Mija Seferović Jagodinac (18xx—1916)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA « Izvođači I « Mija Seferović Jagodinac (18xx—1916)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mija Seferović Jagodinac (18xx—1916)  (Pročitano 8477 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 04, 2011, 11:49:29 pm »

*

DŽUMBUS KOMATI NA BIKOVITO KAMANE

Mija Jagodinac umeo je da svira na e-žicu "slavuja" kao niko pre ni posle njega

U Srbiji bilo je nekoliko odličnih ciganskih muzičkih družina, od kojih su opštu slavu uživali Cicvarići i Andolije (iz Šapca), Vujice (iz Požarevca), družina Mire Šumalije (iz Rače), Melinori (iz Požarevca), družina Kragujevčanina Late, "banda" Đokice iz Zaječara, poznate su bile i niške družine Ajroša, i bend Jove Beloga, iz Beograda. Mnogi od bendova ušlisu u legendu, pa se i dan-danji pominju. Ali, najveći majstor ciganske muzike bio je Mija Jagodinac. Kad bi on svirao u kafani "Ujedinjenje", ili u bašti "Kod ruskog cara", masa sveta zakrčila bi beogradske trotoare, pa i čitavu ulicu. Saobraćaj bi stao - svi su se pretvorili u uho. Kad Mija zasvira tužno, mnogima bi zasuzilo oko, a kad zagudi veselo, noge su same igrale.
 
Mija Jagodinac
 
Pre rata mogli ste, za vreme lepih letnjih večeri i noći, pred kojom od ovdašnjih velikih beogradskih kafana, kao što su bile "Ruski car", "Ujedinjenje", "Druga beogradska pivnica" ("Danina kafana"), naići na nepreglednu masu sveta koji je zakrčio ne samo trotoare već i celu ulicu pred kafanom i, pretvorivši se sav u uho, slušao neku svirku što je dopirala ili iz kafana, ili od jednoga od čitave šume zauzetih kafanskih stolova pred kafanom. Kad biste pristupili bliže da vidite u čemu je stvar, ugledali biste za jednim povećim stolom cigansku muzikantsku družinu od osam do deset svirača koja je tako svirala, da je onaj svet smeo s uma i kuda je pošao i zanesen svirkom nije se satima micao s mesta. To je bila po celoj Srbiji i okolnim pokrajinama čuvena predratna sevdalinska sviračka družina Mije Seferovića Jagodinca.

Može misliti ko šta hoće o ciganskoj muzici ali, kakva je da je, ona je neosporno jedan sastavni deo naše narodne kulture. Obdarena pamćenjem za muziku, dobrom sviračkom tehnikom zadobijenom dugim vežbanjem i misleći samo o sviranju, imajući za instrument violinu koja je mnogo savršeniji od prostih narodnih muzičkih instrumenata. Cigani su naše pesme i igre izvodili uvek lakše i lepše od narodnih svirača diletanata i jače pogađali u narodu osećajne žice, no ma koji drugi svirači, bilo umetnici, bilo muzikanti.

Muzika za široke narodne mase

Sasvim je drugo pitanje da li je prava muzika imala od toga koristi i da li su Cigani svirači ma u čemu tu muziku unapredili. U toj pravoj umetničkoj muzici, gde treba da je sve na svom mestu, ne sme se ni u šta dirati, niti se sme šta dodavati i čime ukrašavati: svako menjanje, dodavanje ili ukrašavanje ili je van zamisli autora, a tada to više nije njegovo delo, ili je i na samu štetu dela. Međutim, u ciganskoj muzici to se sve radi; bilo da je to narodna, bilo umetnička muzika, Ciganin svirač ne može a da je makar i mestimice ne "ciganizira", da joj detalje na svoj način ulepša, da joj on što on nađe da je lepo, potencira, da joj doda ukrase, za naš svet dopadljive i lepe. To je ono "cigansko" u muzici što naš svet voli i jače oseća, no ma kakvupravu i zdravu višu muziku; to je onošto njega dira, u čemu on uživa, čime se oduševljava, kašto i do ekstaze, i zbog čega će to uvek ostati kao muzika široke mase.

Ali, s druge strane, neosporno je i to da ta prava, umetnička muzika, nikad neće na svoje slušaoce, pa ma kako oni bili muzički obrazovani, uticati onako i izazivati onakva duševna raspoloženja i onakve osećaje kao što će to ciganska muzika, majstorski izvođena, uticati ne samo na narodne mase već i na one koji znaju šta je prava muzika i imaju za nju smisla i osećanja. Paganini, Sarazat, Kubelik, Krajsler, Elnak i drugi virtuozi na violini biće pobožno slušani od onih koji za to imaju smisla i više muzičke kulture, slušaoci će se, povučeni u sebe, u pobožnom ćutanju i muzičkoj ekstazi diviti i onome što se svira, i virtuozu koji to izvodi, ali nijedan od njih neće u oduševljenju dreknuti, početi da peva ili skočiti da poigra zanesen muzikom i atmosferom koju je ova stvorila. Ali kad ga Ciganin, dobar primaš, praćen svojim složnim i skladnim orkestrom "dirne u živac", slušalac će, pa često i onaj muzički obrazovan, zaboraviti na sve, pevaće iako nije pevač, skočiti da se uhvati u kolo, pa će često učiniti i kakvu ludoriju. A kad ga primaš još bolje dirne, on će razbijati čaše, flaše, ogledala i prozore, bacati novac pred svirača, pokloniti mu svoj sat i lanac ili, kao što je učinio u svoje vreme direktor jedne velike beogradske banke lumpujući u kafani "Makedonija", pokloniti sviračima družine Cicvarića konje i svoj skupoceni fijaker koji ga je čekao pred kafanom da ga vozi kući.

Ciganske družine kod nas

I opet, kakva je da je, ciganska muzika je kod nas, kao i kod Mađara i Rumuna, neosporno imala jakog muzičkog uticaja na svet, i smatra se kao nešto nerazdvojno od duhovnog života narodnog, pa se u tom pogledu ona, ipak,mora smatrati kao sastavak naše opšte kulture. Ali, treba primetiti da taj uticaj nisu vršili, ni mogli vršiti, svirači solisti, pa ma kako oni bili majstori u svome poslu. Za taj uticaj na masu, o kome je reč, traži se ne samo kvalitet i sklad već i intenzitet, a to je u stanju dati samo dobra složena i izvežbana sviračka družina, koja u stopu prati svaki ton primaša i svojom pratnjom potencira lepote njegovog sviranja. Takvih družina sa istaknutim i u našem svetu poznatim primašima, bilo je u našoj zemlji nekoliko odličnih, i njihovi primaši ostali su u uspomenama savremenika i često se pri veseljima pominju, iako već odavno ne postoje. To su, npr. bile družine Cicvarića i Andolije iz Šapca, Vujice iz Požarevca, Mire Šumalije iz Rače, Mike Malinor iz Požarevca, Late iz Kragujevca, Ajroši iz Niša, Gemiša iz Kladova, Đokice iz Zaječara, Jove Beloga iz Beograda i drugih.

Družina Mije Jagodinca

Ali, nijedna družina nije ostala u tako živoj neizgladivoj uspomeni savremenika kao družina Mije Jagodinca. Ako u ciganskom sviranju još može biti virtuoznosti, za Miju se bez pogovora može reći da je bio virtuoz "najbolji Ciganin svirač u Srbiji", a možda još i daleko izvan nje" — kaže dr Tihomir Đorđević u svojoj knjizi "Naš narodni život" - jeste Mija Ciganin iz Jagodine. On je učio svirati sam, kao i drugi Cigani, a nešto i od svoga oca. Ima sina koji godinama svira i koji je bio u vojnoj muzici, ali ni izdaleka nije ravan svome ocu. Sin mu svira po notama i svaku stvar odsvira ocu, te je ovaj zapamti i onda svira neverovatno bolje od sina jer ima veliku tehniku u prstima i nežan ton, izvanredan triler i jedinstveni flažolet i picikato. Mija svira sve moderne manje stvari, valcere, potpuri, uvertire, marševe pa i fantazije, ali ih on uvek sam prekraja. Najlepše su mu one stvari koje sam stvara i svira na g-žici i "slavuj", koga svira na e-žici. Ako je i sam razdragan, svira s najvećim osećanjem i oduševljenjem. Neobično mu je žao što ne zna notno svirati i što ga izdaje snaga. Mada se veoma trudi da svoj orkestar popuni dobrim snagama, on ne može da nađe ni približno ravne sebi članove."

Mijino poreklo i škola

Mija je poreklom bio turski Ciganin i pravo mu je ime bilo Muja. Rođen je oko 1860. u Jagodini. Otac mu je bio u ono vreme čuveni zurlaš Sefer, od koga je Mija još u ranom detinjstvu naučio svirati orijentalne melodije i igre, kao i od svoga strica, dobrog starog svirača Puže, tako da kad mu je bilo šesnaest godina, bio je već izašao na glas kao odličan svirač na violini. Ali od njega je izašao pravi majstor tek onda kad je u Srbiju došao iz Mađarske ondašnji nadaleko čuveni mađarski Ciganin svirač Ferdinand sa svojom dobro sklopljenom sviračkom družinom. Ferdinand je svirao u raznim mestima naše zemlje, a najviše u Beogradu. Njegovo sviranje je bilo nešto novo za naš svet, kako po načinu izvođenja tako i po sklopu orkestra. Primaš je svirao na tipičan način mađarskih Cigana svirača, kakav se dotle nije čuo u našoj sredini. Orkestar mu je bio sastavljen od prvoklasnih muzikanata: od instrumenata imao je samo violine (ćemane), violu (brač) i veliki kontrabas (begeš). Dotle su se mogli kod nas čuti samo turski Cigani muzikanti, sa violinom, zurlom i bubnjem (goč). Efekat je bio takav da je kafana "Srpska kruna" bila svako veče dupke puna, da je ceo svet u kafani plakao kad bi Ferdinand zasvirao kakvu žalostivnu ondašnju pesmu, uglas pevao kad bi to bila kakva vesela melodija i ustajao da sa oduševljenjem igra kad bi se zasvirala kakva srpska ili rumunska igra, polka, valcer ili mazurka.Kad je Ferdinand sa svojom družinom došao u Mijino rodno mesto Jagodinu, Mija ga je zamolio da ga primi u njegov orkestar, što je Ferdinand, kad je video kakav je to svirač, odmah odobrio iprimio ga za drugog violinistu (tercaša). Mija se odmah prilagodio Ferdinandovom načinu sviranja i za vreme od tri meseca, dok je sa njim putovao i svirao, naučio je mnogo i shvatio šta znači precizno i lepo svirati. Napustivši, zbog materine bolesti tu družinu, Mija je nešto docnije zasnovao sam svoju proslavljenu sviračku družinu, sastavljenu gotovo isključivo od svojih rođaka, dobrih jagodinskih muzikanata. Najbolji mu je tercaš bio njegov brat od strica Koja Janić, a najbolji begešar rođak Mija Suljić. Docnije je uveo u orkestar svoje sinove Kostu (koji je pre toga bio u vojnoj muzici u Beogradu) i Caleta, znatno boljeg svirača od Koste.

"S pun ćemer žuti dukati"

Mijina sviračka družina počela je odmah izlaziti na glas ne samo u Srbiji već i u Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj, Sremu, Bačkoj i Banatu. Ona je gotovo neprestano bila na putu, svirajući po našim većim mestima; svakog leta ona je prelazila granicu i svirala po velikim kafanama u mestima van naše zemlje. U pojedina naša mesta, kao i preko Save i Dunava, Mija je često pozivan da svira na velikim svadbama i banketima. Skopljanski paša, kad god je pravio kakvo veće veselje, pozivao ga je u Skoplje plaćajući družini put i dobro je nagradivši. Tako su posle činili i strani konzuli u Skoplju. Zarađivao je dobro i nije bilo retko da se vraćao kući u Jagodinu, kako je on govorio, "s pun ćemer žuti dukati". Stekao je i kuću u Jagodini i živeo bolje no obični Cigani svirači. Kuća i danas postoji u staroj Ciganmali današnjoj Ulici Petra Panajotovića. U kući je imao čitavu kolekciju violina; bioje izvanredan majstor za opravke muzičkih instrumenata. Mija, iako je bio musliman, imao je samo jednu ženu. Od poroda imao je sedam kćeri i petnaest sinova. Bilo je interesantno zaviriti u njegovu sobu za decu; nije se moglo ni pomišljati na postelje, već su od duvara do duvara sobe bile poređane daske na kojima su deca spavala. Žalio se kako mu samo izjutra za doručak deci treba više para no što iznosi ceo dnevni trošak za celu kuću. Inače, Mija je bio u svemu umeren. Nije pio nikakva pića, osim kafei čaja. U sviranju je bio "sluhista" kakvoga valjda, nikada više neće biti. I najteže komade učio je "na sluh", ne uzimajući violinu u ruku; kad je komad odsviran, on bi uzeo svoju violinu i tačno ga odsvirao.

Beogradska kafana "Ujedinjenje" (ugao Uzun Mirkove i Studentskog trga) u kojoj je često "imao gažu" Mija Jagodinac, u čijem bendu je bilo ćemane (violina), brač (viola) i begeš (kontrabas).

Mija i — Paganini

Sa Mijom sam se dobro poznavao još od pre devet-stotinitih godina. Kad god je sa svojom družinom dolazio u Beograd, on mi se javljao i ja sam tada sa po kojim poznanikom išao u kafanu gde je svirao da ga slušam. Znajući da sam profesor, on me je smatrao za profesora muzike, a ja sam se dobro čuvao da se ne odam kako nemam ni pojma o notalnom sviranju. Najčešće je svirao kod "Ruskog cara", "Ujedinjenja", u "Kneževoj pivari" i u "Daninoj kafani" u Dušanovoj ulici. Te su kafane, kad bi Mija u njima svirao, bile pune sveta. Pristupivši tada mome stolu, između komada koje je svirao i pozdravivši se, sedao je za sto i pričao o svojim muzikantskim doživljajima i o onome čega se naslušao putujući po svome poslu.Bio je vrlo prostodušan, naivan, i ne znajući mnogo van onoga što je u neposrednoj vezi sa njegovim zanatom, ponekad nam je za stolom za vreme odmora pri sviranju pričao takve stvari da se moje društvo i ja nismo mogli uzdržati od smeha, što bi ga u takvim prilikama uvredilo i pomalo naljutilo. Tako nam je, npr., posle sviranja u "Daninoj kafani" pričao ko je i kakav je svirač bio Paganini i neke nemoguće priče o njemu. Paganinija je, npr. pozvao sebi car Franja Josif da ga veseli i uveo ga u svoju sobu u kojoj je bio postavljen sto samo za njih dvoje, cara i muzikanta. Car je hteo da se proveseli sam, bez društva, da bi bio slobodan i neizložen pričama koje bi se o njegovom lumpovanju morale širiti po narodu. Kako smo se mi prvo pokazali kao neverne Tome, a posle radovali da čujemo šta je sve car bio spremio da počasti Paganinija, Mija je, pljuckajući pod sto posle svakog izbora jela, izređao sve što je bilo izneseno na car-ski sto. Tu je bilo najpre "sirenje" ali bez luka i paprike, jer car nije na to navikao. Zatim su naišle čorbe, u "zlatni čorbaluci, bre pileća, bre jagnjeća, bre gusku", carska posla! Posle neki paprikaši, pa onda "bogate sarme od kupusa, s pastrmu i slaninu", a kad "naidoše" ona "pusta pečenja" (i tu se Mija zagrcnu od pljuckanja), Paganini je došao u škripac i veliku nezgodu: nije više mogao, a nije bio red za carskom trpezom sedeti pa gledati kako je car sam zapeo pa jede. Kad se tu kako-tako izvukao, car udari dlan o dlan, pa donesoše četiri velike tepsije bureka i pite. A kad se i to svršilo, car zapali cigaru i naredi Paganiniju da skine sa violine sve žice, osim "srmu" (k-žicu) (Mija je slušao o tome kako je "virtuoz" svirao najteži i najlepši komad samo na toj žici), pa da se izmakne od stola na pet koraka i da mu svira, a on će, car, "kad padne u kara-sevdah, pod sto, pa da rokće od sevdaluk". Malo je trebalo da mi, gosti koji smo to slušali, odemo pod sto od smeja dok nas je Mija, uvređen, ljutito ostavio i otišao svojoj družini.

Mija je Miki Alasu satima objašnjavao koje tonove "treba da isteruješ u molove", da mnoge igre treba svirati "preko prst" (znači u tonu "h"), da posle jedne pesme drugu moraš da sviraš "u tonu koji pasira", da je "đumbus komate" bolje svirati na "bikovito kemane", a za "kara-sevdah" imaš samo da dodiruješ žicu "kao da na nju mećeš melem".

U gostima kod Mije

Imao sam jednom priliku, pre rata, baveći se u Jagodini poslom, da budem gost na ručku kod Mije, u njegovoj vlastitoj kući u Cigan-mali. Ručak je bio skoro onakav kakav je onzamišljao da je car Franja Josif priredio Paganiniju, sa tom razlikom što sto nije bio postavljen u carskoj sobi već nasred dvorišta. Mija mi je objasnio da je to zato što je u kući jaka zapara, a u avliji je "imalo lufta". Oko stola su služile čisto odevene Ciganke sa Cigančićima. Za vreme ručka i posle ovoga, kad se pila crvenika iz Jovca, pretresala su se stručna muzička pitanja, o kojima je Mija uvek rado govorio. Tu se, na primer, utvrdilo da je tu i tu igru bolje svirati u tom i tom basu, da pojedine tonove treba "da isteruješ u molovi"; da je mnoštvo igara najbolje svirati "preko prst" (u tonu h); da nikad ne treba posle odsvirane pesme svirati igru "u ton što ne pasira", jer pri takvom prelazu "publika izgubi merak, kao da si ju opalio sas šamar". A Mija je imao siguran osećaj (koji često nedostaje baš i dobrim sviračima) koji tonovi treba da dođu kao "basovi" jedni posle drugih, a koji se "slažu kao rogovi u vreći", i da, npr, nikad na pesmu u basu f ne treba prelaziti na igru u basu d, već ili je svirati opet na f, ili preći na h, ili ponekad na s. Objašnjavao mi je da je "neki yumbus-komati", kao, npr. neke marševe, ili neke "karavlaške" igre bolje svirati na "bikovito kemane" (violina sa jakim, a grubim glasom); nežne sevdalinke, a naročito kad sam svirač "padne u kara-sevdah", bolje se izvode na violini sa mekim, slabijim ali čistim glasom, ali onda svirač ima da svira meko, nežno, prsti samo da dodiruju žicu "kao da na nju mećeš melem".

Rat i smrt Mijina

Za vreme rata Mija je često u kafanama svirao nemačkim oficirima. Jednom prilikom, slušajući kako on svira "slavuja" (po čemu je on u Srbiji i oko-lnim pokrajinama bio čuven kao "Mija Slavuj"), jedan oficir ga je naterao da zine da bi video da li mu je u ustima kakva spravica koja podražava slavuja. Jedan nemački general, oduševljen Mijinim sviranjem, kazao mu je to na nemački; Mija je dobro čuo samo "gut", pa praveći se da ne zna što to znači, odgovorio je generalu da "sad Srbi mnogo gutaju", što opet general nije razumeo.Poslednji put sam Miju video za vreme rata u jesen 1914. godine. Kad sam u Nišu, kao rezervni oficir, jedno jutro izašao da "vršim raport" u svome odredu, na levom krilu onih što su se bili postrojili za raport, stajao u vojničkom stavu "mirno" Mija u civilnom odelu. Kad sam ga začuđeno pitao šta će on tu, on mi je smireno odgovorio da ga je nužda naterala i da je došao da me zamoli za kakvu pomoć jer "sad od sviranja nema leb". O Miji sam od tada izgubio svaki račun, pa sam posle rata saznao da je umro 1916. godine u dosta velikoj bedi. Ali uspomena o ovome najboljem srpskom sviraču, koji je razveseljavao i dovodio u ekstazu ne samo svet u svome mestu i okolini već i najinteligentniji svet u celoj zemlji, pa i van granice ove, trajaće još dugo u pričama onih koji su ga poznavali i slušali. I svi će vam oni reći da se takav svirač neće više kod nas roditi.


Napisao: Mihailo Petrović Mika Alas | Srpsko nasleđe
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: