Tomislav Toma Zdravković (1938—1991)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Tomislav Toma Zdravković (1938—1991)  (Pročitano 68119 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 04, 2011, 09:05:16 pm »

*
Rođen: 20. septembar 1938.  
Preminuo: 30. septembra 1991. u Beogradu
Sahranjen u Beogradu, na Centralnom groblju







TOMISLAV TOMA ZDRAVKOVIĆ


"Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miroslav Ilić. Sedimo on i ja sami u 'Šumatovcu' i on me pita: 'Dado, šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane?' Bilo mi je mnogo čudno: zašto da prestane? Šta ima to da prođe? Jer, ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim — sem muzike.  
Od nje živim i za nju živim" ...



Ne kockam se da bih dobio, već zato što je vreme relativno, i što me interesuje ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi. Ljudi se kockaju u ratovima, u politici, u investicijama... Taj odnos sa kockom je bitan, jer jedino tako možeš da upoznaš sebe i druge.

Prigovaraju mi da suviše pijem, ja kažem uvek može više

Prigovaraju mi da suviše filozofiram, ja kažem da me ne slušaju.

Nekih se jutara sećamo, ali neke večeri nikada nećemo moći da zaboravimo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 04, 2011, 09:08:03 pm »

*

TOMA ZDRAVKOVIĆ — biografija


BUKET BELIH RUŽA

Toma Zdravković, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u selu Pečenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nemaštini i siromaštvu, kao jedno od petoro dece, nije ni mogao da očekuje moralnu podršku Svevišnjeg. Brzo je shvatio da ga život na selu ne privlači, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljoprivrednog proizvođača koji šuruje sa društvenim sektorom. Umesto o njivi, dečački naivno, maštao je o pevanju: oni koji su ga slušali kako pevuši, vrteli su glavom i tvrdili da "tu ima nečega". Šta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mršav i žgoljav, nikako nije ličio na pevača koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je rešio da krene u svet preko neizbežnog Leskovca. Tu je, sasvim slučajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić) i na njenom primeru se uverio da od muzičke budućnosti ništa nema bez kafane.

Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme — tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio "imidž" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola — umetnosti nikad kraja!

Po prvi put u takvom okolišu našao se Toma Zdravković u leskovačkoj "Dubočici". Nije mu bilo teško da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim krugovima brzo se čulo da u Leskovcu peva "neki Toma" i da sve zna: narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel "Bristor" i na licu mesta šarmirao publiku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: želeo je da sam nešto komponuje, prčkao je po klaviru, i konačno napravio pesmu "Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje — shvatio je da još nije kompozitor.

U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogradu. Za nju je našao stan u Tuzli, maštao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke više ne sreću. Jednog dana, našao je Slavičin dnevnik i šokirao se: njegova mezimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeći da joj pruži još jednu priliku, po isteku ugovora u "Bristolu", Toma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.

"Došli smo prvo u Beograd — pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u "Politici ekspres". — U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru "Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom bara. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grdna trema, jer su tad u kafe-baru u Bezistanu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Belošević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović. Tad sam prvi put u životu video Šekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela "Balkan" (...) Nije se vratila do osam uveče, tako da sam opet krenuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u društvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne želeći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angažman u hotelu "Vojvodina" i nastavio sa svojim ljubavnim mukama.

Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je tražio stepenicu više i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog "Metropola". U modi su bili šlageri i kancone tipa "Ave Marija", "Granada", "Katari" i "Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beograda, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela "Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivši na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspešan sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i nekoliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.

Kao što ostali svet menja košulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u novosadskom "Putniku", beogradskoj "Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu.

"Odleteo sam do Titograda nekim starim "konvejerom" — pričao je Zdravković, u ispovesti za "TV Reviju" 1984. godine. — Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, došao sam do hotela "Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra na nekoj klupi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Išlo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Stefana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepšoj terasi na Jadranu.

Jednog dana, vraćajući se sa plaže, svratim do recepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se godinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem telegram, a u njemu stoji da se hitno javim jednom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi. To me je totalno šokiralo..."

Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, ništa nije govorila. Sasvim razočaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. Želeo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angažman nije mogao da dobije. Morao je opet u Tuzlu, u "Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još jedan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.

Tako je nastala pesma "Buket belih ruža" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika — još tada u "Bristolu" — osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj život.


ON DRUKČIJE NIJE NI MOGAO...

Zdravkovićeva kafanska karijera, u međuvremenu, nastavila se angažmanom u niškom hotelu "Park", odakle je prešao u beogradski "Gradski podrum" gde je tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutro. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskustava: još jedan emocionalni tesnac rezultirao je pesmom "Ciganka" koja je hitro postala nova kafanska himna, ali je samo mali broj ljudi znao njenog autora. Kad je 1963. "Diskos" ponudio Zdravkoviću da snimi prvu ploču, ovaj je računao na "Ciganku", ali su odgovorni bili ubeđeni da ona nije hit. Odlučili su se za jednu Tominu novu melodiju "Što te večeras nema" koju su upakovali sa numerom Enrika Masijasa "Žena mog prijatelja" i pesmama "Deca zemlje" i "Esađerata".
 
"Diskos" je izdao prvu ploču bez ikakve reklame — zabeležio je Tomina sećanja novinar Dragan Gajer u "TV Reviji". — Tako je onda bilo: ko hoće da kupi, kupi. Bez ikakve najave, bez reklame, ništa! Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću postati poznat, popularan. Ploča je izašla i ništa se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u "Albaniji". Uđem da vidim da li će neko da je kupi. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu koju ova nije znala. Nešto kao: moj drug, pa žena, pa prijatelj... Ja shvatim da traže moju ploču, onu "Žena mog prijatelja" Enrika Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju. Meni neprijatno, jer radi se o mojoj ploči. Ipak, objasnim prodavačici — eno je, tamo gore. Skine je i stavi na gramofon. Devojčice oduševljene. Jedna komentariše, držeći omot: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! — Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju..."

"Gradski podrum" nije zažalio što je angažovao Tomu. Naprotiv, mršavko koji po svim principima marketinga nikako ne bi smeo da uđe u kafanu, a kamoli da stane ispred mikrofona, magnetskom privlačnošću plenio je publiku, vodeći je u boemska raspoloženja neviđenom emocionalnom snagom. Zdravković ni tad nije imao gromki, zvonak glas koji je lomio čaše i lustere: njegovo oružje ležalo je u tananim nitima osećajnosti na čijim su se talasima gosti ljuljuškali, prepuštajući se Tominim pričama o sudbinskoj povezanosti kafane i ljubavi.

Da bi na ličnom primeru pokazao da je to tačno, Toma nije morao dugo da čeka. U "Podrumu" je upoznao Milicu, sa kojom se, posle nekoliko meseci, venčao. Svedoci onog vremena sećaju se da je Milica bila mirna i razložna, i uz nju, činilo se, i Toma više nije onaj stari: nije mnogo pio, manuo se kocke i boemskog društva koje ga je, po zlehudoj tradiciji, svuda pratilo. Pomirio se sa činjenicom da će ostati kafanski pevač i da od ploča ništa neće biti. U sklopu bračnog prevaspitavanja, prešao je u kafanu "Stadion": već posle nekoliko nedelja, za kafansku klijentelu Beograda "Stadion" je postao kultno mesto — tamo je pevao Toma Zdravković!

Nastupajući pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je "upravljao" gostima, menjao raspoloženje, kreirao atmosferu, pa je svima, osim Tomi, bilo logično što mu je Obrad Jovović, šef "Jugotonovog" predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču. Bez velike nade, odneo je Jovoviću demo-snimke pesama "Ciganka", "Marta", "Nikad neću da te zaboravim" i "Anđela", a ovaj je Iliji Geniću poverio da uradi aranžmane. Na veliko Tomino čuđenje, ploča je brzo objavljena: dogodilo se, eto, da neko i održi dato obećanje! Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva, do tad, zatvorena vrata.

Radio stanice i televizija više ga nisu zaobilazili, počeli su čak da se za njega interesuju i organizatori zabavnomuzičkih festivala, sasvim zbunjeni da li je ono što Toma komponuje i peva, narodna ili zabavna muzika. Ostaće zabeleženo da je na "Beogradskom proleću 69." Toma, u alternaciji sa Anom Štefok, pevao pesmu "Duška". Usledili su singlovi sa pesmama "Ja nemam nikog na svetu", "Rogonja", "Voli me do sutra" i "Kamena stena", i svima je bilo jasno da posle Tome Zdravkovića narodna muzika više nikad neće biti ista.

Primetili su ga čak i šefovi Splitskog festivala, pa su mu 1969. uputili poziv da učestvuje na velikoj internacionalnoj fešti. "Jugoton" je, međutim, smatrao da je bolje da Toma ode na festival "Ilidža 69." i peva pesmu Blagoja Kašanina "Odlazi, odlazi". U konkurenciji pevačkih legendi onog vremena — kakvi su bili Nedeljko Bilkić i Safet Isović, Toma, objektivno, nije imao šta da traži. Zauzeo je drugo mesto, ali se u Beograd vratio sa najvećim hitom festivala: za samo dva meseca singl je prodat u 100.000 primeraka! Bio je to početak gazdovanja Tome Zdravkovića: kad je Mehi Puziću dao pesmu "Majko, majko", koju je ovaj prodao u neverovatnih 500.000 primeraka (postoji verzija da je otišlo i čitavih 700.000 komada!), shvatio je da poseduje redak talenat hitmejkera. Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato!


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 04, 2011, 09:09:11 pm »

*


TOMA ZDRAVKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI


Godina 1963.
01. Što te večeras nema
02. Žena mog prijatelja
03. Deca zemlje
04. Esadjerata

Godina 1967.
xx. Cvetak mali s rosom razgovara (duet Milina Stefanović)
xx. Kad se laste vrate (duet Milina Stefanović)
xx. Kad zora zarudi (duet Milina Stefanović)
xx. Sinoć zvezda s neba pade (duet Milina Stefanović)

Godina 1968.
01. Noćas sam tužan, Ciganko moja
02. Marta
03. Nikad neću da te zaboravim
04. Anđela

Godina 1969.
01. Duška "Beogradsko proleće 69."

Godina 1969.
xx. Ja nemam nikog na svetu
xx. Rogonja
xx. Voli me do sutra
xx. Kamena stena

Godina 1969. (10. juli)
01. Odlazi, odlazi II nagrada publike "Ilidža 69." (Blagoje Košanin)
02. Sjetićeš se mojih riječi (Blagoje Košanin — Milan Petrović)
     uz narodni ansambl Ismeta Alajbegovića Šerbe

Godina 1969. (15. oktobar)
01. Nedžmija (Toma Zdravković)
02. Noći su tužne sve (Toma Zdravković)
03. Ljubavi, živote moj (Toma Zdravković)
04. Neću plakati zbog tebe (A. Stepić — M. Nikolić)
     uz Ansambl Ace Stpica

Godina 1970. (15. oktobar)
01. Sliku tvoju ljubim (Miodrag Todorović Krnjevac — Panta Radivojević)
02. Danka (Toma Zdravković)
     Narodni orkestar RT-Beograd pod vodstvom Miodraga Jašarevića
      Ansambl Ace Stepića


Godina 1971.
01. Poslednje pismo "Beogradski sabor 1971." (R. Grajić — arr. Đ. Karaklajić)
02. Sudbino (Toma Zdravković — arr. A. Jevtić/Z. Pejković)
     Narodni orkestar RTV Beograd pod vodstvom Miodraga Jasarevića i Narodni ansambl Žarka Josipovića Škule

Godina 19xx.
01. Prokleta nedelja (Toma Zdravković — arr. Spaso Berek)
02. Nado, Nado (Toma Zdravković — arr. Spaso Berek)
     Narodni orkestar RTV Sarajevo pod vodstvom Jovice Petkovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 04, 2011, 09:09:44 pm »

*


TOMA ZDRAVKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


ALBUMI


Godina 1979. (28. februar)
Toma Zdravković
01. Umoran sam od života (Toma Zdravković — Novica Zdravković)
02. Prokleta nedelja (Toma Zdravković)
03. Danka (Toma Zdravković)
04. Rastajemo se (Toma Zdravković)
05. Nada (Toma Zdravković)
06. Za tebe Čavale, druže (Milutin Popović — Milutin Popović/Dragan Knežević)
07. Idi zauvek (Toma Zdravković)
08. Rođendan bez tebe (Toma Zdravković — Novica Zdravković/ Milutin Popović)
09. Majci za rođendan (Toma Zdravković)
10. Marta (Toma Zdravković)
      Orkestar "Romalen"


Godina 1982. (22. decembar)
Toma Zdravković | Zlatne ploče
01. Prokleta nedelja (Toma Zdravković — arr. D. Knežević)
02. Umoran sam od života (Toma Zdravković — N. Negovanović — Z. Pejković)
03. Lele, lele, Ciganko (Toma Zdravković — N. Negovanović — B. Bizetić)
04. Ljubavi, živote moj (Toma Zdravković)
05. Što te večeras nema (Toma Zdravković)
06. Majci za rođendan (Toma Zdravković)
07. Što je tužna tako ova noć (Toma Zdravković)
08. Danka (Toma Zdravković)
09. Tamburaši, tamburaši (Toma Zdravković)
10. Noćas sam tužan, Ciganko moja (Toma Zdravković)
11. Kad se voli što se rastaje (Toma Zdravković)
12. Rastajemo se (Toma Zdravković)
      Prate ansambli Ace Stepića, Dušana Radančevica, Borisa Bizetića, Dragana Bendekovića,
        orkestar "BIS" Zorana Pejkovića i orkestar "Romalen"


Napomena: na albumi iz 1979. kao tekstopisac pesme "Umoran sam od života" navodi se Novica Zdravković. Na albumu iz 1982. kao tekstopisac iste pesme navodi se N. Negovanović?


Godina 1983. (23. april)
Dva smo sveta različita
01. Tužno leto (Toma Zdravković — arr. D. Knežević)
02. Žena druga mog (Enrik Masijas — tekst A. Korać — arr. Toma Zdravković)
03. Oj, Dunave, Dunave (Toma Zdravković — arr. D. Knežević)
04. Sliku tvoju ljubim (M. Todorović Krnjevac — P. Radivojevic — M. Todorović)
05. Dete ulice (Toma Zdravković — arr. Toma Zdravković)
06. Ej, Branka, Branka (M. Marković — arr. D. Knežević)
07. Izgubljeni u životu (Toma Zdravkoviž — arr. D. Knežević)
08. Dva smo sveta različita (Toma Zdravković — arr. D. Knežević)
09. Svirajte mi tiho, tiše (M. Marković — arr. D. Knežević)
10. Zaboravljam pesmu (Toma Zdravković/S. Savić — Toma Zdravković — D. Danilović)
      Prate orkestri: Dragana Kneževića, Branimira Đorđevića, Vlaste Jelića, Miodraga Todorovića Krnjevca i
        Danila Danilovića


Napomena: na omotu albuma pored pesme "Dva smo sveta različita" stoji arr. D. Knežević dok na ploči, za istoimenu pesmu stoji arr. V. Marić?


Godina 1984. (5. novembar)
Toma Zdravković
01. Dotakao sam dno života (Toma Zdravković — Toma Zdravković — Z. Skerl)
02. Svirajte noćas samo za nju (A. Korać — A. Savić — Z. Skerl)
03. Ostala je samo uspomena (N. Zdravković — N. Zdravkovic — Z. Skerl)
04. Sta je to u meni (Toma Zdravkovic — Toma Zdravković — Z. Skerl)
05. Ludi Tomi (Toma Zdravković — Toma Zdravković — Z. Skerl)
06. Za Ljiljanu (A. Korać — S. Baltić — Z. Skerl)
07. Gde si sada (N. Zdravković – N. Zdravković – D. Vasić)
08. Dođi moja tugo (T. Zdravković — P. Mars — Z. Skerl)
09. Ružan ko đavo (Toma Zdravković — Toma Zdravković — Z. Skerl)
10. Rogonja (Toma Zdravković — Toma Zdravković — Z. Skerl)
      Studijski ansambl i orkestar Danila Vasića

Napomena: navedeni podaci preuzeti su sa omota, međutim na samoj LP ploči, pored sledećih pesama navedena su sl. imena:
Svitajte noćas samo za nju — arr. A. Korać
Ostala je samo uspomena — arr. D. Vasić
Dođi moja tugo — arr. D. Vasić



Godina 1986. (22. mart)
Toma Zdravković | Zlatna br. 2
01. Idi zauvek (Toma Zdravković)
02. Ej, Branka, Branka (M. Marković — M. Marković — D. Knežević)
03. Čekaj me (M. Popović — K. Somonov — M. Popović)
04. Odlazi, odlazi (B. Košanin)
05. Sliku tvoju ljubim (M. Todorovic Krnjevac — P. Radivojević — M. Todorović Krnjevac)
06. Dotak’o sam dno života (Toma Zdravković — Toma Zdravković — Z. Skerl)
07. Svirajte noćas samo za nju (A. Korać — A. Savić — Z. Skerl)
08. Sudbino (Toma Zdravković — Toma Zdravković — A. Jevtić/Z. Pejković)
09. Sutra se vraćam kući (Toma Zdravković — Novica Zdravković — B. Bizetić)
10. Za Ljiljanu (A. Korać — S. Baltić — Z. Skerl)
      Prate orkestri:
        D. Kneževića, B. Đorđevića
        M. Todorovića, D. Vasića, B. Bizetića,
        D. Radančevića I A. Stepića



Godina 1987. (9. maj)
Dal' je moguće
01. Dal' je moguće (Toma Zdravkovic – Toma Zdravkovic)
02. Pukla žica na gitari (B. Kosanin – C. Vrljes)
03. Fatima (Toma Zdravkovic – Toma Zdravkovic)
04. Ostao sam sam (Toma Zdravkovic – Toma Zdravkovic)
05. Pesme moje (K. Monteno – K. Monteno)
06. Žena je plakala (Toma Zdravkovic – Toma Zdravkovic)
07. Ja nemam prava (Toma Zdravkovic – Toma Zdravkovic)
08. Sviraj, nepoznati druže (K. Monteno – Z. Kozaric)
      Studijski orkestar Faruka Jazica
        Gost na ploči: Kemal Monteno

      Pesme napisane na Trebeviću u sobi 104 pansiona "Osmica" kod Salke Kica


Godina 1991.
Braća Zdravković
01. E, moj brate (Toma Zdravković — ar. D. Knežević)
02. Zora se rađala (Novica Zdravković — ar. Z. Pejković)
03. Aleksandra (Toma Zdravković — ar. D. Knežević)
04. Ne možeš me utešiti, Dragana (Novica Zdravković — ar. Z. Pejković)
05. Navik’o sam ja na noćni život (Novica Zdravković — ar. D. Janković)
06. Zaboravljam pesmu (Toma Zdravković — ar. D. Knežević)
07. Duša boli (Novica Zdravković — ar. D. Vasić)
08. Dete ulice (Toma Zdravković — ar. D. Knežević)

Napomena:
na albumu iz 1983. "Dva smo sveta različita", kao aranžer pesme "Dete ulice" naveden je Toma,
na istom albumu kao kompozitor za pesmu "Zaboravljam pesmu" navode se Toma i S. Savić
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 04, 2011, 09:10:24 pm »

*


TOMA ZDRAVKOVIĆ — OSTALO



Filmovi:

Balkan Ekspres 1983.
Bolje od bekstva 1993.
U filmovima pojavljuje se u ulozi pevača


TV serije:

Doktorka na selu 1982.
Bolji život 1987.

*
 
DVD kompilacija originalnih TV spotova Tome Zdravkovića!
Toma Zdravković — h i t o v i

01. Kafana je moja istina
02. Šta će mi život
03. Dal' je moguće
04. Dva smo sveta različita
05. Lele, lele, ciganko
06. Tužno leto
07. Prokleta je ova nedelja
08. Plakala je
09. Sliku tvoju ljubim
10. Ljubavi, živote moj
11. Idi zauvek
12. Ej, Branka, Branka
13. Noćas sam tužan, Ciganko moja
14. Vozovi moji prolaze
15. Svirajte cigani
16. Pukla žica na gitari
17. Dete ulice
18. Dotak'o sam dno života
19. Danka

PAL — sve zone
izdavač: GlobalCall

*

Toma Zdravković — Živko M. Bojanić

Romansirana biografija popularnog folk pevača Tome Zdravkovića.
Biografija koja će Vam objasniti mnoge stvari.

Povez: broširano
Broj strana: 198 strana
Format: 15 x 20 cm
Pismo: Latinica
Autor: Živko M. Bojanić
Povezani artikli
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 04, 2011, 09:10:55 pm »

*

ŠTA ZNAČI IMATI STILA?


Šta znači imati stila? U osnovi ništa drugo nego sa stilom lumpovati, piti i propadati. Lako je biti bogat i sređen pa uredno živjeti i imati stila. Drukčije je kad si na dnu, sa šankom kao prvom i posljednjom linijom fronta, nadnesen nad kockasti stolnjak kao domoljub nad šahovnicu, jedino ti društvo limena pepeljara, i jasno ti je da više nikada neće biti drukčije, a ipak će se i dalje za tebe reći kako imaš stila.

To, prijatelju, znači da nisi Balkanac i da dušom i srcem ne pripadaš svijetu novokomponovane i kafanske muzike. Ali možda si pomalo Francuz, tamo takvi momci u pravilu propadaju sa stilom, pa je stoga i moguće da nacionalnom ikonom postane izvorno kafanska pjevačica. Genijalna Edith Piaf, jedna od najvećih. Moglo bi se reći da je sličan osjećaj svijeta, ista ljudska propast koja se u pravilu zbiva u kafanskome ambijentu, kod Balkanaca porodila novokomponovanu narodnu muziku, a kod Francuza Camusa i Sartrea, egzistencijalizam u književnosti.

Ali bio je jedan Srbijanac, veliki kockar i pijanica, koji je bio bliži Edith Piaf, Sartreovim Putovima slobode i Camusovom Mitu o Sizifu nego kafani iz koje je potekao i u kojoj je dopjevao svoj život. Premda je nastupao na istoj pozornici s ostalima, Toma Zdravković gotovo da i nije imao veze sa svijetom novokomponovane narodne muzike. Ali još manje je pripadao duhu jugoslavenske zabavnjačke estrade. A s rock'n'rollom, pak, imao je veze koliko i s arijama iz Verdijevih opera. Pritom, on nije bio pjevač izvornih narodnih pjesama, niti su pjesme koje je napisao i otpjevao s vremenom postale narodne. Na svakoj se pozna, čak i kad ju zadnja baraba pjeva, da je Tomina.

Prvi i posljednji put uživo sam ga slušao 1983., jedne novembarske nedjelje u zeničkome hotelu Metalurg. Bio sam tamo s rođakom, ustvari ujakom u drugome koljenu, radnikom željezarcem, koji je valjda zbog kuferaškoga porijekla imao i finoće i stila u svome cjeloživotnom proleterskom propadanju. On je svu večer mezio šljivu, baš je onako — mezio, jer nikada ne vidjeh čovjeka koji bi bio u stanju pola deci piti po sat vremena, i za to vrijeme barem stotinu puta prinijeti čašicu ustima. Taj moj rođak pio je vrhom jezika, a bio je pijanac od karijere. Čini mi se da više nema takvih ljudi.

Ja sam u to doba pio samo colu i nisam pušio. Sve u svemu, bio sam čist i nevin, kakav bih ostao do danas da se osobne i kolektivne povijesti nisu ukrstile i složile oko toga da i od mene načine Balkanca. Istina, Balkanca s ponešto manjom mjerom očaja i stalnom sviješću da bi se svake nesreće jednom trebao riješiti.

Toma Zdravković te je večeri u Metalurgu pio bijelo vino i zalijevao ga kiselom. Nije pio ni špricer, ni gemišt, nego je miješao po svome, onako kako čine ljudi koji su imali vremena naučiti kada se i zašto vino vodom blaži. Čaše je odlagao na barsku stolicu koja je uz njega stajala nasred pozornice. Na sebi je imao belo džez odelo, ispod kojega se stalno znojila modra razdrljena košulja. Pratio ga je ansambl uobičajenog sastava za to vrijeme: električni bas i gitara, doboš, harmonika i klarinet. Čini mi se da nisu bili baš neki svirači, iako s kafanskim muzičarima tada nisam imao nikakvoga iskustva. Zvučali su kao da ih je usput sakupio, negdje između Loznice, Tuzle i Doboja. Vidjelo se da im je svejedno šta sviraju.

Ali on je pjevao kao da mu je posljednji put u životu. Sjećam se, kad je krenuo s "Kad se voli što se rastaje", da je moj rođak izdahnuo samo jedno dugo i teško Uffff, kao da mu je upravo, u jednom dijeljenju karata za remi, isteklo pola života. Znao je šta mu ta pjesma znači, kao što je znao i onaj koji ju je pjevao, kao što je znala i Edith Piaf, jer je svaku svoju pjesmu životom platila. A ja sam bio opčinjen, iako nisam imao ništa od njihovih iskustava, niti smo, ruku na srce, dijelili isti pogled na svijet. Nisam se mogao identificirati ni s pjevačem, ni s rođakom željezarcem, uz kojega me vezivala bosanska obiteljska nježnost i tek ponešto genetskoga materijala, a od njega me je dijelilo sve drugo, Marijanska brazda dubokog kulturnog nerazumijevanja, klasne razlike, generacijska udaljenost... S obojicom ću se stvarno sresti i po suzi bratimiti kad ih više ne bude. Ni njih, ni svijeta iz kojeg su nastali. To je vjerojatno neka druga priča, ali jednom sporednom Tuđmanu ne mogu zaboraviti, ni oprostiti što je s lica zemlje zbrisao posljednje tragove onog ionako odumirućeg bosanskog svijeta, koji je svoje duhovno i fizičko središte nalazio u Zenici i Kaknju, oko rudnika i željezare. Bit će među Bosancima Srba, Hrvata i Bošnjaka, ali kuferaške nacije neće više nikad biti.

Na kraju je, pred sam rastanak, negdje oko jedanaest, Toma zapjevao: "Prokleta je ova nedelja"... Konobari su skidali stolnjake sa slobodnih stolova i naplaćivali popijeno, šef sale poprijeko je gledao one na kojima se vidjelo da namjeravaju još ostati, a on je pjevao dugo i tužno, prinosio dlanove licu, unosio se sav u melodiju i riječi, dizao pogled uvis, kao da pred sobom nema publiku hotela Metalurg, usred najzagađenijega od svih jugoslavenskih gradova. Pjevao je Toma kao da ga slušaju Camus i Sartre, prije nego što je Jean-Paul sasvim šenuo i okrenuo se studentima i njihovim falšnim revolucijama, pjevao je kao da zaista ima kome pjevati.

Sjećam se da smo poslije, moj rođak i ja, šetali kejom uz Bosnu, kroz maglu i smog, i da smo se rastali bez velikih riječi i pravih znanja o onome što nam se te večeri dogodilo. Njemu, radniku, takva znanja nisu ni trebala. On je živio onoliko dugo koliko su durali srce i jetra, uvjeren da teška pitanja nisu za njegove tvrde željezarske glave. I po tome je bio sličan Tomi Zdravkoviću, kojem nisu ni trebala pitanja da bi imao sve važne odgovore. Bila je nedjelja, prokleta nedjelja u jesen 1983., a iznad Zenice, koju su tih godina zbog zagađenja zaobilazile ptice, rojili su se anđeli da ga čuju. Nisam ih tada mogao vidjeti, ali danas se jasno sjećam tih anđela. Na njih me podsjećaju Tomine pjesme i dva udaljena groba.


Miljenko Jergović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 04, 2011, 09:11:19 pm »

*

Najlepše Tomine pesme


KARI ŠABANOVI
Stihovi Aleksandar Ivanović Leso
 
Sjećanje iz djetinjstva
 
Sjećanje me lakom tugom ovi:
... veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
— s puta idu kari Šabanovi.
 
Mi u susret otrčimo k njima,
a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima...
 
... Mili dani, moji sni nestali,
kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.
 
Zalud uho sad zvukove lovi,
zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa,
niti idu kari Šabanovi.


NOĆAS SAM TUŽAN, CIGANKO MOJA

O Ciganko moja, ja sam noćas tužan
Zapevaj mi jednu pa mi rane leči
Pa raspleti kosu, o Ciganko moja
Nek mi mladost prođe kad muzika svira

Ref. 2x
O mladosti, zašto prolaziš
Hej starosti, brzo dolaziš

Ja nikoga nemam da mi rane leči
Ni majku ni oca, o Ciganko moja
Pa zašto da živim, niko me ne voli
Violina jeca, a srce me boli

Ja nikoga nemam, samo tvoje oči
Što gledaju tužno kad se zora rađa
Nek mi mladost prođe bez suza u oku
Jer je davno moja potonula lađa


ŠTO TE VEČERAS NEMA

Što te večeras nema
Kad oči moje suze liju
Kad duša moja noćas pati
Kad srce samo tebe traži
Ti da se vratiš

Ref. 2x
Vrati se, vrati, ljubavi moja
Vrati se kući, živote moj

Što te večeras nema
Kad lutam sam u ovoj noći
Ej pusta zoro još ne svani
Nek' grani sunce, nje još nema
Nikad ne svani

Što te večeras nema
Kad pijan pričam Ciganima
Da još te ludo, ludo volim
Čaše i flaše, sve je prazno
K'o srce moje

Što te večeras nema...


MARTA

Ref.
Marta, Marta, o, Marta,
I nebo bi plakalo znaj
Kada bi znalo koliko
Bez tebe tužan je dan.

I ova pesma je tužna,
Tužan za mene je svet.
Proklinjem noći i jutra,
Proklinjem sve moje sne.

Ne mogu bez tebe da živim,
Ne mogu da nađem svoj mir.
Molim te, vrati se Marta,
Veruj da ja nisam kriv.





Fotografija: TOMA ZDRAVKOVIĆ Hitovi
Najveći hitovi Tome Zdravkovića na DVD-u, 2006.



YouTube: Toma Zdravković — Kari Šabanovi
YouTube: Toma Zdravković — Noćas sam tužan, Ciganko moja
Pesmu "Noćas sam tužan, Ciganko moja", Toma je posvetio Esmi Redžepovoj.
YouTube: Toma Zdravković — Što te večeras nema
YouTube: Toma Zdravković — Marta
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 04, 2011, 09:13:16 pm »

*

Najlepše Tomine pesme


TAMBURAŠI, TAMBURAŠI

Tamburaši, tamburaši
Svirajte mi malo
Zbog nje svake noći lutam
Zbog nje pijem stalno

Ref. 2x
Cigani, tiho, tiho svirajte
Dušu mi moju jadnu smirite

Tamburaši, tamburaši
Ime joj je Mira
Ne svirajte pesmu njenu
Što u srce dira

Tamburaši, tamburaši
Nju jedino volim
Zbog nje moja duša vene
Kako da prebolim


LJUBAVI, ŽIVOTE MOJ

Ti si moja uspomena divna
Još za tobom moje srce pati
Da l' se sećaš kad si sa mnom
Brala ruže, plakala
I rekla mi da me voliš kao nikoga

Ref. 2x
Ljubavi, živote moj
Ne mogu, ne mogu bez tebe

A sudba je sasvim drugo htela
Drugom ruže i ljubav si dala
Ja ostadoh sam da lutam
Da te tražim, da tugujem
Mesto tebe tvoju sliku da milujem


SLIKU TVOJU LJUBIM

Stalno gledam tvoju sliku
A grudi mi vatrom gore
Tvoje usne nasmejane
Samo što ne progovore

Ref. 2x
Sliku tvoju ljubim
Šapćem tvoje ime
Vetar nosi reči
ne zaboravi me

Da mi nije slike tvoje
Tuga bi mi veća bila
Ti si mene opčinila
I zauvek osvojila

Već davno mi ti ne pišeš
Što te nema da se javiš
O, ljubavi najmilija
Nemoj da me zaboraviš


NADA
Toma Zdravković

Bolje da te nisam sreo,
Bolje da sam umro
Kad sam ugledao tvoje plave oči;
Ono more plavo, sve je bilo lažno.
Sve što beše ljubav
Sad je mržnja prema tebi koju znam.
Sto i više puta plakao sam u životu,
Ali veruj kao danas nisam…
Pa to nije ljubav, pa to nisu boli,
Ja želim da umrem jer istine nema.
Niko me ne voli…

Nado, Nado… Nado, Nado…
Nado, Nado… Nado, Nado.

Zar su prošli dani,
Zar je prošlo ono vreme
Kad sam mo'go ludo da te volim,
Kad sam brao cveće pokraj nekog puta?
Zašto vetar odnese mi moju ljubav,
Moje snove i moj san?
Lažno plavo more,
Ladni vali, lažna ljubav,
Nežne reči, njene oči plave;
Lažna beše ljubav, njene suze lažu.
Neka vetar nosi njenu sen,
Ja ostajem sam...

Nado, Nado... Nado, Nado...
Nado, Nado... Nado, Nado.





YouTube: Toma Zdravković — Tamburaši, tamburaši
YouTube: Toma Zdravković — Ljubavi živote moj
YouTube: Toma Zdravković — Sliku tvoju ljubim
YouTube: Toma Zdravković — Nada Verzija II
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 04, 2011, 09:13:27 pm »

*

Najlepše Tomine pesme


DOTAK'O SAM DNO ŽIVOTA

Dotak'o sam dno života, i pakao i ponore
ali ti mi dušu uze, prokleti ženski stvore
pa zbog tebe nemam mira
u snovima ni na javi

Ref. 2x
Kako da te muko moja
kako da te tugo moja
kako da te srce moje
za trenutak zaboravi

Duboko je, daleko je,
ja osetih svu gorčinu
Dotak'o sam dno života
sad verujem u sudbinu
ali tebe više nema
u snovima ni na javi

Šibali su moju dušu i orkani i tornada
ali ti mi dušu uze, prokleta ženo mlada
pa zbog tebe nemam mira
u snovima ni na javi


DVA SMO SVETA RAZLIČITA

Ja znam da volim i da ljubim
ja znam da pevam i da snevam
jer ti i ja, dva smo sveta različita
jer ti i ja, ko to zna, ko to zna

Ref. 2x
Kiša je padala
a ja sam plakao za njom
ulica duga, ko moja tuga
ostaće u gradu tom

Ja znam da sve što brzo dođe
ja znam da sve i brzo prođe
jer ti i ja, dva smo sveta različita
jer ti i ja, ko to zna, ko to zna


EJ, BRANKA, BRANKA

Pamtiš li ono leto
Pamtiš li zvezdane noći
Kad si mi tiho rekla
Bez tebe neću moći

Ref. 2x
Ej Branka, Branka, Branka
Reci mi Branka
Ko je kriv zbog našeg rastanka

Pamtiš li onu jesen
Pamtiš li tamne noći
Kad si mi tiho rekla
Bez tebe neću moći

Pamtiš li onu zimu
Pamtiš li bele noći
Kad si mi tiho rekla
Bez tebe neću moći


ŠTA JE TO U MENI

Šta je to u meni što se zove tuga
možda refleksija nekakvih daljina.

Il' zidovi tmina, prostora dalekih
il' bič nekog Boga, što mi dušu šiba.

Ja se samo pitam, nikad' neću znati
zašto li sam rođen, zašto ću nestati?

Šta je to u meni što me tako boli,
možda su životi, jecaji vremena.

Ili neka vrsta davno izgubljena
što još sa mnom živi, što me u smrt vodi.

Ja se samo pitam, nikad' neću znati
zašto li sam rođen, zašto ću nestati?


SVIRAJTE MI TIHO, TIŠE

Svirajte mi vi, tiho, tiho
Svirajte mi vi, tiho, tiše
Tiho, tiho, svirajte mi vi
nema nje

Ref.
Nema nje, nema nje
Pustite me, pustite me
da volim svoju bol
pustite me, pustite me
da volim svoju bol

Ovu noć, tiho, tiho
Ovu noć, tiho, tiše
Tiho, tiho, svirajte mi vi
Nema nje

Prijatelji sad, tiho, tiho
Prijatelji sad, tiho, tiše
Tiho, tiho, svirajte mi vi
Nema nje


YouTube: Toma Zdravković — Dotak'o sam dno života
YouTube: Toma Zdravković — Dva smo sveta različita
YouTube: Toma Zdravković — Ej Branka, Branka
YouTube: Toma Zdravković — Šta je to u meni
YouTube: Toma Zdravković — Svirajte mi tiho, tiše
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 04, 2011, 09:13:44 pm »

*

TOMA

Ja moram da pijem da ublažim bol,
o, kako je tužan ovaj život moj!
O, kako su noći duge, Danka,
ja ispijam čaše bez prestanka
i šapućem Danka, Danka, volim te...

(Toma Zdravković, "Danka")


Toma Zdravković? To je onaj pevač što je od škole imao samo osnovnu i kurs za traktoristu? Tačno. Onaj što se četiri puta ženio? Upravo tako. Onaj što je čitavo bogatstvo proćerdao po kafanama i kockarnicama da bi iza njega ostao samo jednosoban stan na Petlovom brdu? Potpuno ste u pravu. Pa po čemu je jedan takav zaslužio rubriku u "Vremenu"? E pa, gospođo, teško je to objasniti. Razlog je manje-više bizaran: on je, znate, bio najbolji.

Vidite, njegova priča počinje u selu Pečenjevac kod Leskovca. Pošto tamo posla nije bilo, morao je u varoš trbuhom za kruhom. Radio je najteže fizičke poslove, na građevini i tome slično. Jedno vreme fizikalisao je u leskovačkoj bolnici, a u pauzama bi znao da sedne na stepenice i da peva na sav glas. Na kraju su ga primetili. To je bilo neko drugo vreme kada nije bilo dovoljno isprsiti se za pet-šest hiljada maraka i snimiti ploču. Trebalo je napisati pesmu i otpevati je. A on je znao i jedno i drugo.

Ako se ikada nađe nekakav istoričar popularne kulture kome ovakve teme nisu ispod časti, verovatno će zabeležiti da je dotični Zdravković prvi javni nastup imao ranih sedamdesetih, u hotelu "Dubočica" u Leskovcu. Pevao je pre Silvane, koja mu je i kasnije pomagala. Da, da, reč je o Silvani Armenulić. Ne, gospođo, nije to ona pevaljka kako kažete, već dama kakva Vi nećete postati ni za tri života. Bez uvrede, molim, to su fakti. Elem, Silvana mu je malo pomogla na početku. Ostalo je istorija.

Potpuno ste u pravu, gospođo, njegove pesme nisu imale naročitu umetničku vrednost. Nije imao ni školovan glas. Ipak, čak i danas, posle toliko godina, kad negde krene njegova pesma, oči se ovlaže, ruke podignu, čaša razbije nekako sama od sebe, a svirac, 'bem li mu ćemane, dobro se ovajdi. Najniži porivi, zadimljena krčma, odvratne mačo balkanske alkoholne orgije? Možda ste u pravu, ali, kako da Vam kažem, neki ljudi još uvek vole da osete miris duše, ili bar da joj čuju glas. A Toma je imao dušu, onu što od sreće tugu tka. Balkanci to vole. Pa i Halil Džubran, i Bodler, i bog te pita ko sve nije pevao o pijanstvu. Šta je Toma gori od njih?

Možda niste znali, ali g. Zdravković se družio sa Miroslavom Antićem i Kemalom Montenom. U pravu ste, sve sama mokra braća. Genijalna, ali dobro, nije to bitno. Bolje da pričamo o njegovim ljubavima. U stvari, nema tu mnogo da se priča, on ih je sve lepo opevao. Znate za onu spikerku sa televizije. Lepa žena, tad su samo takve puštali pred kamere, odroni nalik na ove današnje nisu smeli ni Takovsku da pređu. Pa onda ona druga, pa treća... Ali ništa tuđe, nije džabe prepevao onu Masiasovu "Tu es la femme de mon ami". Drugo je to vreme bilo, nekako opuštenije, lepše. Ako baš hoćete, Toma je bio jedan od onih koji su ga obeležili. Jer, za koju godinu, niko se u Leskovcu neće sećati Žike Žmigavca ili nekog sličnog. Tome hoće.

Otkud tolika popularnost i za života, a naročito posle smrti? Ko zna, možda odgovor treba tražiti u tome što je narečeni singer-songwriter svaku svoju pesmu doživeo, otpio i odbolovao. Danas ove opajdare na "Pinku" pevaju o čarima seoskog života dok im na problematičnim mestima pucaju Versaćeovi kostimi. Nijednoj na pamet ne bi palo da ode kod Marka u leskovačku cigan-malu i danima peva "za dž". Nije im nivo. Zato im se imena zaboravljaju i pre nego što se izgovore, a Tomu – pamte.

Zanimljivo, ali u onome što bi nazvali kontrakulturnom sredinom Tomi godinama traže naslednika, ali džaba. Neki su na tom mestu videli Džeja Ramadanovskog. Ne vredi, mali Ganci se skućio, ima ženu, potomstvo, kafić... Može i on da peva o nesrećnim ljubavima koliko hoće, ali ko će da mu veruje? Kako neko reče, ljubav i jektika ne mogu da se sakriju. A ni da se isfoliraju.

Tako Vam je to, gospođo. Ko zna, možda jednog dana i shvatite, kad čujete svoju decu kako šrafe "Umoran sam od života" i vrište kao pomamna. Sumnjate? Dobro, videćemo. Doviđenja, sve najbolje, ljubim ruke. Nego, mali, daj još jednu duplu mučenicu i uzmi sebi nešto. Odlij malo Tomi za dušu. E, tako. 'Ajd, živeli.


Uroš Komlenović | 21.09.2000. | Vreme br. 507


* * *

... Ima u tom tekstu jedno predskazanje: lova je ušla u svaku poru života i zato nema više takvih muzičara kao što je bio Toma, niti će ih biti. Nema više ni novinara kao što je bio Uroš. Jer, jedno je kad stvaraš za pare, a drugo kad to radiš jer svaki atom i duše i tela vrišti da izbaci iz sebe rečenicu ili stih.
Laka vam zemlja, obojici, nesavršeni moji heroji. Nadam se da na nekom nebeskom kariranom stolnjaku zajedno točite "mučenicu" i pevate da ublažite bol.

Jovana Gligorijević | 06.10.2016. | Vreme br. 1344
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Februar 04, 2011, 09:14:03 pm »

*

MIT ZA ŽIVOTA

Svi znate ko je Toma, a većina rado peva njegove pjesme. Saznajte još nešto o legendi narodne muzike

Toma Zdravković. Mit za života i dalje do večnosti. Prever naše narodne muzike. Čovek, pesnik, boem, pevač... Živeo je kratko i burno noseći 53 godine usud i zlu kob naroda iz koje je ponikao i prostora kojem je pripadao. I srećan i tužan istovremeno. "Pevač sa najtužnijim očima na svetu."

Teško se probijao kroz život. Od rodnog Aleksinca 20. novembra 1938. do bolničke sobe VMA u Beogradu 30. semptebra 1991. godine.

Pesnik i boem koji je "sve svoje pesme doživeo" i na kraju iskreno, kakav je bio svoj celi vek, priznao je "Kada bih se ponovo rodio, radio bih sve drugačije".

Voljen i cenjen u ljubavi nije imao sreće. Ljubio je i bio ljubljen, ali je pravu sreću doživeo sa četvrtom suprugom Gordanom, tek u poznim godinama u dalekoj Kanadi, kada je več bio na putu bez povratka.

"Mislim da bih istog časa ozdravio kad bih zapevao" — govorio je u vreme kad više nije bilo nade i dok su se anđeli u oblacima prestrojavali da mu oslobode počasno mesto u nebeskom horu.

Toma Zdravković je otišao. Ostale su njegove pesme da žive i stoje kao spomenici vremena i budu svedoci neprolazne vrednosti i veličine čoveka, pesnika, boema i pevača koji, kao niko, nikad pre, ali ni posle njega, nije imao višak duha.


Gajić Srđan
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Februar 04, 2011, 09:14:41 pm »

*
SEĆANJA

OSTALA JE SAMO USPOMENA

Petnaest godina od smrti Tome Zdravkovića njegove pesme i boemski duh još žive u narodu!

Danas se navršava petnaest godina od smrti Tome Zdravkovića (20.11.1938 — 30.9.1991), najslušanijeg i najemitovanijeg pevača i kantautora nove gradske pesme. Ovaj talentovani pesnik, pevač i glumac otišao je iz rodnog sela Pečenjevca u Leskovac sa željom da postane član tamošnjeg Narodnog pozorišta. Nije imao novca, pa je umesto u školi završio na ulici i u kafani, gde su nastale pesme koje se i dan-danas rado slušaju.

Njegovu evergrin pesmu "Šta će mi život", u popularnoj humorističkoj seriji Dragoslava Lazića "Ljubav na seoski način", 1971. godine otpevala je Silvana Armenulić, a pesma je od tada nekoliko puta obrađivana i jedna je od najslušanijih numera svih vremena. Svoje velike ljubavi pretvarao je u nežne pesme za zaljubljene, pa je nekada popularnoj televizijskoj voditeljki Danki Novović posvetio pesmu "Danka", a glumici Ljiljani Blagojević baladu "Za Liljanu".

Kao istaknuti estradni umetnik osvajao je nagrade i bio laureat festivala folka "Beogradski sabor", sarajevske "Ilidže", "Hita leta" i "Mesama". Pravi apsurd je činjenica da nije dočekao najveće strukovno priznanje za životno delo — Oktobarsku nagradu grada Beograda, koju je dobio 1991. godine — samo mesec dana posle smrti! Voleo je boemiju, dert i kafanu. Dosta para potrošio je igrajući karte, rulet, ali je zato znao da ceo honorar zarađen od pevanja u beogradskoj boemskoj četvrti Skadarliji stavi u korpu iznenađene devojčice koja te noći nije prodala sve cveće.

Toma Zdravković je sahranjen na beogradskom Centralnom groblju. Do danas nije realizovana želja mnogih estradnih umetnika koji su predložili da jedna ulica u našoj prestonici nosi njegovo ime, da mu se posmrtni ostaci premeste u Aleju velikana i da neke festivalske nagrade nose njegovo ime. Inače, danas u Domu sindikata u Beogradu, sa početkom u 14 časova, biće otvorena izložba fotografija, odevnih predmeta i muzičkih izdanja jednog od najvećih i najpopularnijih pevača srpske narodne muzike.

Autor ove jedinstvene izložbe pod nazivom "U slavu pesme i ljubavi" jeste kustos Muzeja istorije Jugoslavije, koji je već imao nekoliko sličnih postavki. Prisustvo na otvaranju izložbe, pored Tomine supruge Gordane, koja će doputovati iz Kanade, i njegovog brata Novice Zdravkovića, najavile su i mnoge poznate ličnosti iz javnog i kulturnog života.
A. D. — Z. J. | Kurir


*

BOEM ŽIVI U PESMI

U Be­o­gra­du je u subotu obe­le­že­na pet­na­e­sto­go­di­šnji­ca smr­ti To­me Zdrav­ko­vi­ća, naj­slu­ša­ni­jeg i naj­e­mi­to­va­ni­jeg pe­va­ča i kan­ta­u­to­ra grad­ske pe­sme. Skrom­no ali sa mno­go emo­ci­ja u Do­mu sin­di­ka­ta odr­ža­na je iz­lo­žba fo­to­gra­fi­ja, odev­nih pred­me­ta i mu­zič­kih iz­da­nja ovog ve­li­ka­na do­ma­će mu­zi­ke.

U Beogradu je u subotu obeležena petnaestogodišnjica smrti Tome Zdravkovića, najslušanijeg i najemitovanijeg pevača i kantautora narodne pesme. Skromno ali sa mnogo emocija u Domu sindikata održana je izložba fotografija, odevnih predmeta i muzičkih izdanja ovog velikana domaće muzike. Pesme "Za Ljiljanu", "Sećaš li se Sanja", "Kafana je moja sudbina", "Šta će mi život" koje su tiho svirale izmamile su suze ali i sećanja gotovo svih prisutnih.

— Toma je poslednji boem rekao je Aca Kostić, novinar radija "Hit". Da bi to bili treba da imate srce, a Toma ga je imao. Svi pamtimo neki njegov koncert ili druženje s njim u kafani. Njegove pesme i duh još žive u narodu.

Organizator i autor ove jedinstvene izložbe pod nazivom "U slavu pesme i ljubavi" je kustos Muzeja istorije Jugoslavije Veljko Smajević. Kako nam je objasnio izložba će biti poklonjena Tominoj udovici Gordani Zdravković.

— Drago mi je da se njegove pesme slušaju godinama posle njegove smrti — rekla je Gordana Zdravković. Toma je živeo onako kako se osećao. Tako je pisao, pevao i radio. Već godinama sa sinom živim u Kanadi. Naravno, njegove pesme stalno slušamo u kući. Tomu sam volela i nisam se udala za njega jer je bio veliki umetnik, pevač i kompozitor.

Tomini prijatelji pamte da je voleo da troši pare na karte i rulet. Neki se sećaju i da je znao ceo honorar da pokloni devojčici koja je prodavala cveće.

Velikan narodne muzike sahranjen je na beogradskom Centralnom groblju. Želja mnogih estradnih umetnika bila je da jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime i da mu se posmrtni ostaci premeste u Aleju velikana.

Iako je bilo najavljivano da će se na godišnjici smrti Tome Zdravkovića pojaviti mnoge poznate ličnosti, one su izostale.



NAGRADE Velikan narodne muzike osvajao je nagrade i bio laureat festivala folka "Beogradski sabor", "Hita leta", sarajevske "Ilidže" i "Mesama". Oktobarsku nagradu grada Beograda dobio je 1991. godine, samo mesec dana posle smrti.

J. Su. | 30.09.2006. | Večernje novosti






Četvrta Tomina supruga
Gordana Zdravković



Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Februar 04, 2011, 09:15:27 pm »

*

KAKAV JE BIO TOMA ZDRAVKOVIĆ?


Negde osamdesetih godina svirao sam sa svojim orkestrom "Zlajini drugari" svadbu jednom Dorćolcu u "Velikoj Skadarliji" kod Srbe. Mladoženjina želja je bila da mu peva Toma Zdravković. "Kralj" je po običaju bio na visini očekivanja. Glasom i čuvenim šarmom fascinirao je sve, pa je uz obode bašte bilo više slušalaca, nego na svadbi.

Kada je svadba završena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer sam ja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane "Tri šešira" iznenadi nas pravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u baštu dok kiša ne mine. Tu ispod strehe je stajala mala cigančica s' velikom korpom punom ruža.

Toma je znao i upita je:

— Je li Zorice, kako si noćas prošla?

— Loše je bilo, mnogo loše Tomo. Ali, veče mi je i pored lošeg pazara, bilo prelepo. Slušala sam te kako si pevao i zadovoljna sam.

Toma je iz džepa izvadio novac i bez reči ga prosledio u njenu kecelju. Zorica mu je uzvratila jednom lepom ružom. Pravo iznenađenje je tek sledilo. Kad' smo nakon što je kiša prestala izašli iz Skadarlije, a pošto smo se rastajali jer smo išli u dva različita pravca, Toma mi reče :

— E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi.

Tek tad' sam shvatio da je maloj Zorici dao čitav honorar od 700 maraka! On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao:

— Njoj su pare potrebnije, a i ova ruža, veruj mi, više vredi od bilo kojih para.

...Kad' se Toma preselio na neko lepše mesto, svirao sam negde u Švajcarskoj. Žao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispraćaju najvećem boemu koji je šetao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pričao. Na sahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruža na kojem je pisalo – "Tomo, moje detinjstvo te žali", a donela ga je, tada već devojka, lepa cigančica Zorica...

ETO KAKAV JE BIO TOMA ZDRAVKOVIĆ!!!


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Februar 04, 2011, 09:15:47 pm »

*

DRUGI O TOMI


LEPA LUKIĆ
Bio je jednostavan, a veliki. Mnogo sam ga volela. Godinama smo pevali u Budvi, Dobrivoje Topalović, on i ja. Družili smo se i igrali remi po ceo dan. Ostanemo tako do uveče i jedva stignemo da se istuširamo pred nastup koliko se zanesemo. Ali ja sam bila najčvršća. Čim ostavim karte, brzo se umijem, sredim, našminkam i izađem da pevam, kao da sam spavala sedam dana. A oni viču: "Joj, ženo, kako ti izdržiš?" i preskaču senke misleći da su bare koliko su umorni. Do ludila smo se smejali. Toliko smo se družili, da sam znala kako Toma diše.

PREDRAG GOJKOVIĆ
"Živi samo svoj život na granici rizika koji zadužuje svojom pesmom. Genije i laik, oprećan u svojoj umetnosti i životu, ostao je poslednji i najveći boem Beograda".
"Gledao sam ga i slušao u Domu Sindikata. Po prvi put u karijeri imao je dvadesetak muzičara iza sebe. Pevao je tiho, pre za sebe nego za publiku. Vodio je koncert onako kako samo on ume: kao da je u kafani, kao da su dve hiljade ljudi, njegovi stalni gosti, mušterije sa susednog stola. Nikom se nije udvarao, nije čak ni mnogo govorio. Pesme je pretvarao u šansone, šansone u emocije, i njih neštedimice delio. Dom sindikata je živeo i plakao s njim. Jer, tih večeri na sceni nije bila nekakva narodna muzika. Gostovao je Toma Zdravković."

ŠABAN BAJRAMOVIĆ
Tomu smo prvo prihvatili mi Cigani. Sećam se kada je u Niš došao iz sela pored Leskovca, svirao je gitaru i pevao po niškim kafanama. Tako smo se i upoznali — seća se kralj romske muzike Šaban Bajramović druženja sa Tomom Zdravkovićem i priznaje:
— Bili smo prave niške bekrije. Mnogo smo pili, bančili... I u Beogradu smo drugovali. Uz pesmu i piće. On je pio belo vino, a ja rakiju, manastirku, pa i kleku.

MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR
Kompozitor Milutin Popović Zahar napisao je roman "Ljudi iz Šume", u kojem opisuje događaje iz ovog hrama estrade. Pošto je, kako kaže, emotivno vezan za "Šumatovac", njegovo zatvaranje predstavlja veliku štetu.
— Smatram da će tako nestati jedan beogradski kult. Verovatno će se sad na tom mestu prodavati đevreci. Pa ne živi se samo od stomaka, već i od duhovnih vrednosti. Ja ću se uvek sećati vremena koje sam tamo provodio. Najčešće je pored mene bio Toma Zdravković. Zajedno smo se zaklinjali da nikada nećemo popiti nijednu čašicu, a svako jutro smo kući odlazili pijani — seća se Zahar.

OLIVERA KATARINA
Voleo je sve žene o kojima je pevao. Bio je savremeni trubadur. Njegova duša bila je satkana od ljubavi. Nosio je ljubav i prema grešniku i prema stradalniku i prema svakom biću na ovom svetu. Tražio je opravdanje, a ne osudu. U očima mu je bila toplina. I neviđena nežnost. I ljubav. Kad gleda, kao da natapa nežnošću i ljubavlju.

ZORAN KALEZIĆ
Bilo ga je teško voleti. Često sam mu govorio da je lakše voleti ceo Pigal, sve mostove u Amsterdamu, nego njega. A, bilo je još teže izdržati njegovu ljubav. Ponekad dobijete slom živaca od njegovih htenja, improvizacija i ideja. Strast je za njega bila svetinja. I prema kocki, i prema piću, i prema svemu.

KEMAL MONTENO
Nismo se družili kao pevači, ne iz nekog interesa, već kao prijatelji koji imaju mnogo toga zajedničkog. Sa njim mi je bilo lepo i kad pevam, i kad se zaj....., i kad pijem, i kad plačemo, i kad se smejemo. Toma je bio satkan od emocije. Njegova pesma krene iz pete, pa prolazi kroz stomak, kroz srce i dušu, i na kraju izlazi kroz glas i emociju. To ljudi osete.

DUŠAN PRELEVIĆ-PRELE
Niko nije pio kao Toma,a ko nije tako pio, nije ni ljubio kao Toma. Sa njim sam više bio drug u piću, nego u kocki. Mnogi su bili uz njega samo dok je imao brdo para, a napuštali su ga kad je sve izgubio. Ja sam ga voleo u svakom trenutku, ali on mi sada uopšte ne nedostaje... Jer, nedostajem ja njemu, pa ću mu se uskoro pridružiti... Čovek se spasao života, isto kao Zoran Radmilović i Pavle Vujisić... Spasao se ove bede, a mi moramo još ovako da pričamo...

HARIS DŽINOVIĆ
Ja mislim da je Toma Zdravković svojim specifičnim i glasom i načinom komponovanja napravio jedan pravac u muzici koji je vrlo prepoznatljiv i koji se sviđa svim generacijama, što kažu, od 7 do 77 godina...

GLUMICA DANICA MAKSIMOVIĆ
"Mnogo je voleo glumce. On je mene zvao"Danice ti si moje sunce". Rekao je to i u svom šou programu (prim. to ste mogli da vidite ako ste gledali video zapis" Toma u Skadarliji uživo peva "dotako sam dno života). Nisam od onih koji misle da u životu nema umiranja, da nema kraja, ali mislim da je mnogo još mogao da da. Toliko sam mnogo volela njegovu pesmu i dok ga nisam poznavala. Imala sam jednog momka u Aranđelovcu, koji mi je pevao "Danka, Danka", kada sam Tomu upoznala sve pesme sam zavolela, jer su iz duše iskrene"...

MIŠA JANKETIĆ
Ljubav njegovog života, kojoj je posvetio sve svoje pesme, vrlo je određena osoba. Neću da otkrijem njeno ime, da je ne kompromitujem. Njoj je posvetio ceo svoj život. Dok je pričao o njoj, često je plakao. On priča, a suze teku. I nisi mogao da ga ne voliš u tom trenutku. Ali ta zabranjena ljubav ga je uništila.

MILOVAN ILIĆ-MINIMAKS
Toma je bio veliki i izuzetan čovek. Mnogi su ga tretirali kao boema koji je bio nepouzdan, koji ne poštuje dogovore, ali sve to je bio sastavni deo njegovog života. Da nije, ništa u životu ne bi uradio. Da je bio uredan čovek, da nije pio, da celog života nije vozio auto bez vozačke dozvole, više to ne bi bio on. Zaista sam mu na neki način zavidio. Mislim da je bio nesrećan i siromašan i obožavan, čovek koji se retko rađa. Možda će kroz sto godina biti i boljih ljudi, ali takvog kao Toma nikad više. Jer, on je srce u obliku čoveka... zaista nepredvidiv čovek, fenomen. KO NJEGA NIJE VOLEO ILI NIJE POSTOJAO, ILI JE BIO IDIOT. Zbog njega bih išao peške oko sveta...

LENYY
Meni je najprikladnije sećanje na Tomu onaj spot, zapravo snimak nastupa u nekom restoranu sa estradno-glumačkom ekipom, u poslednje vreme se vrti na Palmi. Toma u sakou sa zavrnutim rukavima, peva 'Dotako sam dno života', iskusno se prošeta između stolova, malo zastane kod Dane Maksimović, tu je i Hašim Kučuk Hoki, onda sedne pored Seke Sabljić... Njena reakcija me najviše dirnula.  
U drugom planu se vide Ljuba Moljac i Minimaks. Toma je blizak, intiman, pravi dramske pauze i ono što me najviše fascinira, s kakvom lakoćom ostaje u melodiji — to može samo tako nesebičan lik koji svoje pesme posvećuje drugima, kako se kaže 'peva za dušu'. Teško je to rečima opisati, valjda ga ponesu osećanja publike pa im uzvraća još više, stvori se obostrano poverenje i neka stapajuća melanholija, skoro kao da publika peva kroz njegov glas. Ne znam koji još pevač je toliko osećajan i darežljiv prema slušaocu... možda Ljuba Aličić, a definitivno Staniša Stošić.

NEPOZNATI AUTOR
U većini njegovih pesama, violina daje melanholičnu atmosferu. Uglavnom je testove za pesme sam pisao, i skoro uvek su one autobiografske. Reč je o kafanskim, ljubavnim pesmama, sa savršenom muzikom i savršenim tonom njegovog umirujućeg glasa, u kojima se uglavnom govori o neuzvraćenim ljubavima i patnjama.
Tokom godina, svojim specifičnim i glasom i načinom komponovanja napravio jedan pravac u muzici koji je vrlo prepoznatljiv i koji se sviđa mnogima.
Iza sebe je ostavio mnoštvo pesama koje su i dan danas veliki hitovi. Neke od najpoznatijih su "Umoran sam od zivota", "Da l' je moguće", "Danka", "Dotak'o sam dno života", "Kafana je moja istina", "Prokleta nedelja" i mnoge druge.
Bio je boem u pravom smislu te reči i mnogi ga nazivaju prvim boemom srpske narodne muzike. Četiri puta se ženio. I kao što je i sam opisao u svojoj pesmi "Kafana je moja istina", može se naslutiti razlog uništenih brakova.
Još ponešto o Tomi Zdravkoviću-velikanu... "Nedavno, kad je priredio koncert u Puli, u sali je primetio svoju kćer, koju je doveo deda. Grč mu je stegao srce, jer odavno nije video Žaklinu. Bio je, doduše, ponosan što ga ona gleda i sluša, ali je osećao i neizdrživ bol. Na kraju nije više mogao da izdrži i obratio se publici: — Dragi gosti želim nešto da vam kažem — u ovoj sali se nalazi moja kćer, koju retko viđam, pa mi dozvolite da ove večeri pevam za nju, da joj pesmom kažem koliko je volim i koliko mi nedostaje." U sali se razlegao aplauz, a mnogi su i zaplakali.
— Tata ,tatice — govorila je Žaklina srećna dok je sve to pratio urnebesan pljesak. Niko nije primetio da Toma Zdravković, slavni pevač sa milion prodatih ploča i isto toliko obožavalaca... plače, kao malo dete.
Tekst iz knjige "Toma", autora Živka M. Bojanića.
Kira Manevski iz Detroita, bivši Beograđanin, trgovac zlatom i dragim kamenjem, preklinje zlehudu sudbinu... kada je pročitao da je Toma neizlečivo bolestan u kafani je tražio od pevačice da peva samo Tomine pesme... te noći je potrošio na Tomine pesme 2.000 dolara... Toma nažalost to ne može da čuje... Spava i jedva izdržava dijalizu...

REČI ZORANA KALEZIĆA NA KOMEMORACIJI U UDRUŽENJU ESTRADNIH UMETNIKA:
"Cele noći nebo je plakalo i beskrajnom reka suza bogovi su žalili tebe koji si svojom dušom i pesmom za života dosegao nebeske visine. Jesen je tužna u mom kraju, tužna su i prepuna sete hiljade srca i duša napojenih tvojim pesmama, bolno su noćas cvilele violine beogradskih muzičara, beogradske kafane, ulice, noćobdije sa kojima si delio bezbroj noći, svitanja. Tebe pesnika toplog kao majčino krilo, tebe sa glasom hiljada slavuja. Tebe Karamazova, boema, druga sretnih i nesretnih, tebe koji si dušu i srce podelio sa mnogima, koji si do poslednjeg dana prkosio teškoj bolesti, koji si voleo i živeo život, kako si samo ti znao, koji si svojom pesmom za života našao mesto među besmrtnicima,tebi veliko hvala,a za slavu si se za života sam pobrinuo".
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 04, 2011, 09:16:12 pm »

*
TOMA ZDRAVKOVIĆ


JUNAK NOVOKOMPONOVANE TRAGEDIJE

Mršavko je, uprkos balkanskim merilima, privukao publiku kao magnet. Nije pevao na kvarno. Njegove pesme nisu bile imitacija života. Toma Zdravković ostaće za vjeki vjekova junak novokomponovane tragedije.

Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve iz početka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća "na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan — napisala je u knjizi Petra Lukovića "Bolja prošlost" tekstopisac Ljiljana Jorgovanović o Tomi Zdravkoviću, čuvenom pevaču narodne muzike koji je prerano otišao 30. septembra 1991. godine.

A 20 godina kasnije taj citat je u Ustanovi kulture "Parobrod" pročitao Goran Terzić, urednik i voditelj emisije "Originalni soul rečnik" na Radiju B92 — rekavši da on jeste esencija onoga što je bio Toma. U "Parobrodu" je u petak uveče otvorena multimedijalna izložba povodom 20 godina od smrti pevača, i Zdravković je tako ušao u hol slavnih, pored Frenka Sinatre, Elvisa Prislija , Džonija Keša i drugih.

U prostorijama "Parobroda" našle su se ploče "servirane" na tanjirima na kafanskim stolovima, daire i harmonike na zidovima, a na video bimu se mogu videti Tomini nastupi i intervjui. Na otvaranju su nastupili Tomin brat Novica Zdravković, glumac Sergej Trifunović, flamenko ansambl "Nuestra Luz" i drugi, pa je publika uživala u novom izvođenju pesmama kao što su "Umoran sam od života", "Kiša je padala" i "Ruže" u džez, soul, fanki i pop aranžmanu.

A sutradan, u skoro praznom "Parobrodu", pred samo desetak duša, o Zdravkoviću su pričali pisac Zoran Ćirić - Magični Ćira i Goran Terzić.

— Ovo vam je dokaz koliko je Toma Zdravković dostigao savršenstvo u svojoj umetnosti jer on je izbegavao i elitizam i populizam — tumačio je prazni foaje "Parobroda" Magični Ćira. "Toma je bio vrhunski pop umetnik, vremenom su njegove pesme od hitova postale klasici, himne — dela koja uvode neke nove standarde, samim tim pomeraju neke granice, dakle, imaju punu umetničku vrednost. Jedini koji je tu iznad njega je Šaban Bajramović, ali je Šaban jedini svetski brend koji mi imamo na prostoru Balkana. Toma je baš vezan za ovo podneblje, on je spojio cigansku muziku, njenu južnomoravsku varijantu, i na svoj način uspeo je da je sintetiše sa šansonom... Kada se on pojavio podela na narodnu i zabavnu muziku je potpuno bila uzdrmana" — kaže Ćirić.

Terzić je primetio da je danas lakše pričati o Tomi Zdravkovići i reći bez stida i srama da ti se nešto njegovo dopada jer je to sad postalo nekakvo opšte dobro.

— Ali, verujte, to je i pitanje godišta. Ja imam 51 godinu, tu vrstu narodne muzike uopšte nisam slušao, budući da sam kao i svaki 15-godišnjak počinjao sa rokenrolom, a onda je ta dihotomija bila mnogo izraženija. I uvek sam s podsmehom slušao komentare — kakav rokenrol — kad ne možeš uz njega ljudski ni da se napiješ. Ti ljudi su za neki urbaniji naraštaj bili uglavnom predmet podsmeha. Za mene je veliki kulturološki šok predstavljala izjava jednog mog prijatelja, čoveka s vrlo egzotičnim afinitetom i kada je rok muzika u pitanju, koji mi je sa oduševljenjem pričao ranih osamdesetih kakav osećaj je imao slušajući neke pesme Tome Zdravkovića. Domaća kvalitetna narodna muzika je kao kantri, za čije su prihvatanje potrebne neke godine i uslovno rečeno, zrelost. Ne morate postati alkoholičar ili redovni kafanski posetilac da biste uživali u muzici Tome Zdravkovića, za to vam treba samo koja godina više — rekao je Terzić.

Priča Zorana Ćirića o njegovom prvom susretu sa muzikom Tome Zdravkovića posebno je interesantna.

— Ja sam se rodio okružen pločama. Otac je bio džez muzičar, pa su tu bile ploče od Armstronga do Frenka Sinatre, preko Reja Čarlsa, Đorđa Marjanovića, Bobe Stefanovića, Lea Martina... Ali, moja majka je bila apsolutni fan Tome Zdravkovića, tako da je moj otac morao da kupuje i sve Tomine ploče. Tako sam se ja s njegovom muzikom upoznao već sa šest ili sedam godina. U afričkoj kulturi imate tradiciju da ljudi žive uz muziku i sa muzikom, dakle — uz nju obeduju, rade, spremaju hranu, vode ljubav... Moj život je baš tako bio obojen muzikom, i nikada nije postojala dihotomija između Tome Zdravkovića i onoga što je slušao otac, i što je morao da skida kao džez trubač. Moja mama nije umela da rukuje gramofonom, to smo radili otac i ja, pa sam Tomu najviše slušao tako što je ona pevala njegove pesme. Znao sam da je moja majka ljuta kad se otac ne vraća s posla kad peva "Što te večeras nema", a kad misli na svoju pokojnu majku pevala je "Majko, majko što me rodi". Kad je bila u ljubavi sa mojim ocem pevala je onu "Sliku tvoju ljubim", a kad se sećala nekih svojih bivših ljubavi, onda je pevala one metafizičke, dilanovske Tomine ljubavne pesme poput "Danke". Kada je oca planirala da otera u tri lepe materine, pevala je "Ti i ja dva smo sveta različita". Ako je tri puta otpeva, znalo se da će sigurno biti svađe, a potom i batina. Batine sam dobijao ja kao kolateralna šteta. Od kada je Toma napisao "Dotako sam dno života", moja majka priča: kad umrem, hoću da mi to sviraju na sahrani — pričao je Magični Ćira kada ga je Goran Terzić upitao:

— Ljudi će sada misliti da tvoja majka liči na majku Tonija Soprana?

— Liči! I Tonijeva majka voli neke kancone koje čak ni Italoamerikanci ne prepoznaju. Kad joj to puste, ona se prepodobi. Ja tu vidim moju majku — našalio se Ćira.

Dodao je da su dvojica Toma bili njegovi prvi muzički "likovi" — Tom Džons i Toma Zdravković.

— Tada smo mi mrzeli "seljake", to je bila jedna lažna socijalna priča, urbano i ruralno, ali je Toma bio iznad toga. Niko se u mom predgrađu nije zajebavao sa tim njegovim pesmama, kao ni sa pesmama, recimo, Nedeljka Bilkića. "Ima jedna krčma u planini" bila je kao "Wild horses" od Stonsa. Mi smo tada imali jaku scenu, jako kvalitetne pevače. Postoje priče da je Tomin glas blago unjkav. Za razliku od ostalih pevača Toma nije nikada imao svoj vokalni stil, naprosto, on je bio kompozitor i njegov opus je bio vrlo bogat. Svirao je od kafane do kafane i nikada nije prestajao s tim. Da biste napisali onakve pesme morate sedeti u kafani. Možete napisati recimo dve, a da ste potpuno strejt čovek, ali Toma ima 50 pesama koje su remek-dela i apsolutne kafanske himne. Toma je imao tu vrstu posvećeništva i ljudi vole da njegove stvari slušaju u kafani, jer kada ga slušate strejt, onda vam nekad dođe da se besite. Toma nije za samotnjačko slušanje. Kod Tome Zdravkovića se selite u jedan drugi, vaš svet — objasnio je Zoran Ćirić.

Goran Terzić, opet, smatra da uopšte nije potrebno u tehničkom smislu raspravljati da li je Toma vrhunski pevač.

— Ono što je bitno jeste to što iza toga stoji neka vrsta osećaja, a budući da me soul muzika zaokuplja poslednjih 25 godina, kada se govori o nekim definicijama te muzike, kaže se da je iznad svega osećaj. I nije bitno ko peva, crnci ili belci. S druge strane je kantri, a jedan kantri pevač je rekao — nije bitna muzika, bitan je pevač. Dakle, ne slušajte ništa iza, slušajte pevača. Kad se na taj način sluša Toma, shvatite njegovu veličinu. Toma nije imao kontrolu zvučne slike, ali je glas bio iznad svega, i to ne glas određen tehnički. Ne znam da li bi Toma Zdravković danas u emisiji "Ja imam talenat" preživeo Ivana Tasovca ili prošao žiri u "Prvom glasu Srbije". To nije bitno — on je postao klasik mimo svega toga. On potvrđuje da vam u životu nisu važni argumenti nego emocije koje prenosite. Za mene je frapantan podatak da je on svoj prvi koncert održao u 44. godini u Domu sindikata, a imao je posle na istom mestu serijal od 20 koncerta zaredom. Petar Luković je pričao da je fascinantno kako je on vladao publikom i da se nikada nije previše njoj posvećivao. On kao da je pevao za sebe, a ne za publiku. To ga uopšte nije ometalo da vlada scenom — rekao je Terzić.

Ćirić, koji je nekoliko puta slušao Zdravkovića uživo u kafani, seća se da on nikada nije rekao publici "Ajmo ruke gore" ili "Ajmo svi zajedno". — Toma je učinio prvi ono što je Brus Springstin učinio u istoriji rokenrol koncerata, kada je sa bine u jednom trenutku otišao u publiku i pevao šetajući kroz masu. Niko ga nije grlio, publika se sklanjala, i puštala ga da prođe i peva. Toma se nikada nije derao, uvek je morao da čuje glas, videlo se da peva sam sebi, a potpuno je predan publici — kaže Ćira.

Setio se i jedne morbidarije koja, kako kaže, mnogo govori "o srpskoj kulturi, mentalitetu ili miljeu koji je i danas prisutan, samo što je mutirao".

— Toma je imao rak, i onda mu je niki tip organizovao turneju, koja se reklamirala kao poslednja turneja Tome Zdravkovića. Niko ne zna zašto je to Toma prihvatio. Došao je u Niš, i drugi tip koji je hteo da onom prvom otme tezgu kaže mu: "Slušaj, Tomo, kad budeš umro, ja ti organizujem in memoriam turneju." Kako misliš? pitao ga je Toma. "Pa lepo — uramimo tvoju sliku, stavimo crni flor preko, i pustim muziku. Ja ti garantujem da ću napuniti svaku halu. Je l' imam tvoju dozvolu?" I Toma je rekao "da" jer je bio dobar i skroman čovek — priča Ćirić: —A umro je baš na vreme, da ne bi gledao kako njegova publika počinje da se deli, i da pucaju jedni na druge. A i u tim godinama, imao je 53, umiru uglavnom veliki umetnici. Ono što je bitno — proživeo je život kako je želeo."

 

SPOMEN-ČESMA U SELU PEČENJEVCE Na dan kada je pre 20 godina slavni pevač preminuo, u centru Leskovca otkriven je njegov spomenik pred nekoliko stotina Leskovčana, gostiju i članova porodice pokojnog pevača. Crveni plašt sa spomenika visokog 2,3 metra, skinuli su Zdravkovićev sin Saša, unuk Danijel i gradonačelnik Leskovca Slobodan Kocić, uz zvuke popularnih pevačevih pesama i povike "Tomo, Tomo". Spomenik je podigao grad Leskovac, a u selu Pečenjevce, gde se rodio i odrastao, otkrivena je spomen-česma sa uklesanim njegovim likom i stihovima koje je pevao.

SRPSKA PRIČA O MAKARTNIJU I LENONU — Na stranu što je Toma bio toliko jedinstven i traje do današnjeg dana, ali danas svi znaju da Novak Đoković voli Tomu Zdravkovića. Pogledajte najbolje pesme Džonija Štulića. To je ukrštanje Tome Zdravkovića i Arsena Dedića. Sam Džoni Štulić je bio pošten dok nije poludeo, a i sad je pošten jer je potpuno lud, i govorio je da ne razume novi talas, već voli Bitlse, Arsena Dedića i Tomu Zdravkovića. Vlada Divljan u "Šest dana juna" ima pesmu "Ja je molim meni da se vrati". To je u stvari Toma Zdravković, s bosanskim akcentom, jer se radnja odvija u Bosni. To nije bio nikakav kemp. Jednom smo se Vlada Divljan i ja zapili u Nišu slušajući Tomu. Najbolji ortak Tome Zdravkovića bio je Nedžad Salković, i to vam je apsolutno priča o Polu Makartniju i Džonu Lenonu — ko je bolji pevač. A obojica su odlični — kaže Zoran Ćirić.

Dragoljub Petrović | Danas

*

SRCE JE USAMLJEN LOVAC

Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i... sve ispočetka.

Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća "na kapljice", doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara... Sto je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan.

Dok svaki ovdašnji estradni radnik u svojoj zanatskoj radionici privatno sanja da bar mesec dana bude u modi i da samog sebe gleda na naslovnim stranama, topeći se od uživanja — Tomu Zdravkovića takvi problemi već odavno ne muče. Toma je stalno u modi, makar to bile setne šezdesete, cinične sedamdesete ili surove osamdesete godine, jer se pesme koje je Toma napravio, kao kafanske himne po nepisanoj tradiciji prenose s kolena na koleno, pa je danas njegova publika isto tako mlada kao ona iz pedesetih godina kad je u leskovačkoj "Dubočici" prvi put stao pred mikrofon.

Životno putešestvije Tome Zdravkovića ima sve elemente avanturističkog filma, s primesama trilera. "Kralj kafane" i "poslednji beogradski boem" upoznao je u svojoj karijeri sve što se upoznati moglo: i neslućene visine popularnosti, i dno života, nemaštinu i ogromnu lovu koja mu je nehajno odlazila iz ruku a sve je to prošarano, žestokim sudarima sa alkoholom i kockom, da posle svega, kao pedesetogodišnjak, Toma Zdravković ostane isti zanesenjak i zaljubljenik u kafanu. Ili u život. Razlike ionako nema.

Melodramu nikad nije svesno stvarao, niti joj se predavao, ali je svaki "hepiend" u karijeri primao kao nešto normalno i zasluženo, kao pročišćenje posle golgote kroz koju je prolazio. A ostalo je mnogo da se pamti. Od pesama "Umoran sam od života", "Danka", "Dotak'o sam dno života", "Sliku tvoju ljubim", "Ciganka", "Buket belih ruža", "Tamburaši, tamburaši" do euforičnih koncerata i zakletvi kafanskih gostiju da je Toma car i legenda, i da je tu kraj, potop i tačka.

I time je, uz litar belog i sifon sve rečeno. Toma Zdravković
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Decembar 01, 2011, 11:24:24 pm »

*
TOMA ZDRAVKOVIĆ


NOVOSTI: TOMA ZDRAVKOVIĆ SRPSKI ELVIS

Pesme Tome Zdravkovića i posle 19 godina slušane i pevane. Više od 120.000 Tominih obožavalaca na Facebooku

Legendo! Ovo je najčešća reč koju fanovi Tome Zdravkovića na Facebooku upućuju svom omiljenom pevaču. I dan danas. Poslednje godine beleže više od 120.000 njegovih "registrovanih" obožavalaca na ovoj društvenoj mreži.

Poslednjeg dana septembra biće obeleženo 19 godina otkako je njihov idol napustio ovaj svet, ali sve to vreme njegova legenda ne bledi. Naprotiv, pišu "Novosti".
 
Gde je tajna ovog muzičkog fenomena koji je otišao u vreme kada veliki broj njegovih sadašnjih obožavalaca nije ni rođen? A gotovo da nema dana kada se njegove pesme ne oglase na radiju, televiziji, svadbama, ispraćajima... Veseljima i tugovanjima.
 
Zvanično je važio za narodnjačkog šansonijera i pevača tuge. U beogradskoj čaršiji, a i šire, znali su ga kao boema, šarmera i šmekera.

Mnogima je priraslo za srce i voleli su ga sa svim njegovim vrlinama i manama. Bilo je i onih koji su govorili da nije ni najlepši, ni najzgodiniji, a ni najbolji pevač. Nepodeljeno je mišljenje, međutim, da je bio jedinstven i specifičan. Neponovljiv.
 
Kako opisuju neki raspevaniji analitičari njegovog opusa, "svi smo nekad nekog ljubili pod palmama, na obali mora, očajavali misleći da smo dotakli dno života, proklinjali prokletu nedelju, voleli Danku, Branku, Sanju, Ljiljanu..."
 
"Epitet pevača tuge dali su mi novinari", znao je često da kaže.

"Ne ljutim se, jer u tome ima mnogo topline, emocija slovenske duše. Pesme ne pišu srećni ljudi. Prever, Aragon, Jesenjin, moj drug Mika Antić, svi su bili plemenite duše i život im je ispunjavala tuga. Ja sam uz njih, ne kao pisac, nego kao pevač tuge", govorio je Zdravković.

Žive pevačke legende pamte ga kao običnog i jednostavnog kolegu. Predrag Gojković Cune kaže, za "Novosti", da je Toma Zdravković uneo novine u narodnu muziku:
 
"Izdvajao se po stilu. U početku je bio osporavan, na primer, kao pesnik Dobrica Erić. Ali obično ti osporavani postaju legende i ljubimci.

Tekstovi su mu bili u stilu njegovog boemskog života. On je jedan od najznačajnijih pevača koje smo imali. Njegove pesme slušaće i pevaće mnoge generacije, ali, treba reći, one nimalo nisu lake za pevanje."
 
Njegova koleginica i dugogodišnja prijateljica Lepa Lukić kaže da su Tomine pesme ostale u narodu jer su, pre svega, kvalitetne:
 
"Tomine pesme su za sva vremena, živeće još dugo. Najkraće, Toma Zdravković je naš Elvis Prisli."
 
Toma je dugo bolovao. Mnogo puta bio je otpisivan, pa se oporavljao... Kao da je prkosio bezizlaznim situacijama. Umro je 30. septembra 1991. godine, u 53. godini.

Na ispraćaju, na beogradskom Centralnom groblju, bilo je nekoliko hiljada prijatelja, kolega i poštovalaca. Bio je to njegov životni kraj, a sve ostalo je — legenda, pišu "Novosti".

 
Mondo | 26.09.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Decembar 11, 2011, 07:01:05 pm »

*
TOMA ZDRAVKOVIĆ


PARČE DUŠE OKAČENO O MIKROFON

Njegovu visoko postavljenu lestvicu niko neće preskočiti. Okolnosti su takve. Niko više ne živi za pesmu, kao Toma. Svi žive za uspeh i novac, pesma im dođe kao sredstvo, nužno zlo

Kada su jednom od pokojnog Bore Spužića, zvanog Kvaka, tražili da objasni kako to publika kad on peva pada u trans i pored toga što nije neki pevač, niti ima makar prosečne glasovne mogućnosti, Kvaka je, inače beskrajno duhovit, rekao: "Ma ja kad pevam imam tuberkulozu, a publika to zna, pa me žali". Toma Zdravković nije imao tuberkulozu, kao ni Kvaka, ali je imao ono nešto u glasu što se ne može uvežbati, ni definisati, niti se može objasniti. Najbliže objašnjenje kaže da je to emocija u glasu; fino tkanje duše, vera u ono što se radi.

Prošlo je dvadeset godina od Tomine smrti. Neizlečiva bolest odvukla ga je septembra 1991. godine u nedokučive prostore gde, ako je pravde, ima još više poštovalaca nego među nama ovakvima. Toma Zdravković je dokaz da se nebeski arhitekta kad deli božanske čestice ne obazire na geografiju. Veliki talenat, posejan u krhkom i ne baš do kraja estetizovanom telu, proklijao je u seoskoj nedođiji, nedaleko od gradske nedođije zvane Leskovac.


MAŠTANJA O ŽIVOTU

Toma je od svog bosonogog vremena znao da ne pripada prostoru u kojem je rođen. Imao je neodoljivu potrebu da pobegne od okolnosti i ljudi u kojima nije video ni delić šanse za stišavanje unutrašnjih nemira kakve osećaju samo izuzetno daroviti ljudi. U nauci, umetnosti, sportu, svejedno je.

Počeo je da peva u leskovačkom hotelu "Dubočica" — sve što su od njega tražili, i što je znao  — ali je u prikrajku velikih maštanja o životu stalno osećao potrebu da iz sebe iznese nešto što sa gostima "Dubočice" i leskovačkim krajem nikakve veze nema. U stvari, moglo bi se reći da je Toma Zdravković greškom rođen u Pečenjevcu, nedaleko od Leskovca.

Da je rođen u Parizu ili bilo gde u Francuskoj danas svet i Francuzi ne bi imali Šarla Aznavura već njega, Tomu, Mišela, Žana, Dominika… Bog zna kako bi se zvao, ali bi sigurno komponovao i pevao najlepše šansone na svetu. Talenat je univerzalan, ne poznaje ni jezike, ni granice.

Da li je Toma Zdravković bio narodni pevač? Da. A da li je bio pevač "narodnjaka"? E, to je veliko pitanje. On je bio dovoljno drzak da u kompoziciju pomeša sve zvukove Mediterana, pa u njegovim pesmama nalazimo Andaluziju, Marselj, Palermo, Grčku, Dalmaciju. Srbija nema preterano duboke korene etno muzike, bar ne u melodijskom i instrumentalnom delu, a ono što danas podvodimo pod taj pojam u stvari je šumadijska "dvojka", nastala u ne tako daleko vreme kada su u Šumadiju došle prve harmonike (dvoredne) uz koje su danas potpuno anonimni stvaraoci, uglavnom po selima i varošicama, tradicionalno višeglasno pevanje pretvarali u solo izvedbu, umotanu u zvuke čudesnog instrumenta zvanog harmonika. Na taj način nastalo je ono što danas zovemo srpskom narodnom muzikom.

Tako se kroz vreme izgradio način pevanja koji se odmah prepoznaje kao "narodnjački", odnosno izgrađen je profil srpskog etno zvuka po kojem se, kod dobrih poznavaoca muzike, narodni pevači razlikuju od pop pevača ili od interpretatora takozvane "starogradske pesme". Pokojni Milan Babić bio je sjajan pevač, ali će vam svaki profesor solo pevanja reći da je on pre svega pripadao tzv. "gradskom načinu pevanja", i pored činjenice da niko bolje od njega nije mogao da donese "Stani, stani Ibar vodo". Babić nikada nije snimao, ali je svakako mogao da snimi i savršeno otpeva set šansona ili najpoznatije starogradske pesme. Miroslav Ilić, na drugoj strani (mislim na Miroslava dok je još mogao da peva), pripada samo etno izvedbi.


LJUBAVNA POEZIJA

Toma je bio sve to zajedno. Fenomen. Mogao je savršeno da otpeva italijansku kanconu, a da niko u toj izvedbi ne pronađe ni najmanji "dokaz" o etno pevaču. Toma je svaku iole kvalitetniju zabavnu pesmu mogao da pretvori u narodnjak. Eno vam "Svirajte noćas samo za nju", od Ace Koraća i S. Baltića, za koju je aranžman uradio Zvonimir Skerl, tromblonista, profesor džeza u Muzičkoj školi "Stanković". Ta pesma, inače klasičan zabavnjak, samo zahvaljujući Tomi Zdravkoviću zvuči kao narodnjak. Dajte je Kemalu Montenu i videćete da se ni po čemu neće razlikovati od "Jedne noći u decembru".

Na drugoj strani može li se u najboljem etno maniru bolje otpevati pesma "Sliku tvoju ljubim", nego što je tu kompoziciju legendarnog Mije Krnjevca, na tekst Pante Radivojevića, otpevao Toma. Ili "Jesen je tužna u mome kraju" poznata i kao "Odlazi, odlazi". Nadam se da Toma, tamo gde je sada, ne zna koliko su odavno tužne jeseni u njegovom kraju i u njegovoj zemlji. Tu pesmu za Tomu je napisao, komponovao i aranžirao veliki umetnik Blagoje Košanin. Bogu hvala živ je i danas. Kao izbeglica iz Sarajeva živi u rodnim Gazivodama, kod Zubinog Potoka. Sa spomenutom pesmom Toma i Blagoje osvojili su glavnu nagradu publike na festivalu narodnih pesama "Ilidža" 1969. godine.

U stalnoj, silnoj i nekontrolisanoj potrebi da peva onako kako živi, i živi onako kako peva, Zdravković je, a to je osobina genijalnih stvaraoca, iz sebe iznosio i pesme za koje nije verovao da nešto vrede. Tako je Mehmedu Mehi Puziću dao pesmu "O majko, majko", rekavši mu da to ništa ne vredi, a on ako hoće da je otpeva i snimi, od volje mu. Ploča sa pesmom "O majko, majko" prodata je u preko pola miliona primeraka, a i danas pola kafane plače kad to neko zapeva uživo. Pod uslovom da zna da peva.

Zašto je to tako? Zbog čega je samo jedna pesma koju je Toma doduše napisao za sebe, ali onda ustupio Silvani Armenulić ("Šta će mi život") iz korena promenila i karijeru i život te pevačice? Vinula je u visine u kojima je ostala sve do strašne saobraćajne nesreće na autoputu Beograd-Niš, u kojoj ovaj svet napuštaju Silvana, njena sestra Mirjana (Merima) i Rade Jašarević, šef Narodnog orkestra "RTB"-a. Pravi odgovor nikada nećemo saznati, a moguće ga je naslutiti u Kvakinoj teoriji o tuberkulozi.

Toma je imao glas sazdan od povetarca i mirisa ciklame. Znam, zvuči patetično, ali je istina. Tome se nije moglo odoleti. Uzmite samo stih "Šibali su moju dušu, i orkani i tornada" iz pesme "Dotako sam dno života". To deluje smisleno i ne iritira samo zbog glasa i izvedbe Tome Zdravkovića. Orkani i tornada u ljubavnoj poeziji. Strašno. Jeste, ali samo u slučaju da to uradi neko drugi. Kod Tome se sve podrazumevalo i sve je bilo prijemčivo, za slušanje i plakanje.


VISOKO POSTAVLJENA LESTVICA

Toma je i umro kada je poslednji delić svoje duše prilepio za pesmu i to okačio o mikrofon i srca miliona onih koji su ga voleli. Njegov život, sve što je stvorio, podignuto je na emocijama. Kad se to istrošilo, ugasila se i životna sveća velikog umetnika.

Voleo je kafanu više od sopstvene kuće i porodice. Kafana je bila njegovo pozorište u kojem je svaki nastup odrađivao kao da mu je poslednji. Ako je među Srbima bilo boema, velikih boema, Toma je bio pretposlednji među njima. Poslednji je umro pre dve godine. Zvao se Novica Urošević.

Ono nešto što je Toma Zdravković utkao u svoje pesme obezbedilo je da te pesme žive dok bude pevanja, kafana, rođendana i pijanki. To nešto je univerzalno, nema boje ni mirisa, ne može se opipati, ni videti, ali je sposobno da oko tri ujutro dvadesetogodišnjaka koji je deset prethodnih sati slušao tehno muziku natera da seče podlaktice i udara glavom u zid već na prvoj strofi Tomine: "Što te večeras nema".

Toma Zdravković je poslednji veliki umetnik muzičke scene ovih prostora. Pevač, tekstopisac, kompozitor, aranžer, sve u jednom telu. To je, usudim se da tvrdim, neponovljivo. Njegovu visoko postavljenu lestvicu niko neće preskočiti. Okolnosti su takve. Niko više ne živi za pesmu, kao Toma. Svi žive za uspeh i novac, pesma im dođe kao sredstvo, nužno zlo.

Uteha je u saznanju da je duh već odavno legendarnog Tome Zdravkovića iznad svega toga. Vidim kako nam se smeje i duboko nas žali. Kao da je juče otišao. Nazdravlje, maestro.


Piše Ratko Dmitrović | 06.10.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Januar 27, 2012, 12:08:16 am »

*
ŽIVOTNA PRIČA


TOMA ZDRAVKOVIĆ: SEĆANJE NA POSLEDNJEG KRALJA KAFANE

Životni put legendarnog kantautora i boema Tome Zdravkovića bio je isprepleten strašću prema ženama, alkoholu i kocki, zbog kojih je napisao neke od najlepših pesama čija popularnost ne jenjava ni dve decenije posle njegove smrti




foto: Zoran Kuzmanović Munja, Vesti, privatna arhiva

Najveća autentična zvezda jugoslovenske muzičke scene, Toma Zdravković, rođen je 20. septembra 1938. godine u selu Pečenjevce, nadomak Leskovca. Njegov otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu. Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz. Oni koji su ga slušali, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac. Tu je sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom. Tamo je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzikantskim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gde je pet godina iz večeri u veče punio salu. U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio u vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, koja mu je zadala mnogo jada.

... jedne večeri u zrenjaninskom hotelu Vojvodina upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Zaboravivši na Slavicu, Toma ju je potpuno očaran upitao da se uda za njega i ona je pristala. Njihova ćerka Žaklina rođena je 22. novembra 1963. godine, na dan kada je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čijoj supruzi je i dobila ime. Međutim, njegov prvi brak nije dugo potrajao jer su se posle nekoliko meseci razveli u Osijeku. Nakon toga menjao je kafane, pevao u novosadskom Putniku, beogradskoj Topčiderskoj noći i na Svetom Stefanu...

U međuvremenu, Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se angažmanom u niškom hotelu Park, odakle je prešao u beogradski Gradski podrum, gde je tri godine pevao svake večeri. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju za pesme crpeo iz ličnih iskustava, a izdavačka kuća Diskos ponudila mu je 1963. godine da snimi prvu ploču, bez ikakve reklame...

U Gradskom podrumu upoznao je Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije mnogo pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo. Nakon što je na poziv Jugotona snimio ploču sa pesmama Ciganka, Marta, Nikad neću da te zaboravim i Anđela, singl je ostvario zlatni tiraž, što mu je otvorilo sva do tada zatvorena vrata. Tokom 1969. godine odužio se i Silvani Armenulić napisavši joj legendarnu pesmu Šta će mi život.

— Silvana je insistirala da joj napišem pesmu jer nije imala hit. A ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna. A šta da me tu povuče kad smo stari prijatelji? Tokom brojnih zajedničkih putovanja, upoznao sam njen život i ušao joj u dušu. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan, uvek je bila depresivna i često je očajavala. Tako sam se jednog jutra probudio u hotelu Slavija sav bolestan posle nekoliko noći pijanstva. Onako sav izbezumljen, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku. Bilo mi je vrlo lako jer sam bio mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem pesmu Šta će mi život. Nakon povratka sa turneje, krijući se malo od Silvane otišao sam u studio da snimim tu pesmu za Beogradski sabor, ali kada ju je čula, zavapila je: Dado, molim te, ovo je pesma za mene, ti to moraš da mi daš... I na kraju dam joj tu pesmu jer je to bila njena priča. Poklopilo se da u vreme izlaska ploče počne i televizijska serija Ljubav na seoski način. Za vrlo kratko vreme, Silvana je postala izuzetno popularna i ono što je sanjala da bude. Ali, bolje da je nije snimila, a ostala živa — govorio je Toma koji se sa drugom suprugom Milicom razveo februara 1970. godine, a depresiju i razočarenje gasio u dnu čaše i za kockarskim stolom.





Novac koji je zarađivao trošio je nemilice, ali nije žalio. Živeo je samo za trenutak. Tako se leta 1972. u Budvi zaljubio u mladu Cetinjanku Nadu Radanović i odmah oženio s njom. Venčali su se na Ostrvu cveća, uz pesme Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Ali i ovaj brak je vrlo kratko trajao, a krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Nastavio je da se opija iako mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno.

— Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo. Vremenom, sticale su se navike kad je reč o alkoholu, pa sam sam sebi bio i bolji i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svoje ćefove i voli da mu muzika svira jer na taj način hoće da se oslobodi svih briga i problema. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, bitno je da je on čovek čije ti društvo prija. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana bez prekida — iskreno je pričao ovaj veliki boem čija je velika strast bila i kocka.

— Ne kockam se da bih dobio novac, već zato što je vreme relativno i interesuje me ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. Jedne noći, u Baden-Badenu, dobio sam 80 hiljada maraka i iduće noći sve izgubio! Mislio sam da sam genije jer mogu da potrošim pet miliona za veče. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan. Ispostavilo se da mi je to dovoljno, ne treba mi više. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan — govorio je Toma.

Ostavši bez dinara i uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pobegao je prvo u Ameriku, a potom se decembra 1974. godine zaputio u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja je insistirala da se venčaju kada su ga već otpisali kolege, prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali. Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio sin Aleksandar u Torontu, sa porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio novi album. Pesme Umoran sam od života, Prokleta nedelja i Danka brzo su našle put do publike.
 
— Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako — pričao je po povratku u domovinu.

Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanama na Ibarskoj magistrali. Februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i sa dna izbio na vrh. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sedeli najveći intelektualci i umetnici tog vremena. Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l' je moguće doneo mu je još veću slavu.





— Nije u pitanju samo muzika... Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim — priznao je Zdravković koga je u aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma Kafana je moja sudbina, bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu. Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Ali, legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.


Jelena Kulović | 17.10.2011. | Story
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Septembar 05, 2013, 09:04:17 pm »

*

KAKO MLADI RAZUMEJU TOMU ZDRAVKOVIĆA

Multimedijalnom izložbom u "Parobrodu", koja se otvara sutra uveče, beogradski umetnici odaju počast neponovljivom kantautoru srpske narodne muzike





Hol slavnih beogradskog "Parobroda" dobiće još jednog počasnog člana — kantautora koji je za sobom ostavio bogato poetsko i muzičko nasleđe, umetnika koji je u legendu otišao tiho poslednjeg septembarskog dana pre dve decenije — Tomu Zdravkovića. Na godišnjicu njegove smrti, 30. septembra, mladi umetnici, inspirisani kulturnim potkontekstima, urbanim životom i progresivnošću koju je Toma doneo tadašnjoj sceni, svojevrsnim omažem pokušaće da autoru obezbede, kako kažu, mesto rame uz rame sa svetskim zvezdama i legendama šansona poput Sinatre i Aznavura.

— Postavljanjem ovog omaža Tomi Zdravkoviću nameravamo da zaintrigiramo mlađu publiku u pravcu sagledavanja urbanih vrednosti nekada i sad — kaže Minja Ristić, programski savetnik "Parobroda" i kustos ovog projekta posvećenog pevaču pesama poput "Sanja", "Za Ljiljanu", "Kafana je moja sudbina", "Prokleta je ova nedelja", "Dotako sam dno života", "Ej, Branka", "Danka"...

Objašnjavajući da je osnovna ideja projekta bila da Tomu "izvuku iz konteksta folka, tačnije novokomponovane muzike, i da ga dovedu u kontekst pop ikone", Minja Ristić kaže da su umetnici, od kojih većina nije bila ni u osnovnu školu krenula kada je ovaj neponovljivi autor umro, pokušali da pronađu nit između urbane kulture Beograda pre tri, četiri decenije i sadašnjeg trenutka, kao i da povuku paralelu između vrednosti onda i sada.

— Početna ideja bila nam je da je on živeo u ideološki obojenom vremenu, vremenu ograničenih sloboda. U tom i takvom okruženju, on je bio pandan slobodnoj kulturi. Pričajući sa ljudima koji su sa njim sedeli i družili se saznali smo da je bio izuzetno duševna osoba i galantan. Senzibilitet Tome Zdravkovića nam je bio od izuzetnog značaja. Jer, sve što je radio, crpao je iz sopstvenog iskustva što se ogleda u njegovom delu. Često nije mogao da ispuni svoje intimne umetničke snove jer je bio ograničen estradom, ali je na nju donosio intelektualni senzibilitet koji je već počeo da zamire — priča Minja Ristić.

Ovaj događaj podrazumeva postavku multimedijalne izložbe koncipirane kroz prizmu savremenih umetničkih tokova, uključujući mlade ali etablirane umetnike beogradske scene koji će kroz audiovizuelne instalacije, grafičke prikaze i ilustracije, crtež i video radove pokušati da prodru u senzibilitet svojevrsnog beogradskog boema i poete čija je pesma ostavila trag na mnoge generacije.

U postavci izložbe učestvuju Simonida Rajčević, Igor Stanglicki, Stefan Unković, Slavimir Stojanović, Lazar Bodruža, Jovan Mikonjić Biskoteka, Darija Basta i Stevan Lung.

— Lepo je kada mladi ljudi koji žele da se izraze u nekom od savremenih medija žele da slušaju, čitaju... Lako je identifikovati se sa romantičnim umetnicima, a Tomin život je romantizovan ma koliko tragičan bio. Mladi umetnici koji su rešili da učestvuju u ovom projektu sigurno su nešto i "progutali" od cele te priče. I mislim da će se bar za mrvicu promeniti. Jer, klica je posejana — kaže Simonida Rajčević, slikar i docent na Fakultetu likovne umetnosti.



POČETAK U POZORIŠNOJ "ZONI ZAMFIROVOJ"

Prvi Tomin javni nastup nije bio pevački. Pri kraju osnovne škole postao je član pečenjevačkog amaterskog pozorišta. Na jednom takmičenju u Leskovcu Toma i njegovi vršnjaci iz škole su pobedili a Toma je pobrao sve simpatije za ulogu Potea u "Zoni Zamfirovoj".

NOĆI NA KLUPI U PARKU

Jedna od Tominih prvih većih stanica bila je Tuzla. Pet godina u tamošnjem hotelu "Bristol" pevao je iz noći u noć, maltene bez dana odmora. Priliku da peva u beogradskom hotelu "Metropol" dobio je 1962. U isto vreme gostovao je i u drugim mestima: Zrenjaninu, Novom Sadu i, naravno, tokom leta na moru. Uprkos tome što je mnogo radio, živeo je skromno. Danas zvuči nezamislivo da pevač koji ima ugovorene nastupe na Svetom Stefanu provede noć na klupi u parku jer nema novca za smeštaj.

NEKONVENCIONALNO KOMPONOVANJE PESAMA

Eksperimentišući, koristeći se u komponovanju sredstvima koja su bila nekonvencionalna za jednog pevača narodne muzike, Toma je uspeo da stvori imidž urbanog, gradskog pevača. Njegova muzika nije bila čist folk, kao što nije bio ni njegov nastup. Kvalitet koji je Toma Zdravković doneo narodnoj muzici niko više nije ponovio, možda niko nije ni pokušao, ali kvalifikacija estradni umetnik za njega, kao za retko koga, ne predstavlja puku kurtoaziju. Ne samo zbog pesama koje je pisao, nego i zbog načina na koji je živeo i posvećenosti sa kojom je stvarao.

TIHI ODLAZAK

Bolest ga je sustigla krajem 1990. godine i prestao je da nastupa. Više od sto dana borio se na Urološkom odeljenju VMA. Umro je tiho u bolnici, 30. septembra 1991. godine. Uz brojne kolege i poštovaoce, sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu, tik uz restoran "Ambasador" gde je poslednji put pevao Beograđanima.


S. Čikarić | 2011 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: