, a zaboravljena, Olga Ilić – Ilićka, glumica, tragetkinja, komičarka i pevačica "meraklijskih pesama punih sevdaha".

Rođena je u Solunu 1880. godine, kao vanbračno dete od oca francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović, koja je imala "zamršeno balkansko poreklo, jer je po krvi pripadala svim plemenima poluotoka". Olga nije zbog toga imala problem s identitetom. Genetski zapis je uz pomoć okolnosti i sudbine preokrenula u svoju korist — postala je glumica u četrnaestoj godini! Najranije detinjstvo provela je u francuskom manastiru, gde su "kaluđerice ličile na bele galebove koji svake večeri vrište na zidinama Bejaz kule". Uz molitve koje je svakodnevno slušala prolamala su se dozivanja mujazina sa okolnih minareta — religiozna atmosfera koja je u njenom mladom srcu ostavila duboke tragove svetskog šara.

Kada je imala sedam godina umire joj otac, te je majka naprasno odvodi u Niš, gde dobija zaposlenje u hotelu "Evropa" kao konobarica. Koliko simbolike ima u tom imenu za Olgin sveukupni život, postaće jasno kada prvi put kao dete od deset ili dvanaest godina bude, pukim slučajem, zaigrala, i to mušku ulogu, na daskama pozorišta "Sinđelić", koje se nalazilo u samom hotelu. Iako je geografska mapa njenih kasnijih vagabundskih putešestvija bila vezana za "zamršeni" balkanski poluotok, upravo će kroz taj hotel s glasovitim imenom, kročiti duhom u svet najznačajnijih dramskih likova evropske i svetske pozorišne baštine. Međutim, prvu ulogu koju Olga priznaje za svoju istinsku glumačku inicijaciju, odigraće u svojoj četrnaestoj godini u komadu, opet simboličkog naslova, "Trnje i lovorike". "Ceo moj život bio je jedan venac gde je trnje bilo upleteno lovorikom", piše ona u autobiografiji setnog naslova "O njoj, koja se ne vraća". S kakvim talentom se susrela nišlijska publika "koja još nije izašla iza visokih zidova patrijarhalnosti", bilo je sasvim očigledno kada je sa petnaest dobila da igra, ni manje ni više nego, ulogu Dezdemone u Šekspirovom "Otelu". Partner joj beše mnogo stariji i iskusniji Ljuba Stojanović, koji se prvo zgranuo kada je ugledao devojčicu u kratkoj suknjici s lutkom, a na kraju pedstave, uz ovacije publike, snažno je zagrlio, pa je, kako se Olga šali, Dezdemona mogla biti "dva puta udavljena". Tada je prvi put okusila sladostrašće slave i sa sedmog neba, u koje se beše vinula, "pala direkno u cirkus".

Tih dana u Nišu gostovao je cirkus "Fiori". Videvši konje kako galopiraju po taktu muzike i graciozne akrobatkinje posute šljokicama kako hodaju po žici s crvenim amrelima, a po svemu sudeći i zaljubivši se u jednog klovna, bilo je sasvim prirodno da ostane u toj najlepšoj dečijoj sobi gde su sve igračke oživele. Upala je u svet "crne magije" iz koga nipošto nije htela da ode čak ni uz pratnju policijskog pisara. Ali, đavo joj nije dao mira, ubrzo potom obrela se u "pikolo teatru", lutkarskom pozorištu, iz koga su je pod prinudom bacili u najsuroviju realnost — brak. Udala se za glumca Kostu Ilića, čije je prezime morala uzeti, ali Kostu nikada nije zavolela kao ljubavnika, već ga je do pred sam kraj života mrzela kao tiranina koji je upao u njenu dečiju sobu i zagzio sve njene igračke. Nije mogla da mu oprosti zato što je u svom tiranskom gnevu tresnuo njenu omiljenu lutku o pod, pa joj je ispalo njeno "začuđeno plavo oko koje je umelo i da spava". To oko bilo je Olgina detinja duša, koju je život hteo ozbiljno da uništi. Ali, Olga je prevarila život, potpuno se predala najvećoj od svih prevara — glumačkoj umetnosti i zauvek ostala među kripicama i lutkicama u svojoj putujućoj dečijoj sobi.

Tako su Olga i Kosta, u njihovoj zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirom, lutali zamršenim balkanskim poluotokom.

Igrali su u Varaždinu, Splitu, Šapcu i ko zna gde još sve nisu prikazali raskoš svog talenata, jer Kosta je takođe bio darovit glumac, izvrstan komičar i pevač.

A, u Šapcu čuveni Cicvarići opili su Olginu dušu sevdahom za vajkada. Doduše, u tim danima ona nije mogla ni sanjati da će za života snimiti preko dvadeset pet ploča i za koju godinu postati "omiljena i poznata pevačica tih istih sevdalinki".






U međuvremenu Olga je u svojim beogradskim boemskim noćima upoznala "jednog bledog čoveka", koji je bio njena "platonska ljubav". Taj čovek zvao se Žarko Ilić. Bio je novinar, prevodilac Šekspirovog dela "Troil i Kresida", ali i "najbolji usmeni pripovedač", koji je glumicu "uveo u svet duha". U kući Ilića, Olga je propevala. Uz Žarkovog oca Jovu i njegova dva brata čuvene pesnike Vojislava i Dragutina Ilića, čini se da je provela nezaboravne trenutke. U njenoj autobiografiji između redova se da naslutiti da joj je upravo drugovanje s ovom naočitom gospodom pomoglo da definitivno raskrsti sa svojim mužem "tiraninom".

Tako i bi. Olga i Kosta su poslednji put zaigrali u privatnom pozorištu Brane Cvetkovića. Bili su atrakcija, ali to je bio ujedno i poslednji trzaj njihove veze. Program se odigravao u elitnoj Kolarčevoj sali, a, zapravo, svodio se na humoreske sa pevanjem. Olga je pevala šansone, koje su tada bile "evropski novitet" i sevdalinke koje su bile "renesansa narodnog pevanja". Ostaće u sećanjima, onih retkih starih Beograđana, njene izvedbe pesama "Lepa Jelka ljubi Janka", "Ja imam jednog goluba" i "At mu sedi nane". "Verujem da će se njihove oči ovlažiti kao i moje, na tu divnu uspomenu, jer će ih setiti na mladost, a mladost je uvek pesma", seća se Olga nostalgično. To su bili dani njene najveće slave. Muškarci su trčali za njom, a žene su je, kao po običaju, ogovarale.

Tih dana dolazi do njenog drugog ulaska u Narodno pozorište i tad skandali zauzimaju svoj vrhunac. Olga je dobila ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa "Sakuntala". (Spisateljica ovih redova ne može a da ne primeti, koliko je raznovrstan bio pozorišni repertoar u Srbiji s kraja 19. i početkom 20. veka!). Upravnik pozorišta bio je, niko drugi do, Branislav Nušić. Putujuća glumica je po drugi put nameračila da se skrasi u Narodnom pozorištu, ali ni ovoga puta nije uspela. U autobiografiji navodi prilično glup i nerealan razlog svog neuspeha. Navodno, zahtevala je raskošnu toaletu za ulogu goluždrave indijke, a surovi Ben Akiba nipošto nije hteo da odreši kesu. Odjednom pojavljuje se Olgina gotovo naga fotografija s obnaženim grudima, u ulozi Sakuntale. Neka čitaoci ovih redova zaključe sami šta se stvarno dogodilo, ali stalni angažman u pozorištu (i pored pornografskog momenta, još neviđenog na Balkanu!) nije dobila.

Međutim, ono što se sigurno zbilo je skori razvod od Koste i njena, nije preterano reći, bežanija čak u Sarajevo. Na predlog glumca Koste Delinija, otišla (čitaj: pobegla) je sa svojom trupom na turneju po Bosni i Hercegovini. Posle administrativnih peripetija, jer tada to beše umiruća Austro-Ugarska, Olgina glumačka družina dobila je, ne samo dozvolu za rad, već i besplatan prevoz železnicom po čitavoj Bosni i Hercegovini. Zasluga za to pripala je Egmontovoj Klarici, koju je s oduševljenjem gledao u Beogradu Kosta Herman, ondašnji bosanski vladin savetnik, koji je tada svoje oduševljenje pretočio u članak o zapanjenoj glumici, a sada joj se našao u nevolji. Turneja je prošla više nego uspešno, a Olga sa ponosom ističe da je iz Bosne donela dva nova šlagera: "Oj, boga ti siva tico sokole" i "Pošetala Ana pelivana".

Po povratku u Beograd ponovo je zaigrala na daskama Narodnog pozorišta, gde se nije dugo zadržala. Ali, to nije bio samk sveta, jer baš u to vreme dobija poziv Jefte Ugričića da zaigra u pozorištu na "Bulevaru". U tom pozorištu okupila se plejada izvrsnih glumaca. Osnovao ga je njen stari znalac Bogoboj Rucović, sa kojim je igrala kao još dete svoju prvu ozbiljnu ulogu u komadu "Trnje i lovorike".

I, tako, krug se polako zatvarao. Olga je postala primadona pozorišta na "Bulevaru", gde je njen talenat došao do usijanja. Igrala je Ofeliju u Hamletu, Margaretu u Dami s kamelijama, Tosku, Klodovu ženu, Spirijenu u Razvedimo se. Te uloge bile su "preživljeni život i zagledanje u najdublji bezdan ljudskih duša" i predstavljale su "krajnju sintezu glumačkog stvaranja".






Nažalost, onog momenta kada je pozorište krenulo na turneju, tog momenta se i raspalo. Na istom mestu, na "Bulevaru", osniva se prva srpska opera. U prvi mah, Olga je bila začuđena pozivom da igra u operetama, s obzirom na to da je do tada bila isključivo dramska glumica. Sasvim neočekivano, tu doživljava svoj novi veliki uspeh. Nažalost, ovaj misionarski poduhvat biva osujećen od strane konzervativne i strogo patrijarhalne publike, koja nije imala sluha za novotarije.

Ne dugo posle toga Olga pakuje kofere i odlučuje se da konačno zatvori krug svoga života i karijere. Vraća se u Niš, treperavu varoš iz koje je kao dete krenula u surovi svet. Tada počinje njena stvarna Golgota, ali i prosvetljenje. Pozorište njene mladosti još uvek je bilo tu, ali sa novim upravnikom, poznatim Kostom Delinijem. Rešena da vrati uspomenu na devojačke dane, kada je igrala uglavnom muške uloge, Olga se, po uzoru na Saru Bernar, hrabro upustila u najzahtevniju mušku dramsku ulogu ikada napisanu — Hamleta. Kritičari su zapisali da je Olga tu ulogu odigrala "vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst", za razliku od njenih slavnijih muških kolega Cvetića i Stanojevića koji su "delovali teško i patetično".

Postala je prvi ženski Hamlet na Balkanu!

Nastavljajući s glumačkim opitima odigrala je opet mušku ulogu, Stevu Dragića u "Seoskom loli". Naravno, ni "Koštana" Bore Stankovića nije je zaobišla. Ni tada, pored svih uspeha, Olga nije uspela da se skrasi na jednom mestu, nego je s Bogobojem krenula na mnogobrojne turneje, a lovorike su se nizale jedna preko druge.



     


Prilikom angažmana u Osjeku, njen kapric došao je dotle da je čak promenila i ime. Više nije bila Olga Ilićka, već Olivera Sant, odavši time poslednju počast svome neznanom ocu, Gastonu Santu.

U tim danima besneli su na jugu balkanski ratovi, a po njihovom stišavanju kultura je opet procvala. U Skoplju se osniva Narodno pozorište, a na njegovo čelo stupa strogi Branislav Nušić, koji nije zaboravio Olgu, mada se o nju itekako ogrešio. Postala je opet Olga Ilić. U gradu je vladala slavljenička atmosfera, a ulicama se prolamala pobedonosna euforija. Upravo tada desio se najači slom u Olginom životu. Spletom gotovo grotesknih okolnosti dospela je u zatvor, jer rat je još uvek trajao. Bugarske vlasti smatrajući je "opasnom za njihovu bezbednost" interniraju je u Leskovac, posle u Niš, pa u Knjaževac. "Da li je bilo snošljivo tih dana okupacije?", pita se Olga i odgovara samoj sebi: "Šta znam, hlebac je bio dar božiji, grumen šećera bogatstvo..."

Pošto su joj sve stvari ostale u Skoplju, zatražila je dozvolu od bugarskih vlasti da ode ih sredi. To je bilo baš onih dana kada je probijen solunski front, a Bugari pred kapitulacijom. Olga, kao i većina glumaca u svim ratnim vremenima, bila je potpuno apolitična. Došla je naivno u Skoplje, a pošto nije završila poslove, tražila je produženje boravka. U tom času u Skoplje je ušla srpska vojska. To je bilo samo prividno olakšanje. Samo nekoliko dana po oslobođenju u njen stan upali su žandarmi, s ozloglašenim policijskim pisarom, da izvrše pretres, a ona je taman sredila sve svoje stvari. Isprva je pomislila da je u pitanju rutinska stvar, jer na takve upade beše sasvim naviknuta u vreme Bugara. Prevarila se. Odmah posle pretresa odvedena je u "Okružno načelstvo", a tamo joj je saopšteno da je optužena za izdaju! Korpus delikti bio je nož iz "Toske" i neki revolver, zaostala pozorišna rekvizita koja joj je došla glave.

U pozadini ovog nemilog događaja nalazio se neki ozlojeđeni udvarač, koji je "sačekao čas da mi se osveti za uvredu koju mu ja nikada nisam nanela". Osveta je bila nemilosrdna. Olga je zahvaljujući tom nikad imenovanom, bolesno sujetnom, osvetniku provela čitava tri meseca u podrumu skopskog zatvora. Spavala je na goloj zemlji, jer joj čak nisu dozvolili da od kuće donese prekrivače. Dani su joj prolazili u mučnom čekanju da se obrazuje sud u Skoplju, a njeni prijatelji nisu mogli ništa da urade da joj pomognu. Najzad, prvostepeni sud bio je obrazovan i Olga biva proglašena nevinom i puštena, jer nije imalo zašta da joj se sudi. Olga čak nije bila u stanju da se raduje svojoj slobodi, jer "blistava krila koja su me dotle nosila kroz život nikada nisu više zalepršala starim elanom". A, "onome čoveku koji me je tako okleveto...niti mogu, niti hoću da se svetim, ali bih htela samo bar jednom da mu pogledam u oči i ništa da mu ne kažem, jer bi moj pogled kazao sve, svu mržnju koju imam prema takvoj jednoj sitnoj duši..."

Ali, tada je sa njenog srca pao jedan veliki kamen, stena. Neočekivano, u priču vratio se njen nesrećni bivši muž Kosta, koji se svojski zauzeo za nju u tim teškim vremenima. "Tada sam mu oprostila i plavo oko moje lutke i do smrti njegove ostali smo najbolji i najidealniji prijatelji".  

U Skoplju je poslednji put odigrala Koštanu, a "sevdalinke su umrle, kao beli labudovi jedne mladosti koja je umirala". I Kosta je umro, kada su Olgi bile četrdeset tri godine. Da li zato, ili iz čiste ludosti, Olga se ponovo udala. Njen izabranik bio je Petar Hristilić, glumac i komičar. Tada Olga preuzima dirigensku palicu. Počinje da režira. Ponovo, osvedočuje se u pionirskom poslu, kao prva srpska rediteljka. Godine 1929., željna odmora odlazi u Novi Sad, gde igra nekoliko godina skoro u svakom komadu. Ali, mir se ne nalazi spolja, već dolazi iznutra. Olga ga nikako nije mogla naći. Nespokoj će je i pod stare dane oterati iz mirne vojvođanske prestonice u Narodno pozorište moravske banovine, a odatle opet u Niš, gde konačno stavlja tačku na svoju blistavu glumačku karijeru.

U danima Olginog sutona njene uloge bile su obojene tužnim tonovima tragičnih ženskih likova. I ko zna, da nije prošla kroz svo to "Trnje i lovorike", da li bi ikada našla svoj zreli glumački izraz. Ipak, kao što to obično biva sa svim našim značajnim ličnostima, život će skončati u Beogradu, u bedi, gotovo zaboravljena, živeći od dostojanstvenog "prosjačenja" od onih koji je još uvek nisu zaboravili.






Svoju autobiografiju završava predivnim rečima:

"I kada prolazim ulicama i čujem sa gramofonske ploče zvonki i srebrni glas nekadašnje Olge, zasuzi samo oko, ne od žalosti, nego od sreće, jer ja sam imala prošlost. Imala sam je!
Beše...."


Irina Marković | Koreni
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Mart 14, 2013, 08:23:59 pm »

*
GLUMICA OLGA ILIĆ OD LOVORIKA DO TRNJA
    

SRPSKA SARA BERNAR


Da li je moj život imao cilj? Ko zna... Ja sam učinila ono što sam mogla.
                                                                                                Olga Ilić


U niškom hotelu "Evropa", koji je bio daleko od Evrope, Olga Ilić je odigrala svoju prvu predstavu "Trnje i lovorike", sa Bogojem Rucovićem. Glumila je mladog slikara Stefana. Ime tog komada odslikalo je simbolično ceo njen potonji život koji je tekao u obrnutom smeru — od lovorika do trnja.

I Olga je veći deo svog glumačkog života provela kao putujuća glumica, kao "rečiti čergar". I za nju su ta putovanja bila otkrivalačka, jer se: "često putovalo sa oduševljenjem, a stizalo u razočarenje".

Tumačeći biografije putujućih glumaca, jedan od naših najpoznatijih savremenih teatrologa, dr Milenko Misailović, zapisuje: "Ima biografija koje ne objašnjavaju samo ljude čije su, nego često objašnjavaju i mnoge ljude koji će se tek pojaviti decenijama, pa i vekovima docnije. Možda i otuda dolazi ona mudrost, po kojoj nekog čoveka najbolje i najpotpunije može da objasni ne on sam, već neko drugi. Čovek je čoveku najbolje i najpotpunije ogledalo i zbog toga se pozorišna umetnost i zasniva na sučeljavanju čoveka na pozornici (glumca) i ljudi u gledalištu (publike). Ali, i pored vekovnog sučeljavanja čoveka sa nekim drugim čovekom, a i čoveka sa samim sobom, kao i pored vekovne težnje čoveka da se što više upozna sa samim sobom pomoću drugih ljudi, još uvek je čovek sam sebi, a i drugima najveća tajna".

Olgi Ilić se pružila prilika da hrabro otkrije svoj život, ali ne i sve svoje tajne.

Slomljena lepotom prošlog

Za svoj glumački jubilej (1895 — 1934) Olga Ilić je zamoljena da opiše sopstveni život na pozornici (rođena 1880. godine u Solunu — otac Francuz Gaston Sant) i tako su nastale autobiografske beleške "O njoj, koja se ne vraća", na radost i razočarenje njenih saputnika.

Jedan od njenih pozorišnih saplemenika, Jovan Tanić, tim povodom veli:

"Ovo je samo letimičan pogled na ovo što Vi zovete svojim životom. Velika lažljivice, skrili ste ono što bi najviše golicalo radoznalost Vaših prijatelja i Vaše publike. I opet ste nam pružili samo ono što ste Vi hteli, istina sa puno ukusa i mnogo melanholije. Hvala i na tome."

A velika Olga Ilić ovako je počela svoju ispovest:

"Na zidovima nekoliko požutelih fotografija, u duši okean uspomena. Iz toga kuta gledam na ono što je prošlo, čini mi se nekom ludom, mahnitom pomamom, tako da je sve to zbrkano, haotično i lepo.

Sinoć, kad sam se vraćala sa predstave, po ulicama razbacanog i još uspavanog Niša, gde me uvek sve seća na detinjstvo, gde nalazim sve, samo ne to detinjstvo koje je ostalo u dubini srca da druguje sa uspomenom na majku. Nenadano, iz neke kuće, čula sam promukli glas gramofona. Široka, meraklijska pesma puna usplamtelog sevdaha, sa tamne ploče rasipala se u noć. Melodija mi je tako poznata, glas pevačice tako blizak, zastala sam i slušala... To je bio Olgin glas. One Olge, koju ja još uvek nosim u sebi i pored kose koja je počela da sedi i pored mučne maske koju danas nosim.

Beše...

Vratila sam se slomljena, ne od tuge za onim što je prošlo, nego zbog lepote onoga što je bilo.

Ovo bi trebalo da bude svršetak moje autobiografije. Ali ja sam počela tom nostalgičnom notom, počela sam svršetkom, zato što gatam i zato što želim da svršetak bude lep kao što je početak bio".

Dezdemona u kratkoj suknjici

Za svojih pola veka, Olga Ilić, tada član i reditelj pozorišta Moravske banovine u Nišu, mogla je istovremeno mirno i nepomirljivo da opiše sebe — koja se ne vraća, ali koja je ostavila neizbrisiv pozorišni trag.

Bio je to ispunjen život.

"U 15. godini, prilikom gostovanja Ljube Stanojevića igrala sam Dezdemonu u "Otelu". Možete zamisliti kakvo je lice Otelo napravio na probi, kad je video da mu je partnerka u kratkoj suknjici i da drži lutku. Ali isto tako hteo je da zadavi svoju malu partnerku od oduševljenja iako je zavesa pala".

Posle takvog uspeha put "pozorišnog čeda" vodi je direktno u cirkus "Fieri", a s njim u čergarski život koji je brzo skončan, kao i sve buduće Olgine avanture. Kao i ona u pozorištu lutaka zvanog "Pikolo teatar". Ali, udajom na prečac za glumca Kostu Ilića, čergarenje je samo nastavljeno.

Ređala su se pozorišta i uloge: varaždinsko gradsko pozorište, pozorište Petra Ćirića u Splitu, dramsko pozorište Mike Stojkovića u Šapcu, Narodno pozorište u Beogradu (prvi put). "Mladost je imala krila" — zapisuje Olga.

A onda?

"Tada sam propevala"

"Upoznala sam jednog bledog čoveka, koji je bio moja platonska ljubav. Taj čovek nije napisao nikad ništa. Ali to je bio naš najbolji usmeni pripovedač... On me je uveo u svet duha, u carstvo snova... visok i tanak, podbočen na štap, večno krvavih očiju, mekim i vrelim glasom, on je pričao, pričao... A ja sam prvi put počela da upoređujem ljude... Na jednoj strani bio je moj muž "tiranin", koji je izbio oko mojoj lutki, a na drugoj strani Žarko Ilić, bledi sin Jove Ilića "tatkana", koji me je zvao "Rarava". Tada sam propevala... Tada su postale one sevdalinke, one pečalne makedonske pesme i strasne bosanske zapevke, koje sada slušam sa neznanih gramofona, kada idem tamnim ulicama Niša.

Jednoga dana, u staroj kući Ilića, u sred vrata, punog starih voćaka i nekog toplog daha jednoga veka koji je prošao, pevala sam "Stojanke". Iz druge sobe, u papučama, sa fesom na glavi i dugim čibukom u ruci izašao je žmireći pesnik Jovo Ilić.

— E, lijepo pjevaš Ciganko, od kuda ti to grlo?

Predstavili su me, rekli su ko sam, a on je i dalje žmirio i uvlačio dimove iz čibuka.

Najzad reče:

— Pa de... zapjevaj još jednu.

A posle pesme, klimnuo je glavom i vratio se u svoju odaju lagano vukući noge u papučama, tiho, kao čovek koji je nenadano iz jednog prohujalog doba zavirio u novi život, pa se nehajno vratio u tišinu i zaborav..."

"Dakle, vi ste Olga Ilić"

Nastavljena je avantura zvana pozorišna iluzija: pozorište Brane Cvetkovića u Beogradu, Narodno pozorište (drugi put), da bi na predlog Koste Delinija Olga Ilić sopstvenu pozorišnu družinu odvela na turneju po Bosni i Hercegovini.

"Pošto sam bila u razvodu sa mužem Kostom Ilićem, ideja da se neko vreme uklonim iz Beograda jako mi se dopala".

Po dolasku u Sarajevo morala je kod vladinog savetnika Koste Hermana po odobrenje za prikazivanje predstava.

"Kad sam služitelju predala posetnicu zebla sam u dnu srca, bojeći se da se u Beograd ne vratimo pre nego što smo i počeli, ali služitelj se odmah vratio rekavši da me gospodin vladin savetnik očekuje... Ušla sam u kabinet. Strašni vladin savetnik prijatno se smešio i ponudio mi fotelju. Posle kraće pauze rekao je ljubazno:

— Dakle, vi ste Olga Ilić?

— Da.

— Članica Narodnog pozorišta u Beogradu?

— Ne bojite se valjda duplikata ili falsifikata gospodine savetniče.

— O ne... nikako gospođo... Jednom prilikom kad sam bio u Beogradu, gledao sam u pozorištu "Egmonta" i divio se umetničkoj igri Klarice. Ja sam jedan od poklonika vaše umetnosti i verujte, nisam se nadao da ću vas ovde u Sarajevu, a naročito u mom kabinetu i lično upoznati.

Tada je otvorio jednu knjigu i pokazao članak sa mojom slikom.

— Evo, gospođo, po povratku iz Beograda napisao sam članak o vama.

Dozvola je glasila na tri meseca."

Optužena za veleizdaju

Posle trećeg vraćanja u beogradsko Narodno pozorište, ali za kratko, Olga Ilić se zaustavila u pozorištu na "Bulevaru". Ovde su bila okupljena poznata glumačka imena, a među njima u Bogoboj Rucović, Olgin partner iz "Trnja i lovorika". Tu je Olga Ilić postigla svoj najviši domet u ulogama: Ofelije (Hamlet), Margarete (Gospođa s kamelijama), Toske Siprijene (Razvodimo se), a odatle je dospela u prvu srpsku operu Žarka Savića, da bi se ubrzo vratila u Niš, varoš svoje mladosti. U "Sinđeliću", pod upravom Delinija, igraće Hamleta po ugledu na Saru Bernar, ali i ulogu Steve Dragića u "Seoskom loli".

Početkom 1912. godine naći će se u "uglađenom" Osijeku, pa će, shodno sredini, promeniti i ime u Olivera Sant (uzimajući prezime svog oca), a sledeće godine, na poziv Branislava Nušića odlazi u skopsko Narodno pozorište, doživljavajući tamo istovremeno i najveću lepotu glumačkog poziva i najveću ličnu tragediju, u gradu — kako sama kaže — "uzrujanom od velike pobede i ostvarenog sna" posle oslobođenja od Bugara.

Šta se ustvari zbilo? Olga o tome zapisuje:

"To su bili divni dani narodnog ponosa kada smo svi osećali da smo članovi jedne zajednice koja je pošla napred i kad smo svi bili gordi na to: Milorad Gavrilović, Luka Popović, Osipović, Milorad Petrović, Oberski, Draga Milojević, Sofija Haritonović, Ljubica Josić, Milica Spiridonović.

Bili smo velika porodica koja je grozničavo preživljavala dane estatičkog zanosa. Kao predznak onoga što treba da dođe, za mučne dane koje treba da preživim... Nije bilo više pozorišta, nije više bilo aplauza i cveća. Zastor je zauvek pao i skrio skopljansku pozornicu. Moji drugovi prelazili su snežne goleti Albanije ili umirali iza bodljikavih žica dalekih logora. Nestalo je pesme, sedeljki i zanosa, svega što je do tada bio moj život, a na ulicama krvavi užas rata koji je moju dušu, naviknutu na iluzije, dovodio do očajanja. Bugarske vlasti me iz Skoplja interniraju u Leskovac, zatim u Niš i Knjaževac..."

Bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje:

"Svake nedelje pevala sam u crkvi i znam da su ta moja nastupanja pod okupacijom izazivala divljenje i odobravanje naših građana, jer su im ulivala veru i nadu u oslobođenje".

No, posle oslobođenja, naše vlasti su Olgi ta nastupanja protumačile kao "služenje okupatoru", uhapsile je i optužile za veleizdaju! Tek formirani sud poništio je rešenje o njenom pritvoru, ali život pod sramnim žigom ostavio je neizbrisiv trag.

Olga piše: "Moj siromah muž, Kosta Ilić, iako smo bili razvedeni, svojski se zauzimao za mene tih dana moje patnje i time dokazao da se na muci poznaju junaci, a u nevolji pravi prijatelji... Posle tih teških dana, pod pritiskom javnosti i pozorišne publike, opet sam postala članica Narodnog pozorišta u Skoplju, gde sam poslednji put pevala nekad omiljenu Koštanu i gde su moje sevdalinke umrle, kao beli labudovi jedne mladosti, koja je umrla."

A zatim tome dodaje: "Godine 1923, posle smrti mog muža Koste, napravila sam poslednju glupost u životu i udala se za mog drugog muža Petra Hristilića, koji je isto kao i ja u sebi nosio divlju čežnju za lutanjem i za daljinama. Sedam godina sa našom trupom, po svim krajevima naše zemlje, prenosili smo strasnu ljubav prema pozorišnoj sceni".


OPROŠTAJ NA SCENI

Bio je to samo jubilej, ali za Olgu Ilić, "rečitog čergara" i odlazak One koja se ne vraća, iako to nije tako zvučalo u posvećenoj joj pesmi Jovana Tanića pod naslovom "Jubilej", koja glasi:

  
JUBILEJ

I tako najzad svršen je put!
Snovi i ljubav i bol i laske
prošli, minuti. Turobni kut
danas je: "svet što znače daske".
Tek noću u snu dolaze senke
mladosti, kao duši iz skaske;
i blede, strašne očajne maske
vitlaju lude terevenke.

Zastor je pao! I ti na binu
izlaziš gordo. Zadnji je blesak.
Sad još umreti u petom činu
uz gledalaca paradni pljesak
treba ti gospo. Da li to boli
što zadnji čin samo još osta?
Mnogo života i smrti proli
iz bezdane duše. Još nije dosta!

Još ima mnogo rumene vatre
i pregaranje zanosno neko
u srcu tvome. Još oči snatre
čarobnu zvezdu što sja daleko.
Jer ima nešto što ne vene
i ako tvoje oči gasnu —
i neće nikad pasti sene
u dušu tvoju mladu i strasnu.

Već treći znak. Zastor se diže
nad zadnjim činom. Opet zanesi
i um i srce — i bez griže
ostani uvek to što jesi!
Veliki izraz opšteg bola,
bliski i večni ljudski jad.
Kroz špalir tvojih velikih rola
uloge zadnje nek minus ad.

Mi još čekamo. I još osta
u srcu tvome žara tog.
Nikada nije dao dosta
duh koji biva polubog.
U prkos paradnog jubileja
tebe još mračni ne vreba kut.
Napred, Gospo, preko trofeja!
Napred! Veliki još zove put.


Milan Grol je ovim rečima opisao poslednje dane Olge Ilić:

"Olgu Ilić nije čekalo da umre u svojoj koži. Vukući svojih prevaljenih 60 godina, u bedi materijalnoj i duševnoj, posle avanture sa Rucovićem (igrajući ulogu Hamleta na svojim dramskim večerima sa Bogobojem Rucovićem) i dve udaje, Olga Ilić živela je fizički u bedi, ali je davno već bila umrla u impresijama o temperamentu i figuri s kojima je jedino bila ono što je bila kad se za nju znalo".

Umrla je 1945, u svojoj 65. godini.


Pripremio: Bane Jovanović | SRPSKO NASLEĐE | Istorijske sveske | Broj 12 • decembar 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4663



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Mart 14, 2013, 08:51:08 pm »

*
OLGA ILIĆ, NAŠA SARA BERNAR
    

ZANOSI REČITE ČERGARKE


Svi su bili uvereni da je stigla zamena za dotad nenadmašnu Velu Nigrinovu. Muška polovina Beograđana je obožavala, a ona u suknjama, ljubomorna, tkala mrežu spletki i ogovaranja. A ona je htela samo da igra i peva, (ne)svesna da i njena bajka ima tužan kraj...
                                                                                                
Svedočanstvo je iz prve ruke, iz autobiografskih beleški simboličnog značenja "O njoj, koja se ne vraća". Zamoljena da opiše sopstveni život na pozornici, Gospođa Glumica ovako je počela ispovest:

"Na zidovima nekoliko požutelih fotografija, u duši okean uspomena. Iz toga kuta gledam na ono što je prošlo, čini mi se nekom ludom, mahnitom pomamom, tako da je sve to zbrkano, haotično i lepo.
 
Sinoć, kad sam se vraćala sa predstave, po ulicama razbacanog i još uspavanog Niša, gde me uvek sve seća na detinjstvo, gde nalazim sve, samo ne to detinjstvo koje je ostalo u dubini srca da druguje sa uspomenama na majku. Nenadano, iz neke kuće, čula sam promukli glas gramofona. Široka, meraklijska pesma puna usplamtelog sevdaha, sa tamne ploče rasipala se u noć. Melodija mi je tako poznata, glas pevačice tako blizak, zastala sam i slušala... To je bio Olgin glas. One Olge koju još uvek nosim u sebi i pored kose koja je počela da sedi i pored maske koju danas nosim.
 
Beše...
 
Vratila sam se slomljena, ne od tuge za onim što je prošlo, nego zbog lepote onoga što je bilo.
 
Ovo bi trebalo da bude svršetak moje autobiografije. Ali ja sam počela tom nostalgičnom notom, počela sam svršetkom, zato što gatam i zato što želim da svršetak bude lep kao što je početak bio..."

Ovako je 1934. godine, povodom glumačkog jubileja — četrdeset godina na sceni — kroz svoj okean uspomena zaplivala Olga Ilić.
 
S lutkom na sceni
 
U početku poduže biografske odrednice koju je ispisao uvaženi Borivoje Stojković u svojoj "Istoriji srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba" stoji:

"Olga Ilić (5. II 1880, Solun — 18. I 1945, Beograd) bila je u početku 20. veka i dugo u međuratnom periodu svim svojim visokim umetničkim kvalitetima velika dramska umetnica i odlična pevačica."

Danas se o njoj malo ili nimalo zna. Savremenici su s njom otišli s onu stranu duge, iza varljive zavese sećanja koju sobom nosi pozorište, posebno u vremenima kad je ta umetnost trag mogla da ostavi samo u srcima i glavama neposrednih svedoka, publike i učesnika predstave. Danas znatiželjnici jedino u beogradskom Muzeju pozorišne umetnosti (uz čiju nesebičnu pomoć i nastaje ovaj tekst) mogu malo više da saznaju o umetnici u "koju je bio zaljubljen ceo Beograd" i čijoj se umetnosti klanjao i Kosta Herman, vladin savetnik u Sarajevu zadužen za odobrenje prikazivanja predstava u tada anektiranoj Bosni i Hercegovini. I to uglavnom uz pomoć retkih sačuvanih fotografija. Na sreću, ostale su njene autobiografske beleške čije delove i koristimo u pokušaju da obnovimo sećanje na nezaboravnu a zaboravljenu Olgu Ilić bez koje bi istorija našeg glumišta bila kudikamo siromašnija.
 
Rođena u Solunu, kao vanbračna kći Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović, junakinja naše današnje priče imala je "zamršeno balkansko poreklo, jer je po krvi pripadala svim plemenima poluotoka". Najranije detinjstvo provela je u francuskom samostanu, do sedme godine kad joj umire otac i kad s majkom odlazi u Niš, početak svih njenih početaka. Jer, upravo tu, u hotelu "Evropa", gde mati radi kao konobarica, četrnaestogodišnja Olga odigrala je svoju prvu predstavu više nego, po nju, simboličnog naziva "Trnje i lovorike", glumeći mladog slikara Stefana.

"Ceo moj život bio je jedan venac gde je trnje bilo upleteno lovorikom", zapisala je kasnije sećajući se da je veći deo života provela kao putujuća glumica, kao "rečiti čergar", jer se "često putovalo sa oduševljenjem, a stizalo u razočarenje".

Prvu pravu veliku ulogu odigrala je godinu dana kasnije i ovakav pisani trag ostavila o tome:
 
"U petnaestoj godini, prilikom gostovanja Ljube Stanojevića (mnogo starijeg i iskusnijeg glumca), igrala sam Dezdemonu u 'Otelu'. Možete zamisliti kakvo je lice Otelo napravio kad je video da mu je partnerka u kratkoj suknjici i da drži lutku. Ali isto tako hteo je da zadavi svoju malu partnerku od oduševljenja iako je zavesa pala."
 
Cicvarići i Rarava
 
Radoznalost da vidi kako izgleda svet mimo "Evrope", odvodi je na točkove cirkusa "Fiori", neki kažu i zbog zagledanosti u simpatičnog klovna. Čergarenje nije potrajalo pošto se, opet kratko, oprobava i u "Pikolo teatru", pozorištu lutaka. I tu konačno postaje Olga Ilić, Ilićka, uzimajući prezime muža Koste, darovitog glumca koji je – visok, atletskog stasa i lepog lica — s pozornice delovao više nego upečatljivo. Međutim, u braku je bio "tiranin, koji je izbio oko mojoj lutki". Ipak, njih dvoje su, uprkos zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirima, zajedno čergarili do varaždinskog gradskog pozorišta, pozorišta Petra Ćirića, dramskog pozorišta Mike Stojkovića u Šapcu... "Mladost je imala krila", zapisaće Olga.
 
U Šapcu su je, za vjeki vjekov, opili Cicvarići, njihov sevdah i pesma, tako da će za života snimiti preko dvadeset pet ploča i postati "omiljena i poznata pevačica tih istih sevdalinki". Ipak, propevala je nešto kasnije:

"Upoznala sam jednog bledog čoveka, koji je bio moja platonska ljubav. Taj čovek nije napisao nikad ništa. Ali to je bio naš najbolji usmeni pripovedač... On me je uveo u svet duha, u carstvo snova... visok i tanak, podbočen na štap, večno krvavih očiju, mekim i vrelim glasom, on je pričao, pričao... A ja sam prvi put počela da upoređujem ljude... Na jednoj strani bio je moj muž 'tiranin', koji je izbio oko mojoj lutki, a na drugoj strani Žarko Ilić, bledi sin Jove Ilića 'tatkana', koji me je zvao 'Rarava'. Tada sam propevala... Tada su postale one sevdalinke, one pečalne makedonske pesme i strasne bosanske zapevke, koje sada slušam sa neznanih gramofona kad idem tamnim ulicama Niša. Jednoga dana, u staroj kući Ilića, usred vrta, punog starih voćaka i nekog toplog daha jednoga veka koji je prošao, pevala sam 'Stojanke'. Iz druge sobe, u papučama, sa fesom na glavi i dugim čibukom u ruci, izašao je žmireći pesnik Jovo Ilić.
  
— E, lijepo pjevaš, Ciganko, od kuda ti to grlo?
 
Predstavili su me, rekli su ko sam, a on je i dalje žmirio i uvlačio dimove iz čibuka. Najzad reče:

— Pa de... zapjevaj još jednu.
 
A posle pesme, klimnuo je glavom i vratio se u svoju odaju lagano vukući noge u papučama, tiho, kao čovek koji je nenadano iz jednog prohujalog doba zavirio u novi život, pa se nehajno vratio u tišinu i zaborav..."
 
Skandal u izlogu
 
I Olga Ilić konačno, 1898. godine, stiže u beogradsko Narodno pozorište, san svih "rečitih čergara", i ide iz važne u važniju ulogu, od Ofelije u "Hamletu" do Esmeralde u "Zvonaru Bogorodičine crkve". Svaku njenu rolu publika pozdravlja ovacijama, a ona, ushićena priznanjima, odlazi u Skadarliju (gde je i stanovala), da i u kafanskom dimu napravi pozornicu za svoj glas i stas. Muška polovina Beograđana je obožava, a ona u suknjama tka mrežu spletki i ogovaranja.
 
Oni koji se razumeju i vole pozorište bili su uvereni da je stigla zamena za dotad nenadmašnu Velu Nigrinovu. Ali, ništa od toga, ništa od stalnog angažmana, a sve zarad surevnjivosti nekih njenih koleginica od kojih je jedna nazvala "šantankom", kafanskom pevačicom i kabaretskom glumicom (opširnije u okviru). I Olga, još kratko vreme s mužem i kolegom Kostom, prelazi u privatno pozorište čuvenog Brane Cvetkovića — čiji su se komadi igrali u uglednoj Kolarčevoj sali — gde pored sevdalinki peva i šansone, tada "evropski novitet". Bili su to trenuci njene najveće slave, Beograd priča samo o njoj.
 
I upravi Narodnog pozorišta ne preostaje drugo nego da joj ponovo otvori vrata nacionalne kuće. Zakratko. Po svedočenju same Olge Ilić, razlog je bio prilično glupav. Naime, kad je dobila naslovnu ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa "Sakuntala", tražila je da joj obezbede raskošan kostim za lik Indijke, ali je strogi upravnik Branislav Nušić odbio taj izdatak. Uz to, baš tada se u izlogu ugledne fotografske radnje u centru grada pojavljuje fotografija čuvenog Milana Jovanovića gotovo obnažene Olge Ilić u ulozi Sakuntale. Može samo da se zamisli kako je to odjeknulo u patrijarhalnom Beogradu.
 
Ponovo put pod kaput. Kuda? Sa sopstvenom pozorišnom družinom pravac Sarajevo, na turneju po Bosni i Hercegovini. I tu dobija nesvakidašnje priznanje od već pominjanog Koste Hermana, bosanskog vladinog savetnika. Ne samo što je s trupom bez teškoća dobila dozvolu za rad, nego čak i besplatan prevoz železnicom kuda god naume. Razlog? Čovek je svojevremeno u Beogradu gledao u Egmontovoj "Klarici" i svoje oduševljenje objavio u tekstu štampanom u Sarajevu.
 
Sledi povratak u Beograd, ponovo na scenu Narodnog pozorišta. Opet kratko. Odlazi u "Bulevar", teatar oko koga je njegov osnivač Bogoboj Rucović (s kojim je i igrala svoju prvu ozbiljnu ulogu "Trnje i lovorike") okupio možda najbolje glumce prestonice, i tu igra važne i zahtevne uloge, u najboljem stvaralačkom zanosu. Nažalost, pozorište nije dugo trajalo i umesto njega osniva se opera, gde dobija ulogu u prvoj srpskoj operi Žarka Savića i beleži nov uspeh, ali ova "beogradska novotarija" nije bila dugog veka. Pomalo umorna od glumačkog i životnog čergarenja, Olga Ilić odlučuje da se vrati tamo gde je i počela, u Niš.
 
U podrumu skopskog zatvora
 
U gradu svog početka, u pozorištu svoje mladosti "Sinđelić", kojim sad upravnikuje poznati Kosta Delini, radoznala i svojeglava, kakva je oduvek bila, Olga Ilić se upušta u nešto što je dotad na sceni uradila samo slavna Sara Bernar: igra najzahtevniju mušku ulogu ikad napisanu — danskog princa Hamleta. Zapisi kažu da ga je odigrala "vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst" a za radoznalce postala prvi ženski Hamlet na ovom delu planete. Brčiće na sceni stavila je igrajući i Stevu Dragića u "Seoskom loli", pozorišnoj igri s pevanjem.

Tabani su je ponovo zasvrbeli i eto je na pozornici u Osijeku, ali ne kao Olga Ilić, nego kao Olivera Sant, neki tvrde kao poslednju počast svom Gastonu. Drumovi je, potom, vode u Skoplje, gde se osniva Narodno pozorište kojim upravnikuje njen stari, ne po dobru upamćeni, poznanik Branislav Nušić a na plakatama je ponovo Olga Ilić. Upravo u gradu na Vardaru doživljava najružnije i najtužnije trenutke u životu. Kako je Drugi balkanski rat još trajao, bugarske vlasti su je, smatrajući je "opasnom za njihovu bezbednost", poslale u leskovački zatvor, odatle u Niš, pa u Knjaževac. Nekako je uspela da se izvuče i vrati u Skoplje — u još veću nevolju.
 
Bilo je to baš vreme kad je srpska vojska ušla u grad, dočekana slavljem na ulicama. Događaj je, razume se, i njoj doneo uzdah olakšanja, ali zakratko. U Olgin stan odmah je upala žandarmerija i posle pretresa odvela je u Okružno načelstvo, optužujući je za izdaju. Kao opipljiv dokaz na sto pred nju stavili su nož i revolver, pozorišnu rekvizitu zaostalu iz nekih predstava a nađenu u njenom stanu. Tri meseca čamila je u podrumu skopskog zatvora a sve, kako je kasnije zapisala, zbog osvete nekog ozlojeđenog udvarača koji je "sačekao čas da mi se osveti za uvredu koju mu ja nikad nisam nanela". Kad je oslobođena, nije se mnogo radovala jer "blistava krila koja su me dotle nosila kroz život nikada nisu više zalepršala starim elanom".

U Skoplju je poslednji put odigrala Koštanu. Udaja za Petra Hristilića, glumca ali i prvog upravnika pozorišta u Leskovcu, kojom je "napravila poslednju glupost u životu", donela joj je i pridevak prve srpske rediteljke. Naime, 1926. godine upravo u Leskovcu režirala je predstavu "Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu" Viktora Igoa.
 
Slede godine novih lutanja po scenama mnogih pozorišta u Kraljevini, umorna i tužna, igrajući upravo te i takve likove. Poslednje godine provela je u Beogradu, gde je i umrla (18. januara 1945) u šezdeset petoj godini, živeći u bedi, od milostinje onih koji je još nisu zaboravili.
 
Završne reči autobiografije, objavljene desetak godina ranije, kao da su sažele sve što je nosila sobom:
"I kada prolazim ulicama i čujem sa gramofonske ploče zvonki i srebrni glas nekadašnje Olge, zasuzi oko, ne od žalosti, nego od sreće, jer ja sam imala prošlost. Imala sam je! Beše..."





SLUČAJ BOŽIJEG STVORA
 
Neposredan povod za ostavku bio je sukob Olge Ilić sa značajnom glumicom Zorkom Todosićkom. U jednoj prepirci Todosićka je Ilićku nazvala "kafešantankom". Olgin suprug Kosta se žustro umešao u sukob i zapretio Todosićki da će joj "odgristi nos". U ostavci je Olga pisala: "Od kad me je Bog stvorio, nisam doživela što sam ovde u hramu našem i narodnom. Strepeći da se taj slučaj ne bi ponovio stoga sam prinuđena ukloniti se sa svoga položaja i molim upravu da me izvoli odmah razrešiti od dužnosti." Upravnik dr N. Petrović je istog dana (7. marta) na poleđini ostavke uvažio molbu Ilićke, obrazloženjem ironičnim i nimalo duhovitim: "Da bi i jedan 'božiji stvor' sačuvao da u 'hramu našem narodnom' još nešto ne učini, rešio sam da mu se učini po molbi i da se on 'božiji stvor' skloni gde hoće. Razreših ga." Njenog supruga kaznio je jednomesečnom platom. Zbog toga je i Kosta Ilić podneo ostavku s obrazloženjem: "Pošto kao uvređeni muž ne samo da nisam dobio zadovoljenje nego sam još i vrlo strogo kažnjen, tako da mi je nemoguće izdržati. Stoga mi je čast podneti ostavku i molim upravu da me odmah razreši te dužnosti." Upravnik Petrović napisao je na poleđini ostavke da je ne uvažava sve dok ne isplati kaznu. "Ako ne bude dolazio na posao", kaže se dalje u odluci upravnika, "smatraće se da je napustio dužnost".


Pripremio: P. Milatović | Politikin zabavnik broj: 3029 • decembar 2010.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: